Postoji li dilema u vezi EU?

Oliver Vulović

Izbori - Vlada pobedničkog kvantiteta ili vlada svesrpskog sporazuma?
 

Na izborima 11. maja, koji , ma koliko oba suprostavljena bloka galamila iz sveg glasa, ipak se neće odlučivati o tome hoće li Srbija u EU ili ne. Ni jedan od suprostavljenih političkih blokova nije dobio blanko mandat ili obećanje od eurokratije da će baš pod njihovom vlašću Srbija automatski po ustaljenom redosledu ispunjavanja uslova postati član ove organizacije država ali ni apsolutno nepromenjljivu i cementiranu pretnju  da to neće postati nikada pod vlašću bloka partija koja prema EU u ovoj kampanji ne zagovaraju apsolutni negativizam već vrlo oštri kriticizam koji nema veze sa evroskepticizmom britanskog tipa, već sa suštinskim pitanjem, srpskim nacionalnim i teritorijalnim nerešenim pitanjem u modernoj Evropi, kao i načina i uslova pod kojim bi smo mi u tu organizaciju država bili primljeni ali takođe sa jakom izraženom željom da Srbija na kraju bude u EU . Da nije tako onda bi smo mogli očekivati da će Solana imati životni vek od 200 godina a sadašnji sastavi holandskog i belgijskog parlamenta najmanje po pola milenijuma, s time što niko ne može da garantuje ni da će Belgija opstati, bilo u do sada poznatoj državnoj formi ili kao država uopšte. Na ovim izborima će se samo dati prilika  EU da nas prebroji u skladu sa invalidnim pricipima demokratije koji prednost daju kvantitetu a nekvalitetu.

Vojislav Stanovčić u Zborniku radova - o demokratiji - u izdanju 'Biblioteke politika i društvo' iz 1995-e godine se osvrnuo na kvantitet kao postulatademokratije kao državnog uređenja i podvukao da - većina čiji glasovi prevagnui samim tim njihove kasnije odluke budu opšteobavezujuće ne mora samim tim biti apsolutno u pravu jer kontrapredlozi koje daje manjina se u budućnosti mogu pokazati kao mnogo razumniji i pametniji po državu i narod. Da nije tako onda posle predsedničkih izbora u Srbiji ne bi ni dolazilo do novih izbora, bez obzira što su ovi sada parlamentarni, jer se i tokom predsedničkih kao tokom sadašnjih parlamentarnih izbora tvrdilo i tvrdi isto - da će se konačno i za sva vremena Srbija opredeliti za jednu ili drugu opciju. Onom prilikom kroz ličnost Predsednika Republike a ovom kroz sastav Narodne Skupštine. Ako Predsednikova koalicija i na ovim izborima dobije većinu, onda bi trebala mnogo više da od u tom smislu datih verbalnih izjašnjenja nakon pobede na predsedničkim izborima, ako zaista voli svoju zemlju, razmisli i osmisli kako da povede ozbiljne unutrašnje pregovore sa kvantitativno gledano gubitničkom političkom manjinom. O pregovorima sa kvantitativnim gubitnikom moraju ozbiljno da razmišljaju i jedan plan u tom smislu iznesu ispred birača i političari iz Predsedniku suprostavljenog političkog bloka ukoliko su u pravu da nikada nisu bili bliži osvajanju vlasti od prevrata 2000-te. Ukoliko se to ne desi, za Srbiju će i dalje svi sledeći izbori biti 'na život i smrt' i samim time automatski lišeni demokratskog stila izbornih kampanja ali i demokratske forme nakon objavljivanja rezultata.

Nekadašnja komunistička Javna rasprava koja je imala izuzetno mali demokratski kapacitet (ne može se ni reći da uopšte nije imala nikakav) jer je svoju svrhu imala samo u okviru jedne političke partije je srećom po državu i narod doživela svoj kraj Miloševićevim prihvatanjem realnosti postojanja i drugih političkih opcija. Međutim, bili smo svedoci i da u višestranačju i demokratiji anglosaksonskog tipa koja je postojala u Srbiji i za vreme Miloševića, ukoliko politički kavntitativno jača strana bude uporna u svojoj isključivosti sopstvenog poimanja vršenja vlasti, kada tada dođe do prevrata / bez obzira da li je nastao kao posledica akumuliranog unutrašnjeg nezadovoljstva ili finansijskom potporom iz inostanstva ili kombinacijom oba/. Budući pobednici na parlamentarnim izborima u Srbiji moraju ozbiljno povesti računa otome. Vesna Pešić je retko kada u pravu kada govori o svom narodu i državi, jer od zloupotreba ideologije nacionalizma kroz koje ona u svom delovanju jedino i posmatra nacionalizam gori je samo alkoholisani apsolutistički mondijalizam čiji je ona neodvojivi deo, ipak se mora izdvojiti jedan deo iz njenih skupštinskih govora u kojima je rekla da bi trebalo svima u Srbiji da nam postane muka od smenjivanja vlasti prevratima i pučevima i ako je ona sa zadovoljstvom u jednom od njih kasnije aktivno učestvovala. Ovo treba izdvojiti ne zbog njenog istinskog uverenja u tako nešto, jer je svojim petoktobarskim delovanjem i podrškom revolucionarnim kriznim štabovima, upornim zalaganjem za odstrel neistomišljenika kroz političko-policijsko-vojni '6.oktobar',mučenica je ipak naslutila šta njene političke i mentore i pulene može zadesiti. Ona je to rekla iz straha a ne iz uverenja, ali je ipak činjenica da istorijski gledano demokratija u Srbiji traje samo u intervalima, to jest da postoje samo određeni periodi u kojima dolazi do mirnog smenjivanja vlasti, sve do trenutka kada politički kvantitet na konto demokratije ne uvede demokraturu i time odustajanjem od kompromisa sa političkom manjinom dovede do radikalizacije u njenom načinu političkog delovanja. U tom smislu se varaju jastrebovi iz Predsednikovog političkog bloka u svom uverenju da ako pobede i na ovim izborima da su ,em konačno za duži vremenski period sebi obezbedili nesmetano sprovođenje svojih političkih ideja ,em takođe na duži vremesnki period neoporavljujuće porazili protivnika. Njihove procene bi možda i imale dobru podlogu da osim zbog pojave jake Rusije u globalnim okvirima, nije došlo i do konačnog svođenja mera i u redovima njihovih protivnika na ovim izborima, te se sve može ozbiljnije računati na postizbornu koaliciju „večitih gubitnika“ SRS sa DSS-om. Izuzetno je bitna i činjenica da su Socijalisti konačno raskrinkani i da je svima sada jasno da je njihova politika ekvidistance od SRS-a i od DSa verbalno praćena brigom za radničku klasu i penzionere, ništa drugo do izdaja sopstvenih kongresnih dokumenata i partijskog statuta, a SPS ipak nije organizacija tipa NATO pakta pa da olako nastavlja da uspešno vara ceo svet oko sebe i ako tako krši isopstveno ustrojstvo. Biraèi nisu pobegli od SPS-a samo zbog smrti Miloševića i permanentnog gubljenja izbora / i radikalski vođa je utamničen u Hagu i oni redovno gube izbore/ već zbog suštinske promene svoje politike i izdaje uverenja na osnovu kojih su nekada bili ozbljni politički subjekt u Srbiji. Njihova nada da će biti politički tas na vagi koja će odmeravati ko će formirati vladu bi bio jednako porazni postizborni rezultat po Srbiju kao i u meri u kojoj bi nakon pobede jednog od dva profilisana bloka došlo do poruke - e sada ima da bude samo onako kako mi kažemo - Za prošlu republičku vladu kažu da je bila ispregovarana, možda, ali ne u Srbiji. To je i bio njen najveći nedostak i razlog njenog kratkog postojanja. Onog trenutka, kada srpski političari zaista sami između sebe ispregovaraju vladu bez uticaja i Solane i Lavrova, kada se obavežu jedni drugima da neće donositi odluke kroz sopstvene centralne komitete i svoje političke protivnike posmatrati samo kroz zloupotrebe ideologija koje predstavljaju a ne same ideologije, onda će jedna takva vlada moći da izađe u svet i konačno bude ozbiljno i shvaćena i prihvaćena. Ove dosadašnje „postkomunističke vlade“ su bile ili više ruske ili briselsko-američke nego srpske i zbog toga smo tu gde i jesmo.

Beograd, 12. april 2008.

13. april 2008 15:56:30