NA IVICI GRAĐANSKOG RATA?

Đorđe Vukadinović

NACIONALNO POMIRENJE

Da se ne lažemo, da je nekome stalo do istinskog pomirenja, onda bi ruku pružio radikalima

Jeste li se zapitali zašto su Čedomir Jovanović i veći deo srpske građanističke scene tako uzdržani u trenucima kada Boris Tadić u ime DS-a objavljuje raskid sa svim onim što je prethodnih godina važilo za sveto pismo tzv. druge Srbije? Čak i po pravilu beskompromisni Nenad Čanak, poznat po sklonosti da zabranjuje, lomi i lustrira – a pomalo i veša – sve ono što ima veze sa starim režimom i stoji na putu Evrope i autonomije, danas pokazuje zavidnu dozu tolerancije i suzdržanosti prema blasfemičnim izjavama lidera demokrata i njegovim „ekumenskim” porukama partijskim drugovima da se vole, druže i množe sa socijalistima sa kojima, gle čuda, dele zajednički bol za izgubljenim liderima. „Nacionalno pomirenje” je ta nova magična reč koja se do juče nije smela ni zamisliti, a kamoli izgovoriti u pristojnim građanističkim krugovima, i zbog koje je, na primer, pisac ovih redova godinama razvlačen konj’ma na repove po reformskim forumima i blogovima.

Gotovo dve decenije razmišljam o opasnosti od građanskog rata u Srbiji. Onog pravog, „vrućeg” sukoba na ivici kojeg smo već u nekoliko navrata bili, dok sa ovim „hladnim”, medijskim i kulturnim ratom živimo, takoreći, neprestano. Dosta tekstova i mnoge sate razgovora sa istomišljenicima i neistomišljenicima posvetio sam raspravama na tu temu, pri čemu su se stavovi kretali od stava da samo što se nismo pohvatali za guše do konstatacije da ovde nema političke energije čak ni za tako nešto. Nema ovo društvo snage čak ni da se čestito pobijemo, a kamoli oko nečega istinski složimo i mobilišemo – glasi ova optimističko-pesimistička teza. Dakle, dok jedni misle da je mogućnost srpsko-srpskog sukoba sasvim realna i pribojavaju se takvog ishoda, drugi u suštini priželjkuju taj konačni obračun, ali sumnjaju da će do njega doći. A onda, preko noći, svim tim istorijskim kontroverzama, strahovima i nadanjima dođe kraj, samo zato što se kuglica srpskog izbornog ruleta zaustavila tako da je, nakon što je Koštunica rekao svoje (zakasnelo!?) istorijsko „ne”, bez socijalista postalo nemoguće formirati antiradikalsku vladu.

Kako je više nego očigledno da DS i SPS u političkom smislu nemaju ništa zajedničko (pokušaj sa privrženošću „ideji levice” i Socijalističkom internacionalom kao zajedničkim imeniteljem bio je ipak suviše jadan i neubedljiv), ideja nacionalnog pomirenja pojavila se kao spasonosni džoker, takoreći, kec iz Tadićevog čarobnog marketinškog šešira. Da je, recimo, LDP osvojio samo nekoliko poslanika više o „nacionalnom pomirenju” niko ne bi govorio, a oni koji bi se odvažili da zucnu nešto u tom pravcu bili bi ponovo žigosani kao najveći protivnici progresa i svetle evrobudućnosti.

No, uprkos svemu, kada bi ovo aktuelno političko prenemaganje, bez obzira na to što svi znamo šta su njegovi pravi motivi, zaista bio uvod u nacionalno pomirenje, vredelo bi ga podržati, pa makar Vojislav Koštunica i Toma Nikolić više nikad ne videli političkog sunca. Baš kao što put u pakao može biti popločan dobrim namerama, tako nas životno iskustvo, pa i, pored ostalog, Hegelova filozofija istorije, uče da niski i sebični motivi nekad umeju biti poluge istorijskog progresa pre i više nego sama dobra volja i prazni moralistički apeli. (Kod Hegela se to zove ,„lukavstvo uma”, a i kod Kanta ima nešto slično.)

Tako bi se, teorijski gledano, kao epilog grozničavog napora demokrata da ostanu na vlasti po svaku cenu, kao i želje socijalista da se na vlast konačno vrate, na kraju zbilja moglo izroditi nešto nalik nacionalnom jedinstvu i društvenom konsenzusu. Moglo bi – ali neće. Jer da se zaista radi o tome ne bi Čedomir Jovanović bio tako konstruktivan, niti bi američki ambasador ovaj aranžman tako zdušno podržavao. Zapravo, rekao bih da je čitav ovaj izborni ringišpil, u kojem se kao država i narod vrtimo već više od šest meseci, i pokrenut sa ciljem da se u korenu zatru izvesni nagoveštaji nacionalnog konsenzusa koji su se pojavili kao posledica opšte frustracije zbog načina na koji su SAD podržavale i realizovale projekt nezavisnog Kosova.

Da se ne lažemo, da je nekome stalo do istinskog pomirenja onda bi ruku pružio radikalima i onda ne bi čitavu svoju kampanju bazirao na sveopštoj društvenoj polarizaciji i strahu od „povratka u devedesete”. Sve je to, dakle, samo manevar da se koliko-toliko spase politički obraz i na obe strane sačuva bar privid neke političke principijelnosti. Socijalisti su ovde potrebni zato što je tamo gde treba zaključeno da su dovoljno bezopasni, mali, slabi i koruptivni. SPS je toj eliti potreban za jednokratnu upotrebu, to jest, za prvo glasanje i preuzimanje preostalih poluga vlasti, a posle će ključne reformske odluke već moći da se donose i bez njih, jer će, zlu ne trebalo, pored penzionera i Palme u rezervi spreman čekati i LDP.

Razume se, ukoliko budu ćutali i ne mešali se mnogo u strateške stvari i važne poslove, moći će tako da vegetiraju godinama. Ali ukoliko bi slučajno pomislili da se igraju politike i pokušali da nešto stvarno odlučuju i utiču brzo će im se staviti do znanja ko je gospodar i kako stoje stvari. Uostalom, ko ne veruje, neka se samo seti kako je Koštunica neslavno okončao svoj drugi premijerski mandat.

(izvor - “Politika”)

<> 10. jun 2008 18:06:59