Postovi
U NEMILOSTI "BOŽJEG DELA"
Milorad Vukašinović
Trilateralni katolicizam
Istorijat tajnih kontakata Vašingtona i Vatikana, seže u vreme Drugog svetskog rata i potpuno je u skladu sa strateškim dokumentom – “Studijom o ratu i miru” Saveta za spoljnje poslove. Posle završetka ratnog sukoba, tajni diplomatski kontakti dve do juče formalno suprotstavljene strane se intenziviraju. Visoki funkcioner američkog ministarstva pravde Loftus uključen je u formiranje “ antikomunističkog konzorcijuma’’, koji je okupljao okorele ratne zločince iz redova sila Osovine i njihovih satelita. Oni preko noći sticu imidž “boraca za slobodu” protiv komunističke diktature.Direktor CIA Alen Dals uputio je u London poznatog obaveštajca Vilijama Kejsija , koji ima zadatak da uz pomoc britanske tajne sluzbe Mi-6 , potpomogne funkcionisanje “pacovskih kanala” radi prebacivanja ratnih zločinaca u SAD i države Latinske Amerike.
Rimski Papa Pije XII sa saradnicima. bio je do detalja upoznat sa operacijom koju će obaveštajac Loftus nazvati u svojoj knjizi “najtajnijom i najsramnijom u istoriji Vatikana”. Britanci će formirati i posebnu masonsku ložu među emigrantima u koju će biti uključeni i najeminentniji lideri Balkana. Ključna ličnost – mozak operacije za spasavanje ustaških zločinaca biće monsinjor Krunoslav Draganović , sekretar bratstva Svetog Jeronima u Rimu. On je kao hrvatski predstavnik uključen u aktivnosti grupe “Intermarium”, koja je rukovodila operacijom na relaciji Rim-London-Vašington , a na čijem je čelu bio bivši član kraljevske Vlade , Slovenac Miha Krek.
Ipak sve do osamdesetih godina proslog veka i ere “reganizma’’, odnosi i kontakti dve strane odvijaće se bez pune obnove diplomatskih odnosa.Razloga za to ima više. SAD nisu održavale diplomatske odnose sa Vatikanom zbog ustavnopravnih odredbi, ali i snažne opozicije okupljene oko protestantskih crkava u zemlji.Americki puritanci nisu zaboravili događaje iz 1867. godine, kada je rimski Papa Pije IX , proterao sve protestante i zatvorio sve protestantske crkve. Za američku spoljnju politiku, događanja u Drugom svetskom ratu i saradnja Katolicke crkve sa nacistima i fašistima , kao i teški zločini koje je Vatikan podsticao i podržavao, bili su prepreka za sve vidove saradnje na javnom diplomatskom planu. Naime, to bi svakako urušilo brižljivo građen mit, o moralnom pravu Amerike da učestvuje u evropskim poslovima, pod izgovorom pobede nad fašizmom.
Katolička crkva koja je podržavala koncept sila Osovine, iz rata je izašla teško diskreditovana i u očima svojih vernika. Mnogobrojni dokazi o zločinima pripadnika Katolicke crkve, posebno u ustaškoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, umešanost u progone pravoslavnih “šizmatika” u Ukrajini , kao i neprikrivena podrška nacističkoj strategiji pogroma Jevreja, razlog su zbog kojeg koncepcija tajne diplomatije u odnosima sa Amerikom i Velikom Britanijom , u tom trenutku odgovara i “svetoj stolici”.
Papa Pije XII će dati “očinski blagoslov’’, prilikom stvaranja NATO alijanse 1949. godine. Praksa susreta obe strane na najvišem nivou biće redovna, u periodu “ hladnog rata”. Predsednik Nikson biće gost Pape Pavla VI, 1970 . godine. Ipak, do uspostavljanja punih diplomatskih odnosa, doći će tek u vreme Reganovog predsednikovanja i vođstva Pape Jovana Pavla II u Vatikanu, 15. septembra 1983. godine. Formalizovanju međusobnih odnosa, prethodila je diplomatska ofanziva koju je pokrenuo vrlo uticajni katolički lobi u administraciji američkog predsednika.Direktor CIA Vilijam Kejsi i njegov zamenik general Vernon Volters, uspostavili su lični kontakt sa Jovanom Pavlom II.Kejsi praktikujući i vatreni rimokatolik, sastajao se najmanje dva puta godišnje sa Papom Vojtilom, snabdevajući ga najpoverljivijim obaveštajnim informacijama, ulazeći sa njim i u “najintimniju spiritualnu konverzaciju’’. Prema dostupnim izvorima, razgovori na relaciji Vašington – Vatikan obuhvatali su najrazličitije teme, od unutrašnje politike u Sovjetskom Savezu i Kini , njihovoj vojnoj snazi i tehnologiji, do zdravlja predsednika Brežnjeva , Latinske Amerike i “teologije oslobodjenja”. Posle dva neuspela atentata na predsednika Regana i Papu Vojtilu, tokom 1981. godine, međusobni kontakti i razmena pisama je nastavljena.Činjenica da su prilikom atentata izbegli smrt, učvrstila je kod dve visoke ličnosti, uverenje da im je “providjenje dodelilo istorijsku misiju’’, pa su i sa tim uverenjem pristupili formiranju “jedne od najvećih tajnih alijansi svih vremena’’, koja će na presudan nacin, uticati na kasnije događaje u istočnoj Evropi i Sovjetskom Savezu.
Predsednik Regan i Papa Vojtila sastali su se 7. juna 1982. godine. Na sastanku je bilo reči o rešenjima usvojenim na Jalti 1945. godine.Obe strane su u razgovore ušle vodeći prvenstveno računa o praktičnim interesima, ignorišuci pitanja ideološkog i teološkog karaktera. Američka administracija, i pored toga sto su je činili vatreni rimokatolici, saradnju sa Vatikanom smestila je u kontekst “real politike’’, dajući prednost Katoličkoj crkvi kao instituciji. Vašington je pošao od procene da duhovna snaga Pape ima širi spektar od vojne sile, kao i da sa praktičnog stanovišta, može da ubrza razaranje Istocnog bloka. Ovakv pristup potpuno je u skladu sa osnovnim osobenostima američkog političkog establišmenta , koji je kao što je već rečeno, obrazovan na masonskim antihrišcanskim principima. Predsednik Regan, poreklom irski katolik, nikada nije odlazio u Crkvu. Njegova politika prema Vatikanu, prvenstveno je proisticala iz strategije trilateralizma u odnosu prema Sovjetskom Savezu, i modelu “prikrivenih akcija” oslonjenom na akcije Katolicke crkve. Uspostavljanje formalnih diplomatskih odnosa , izazvalo je velike polemike u samoj Americi. Predstavnici protestantskih crkava otvoreno su kritikovali politiku administracije, pre svega zbog privilegovanog statusa koji Katolicka crkva dobija u samoj Americi, posle 1982. godine. Oni su ukazali, da vlada zloupotrebom religioznih organizacija “za informacije , ako ne i za špijunažu, ugrožava ne samo kredibilitet poruka koje šalje , nego i živote u ratom zahvaćenim zemljama”. Vatikan je takođe primoran na ozbiljne ustupke. Reč je o teološkom karakteru saveza, koji je bio u potpunoj suprotnosti, sa tradicionalnim odnosom Katoličke crkve prema masonskoj organizaciji. Naime, evropska etika proistekla iz katolicizma, u suprotnosti je sa verzijom liberalne ekonomije i neižbeznom kultu čoveka koji iz nje proizilazi, a koji propoveda masonska organizacija. Pape Pije IX I Lav X, krajem19 i početkom 20. veka, otvoreno su osuđivali “savremene zablude naših dana”, racionalizam i ideju progresa, pozivajući na odlučnu borbu protiv liberalizma , socijalizma i panteistickog obožavanja čoveka. Papi Vojtili nisu bile nepoznate ove činjenice.
Izvanredni poznavaoci vatikanske politike tvrde, da se Jovan Pavle II na ovaj hazarderski potez opredelio, imajući u vidu katastrofalni duhovni pad katoličanstva u Zapadnoj Evropi. Papa je podržao koncepciju trilateralizma , prvenstveno uveren da će nestanak Sovjetskog Saveza i rušenje komunističkih sistema, osloboditi ogromne katoličke energije i snage na Istoku koje ce potom “ raslamsati vatre vere iz zgarišta i pepela u srcima zapadnjaka’’. Papa Vojtila , očekivao je od saveza sa Vašingtonom, i veliko obogaćenje novim vernicima sa Istoka , posredstvom politike unijaćenja u tradicionalno kanonskim područijima Pravoslavlja.
Geopolitika Božijeg dela
Politiku Vatikana potrebno je analizirati i sa stanovista procesa unutar Katolicke crkve. Oni nisu nimalo jednostavni i laki za razumevanje.Duboke podele unutar Katoličke crkve, neće razrešiti ni Drugi vatikanski koncil, sazvan sa namerom da odgovori na sva “otvorena pitanja koja opterecuju rimokatoličanstvo u modernoj epohi” . Koncil koji je trajao, od 11. oktobra 1962. godine do 8. decembra 1965. godine, nije uspeo da razreši izražene sporove izmedju “reformatora i konzervativaca” u samoj Crkvi.
Predvodnik reformističke struje Papa Jovan XXIII , zahtevao je osavremenjavanje crkve, zavisno od vremena i okolnosti van crkve . Posle njegove smrti, 3. juna 1963. godine, reformatorsku palicu nasledio je Papa Pavle VI. On je prvi hrabro izjavio da će “monolitno rimokatoličanstvo krajem XX veka nestati pod pritiskom razvoja nauke , građanske neposlušnosti i novih alternativa hrišćanstvu’’. Mnogobrojni istraživači Drugog vatikanskog koncila, koncept modernizacije Katolicke crkve objašnjavaju uticajem masonerije, koja je tokom 20. veka, duboko prodrla u sam vrh rimokatoličke crkve. Naime, kardinal Ronkali , tadašnji papski nuncije u Parizu i buduci Papa Jovan XXIII, imao je vrlo intezivne kontakte sa pojedinim uglednim masonima neposredno po zavrsetku Drugog svetskog rata 1947. godine. Zajednicki sadrzaj svih tih kontakata bio je ekumenizam , odnosno kako je Papa Jovan XXIII kasnije rekao “ zbližavanje , zatim susret i na kraju potpuno ujedinjenje sa svim hrišćanima’’, što je potpuno odgovaralo viziji hrišćanstva koju podržavaju pripadnici masonskih organizacija.
Na Drugom Vatikanskom koncilu, nasuprot reformistima, veoma oštro istupala je konzerativna grupa, prvenstveno poljskih biskupa. Prema njihovom konceptu, rimokatolička crkva odnos prema modernom svetu mora da zasniva na bazi “protivreformacije’’. Ovakav stav proističe iz uverenja da je “crkva savršena zajednica iznad istorije’’, odnosno kako je tadasnji krakovski biskup Vojtila govorio “ čuvar Božije istine koje svako ljudsko biće treba da sledi kako bi došlo do istine’’. Poljski biskupi na čelu sa Karolom Vojtilom, prihvatili su dijalog sa nekatolicima , ali pod uslovom da se izričito prizna da je “crkva istina deo drustva ali iznad njega’’. Vojtila je smatrao da se ne može govoriti istim jezikom sa katolicima i nekatolicima, vernicima i nevernicima, sa onima koji se bore protiv crkve i onima koji veruju u Boga.
Zbog svega rečenog, pojedini ugledni autori s pravom konstatuju , da je sa današnje vremenske distance, Drugi koncil samo jedna epizoda u neuspešnom pokušaju oslobadjanja Katoličke crkve od uticaja fundamentalista , koji će skoro deceniju kasnije, potpuno prevladati u krugovima Rimske kurije, za vreme pontifikata Pape Vojtile. Konačno, strategiju vatikanske politike nije moguce razumeti, bez analize izbora Karola Votile za rimskog Papu. Naime, njegovom izboru prethodiće mnogi mračni dogadjaji, koji do danas predstavljaju veliku misteriju. Posle smrti Pape Pavla VI , 26. avgusta 1978. godine, za novog Papu bice izabran kardinal Albino Lučijani , koji će simbolicki uzeti ime oba svoja prethodnika – Jovan Pavle I. Kao sin siromašnog socijaliste i kao kardinal zauzimao je nezavisan stav u odnosu na Rimsku kuriju. Na papskom tronu se zadržao samo 33 dana. Umro je pod misterioznim okolnostima, iznenada, a da nikada nije urađena autopsija. U najširoj javnosti veoma je rasprostranjena teza da je otrovan. Poznato je da njegov izbor nije bio po volji američke administracije, kao i uticajnih masonskih loža, posebno lože P-2, za čije delovanje se vezuju mnogi najviši krugovi u Vatikanu. U svakom slučaju, njegovom smrću bila su široko otvorena vrata za izbor Vojtile za Papu , što će se posle čak devet glasanja konačno dogoditi, 16. oktobra 1978. godine.
Politiku Vatikana potrebno je analizirati i sa stanovišta same ličnosti Karola Vojtile.Iako je o njemu kao rimskom Papi napisana ogromna literatura, postoje mnoga nedorečena mesta u njegovoj biografiji. Ona su ostala na nivou raznih špekulacija sve do njegove smrti. Pojedini istrazivači, isticali su njegovo članstvo u organizacijama svetske zakulise, poput Trilateralne komisije ili Bilderberg grupe. Određeni istraživači, u njegovoj biografiji, kao posebno sporan ističu period Drugog svetskog rata i naglašavaju bliskost idejama Adolfa Hitlera . Ono što je međutim nesporno, to je vezanost Pape za rad tajne organizacije “ Božije delo – Opus Dei “, koja u kuloarima vatikanske politike, predstavlja “crkvu u crkvi”. Upravo zahvaljujući njenim aktivnostima , Karol Vojtila izabran je za rimskog Papu . Zahvaljujući uticaju ove organizacije, uspostavljen je geostrateški savez sa trilateralnim kapitalom. Krajem osamdesetih godina prošlog veka, “Opus Dei” direktno je uključen u strategiju urušavanja komunističkih sistema u istočnoj Evropi, ali i borbu protiv sve većeg uticaja “teologije oslobođenja” u Latinskoj Americi, čiji su najznačajniji predvodnici bili pojedini ugledni katolički sveštenici iz tog dela sveta.Članovi ove tajne organizacije, predstavljali su najtvrdokornije jezgro katoličanstva, koje je sve do smrti bezrezervo podržavalo geopolitiku Jovana Pavla II. Papa Jovan Pavle II duboko svestan te činjenice, osnivača organizacije Hose Eskrivu, proglasio je za sveca , čime je i simbolički doprineo njenom usponu u kuloarima vlasti i uticaja rimokatoličke crkve.Zahvaljujući akcijama Opus Dei-a , vatikanska politika je u poslednje dve i po decenije izvršila neviđenu i skupu versku mobilizaciju u nekoliko pravaca. Pored finansiranja promena u istočnoj Evropi , vatikanska strategija devedesetih godina prošlog veka, bila je direktno uključena u razaranje bivše Jugoslavije , širenje ekumenskog dijaloga unutar i izvan hrišćanskih zajednica, ali i u akcijama otvorenog prozelitizma na prostorima koji su kanonski oduvek pripadali Pravoslavlju.
Jednom rečju, politika Pape Vojtile, bila je na fonu epohalnih promena koje su nastupile u poslednjoj deceniji 20. veka, koje su široko otvorile vrata idejama politizacije religije i pojavama verskog fundamentalizma.Organizacija Opus Dei , kao sprovodnik katoličkog fundamentalizma, neosporno deo je tog procesa, koji ima snažnu psihosocijalnu dimenziju i predstavlja katolički odgovor na krizu kroz koju prolazi svetska zajednica. Zbog svega navedenog, ideju o “novom svetskom poretku” i savez Vašington – Vatikan, potrebno je analizirati i u religioznom kontekstu , uz puno uvažavanje činjenice, da sekularna racionalnost nije isključivi način razmišljanja u projektovanju politike. Istorijske paralele svedoče da je ovakav način promišljanja svojstven kriznim vremenima, “kada su ljudi skloni da artikulišu svoj očaj kroz utopijske snove, da bi prebrodili teške časove lične ili kolektivne drame”.
Objavio analitika u 13. mart 2008 11:33:57
