SRPSKA ANALITIKA

KRAH EVRO-UTOPIJE?

Dr Srđa Trifković

Irci rešili srpsku dilemu

Krah lisabonskog projekta označio kraj proširenja EU. U Dablinu je sahranjena "evropska opcija" Beograda.

Poraz Lisabonskog ugovora na referendumu u Republici Irskoj u petak, 13. juna, ukazuje na neosnovanost praznovernih predrasuda prema tom danu i datumu. "Petak, trinaesti" ovog proleća je pokazao da čak i u 21. veku jedan mali ali samosvestan i stari evropski narod još ima nekog udela u odlučivanju o svojoj sudbini. Ishod tog referenduma zadao je težak, premda ne i fatalan udarac ambicijama birokratskog aparata Evropske unije o preuređenju Starog kontinenta.

Evro-elita već godinama teži sve većoj transnacionalnoj centralizaciji odlučivanja, van i mimo političkih institucija i ustavno-pravnih mehanizama zemalja-članica. Posle Mastrihta (decembar 1991), kojim je Zajednica pretvorena u Uniju, najvažniji korak u tom pravcu bio je Ugovor iz Nice, usaglašen decembra 2000, koji je stupio na snagu 1. Februara 2003. godine. Nica je donela paket privremenih mera koje su bile namenjene pripremi EU za očekivani prijem niza novih članica. Po prvi put uvedeno je preglasavanje u proces donošenja odluka u Savetu EU - de fakto vladi Unije - u kome su do tada sve bitne odluke bile donošene jednoglasno.

Ustrojstvo EU trebalo je da trajno bude rešeno tzv. Evropskim ustavom. Ovaj radikalan dokument, poražen na referendumima u Francuskoj i Holandiji 2005. godine , trebalo je da zameni sporazum iz Nice, da ga bitno proširi i učini trajnim. Posle referenduma u Francuskoj i Holandiji, međutim, pobornici evropske superdržave i Ustava EU nisu ni za trenutak oklevali. Cilj im je ostao isti, samo je trebalo menjati metode i primeniti "Plan B" koji se zasnivao na dva principa:

·   Da se treba uzdržati od retorike koja običnom Evropljaninu odveć jasno ukazuje na suštinu reformi, čiji je cilj stvaranje unitarne političke strukture; stoga je odbačen termin "Evropski ustav", iako "Ugovor" koji ga je zamenio ima istu pravnu, političku, kulturnu i socijalnu suštinu.

·   Da se treba kloniti verifikacije evro-reformi putem referenduma, jer su im se evropski birači pokazali nesklonim, već da usvajanje Ugovora treba sprovoditi kroz nacionalne parlamente u kojima su pobornici jače integracije EU daleko dominantniji nego u biračkom telu u celini.

Lisabonski ugovor je, da ponovimo, evro-ustav u manje ambicioznom ruhu. I po njemu, EU bi imala (neizabranog) predsednika i ministra inostranih poslova. Takođe, zakonodavna tela u zemljama-članicama postala bi još manje relevantna, sudstvo još podložnije krajnjoj instanci u Luksemburgu, poreska politika još jednoobraznija, a ideološke norme političke korektnosti (legalizacija tzv. brakova homoseksualaca, na primer) još nametljivije. Vodeću ulogu u pripremi "Plana B" preuzela je Angela Merkel. Kao kancelar Nemačke, zemlje koja teži centralizaciji EU da bi tako sebi obezbedila još više uticaja, Merkelova je spremila scenario po kome bi težnje briselskih birokrata i njihovih saveznika u zemljama-članicama bile progurane na mala vrata u vidu prepakovanog Ustava EU pod drugim imenom.

Po istom šablonu, pobornici reforme EU već rade na pokušajima neutralizacije irskog referenduma, premda je za stupanje na snagu Lisabonskog ugovora jasno predviđeno njegovo usvajanje u svim zemljama članicama. Nikola Sarkozi, predsednik Francuske, koja 01. Jula preuzima predsedavanje EU od Slovenije, smatra da proces ratifikacije treba nastaviti bez obzira na ishod irskog glasanja. Nemačka je, naravno, saglasna sa tim njegovim stavom i nada se da ako 26 zemalja ratifikuje Lisabon, Irska neće imati izbora već da prihvati neki smokvin list za njegovo usvajanje nezavisno od ishoda referenduma.

Taj ishod, međutim, bitno će otežati usvajanje lisabonskog paketa u nekim od zemalja-članica gde ratifikacija tek predstoji, a pre svega u Velikoj Britaniji, Italiji, Švedskoj i Češkoj. Češki predsednik Vaclav Klaus, poznati evro-skeptik, već je pozdravio odluku irskih glasača kao "pobedu zdravog razuma i slobode" nad "projektom briselske elite i birokratije", dok je predstavnik britanskih konzervativaca za inostrane poslove Vilijam Hejg rekao da "projekat centralizacije" treba jednom za svagda odbaciti. Ovog puta teško je zamisliti da bi neki novi "plan B" mogao da bude proguran mimo volje miliona njihovih istomišljenika i nezavisno od prethodno usaglašenih pravila igre. Čak je i predsednik Evropske komisije Manuel Baroso, veliki pobornik dalje integracije, priznao da "plan B" ne postoji.

Za Srbiju bitna posledica sloma Lisabonskog ugovora jeste okončanje daljeg širenja EU, ili u najmanju ruku dugoročno zamrzavanje prijema novih kandidata nakon što još eventualno Hrvatska bude primljena iduće godine. Premda Oli Ren u javnim nastupima i dalje pokušava da stvori utisak da krah Lisabona neće uticati na dalje širenje EU, bivši francuski ministar za evropska pitanja Pjer Moskovisi – daleko pouzdaniji izvor – ističe da je sada opet na snazi ugovor iz Nice, koji je skrojen za najviše 28 članica. Posle ulaska Hrvatske, po njegovim rečima, neće biti nikakvog širenja EU za najmanje 15 do 20 godina.

Nesklonost ka daljem širenju bila je snažno prisutna u starom jezgru EU (12 prvobitnih članica predmastrihtske Evropske zajednice) i pre irskog referenduma. Sada, pak, protivnici prijema Srbije, Bosne i Hercegovine ili Makedonije - da o Turskoj ne govorimo! - imaju i formalno-pravne adute koje retorika g. Rena neće moći da izmeni. Ovo je nova strateška realnost, činjenica koju srpska politička elita treba da spozna i da na osnovu te spoznaje izvede odgovarajuće zaključke.

U prelomnim trenucima za srpsku državu i naciju bilo bi krajnje neodgovorno da se nastavi produbljivanje ideoloških i političkih podela po pitanju "Evrope", premda je ta opcija sa ishodom irskog referenduma prestala da bude ostvariva za dugi niz godina. Ona će možda opet postati realna u nekom novom briselskom okviru, za deceniju ili dve. Takav ishod, ako se uopšte desi, desiće se nezavisno od toga šta Srbija kaže ili učini.

<> 4. jul 2008 19:09:59