Srpska Analitika
Milan Vidojević: GASOVOD OČAJA
Još pre 12 godina, prilikom državne posete Edvarda Ševarnadzea, predsednika Gruzije, Sjedinjenim Američkim Državama, iskovan je termin "novi put svile," kojim je istaknuta želja SAD da aktivira zemlje Centralne Azije i Kaspijskog regiona i otrgne ih iz tradicionalnog zagrljaja Rusije. Situacija se intenzivirala s energetskom krizom u svetu i Evropi i tu su politički i ekonomski koreni stvaranja projekta "Nabuko." Koliko je ovo postao važan predmet brige Evrope pokazuje studija pod naslovom: "Monopol Gasproma i potencijali Nabuka: strateške odluke Evrope" koju je uradio "Centralna Azija-Kavkaz Institut, Studije puta svile" iz Stokholma, 2007.godine.
Iz ove studije ću vam preneti najznačajnije procene i "spisak lepih želja" koje će samo u dve godine, do nedavnog potpisivanja ugovora između zemalja-transportera gasa pokazati prave domete ovog projekta.
Osnovna polazna konstatacija studije je procena zemalja Evropske Unije da previše zavise od ruskog gasa, skoro 40% ukupnog uvoza, dok 30% dolazi iz Severne Afrike, uglavnom Alžira, a potpuno je zanemaren pravac snabdevanja koji bi mogao da ide iz Kazahstana, Turkmenistana i Azerbejdžana, bivših sovjetskih republika a sada nezavisnih država.
Da bi se realizovao ovaj projekat, koji je prioritetan u EU i u 2006. i 2007.godini, mora se rešiti više strateških pitanja. Prvo je da se EU ozbiljno zapitala da li Rusija može biti siguran, pouzdan snabdevač u budućnosti, i došla do zaključka da to nije izvesno. Naravno, problemi sa transportom gasa kroz Ukrajinu nisu ruski, više su problem EU i Ukrajine. Problem sa Rusijom je mnogo veći, to je konkurencija gasovoda koje Rusija već ima, a gradi i nove, želeći da zadrži monopol snabdevanja Evrope. Naime, budući gasovod Nabuko ima samo prvu polovinu trase, gasovod Baku-Erzurum koji je pušten u rad 2006. godine i koji azerbejdžanski gas dovodi u Tursku. Rusija od ranije već ima sledeće gasovode, Transbalkan 1, Transbalkan 2, Jamal i Plavi potok.
Najava izgradnje Nabuka izazvala je munjevit odgovor Rusa, planira se izgradnja Plavog potoka 2, i Južnog potoka, koji će delom prolaziti i kroz Srbiju, sa kapacitetom od 30 milijardi kubnih metara gasa godišnje.
Rusija je pre nekoliko godina izvela još jedan strateški potez. Potpisan je dugogodišnji ugovor sa Turkmenistanom o kupovini turkmenskog gasa za potrebe ruskog tržišta. Fiksna cena je ugovorena na 57 dolara za hiljadu kubnih metara gasa. U isto vreme, Rusija je izvozila svoj gas u Evropu po ceni od 250 dolara za hiljadu kubika gasa. Nije čudo da je Gasprom postao "monopolistički" snabdevač Evrope gasom.
Naravno, ovakva pozicija Gasproma ne bi bila moguća da Rusija nije preduzela određene korake kako bi formulisala svoju energetsku strategiju:
a) Povratila je državnu kontrolu nad sektorom energetike oslobodivši se privatnih kompanija;
b) Kontroliše produkciju gasa za domaću potrošnju i reeksport u Evropu;
c) Dominira evropskim tržištem jer je potisnula druge proizvođače, kontroliše mrežu gasovoda i radi na proširenju mreže.
Ova ekspanzija bila je moguća jer je iz vremena SSSR nasleđen magistralni gasovod, koji povezuje nekadašnje republike, proizvođače gasa, danas nezavisne centralno azijske države Kazahstan, Uzbekistan i Turkmenistan. Ove zemlje mogu da prodaju svoj gas jedino kroz ovaj gasovod. Danas Turkmenistan upumpava u mrežu 40 milijardi kubika gasa godišnje, Uzbekistan 9 milijardi i Kazahstan 7 milijardi kubika godišnje.
Želja da diversifikuje snabdevanje gasom podrazumevalo je da EU mora da politizuje ovo pitanje, jer je Gasprom već uzeo 25% evropskog tržišta gasa i prisutan je u 17 zemalja EU. Najveći ugovor ima sa Vinteršalom o izgradnji gasovoda kroz Severno more zaobilazeći politički nestabilnu Ukrajinu, a na čelu zajedničkog preduzeća Vingas nalazi se nemački kancelar Gerhard Šreder. Nije čudo da je Šreder prokomentarisao evropske želje za diversifikacijom i izgradnjom Nabuka kao "besmislicu."
Bilo je jasno da će se u problematiku energetike u Evropi umešati SAD i NATO, iz prostog razloga što energetika jeste od strateškog značaja, ali još važnije, zaštita mreže gasovoda od terorista ili nesreća koje mogu da se dese, mora da ima "centralizovanu bezbedonosnu koncepciju," a nju može da pruži NATO. Nije zato čudno što budući gasovod Nabuko sledi ovu natovsku liniju. Iz Turske prelazi u Bugarsku, pa ide kroz Rumuniju, Mađarsku, do Austrije. To nije najkraći put za gasovod ali ide kroz zemlje EU koje su i članice NATO pakta.
Politizacija gasovoda Nabuko vidi se i iz želje da se (jednog dana) mreža proširi na bogata gasna polja Irana i Iraka. Iako je situacija u Iraku bolja, i oblast Kirkuk nije tako opasna kao ostatak Iraka, teško da može biti bilo kakvih ozbiljnijih investicija u narednih desetak godina. O Iranu se takođe ne razmišlja ozbiljno zbog izrazito negativnog političkog stava SAD. Do daljnjeg, Iran je potpuno van igre. Ono što takođe može predstavljati problem za Evropu jeste američko igranje na džokera u regionu, na Gruziju. Upravo završena poseta potpredsednika SAD Bajdena Gruziji, i bezrezervna podrška uzdrmanom Sakašviliju, ima jasnu antirusku konotaciju. Globalna strategija SAD za sada je nastavak spoljne politike prethodne administracije, gde je politički monitoring Rusije jedna od bitnih tačaka. No, vratimo se gasovodu lepih želja.
Jedna od slabih karika je sastav akcionara, budućih vlasnika i operatera gasovoda.To su austrijski OMV, mađarski MOL, rumunski Transgas, bugarski Bulgargas i turski Botas. U vreme pisanja ove studije očekivao se i šesti partner, a kandidati su bili nemački RWE i francuski Gas de Frans.
Cena izgradnje Nabuka projektovana je na 6,2 milijarde dolara, od čega članovi konzorcijuma obezbeđuju 30% sredstava, a 70% sredstava će biti krediti banaka. Model finansiranja preuzet je iz gasovoda Baku-Čejhan, koji je koštao 3,6 milijardi dolara i bio finansiran na isti način, 70% troškova pokriveno je kreditima. No situacija je bila finansijski "stabilnija" pre nekoliko godina. Ima li sada zdravog novca u Evropskoj banci za razvoj i komercijalnim bankama pod prihvatljivim uslovima, ostaje da se vidi.
Finansiranje će možda i da se reši, ali gde će Nabuko naći gas? Ovde počinje ozbiljna rašomonijada, dostojna genijalnih birokrata Evropske Unije i njihovih "zanosača u krivini." Kako stvari sada stoje, Azerbejdžan je jedini potencijalni "sigurni" snabdevač Nabuka.. Polje Šah Deniz, kojim upravlja BP, već snabdeva gasovod "Interkonektor" koji iz Turske ide do Grčke (i jednog dana do Italije). Njegov kapacitet je 8-12 milijardi kubika u periodu 2011-2012 godine, pa izjava predsednika Azerbejdžana Ilhana Alijeva da će ovo polje isporučivati Evropi 50 milijardi kubika gasa godišnje treba da se shvati kao novogodišnja čestitka Evropi koja će se grejati zimi upravo na ovim obećanjima.
Ako znamo da gasovod Baku-Erzurum ima maksimalni kapacitet od 16 milijardi kubika godišnje, od čega Gruzija ima pravo da zadrži 50% godišnje za svoje potrebe, priča postaje još komičnija. Priče o Iranu ne samo što su politički nepodobne, nego Iran nema novca da razvija svoje potencijale u ovoj oblasti, Iran ne da ne može da izvozi gas, Iran trenutno uvozi gas za svoje potrebe. Tako da sporazum Turske i Irana, o protoku 10 milijardi kubika turkmenskog gasa za Tursku se ne zna kako će da se ispuni.
Novi predsednik Turkmenistana, Berdimuhamedov, daleko je normalniji od svog prethodnika. Ponovo su uspostavljeni diplomatski odnosi sa Azerbejdžanom, priča se o zajedničkom istraživanju gasa na poljima Kapaz-Serdar, a Nabuko računa i na turkmensko nalazište na platformama u moru, Blok 1, koji bi se produžio i zaobišao Rusiju, pa bi se izbeglo rusko ometanje ovog projekta...
Kao što se vidi, ova priča ima sve više naučno-fantastičnih elemenata. Jednog dana će možda nešto i biti od gasa za Nabuko, a na evropskim birokratama ostaje da ubede sve relevantne faktore, političke i poslovne, da podrže projekat i njegovu realizaciju koja će srušiti monopol Gasproma, uskratiti Rusiji konstantne velike godišnje prihode, a i omogućiti "zavrtanje ventila" ako to bude bilo potrebno u zemljama koje bi možda jednog dana htele da olabave zagrljaj NATO pakta. Jadna im nada. NATO će ih ugušiti, ovako ili onako, i bez Nabuka. Dobro je što Srbija nije u Nabuku već u Južnom potoku. Mada se nikad ne zna. Ako srpskoj vladi, recimo Solana objasni da je "genijalna" ponuda da se učipimo u Nabuko sa jedno milijardu dolara (koje nemamo, ali možemo da ih pozajmimo), i da će to biti uslov za prijem u Evropsku Uniju, eto i nas na ovoj vašarskoj vrtešci, gde je jedini sigurni rezultat dugotrajna vrtoglavica. S tom razlikom, da na vašaru u svom selu možete da siđete sa ringišpila, a sa bilo kog "evropskog" ringišpila nema silaska, vožnja je do pucanja kapilara u mozgu. Kad bi ta vlada koja nas uvodi u Evropu preko raznih ringišpila prva sela da se provoza... Bez nas.
Beograd, 24.jul 2009.
1 Comments: