SRPSKA ANALITIKA:ONDA, VIDIMO SE U MAJU?

Postovi

ONDA, VIDIMO SE U MAJU?

Vanja J. Vučenović

Ponoćna vlada na ispitu (podsećanje, septembar 2007.)

Samo su se najveći optimisti proletos mogli zakleti da će onako nespretno i u poslednji čas sklepana ponoćna vlada, s obzirom na sve političke razlike i podele koje su postojale (koje su nesumnjivo i danas prisutne unutar tzv. demokratskog bloka čiji su glavni stožeri DS i DSS), doživeti ove septembarske dane. Ipak, rok trajanja aktuelne vlade, koja se opravdava navodno poželjnim, preporučenim, ali i ne baš suđenim političkim kompromisom osovine Koštunica–Tadić, mogao bi u vremenu koje je pred nama biti ozbiljno doveden u pitanje. Posebno ako se imaju u vidu svi preteći izazovi sa kojima se neizbežno mora suočiti u narednom periodu, što se pre svega odnosi na konačno određivanje temeljnih spoljnopolitičkih prioriteta kroz prizmu očekivanog razrešenja kosmetske drame.

U pojedinim političkim i analitičkim krugovima kao sve aktuelnija provlači se teza da je dosadašnje nepucanje prilično krhkih šavova ponoćne vlade (i pored nekih ozbiljnih afera) rezultat navodno dalekovide i razborite političke procene prvaka DS-a i DSS-a da jedino vođenje pomirljive, odmerene i ni u čemu štrčeće politike na unutrašnjem i spoljnopolitičkom planu u ovom delikatnom političkom trenutku može da obezbedi koliko-toliko spokojan doček, kako stvari sada stoje sve neizvesnijeg, kraja mandata. „Kohabitaciju“ DS-a i DSS-a, tj. odsustvo značajnije političke konfrontacije u prethodnih sto dana rada vlade i njihovu neočekivano dobru i korektnu saradnju neki drugi pak objašnjavaju postojanjem tzv. dihotomne (duple) vlade, strogo podeljene po stranačkom ključu, u kojoj postoji potpuna autonomija resornih ministara u njihovom radu, a odgovornost isključivo prema stranci kojoj pripadaju. Ali to je – kako bi poučno objasnio jedan naš proslavljeni demokratski vođ – srpska demokratija, kojoj se ne može baš sve zameriti jer je mlada i u procesu svojevrsne evolucije.

Bilo kako bilo, idila suživota osovine DS–DSS u ponoćnoj vladi postaje u ovim danima za one manje zainteresovane posmatrače neočekivano, dok za neke druge koji pomno prate evoluciju njihovih odnosa i ne zaboravljaju besane majske noći i direktne skupštinske prenose potpuno očekivano narušena čime drugim do poslovično mučnim pitanjima konačnog statusa Kosmeta i moralno-političke opravdanosti puta Srbije u evroatlantske integracije. Identična i suštinska razmimoilaženja su dugo štrčala kao prepreka isiljenoj i na problematičan način konstituisanoj vladi pre nekoliko meseci.

Naime, kao što se može čuti ovih dana, kao jabuka koalicionog razdora (koji nesumnjivo uvodi ponoćnu vladu, a i državu u krizu par excellence) javila se odluka, tj. najnoviji stav vrhuške DSS-a da bi Srbija trebalo da ostane van članstva u NATO ukoliko bi se dopustilo da kosovski Albanci u decembru jednostrano proglase nezavisnost Kosova i Metohije. Ako je već svima poznato čvrsto i nedvosmisleno opredeljenje većeg i najuticajnijeg dela Severnoatlantskog saveza (okupljenog oko SAD) u ovom trenutku da je nezavisnost jedino i najoptimalnije rešenje kosmetske drame, ova odluka Koštuničine stranke ne može se okarakterisati nikako drukčije do kao logičan i nužni, pa čak i iznuđeni spoljnopolitički potez. I onda, naravno, mimo svake državotvorne logike i potpuno nepromišljeno, ali za mnoge kao znak političkog otrežnjenja, stiže odgovor iz tabora Demokratske stranke (i to najeksplicitnije od ministra spoljnih poslova) da je interes Srbije u ovom trenutku da ima što bolje odnose sa zemljama NATO, prejudicirajući verovatno na taj način i buduće članstvo u toj organizaciji, jer će to, tobože, pozitivno uticati na konačan ishod pregovora. Međutim, ako imamo u vidu činjenicu da je u našoj javnosti pre ne toliko mnogo vremena obelodanjena, a začuđujuće slabo, s obzirom na težinu, propraćena sadržina pisma nemačkog parlamentarca Vilija Vimera u kojem se govori o stvarnim razlozima proglašenja nezavisnog Kosova i kao jedan od glavnih navodi se stacioniranje američkih i NATO trupa na toj teritoriji, onda motivi dela vlade za užurbanim kretanjem ka evroatlantskim integracijama postaju – u najmanju ruku – sumnjivi.

Da li to ministar spoljnih poslova, tačnije grupacija čije interese zastupa, možda veruje u to da se kupovinom naklonosti NATO saveza (pri čemu samo neko ko je krajnje zlonameran ne želi da primeti da postoji svojevrsni prećutni vojno-politički pakt između aktuelnih kosovskih vlasti i ove organizacije) može obezbediti ostanak Kosmeta unutar postojećih državnih granica? Ili, ako se već predviđa da uprava i dobar deo snaga NATO ostanu u južnoj pokrajini (poznata je sintagma „Kosovo kao nova NATO država na Balkanu“), i to bez obzira na konačan ishod pregovora – da li ova uporna i ničim izazvana jurnjava u naručje NATO ne potvrđuje tezu koja se provlači kroz dobar deo političke javnosti da deo aktuelne vlasti na svaki način nastoji da se reši tog neugodnog i teškog kosovskog balasta? S druge strane, na koji način opravdati latentno, ali na osnovu prethodno izrečenog licemerno i neproduktivno, da ne kažemo štetno, odbijanje pomoći onih respektabilnih zemalja-sila koje u ovim trenucima imaju uticaj da u rešavanju pitanja konačnog statusa Kosova i Metohije zaštite, pored svog (što ne bi trebalo da bude sporno) spoljnopolitičkog i geopolitičkog, posredno i naš državni interes.

Na taj način, stav ili platformu da je poželjno praviti saveze ili razvijati dobre odnose sa onima koji imaju direktan ili indirektan uticaj na to da li ćete ostati bez dela svoje teritorije (bez obzira na to koliko je procenata u pitanju), a istovremeno odbijati pruženu ruku onoga od koga biste mogli imati realne i opipljive državne koristi, teško je objasniti drukčije do stanjem svojevrsne spoljnopolitičke šizofrenije u koje je, očigledno, zapao deo vladajuće garniture. Ukoliko pojedini srpski demokratski vlastodršci ovako shvataju izbalansiranu spoljnu politiku „i prema Istoku i prema Zapadu“, onda običnom građaninu postaje zaista teško da prepozna iskrene namere u pričama o željama da se zaštiti suverenitet i celovitost države.

Međutim, ne bi trebalo zaključiti da su ove krupne spoljnopolitičke nesuglasice koje postoje u vladajućoj koaliciji (pre svega između DS-a i DSS-a) od juče i da su baš tako benigne i naivne kako se to najčešće široj javnosti želi predstaviti, a što se kod nas uglavnom čini u funkciji umirenja pojedinih „posebno zainteresovanih“ inostranih centara. Turbulencije i konflikti, koji su periodični i primetno prisutni u odnosima ovih dveju stranaka tzv. demokratske provenijencije, a jednu od ozbiljnijih kulminacija doživeli su i u noćima pred formiranje vlade, kriju u svojoj osnovi suštinski nepremostive razlike u shvatanju onoga što se naziva državom i državnim interesima i prioritetima.

Stoga, prvi ozbiljniji izazov, tačnije pravi test političke jačine za osovinu DS–DSS (koja, očigledno, samo ako se spolja površno posmatra, deluje prilično koordinirano i homogeno), ako ostavimo po strani još frišku i nedovoljno razjašnjenu „koncesionu aferu“, biće period u kome predstoji donošenje možda za nas ne baš popularne odluke o konačnom statusu Kosmeta, ali i sa njom usko povezano i nikada aktuelnije pitanje opravdanosti evroatlantske budućnosti Srbije u NATO. Upravo ti događaji mogli bi da rezultiraju ozbiljnim potresima unutar – zašto ne reći – ne baš najstabilnije i dobrim delom načete koalicije. Pojedini analitičari idu čak dotle da predviđaju da upravo ova najnovija kriza, a ne brojni propusti u ekonomskoj i socijalnoj sferi, lako može rezultirati padom vlade i vanrednim parlamentarnim izborima.

Pa dobro, da se razumemo, nema ničeg toliko strašnog u tome da jedna vlada u određenom trenutku padne a da na njeno mesto dođe neka druga. I tako u krug. To valjda i jeste cilj i odlika svake demokratije i demokratskog političkog delovanja. Međutim, mnogo je strašnije da država padne zbog vlade, tačnije pojedinaca u njoj, jer teško da imamo rezervnu državu. Ili, možda, ti pojedinci u vladi misle drugačije. No, decembar će nam reći sve.

Novi Sad, 05. septembar 2007.

(autor teksta je urednik SRPSKE ANALITIKE)