Postovi
VELIKI POVRATAK NAJMRAČNIJEG "GEOPOLITIČKOG MAGA"
TAMO GDE SUNCE IZLAZI NA ZAPADU
Na početku 21. veka, težište vrućeg sukoba gotovo obnovljenog hladnog rata je na čvornom prostoru Evroazije (Crno more - severni Kavkaz - Kaspijsko more). Kratkotrajan rat koji je vođen između Gruzije, iza koje vojno stoje SAD, s jedne i nepriznate republike Južne Osetije, čiju bezbednost, a od 26. avgusta i nezavisnost garantuje Ruska Federacija, s druge strane, nije tek potvrda prethodno iznete ocene, već nagoveštaj daljih ozbiljnih geopolitičkih, strateških i bezbednosnih igara i sukoba na ovom području bogatom energentima. Gruziju treba posmatrati u sklopu američke strateške pozicije izolovanja Rusije, njenog okruživanja, udaljavanja od Evrope i potiskivanja dublje u Aziju. Takva politika Vašingtona počiva na temeljima starih geopolitičkih koncepcija i predstavlja pokušaj uspostavljanja novog sanitarnog kordona (antiruskog pojasa) oko Rusije. U tom pojasu su baltičke države (strogi sanitarni kordon), Ukrajina (potencijalno strogi kordon), Moldavija, države Zakavkazja (Gruzija - strogi kordon) i srednje Azije (membrana). Taj koncept je poznat i kao obuhvatanje Rusije u tzv. strateška klešta (baltičke države na severu, centralnoevropske države u sredini, Ukrajina i Gruzija na jugu).
Devedesetih godina prošlog veka realizovana je koncepcija, u čijem je stvaranju učestvovao i Zbignjev Bžežinski, stvaranja tvrdog pojasa između EU i Rusije preko baltičkih država, Belorusije i Ukrajine. Pretpostavljalo se da će Nemačka i Poljska biti nekakvi upravitelji tog pojasa antiruskih država od Baltika do Crnog mora. Realizacija te koncepcije je prvo dovedena u pitanje u Belorusiji, koja je ostala veran saveznik Rusije, i nije se okrenula Zapadu.
Proameričke snage
Takozvanom „narandžastom revolucijom“ u Ukrajini i „Revolucijom ruža“ u Gruziji na vlast su dovedeni proamerički, odnosno prozapadni lideri (Juščenko u Ukrajini i Sakašvili u Gruziji) koji su odmah istakli ambiciju da svoje zemlje učlane u NATO. Naravno, oni koji su i izveli te „revolucije“, Amerikanci, odmah su podržali Ukrajinu i Gruziju u zahtevu da se pridruže NATO i pružili im odgovarajuću vojnu podršku i pomoć. Ubrzo su se pojavili prvi NATO i američki ratni brodovi u Crnom moru, koje Rusija smatra zonom od životnog značaja.
Pod dirigentskom palicom SAD formiran je i savez GUAM (Gruzija, Ukrajina, Azerbejdžan i Moldavija) nimalo naklonjen Rusiji, a podanički oslonjen na SAD. Počela je žestoka bitka za širenje NATO, tačnije američkog uticaja, na područje Crnog mora, severnog Kavkaza i Kaspijskog mora. Američki cilj je da prijemom Ukrajine i Gruzije u NATO vojno zaposednu i stave pod svoju kontrolu Crno more, severni Kavkaz i dalje Kaspijski basen, čime bi se stvorili uslovi da SAD zagospodare izuzetnim izvorima nafte i gasa u tom području i energetskim koridorima kojima se transportuju ti strateški resursi. Sudar SAD i Rusije u centralnom delu Evroazije je buknuo. Rusija je odlučno reagovala i poručila da neće dozvoliti da bude istisnuta iz Crnog mora i sa Kavkaza.
Nafta u centru pažnje
Dva uzroka su Crno more ponovo vratila u centar pažnje velikih sila. Prvi je, svakako, rat u Iraku, sukob koji su izazvali Amerikanci i u njega uvukli niz država. Crno more daje mogućnost brzog prodora američke tehnike i vojske, u krajnjem do severnih oblasti Iraka. Crno more je svakako veoma važan region s aspekta kontrole situacije na Bliskom istoku. Drugi razlog koji čini Crno more ključnim regionom danas je blizina izvora energije, neiscrpne rezerve koje se nalaze u Kazahstanu i srednjoj Aziji. Prodor Zapada i SAD u rejon Crnog mora dozvoljava im da približe te izvore energije skoro na 1.000 kilometara od glavnih mesta njihove potrošnje. Zato je osnovni cilj SAD u regionu Crnog mora da spreče uspostavljanje ruskog uticaja u Evropi nakon okončanja hladnog rata, da još više ograniči rusko vojno-strategijsko prisustvo, prijemom Ukrajine i Gruzije u NATO, da radi obezbeđivanja energetske bezbednosti Zapada uspostavi geostratešku prednost na Crnom moru za nastupajuću borbu za Kavkaz i kaspijski rejon.
Krim - tačka sukoba
Stožerna tačka velikog geopolitičkog sukoba SAD i Rusije na južnom kraku tzv. strateških klešta je Ukrajina, posebno krimsko poluostrvo na kome se nalazi najvažnija crnomorska luka Sevastopolj, a u kojoj bazira ruska Crnomorska flota po važećem ugovoru sa Ukrajinom do 2017. Kontrola nad Krimom je od presudne važnosti za dominantnu poziciju u Crnom moru, preko koga će ići najznačajniji energetski koridori. Zbog očiglednog jačanja pozicija ruske države na međunarodnoj areni i izrastanja u jedan od vodećih polova moći u svetu, SAD žele da uvuku Ukrajinu u NATO da bi je zauvek otrgle od Rusije i pretvorile u „tampon državu“ i placdarm za nastupanje prema Rusiji. Ideolog hladnog rata Bžežinski često ponavlja da je Rusija slovenski centar i da obnavljanje slovenske civilizacije nije moguće bez ujedinjenja slovenskih naroda, pa zato treba po svaku cenu sprečiti ujedinjenje naroda Rusije, Ukrajine i Belorusije.
Članstvo Ukrajine u NATO će usloviti da zajedno s Belorusijom, s kojom je u savezu, razradi ozbiljne zajedničke programe koji se odnose na novi položaj Ukrajine. Rusija će morati da razmesti veoma krupne vojne potencijale na svojoj teritoriji, bliže istočnoj Ukrajini, gde ih sada nema. Na taj način će ulazak Ukrajine u NATO oslabiti Rusiju i učiniti jednostavnijom borbu Zapada za njene resurse.
Na pokušaje SAD da uvlačenjem Ukrajine u NATO potisnu rusku dominaciju i uspostave vlast nad Crnim morem ne gleda blagonaklono ni Turska, iako je članica alijanse i saveznik Vašingtona. Turska se pribojava da bi u slučaju izbijanja sukoba na Krimu radi oduzimanja mesta baziranja ruskoj Crnomorskoj floti na tom poluostrvu i sama mogla biti uvučena u rat, u kome bi na jednoj strani bile Ukrajina i Gruzija, podržane od SAD i NATO, a na drugoj Rusija. Takav razvoj događaja bi mogao da izazove raspad turske države. Zato Turska, kako smatraju mnogi stručnjaci u toj zemlji, treba da se suprotstavi prijemu Ukrajine i Gruzije u NATO. Sem toga, Rusija i Turska (obe van EU) su uspele da izgrade dobre, čak strateške bilateralne odnose, a Turska nimalo blagonaklono ne gleda na proces gubljenja vlastitog značaja i uticaja u Crnom moru zbog narastajućeg značaja Ukrajine za poziciju SAD u tom području.
Članstvo Ukrajine u NATO, kome se protivi oko 70 odsto stanovništva, isključivo je u funkciji realizacije američkih geostrateških interesa u Crnom moru i potiskivanja Rusije sa tog područja.
Potiskivanje Rusije
Geostrateški značaj članstva Gruzije u NATO je, za razliku od ukrajinskog „morskog“, prvenstveno „kopneni“. Kavkaz sa geografskim položajem koji spaja Crno i Kaspijsko more i naftovodom Baku (Azerbejdžan) - Tbilisi (Gruzija) - Cejhan (Turska) predstavlja izuzetno bitnu kariku koja povezuje kaspijska izvorišta energenata i koridore njihovog transporta na Zapad. Radi ostvarivanja pune kontrole nad tim područjem, SAD je neophodno da oslabe i potisnu tradicionalno prisustvo Rusije u tom veoma kriznom području na kome žive brojni narodi i etničke grupe. Oslonac američke politike osvajanja Kavkaza je Gruzija, čije se stanovništvo, za razliku od ukrajinskog, većinski opredelilo za članstvo zemlje u NATO. Punim ovladavanjem Gruzijom SAD bi izgradile bazu za dalju destabilizaciju Rusije na Kavkazu i širenjem sanitarnog kordona preko malih naroda koji su ujedinjeni u „Organizaciju nepredstavljenih nacija i naroda“. Radi se o narodima koji nemaju sopstvenu državu i nisu zastupljeni u OUN. Pretpostavlja se da ta organizacija ujedinjuje skoro 500 miliona ljudi u celom svetu. Ako se pogleda spisak članica te organizacije koje se nalaze na teritoriji Ruske Federacije, što na području Kaspija, što crnomorsko-kavkaskog regiona, vidi se da se na sever, u dubinu ruske teritorije, rasprostire klin koji čine: Abhazija, Baškortostan, čečenska republika Ičkerija, Čerkezija, Čuvašija, Krimski Tatari, Gagauzija, Ingušetija, Ingrija, Komi, Kumikija, Mari, Tatarstan, Udmurtija. Taj klin bi, ukoliko se pretvori u krizni proces, mogao da podeli Rusiju na dva dela. Najbolju osnovicu za takvo delovanje predstavljala bi Gruzija, vojno zaposednuta od strane SAD preko učlanjenja u NATO.
(ekipa Glasa javnosti)
<> 30. septembar 2008 20:08:03 | 0 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
SRBIJA - ZEMLJA IZGUBLJENE OPOZICIJE
Đorđe Vukadinović
DEMOKRATSKI FRONT EVROPSKOG NARODA SRBIJE
Srpska opoziciona knjiga je u ovom trenutku spala na dva slova – pomalo obezglavljene Šešeljeve radikale i pomalo apatične Koštuničine narodnjake. Svi ostali su deo Tadićevog „evropskog fronta”
Kada sam pre par meseci, neposredno nakon majskih izbora, izjavio kako su „oni” zaslužili da izgube, ali „ovi” nisu zaslužili da pobede, onda to uopšte nije bila puka kolumnistička dosetka, već analitički rezime jedne do apsurda pervertovane političke scene. Zamislite šta bi se, na primer, dogodilo da su tzv. nacionalne snage uspele da sastave vladu sa takvim međuljudskim odnosima i takvom konfuzijom oko strateških pitanja i ciljeva kakva se ispostavilo da postoji kod radikala! I koliko bi se održala ta vlada?
S druge strane, teško je zamisliti vlast koja je za svega nekoliko meseci uspela da naniže toliko autogolova, promašaja, skandala i poraza poput ove sadašnje, a koja pri tome deluje stabilnije od bilo koje u poslednjih deset godina. Parlament čitavo leto nije radio. Dva meseca se ne zna ko je i kada uhapsio Radovana Karadžića. Privreda stoji u iščekivanju Fijata i budućeg kragujevačkog čuda, koje je, uzgred rečeno, verovatno isto koliko i Gospa u Međugorju. Ne zna se ko je odgovoran za smrt demonstranta Ranka Panića i prekomernu upotrebu sile za vreme opozicionog mitinga. Odloženo nam je odmrzavanje privremenog sporazuma sa EU. Članice vladajuće koalicije ne mogu da u skupštini obezbede čak ni prostu većinu za sopstveni predlog rezolucije o Kosovu. Potpisani energetski sporazum sa Rusijom doveden je u pitanje.Spoljni dug raste, tenderi ne uspevaju, koncesije propadaju, dok nam evropski i američki „prijatelji” sve otvorenije zavrću ruke tražeći legalizaciju Euleksa, a od naših suseda priznanje kosovske nezavisnosti.
Zapravo, najveći uspeh ove vlade i jedino u čemu se do sada pokazala vrlo uspešnom jeste nešto što, doduše, formalno nikako ne spada u njeno polje delovanja, ali je oduvek bilo omiljena aktivnost svake vlasti – cepanje opozicionih stranaka i prekrajanje opozicije po vlastitoj meri. Naravno da pada ono što je padu sklono. Ali verovatno radikalski rascep ne bi bio ni tako brz ni tako radikalan da nije bilo diskretnog podsticaja iz određenih političkih, diplomatskih i tajkunskih centara. Još početkom leta na jedvite jade i uz dosta sumnjivog političkog i finansijskog inženjeringa sklepana vlada u međuvremenu toliko je ojačala svojepozicije u parlamentu da će, nastavi li se ovaj trend, uskoro na prste moći da se prebroje poslanici na koje, zlu ne trebalo, Boris Tadić ne bi mogao da računa. U suštini, srpska opoziciona knjiga je u ovom trenutku spala na dva slova – pomalo obezglavljene Šešeljeve radikale i pomalo apatične Koštuničine narodnjake. Svi ostali su deo Tadićevog „evropskog fronta”, aktuelne verzije nekadašnjeg „socijalističkog saveza radnog naroda” koji je u uslovima tadašnje meke diktature trebalo da očuva privid političkog pluralizma.
Kada se sada sa ove nevelike distance osvrnemo na poslednje predsedničke izbore otkrivaju se neke zanimljivosti koje bacaju donekle novo svetlo na tu istorijsku utakmicu. Od pet glavnih predsedničkih kandidata čak četiri (Tadić, Nikolić, Mrkonjić, Jovanović) danas marširaju u manje-više istom stroju, a i onaj peti, povremeno, kao da pogleduje na tu stranu. Milutin Mrkonjić, do juče ljuti socijalista, Miloševićev neimar i lični prijatelj, koji je za preminulim „Predsednikom” prolio mnogo vrelih suza i uvek imao spremnu bujicu psovki na račun njegovih „ubica”, danas ponovo nešto tumara, gradi, galami i obećava diljem evropske Srbije. Čedomir Jovanović je gotovo sasvim pacifikovan skupštinskim sporazumom o saradnji sa DS-om, a još više „principijelnim” (ne)ulaskom LDP-a u beogradsku vlast i javna preduzeća. Konačno, Tomislav Nikolić, doskora, mislilo se, najveći protivnik naše evropske budućnosti, svoju dalju političku egzistenciju, kao i mandate svog poslaničkog kluba mora da zahvali samo dobroj volji, ili, pak, dobrom dilu sa američkim ambasadorom i Tadićevom „Evropskom Srbijom”. A što se tiče potencijalnih nezadovoljstava i nezadovoljnika unutar same vladajuće koalicije (SPS, G17 plus), njima se usta zapušavaju što Stratedžikovim rezultatima istraživanja javnog mnjenja, što ukazivanjem na nove reformske snage na Tadićevoj – sve dužoj – klupi za rezerve. Znači li to onda da je ova vlada stabilna, a njen opstanak zagarantovan? Ne. Ali znači da će trajati sve dok članovi srpskog demokratskog kartela ne odluče drugačije.
Sve u svemu, za razliku od komunista koji su bezuspešno težili „jednopartijskom pluralizmu”, DS je danas na pola puta da stvori neku vrstu „višestranačkog monizma”. Svih pet predsedničkih kandidata danas su za Srbiju u Evropi, Kosovo u Srbiji, dobre odnose sa Rusijom i punu saradnju sa Haškim tribunalom. Da li je to možda onaj nacionalni konsenzus koji nam je sve vreme nedostajao? Ili je zapravo reč o, s jedne strane, velikom foliranju i pokušaju uskakanja u voz za koji se veruje da je pobednički, a, sa druge, o činjenici da je pomenutom kartelu generalno svejedno o kakvom je čoveku, ideji ili ideologiji reč samo ukoliko se ne dovodi ozbiljno u pitanje dominacija DS-a na unutrašnjem – i „evroatlantske” integracije na spoljnjem planu. A o svemu ostalom ćemo se već dogovoriti.
30.09.2008.
(autor je glavni i odgovorni urednik časopisa “Nova srpska politička misao”)
<> 30. septembar 2008 9:22:21 | 0 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
NIKAD NE RECI NIKAD
TOMISLAV NIKOLIĆ SE KUNE: NIKAD SA DS
Bivši zamenik predsednika SRS-a Tomislav Nikolić rekao da ne može da bude opozicija u momentima kada je država ugrožena, ali da u normalnim situacijama u kojima se birači opredeljuju, pa se onda prave koalicije, on nikada neće biti sa DS-om na vlasti.
Prvo, nikada više nećemo biti grubi, ni na rečima, ni na delu, zato što želim Srbiju mirnih i normalnih ljudi, želim sukob ideja, a ne ljudi. Zatim ćemo uspostaviti novi odnos vlasti i opozicije - objasnio je Nikolić za Radio Slobodna Evropa po čemu će se njegova nova stranka razlikovati od SRS.
On je dodao da će za lokalne izbore prepustiti, kao i do sada, lokalnim aktivistima sa kime će.
Ratko Mladić se ne sme naći u Hagu, a voleo bih i da on nije u Srbiji. Pažljivo ću razmatrati šta se dešava. Postoje indicije, mediji počinju da pričaju o hapšenju Mladića, kad to tako počne, onda nije ni daleko od toga. Ko zna možda i jeste u Srbiji, možda je i lociran, možda čekaju momenat kada će ga izručiti. Ja to zaista ne znam - rekao je on, preneo FoNet.
<> 29. septembar 2008 0:00:46 | 0 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
"STRANI PLАĆENICI" ILI "PROMOTERI DEMOKRATIJE" ?
PODRŠKA autorima godišnjeg izveštaja Helsinškog odbora za ljudska prava, u Srbiji verovatno nije velika, ali oni koji im novcem pomažu da "ostanu u životu" na javnoj sceni, svakako nisu za potcenjivanje, jer jačih od njih, na svetu trenutno - nema.
Značajna finansijska potpora Helsinškom odboru, koji u pomenutom dokumentu Srbiju, njene nacionalne i intelektualne institucije predstavlja u najcrnjem svetlu, stiže direktno iz Vašingtona, iz Kongresa SAD.
Američki poreski obveznici, samo preko Nacionalne zadužbine za demokratiju, u 2007. finansirali su dvadesetak nevladinih organizacija u Srbiji, i jednu novinsku agenciju. Pojedinačne "stavke" nisu naročito velike (uglavnom po nekoliko desetina hiljada dolara godišnje). Sonja Biserko i Helsinški odbor iz ove "kase" prošle godine dobili su 40 hiljada dolara.
Nacionalna zadužbina za demokratiju, skraćeno NED, je američka neprofitna organizacija, osnovana u vreme predsednika Regana, čiji budžet odobrava Kongres. Njena osnovna svrha je da davanjem donacija neprofitnim privatnim organizacijama u inostranstvu pomaže razvoj demokratije u svetu. Zbog svoje kontroverzne delatnosti često je bila na udaru kritike, a čak je i jedan od njenih osnivača (Alen Vajnstajn) rekao da "mi sada činimo ono što je pre 25 godina u tajnosti radila CIA"...
NED je "krovna" organizacija, koja sprovodi aktivnosti preko drugih neprofitnih društava: Nacionalnog demokratskog instituta (NDI - blizak demokratskoj stranci u SAD, vodi ga Medlin Olbrajt), Međunarodnog republikanskog instituta (IRI - na čelu je republikanski predsednički kandidat Džon Mekejn), Centar za međunarodno privatno preduzetništvo (CIPE). "Zadužbina" blisko sarađuje i sa Američkom agencijom za međunarodni razvoj (USAID).
Centar za privatno preduzetništvo dobio je od NED pojedinačno najviše novca za projekte koji se odnose isključivo na Srbiju - više od 145.000 dolara. To govori o značaju koji Sjedinjene Države pridaju razvoju kapitalizma po njihovom "receptu" u zemljama poput Srbije.
Ovdašnji Helsinški odbor za ljudska prava ne navodi ko finansira njegov rad - takve podatke objavljuju isključivo uz dokumenta koja izdaju, pa je, na primer, štampanje spornog izveštaja za 2007. pomogao Švedski helsinški komitet.
Njihove kolege iz Hrvatske, međutim, rade suprotno: na Internet-stranici Hrvatskog helsinškog odbora pobrojani su donatori: Vlada Hrvatske, nekoliko stranih ambasada, "Koka-kola", "Pliva", "Podravka", Balkanski fond za demokratiju, Fondacija Hajnrih Bel, Norveška narodna pomoć, Institut za otvoreno društvo Džordža Soroša, naravno - Nacionalna zadužbina za demokratiju i mnogi drugi.
Udruženje Sonje Biserko, inače, učlanjeno je u Međunarodnu federaciju Helsinških komiteta, sa sedištem u Beču - koja je krajem prošle godine bankrotirala zbog pronevere od 1,2 miliona evra i trenutno se u Austriji nad njom sprovodi stečaj.
U predlogu novog Zakona o udruženjima, koji nikako da "prođe" skupštinsku proceduru, jer su, po pravilu, čim dospe u parlament padale vlade u Srbiji, nevladinim organizacijama je dozvoljeno da neke svoje delatnosti mogu da naplate, a ne samo da žive od donacija. Novina je i mogućnost javnog konkursa za novac iz budžeta, namenjen onima koji se bave problemima invalida, ljudskim i manjinskim pravima, obrazovanjem, zaštitom životinja, potrošača... I prema važećim, zastarelim zakonima, i prema nacrtu novog, udruženja mogu da primaju strane donacije, kao što, uostalom, može i država.
ZABRANA
I NACRT novog zakona, kao i dosadašnji, predviđa brisanje iz registra udruženja čija delatnost je uperena protiv države i njenog ustavnog poretka. Da li to može da podrazumeva i sliku Srbije bez Kosova i Metohije sa korice izveštaja Helsinškog odbora? Prema budućem zakonu, o tome mora da se izjasni Ustavni sud Srbije, posle čega ministar za ljudska i manjinska prava potpisuje rešenje o brisanju iz registra.
SRPSKI "ZADUŽBINARI"
NOVAC iz budžeta SAD, preko "Nacionalne zadužbine za demokratiju", prema zvaničnim podacima ove institucije, u Srbiji su 2007. godine dobili:
* Asocijacija lokalnih nezavisnih medija "Lokal pres" - 34.872 dolara ($)
* Balkanska istraživačka izveštačka mreža (BIRN) - 38.848 $
* Centar za razvoj civilnih resursa - 26.000 $
* Centar za razvoj parlamentarne debate - 41.870 $
* CIPE - 145.939 $
* Fond B92 - 35.920 $
* Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji - 40.080 $
*Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) - 30.480 $
* Nezavisno društvo novinara Vojvodine - 26.285 $
*Komitet pravnika za ljudska prava (JUKOM) - 39.950 $
* LiNet (za dokumentarni film o suđenju atentatorima na Zorana Đinđića) - 47.793 $
* Udruženje građana "Milenijum" - 20.828 $
* NIP "Vranjske" - 21.680 $
* Novosadska novinarska škola - 38.485 $
* Organizacija za razvoj i demokratiju Bujanovac - 31.868 $
* ProKoncept - 42.165 $
* Resurs centar Leskovac - 19.296 $
* "Urban In" otvoreni klub Novi Pazar - 35.811 $
* Inicijativa mladih za ljudska prava - 45.792 $
* Zaječarska inicijativa - 38.246 $
(Novosti)
<> 26. septembar 2008 9:05:11 | 0 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
I ONDA, KO ZA KOGA NA KRAJU RADI I KO KOGA VRBUJE?
<> 24. septembar 2008 22:03:58 | 0 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
MA NEMOJTE KASTI!
Stejt Department: Kritika Srbiji zbog ograničavanja verskih sloboda
Američki Stejt Department objavio je svoj 10. godišnji izveštaj o stanju verskih sloboda u svetu u kome kritikuje Srbiju zbog zakonskog ograničavanja i diskriminacije pojedinih verskih grupa, kojima je uskraćen legalni status.
U izveštaju se navodi da ne postoji zvanična državna religija, ali da zakon priznaje samo sedam «tradicionalnih» verskih zajednica: većinsku Srpsku pravoslavnu crkvu, Rimokatoličku crkvu, Slovačku evanđelističku crkvu, Reformističku hrišćansku crkvu, Evanđelističku hrišćansku crkvu, islamsku i jevrejsku zajednicu, i da one imaju delimično povlašćen položaj.
Stejt Department ističe da je poštovanje verskih sloboda od strane Vlade Srbije i dalje problematično, zbog zakona o verskim slobodama i proizvoljnog tumačenja tog zakona od strane resornog Ministarstva.
U izveštaju se takođe navodi da su policijske istrage govora mržnje i vandalizma uglavnom spore i nezavršene, te da su i neki zvaničnici u javnosti u negativnom kontekstu govorili o manjinskim verskim zajednicama. Bilo je, tvrdi se u izveštaju Stejt Departmenta, zlostavljanja i diskriminacije građana zasnovanog na verskoj pripadnosti i verovanjima, a lideri manjinskih verskih zajednica prijavljivali su činove vandalizama, govora mržnje, fizičke napade i negativne izveštaje u medijima.
U delu izveštaja posvećenog Kosovu, navodi se da je sloboda veroispovesti garantovana Ustavom, koji je stupio na snagu 15. juna 2008. godine, i da drugi zakoni i politika vlade doprinose uglavnom slobodnom upražnjavanju religija.
Vlada Kosova je, ističe se u izveštaju, generalno i u praksi poštovala verske slobode i nije bilo značajnih promena u statusu tih sloboda tokom perioda koji pokriva izveštaj.
Nivo građanskog nasilja je, tvrdi Stejt Department, neznatno opao, ali napetosti među zajednicama ostaju na visokom nivou, posebno posle proglašenja nezavisnosti 17. februara 2008, a iako se čini da su društvena diskriminacija i nasilje uglavnom etnički motivisani, bliska veza etničke pripadnosti i religije otežava utvrđivanje da li su događaji bili motivisani etničkom ili verskom netrpeljivošću.
Kada je reč o poštovanju slobode veroispovesti u Crnoj Gori, izveštaj Stejt Departmenta potvrđuje da Ustav, zakoni i politika Vlade doprinose uglavnom slobodnom upražnjavanju religije, kao i da Vlada u praksi generalno poštuje slobodu verosipovesti. U izveštaju se navodi da je bilo određenih pojedinačnih slučajeva zlostavljanja i diskriminacije građana zbog njihove verske opredeljenosti ili verovanja, ali da nije bilo značajnih promena u statusu tih sloboda tokom perioda koji pokriva izveštaj.
(VOA)
<> 23. septembar 2008 20:35:30 | 0 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
DA SE I (NE)VOJVODINA PITA!
Vojislav Žanetić
PREDLOG NOVOG STATUTA NEVOJVODINE
Polazeći od tradicije državno nedefinisanog područja "uža Srbija", nastalog posle jugoslovenskih ustavnih reformi 1974. godine, te od prava svake teritorije koja ima problema sa identitetom da taj problem reši,
Polazeći od težnje svake neautonomne državne oblasti da postane autonomna onda kada postoji druga oblast (od dve) koja je autonomna, građani dela Srbije koji NE pripadaju Autonomnoj Pokrajini Vojvodini donose:
STATUT AUTONOMNE POKRAJINE NEVOJVODINE
Član 1.
Nevojvodina je autonomna pokrajina građana srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, nastala na osnovu nesrećnih i originalnih istorijskih okolnosti, a tokom stvaranja AP Vojvodina.
Nevojvodina je višenacionalna, višekulturalna i višekonfesionalna demokratska regija spremna za integrisanje sa svakom evropskom ili svetskom regijom koja za to ima interes ili puku želju.
Nevojvodina je zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama, te kao takva ima pravo na samoopredeljenje i eventualno otcepljenje od Republike Srbije i njoj pripadajućih preostalih autonomnih pokrajina.
Član 2.
Autonomna Pokrajina Nevojvodina (u daljem tekstu AP Nevojvodina) zasad se sastoji od teritorije grada Beograda, teritorija Mačve, Šumadije, Pomoravlja, Timočke Krajine, južne Srbije i svih drugih geografskih oblasti koje su u okviru Republike Srbije, a koje ne pripadaju AP Vojvodina.
Teritorija AP Nevojvodina ne može se menjati bez saglasnosti njenih građana izražene na referendumu, sem u slučaju specifičnih međunarodnih političkih okolnosti, kada se to može učiniti i bez referenduma, a uz dovoljno puta ponovljeno obrazloženje da će promene omogućiti bolji život građana na (posle menjanja) preostalim teritorijama.
Član 3.
AP Nevojvodina ima svoje simbole.
Simboli AP Nevojvodina su zastava, grb i himna.
Zastava i grb AP Nevojvodina se dobijaju korišćenjem onih boja i elemenata koji nisu korišćeni u zastavi i grbu AP Vojvodina.
Himna AP Nevojvodina je svečana pesma "Vostani Nevojvodino", nastala prilagođavanjem teksta jedne slične pesme novonastalim okolnostima.
Član 4.
Glavni grad AP Nevojvodina je Beograd, sem u slučaju ako to stvara neke probleme AP Vojvodini, ili u slučaju da nema mesta za smeštanje administrativnih tela i službenika AP Nevojvodina u prostorije već popunjene istim takvim institucijama i zaposlenima na nivou Republike Srbije i grada Beograda.
Član 5.
AP Nevojvodina ima svoju skupštinu i vladu, koje donose odluke, zakone i uredbe u skladu sa interesima građana AP Nevojvodina, sem u slučaju kada to ugrožava prava i interese onih građana Republike Srbije čija su prava i interesi primarno regulisani statutom AP Vojvodina.
Član 6.
U javnoj svojini AP Nevojvodina su one pokretne i nepokretne stvari utvrđene zakonom i statutom, a pre svega i isključivo one stvari koje nisu već u vlasništvu Republike Srbije ili
AP Vojvodina.
Član 7.
AP Nevojvodina može osnivati svoja međunarodna predstavništva svuda tamo gde su osnovana predstavništva drugih autonomnih pokrajina, a sem tih predstavništava, po potrebi, moguće je otvoriti i predstavništva kako u Moskvi tako i u Novom Sadu.
Član 8.
AP Nevojvodina svoje prihode stiče ubiranjem poreza i taksa i svih drugih naknada, u slučaju da oporezovani svoje zakonom propisane obaveze nije već izmirio u Republici Srbiji ili
AP Vojvodina.
Član 9.
Zaštitu teritorijalnog integriteta i suvereniteta, očuvanja ukupne bezbednosti, kao i zaštitu sve imovine i svih lica na teritoriji AP Nevojvodina sprovode nadležni organi i institucije Republike Srbije, sem u slučaju kada to predstavlja pretnju integritetu i ograničenom suverenitetu preostalih regija na teritoriji Republike Srbije.
Član 10.
Građani AP Nevojvodina mogu ostvariti svoja prava u donošenju ovog državotvornog akta i samoinicijativnim dopisivanjem preostalih članova Statuta AP Nevojvodina i slanjem istih na raspoložive elektronske ili fizičke adrese redakcije "Večernjih novosti" ili prvog pojedinačnog predlagača ovog statuta.
Član 11.
Ovaj statut stupa na snagu odmah posle stavljanja prsta na čelo i kraćeg autonomnog razmišljanja.
(V. Novosti)
<> 22. septembar 2008 11:19:25 | 0 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
AMERIČKO-RUSKI PING-PONG
Rajs: Rusi su paranoični - Medvedev: To su gluposti
Razmena oštrih reči: američka državna sekretarka isprovocirala sarkastičnu reakciju ruskog predsednika
Kondoliza Rajs bi mogla da pokaže više staloženosti i odgovornosti u svojim ocenama, izjavio je Mihail Gorbačov, poslednji predsednik SSSR-a komentarišući poziv državnog sekretara Amerike Zapadu da se ujedine protiv Rusije.
Gorbačov je sinoć u Filadelfiji iz ruku Džordža Buša starijeg primio američku nagradu „Medalja slobode” za doprinos okončanju hladnog rata.
„Uručivanje medalje podelilo je rusko društvo”, tvrdi dopisnik NTV iz Amerike citirajući da se u SAD govori da je Gorbačov dobio nagradu „uprkos svom stavu o Gruziji” (bivši predsednik SSSR-a je u više intervjua datih zapadnim medijima izjavio da podržava delovanje ruskog rukovodstva). Ipak, tokom svečanosti, Gorbačov nije želeo da govori o Gruziji, ali je, na pohvalu Buša starijeg da je „otkrio svetu mogućnost da se objedini i zajedno teži slobodi”, upozorio na opasnost od militarizacije političkog mišljenja.
„Pošto ne uspevaju da nađu odgovore na globalne izazove, političari se sve češće hvataju za oružje. Od toga nema ništa apsurdnije i protivurečnije zdravom smislu koji je čovečanstvo nakupilo vekovima.”
I predsednik Medvedev je danas, na sastanku sa predstavnicima nevladinih organizacija, govorio o ponašanju Amerike:
„Jutros sam na Internetu video da naši američki prijatelji kažu: mi ćemo i u budućnosti ukazivati podršku u Rusiji učiteljima, lekarima, naučnicima, sindikalnim liderima, sudijama. Poslednje je za mene bilo pravo čudo. Šta oni to imaju u vidu? Nameravaju da izdržavaju naše sudije? Da bi podržali korupciju?” Ruski predsednik je istakao da nema ništa protiv saradnje, ali ona se ostvaruje sa onim zemljama s kojima postoji bliskost u stavovima o osnovnim svetskim procesima”, rekao je Medvedev, dodavši: „Ako se i dalje tako nastavi, oni će nam uskoro i birati predsednike.”
Uprkos tome, predsednik ističe da Rusija želi punopravni dijalog sa svim partnerima. „I mi ćemo se i dalje time baviti, bez obzira na razne vrste gluposti koje slušamo sa raznih strana. Na Zapadu se govori da je Rusija spremna da pokaže svoje pravo lice, da će zbaciti masku i konačno će trijumfovati ono uređenje koje je najkarakterističnije za rusku državu – autoritarno, koje prelazi u diktaturu, i da su jastrebovi pobedili”, rekao je Medvedev dodavši: „Ali to nije naš put. Mi smo svoj put izabrali, ma šta govorili oni koji su okarakterisali događaje u Južnoj Osetiji onako kako njima odgovara.” Ruski predsednik je očigledno imao u vidu i jučerašnji govor Kondolize Rajs u Maršalovom fondu u Vašingtonu.
Govor državnog sekretara bio je nešto najoštrije što se od američkih zvaničnika moglo čuti od raspad SSSR-a. Ona je optužila Moskvu za „agresivno ponašanje” i konstatovala da je u zemlji evidentan „mračni preokret”, i to nazvala paranoidnim, agresivnim impulsom koji se pojavljivao i ranije u ruskoj istoriji. Kondoliza Rajs konstatuje da se ponašanje Rusije sve više pogoršava tokom poslednjih nekoliko godina i navodi: „Zastrašivanje suseda, korišćenje nafte i gasa kao političkog oružja, jednostranu odluku da izađe iz Dogovora o neširenju konvencionalnog naoružanja, pretnju da će usmeriti svoje atomsko oružje na mirne države, prodaju oružja zemljama i grupama koje ugrožavaju međunarodnu bezbednost, kao i proganjanje ruskih novinara, disidenata i drugih!”
Rajsova je objasnila da takvo ponašanje nije ostalo bez odgovora i da je Rusija danas u položaju gorem nego ikad, „napad na Gruziju doveo je do kritičnog trenutka Rusiju i ceo svet”.
Ministarka je veoma ironično prokomentarisala da Rusija, priznajući dve nove države, „nije ostvarila strateške ciljeve i da se pljeskanje po ramenu od strane Danijela Ortege i Hamasa ne množe smatrati diplomatskim trijumfom”.
Ona je pozvala Evropu da se ujedini sa Amerikom kako bi pokazali „liderima Rusije da neki ruski lideri greše kad veruju da ćemo se, ako se ukaže dovoljan pritisak na slobodne države, ako im se preti, i bičuju ih, mi predati i priznati poraz”!„SAD i Evropa ne smeju da dozvole Rusiji da postigne bilo kakve rezultate. Ni u Gruziji, ni bilo gde.”
Na kraju je utešila američke susede „koji odavno teže boljem obrazovanju da nije opasno nekoliko starih ruskih bombardera (misli se na strateške bombardere Tu-160), koji su posetili jednog od malobrojnih autokrata Latinske Amerike”.
„Anahrona demonstracija vojne moći Rusije neće okrenuti tok istorije unazad. Rusija ima pravo da odredi kojim će putem ići u odnosima sa suverenim zemljama, ali i one imaju pravo da odrede svoj stav prema Rusiji”, zapretila je Rajsova.
Iako je tekst svog govora bio podeljen novinarima dan ranije, ona je sat pred nastupanje u Maršalovom fondu pozvala svog kolegu Lavrova i obavestila ga da će u svom predstojećem govoru biti veoma oštra.
Usred talasa optužbi koje je uputila Rusiji, ostala je gotovo neprimetna izjava da je zapravo „Gruzija napala Južnu Osetiju”, umekšana floskulom da su u tom sukobu „svi pravili greške”.
Ministarstvo inostranih poslova najavilo je da će reagovati na govor Kondolize Rajs, ali reakcija, dok pišemo ovaj tekst, nije stigla. „Moramo sve pažljivo da izučimo i izvučemo odgovarajuće zaključke. Mi to upravo radimo, analiziramo svaku reč“, rekao je Andrej Nesterenko, portparol ruskog MIP-a.
(Politika)
<> 20. septembar 2008 16:54:48 | 0 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
Prikaz knjige Helsinškog odbora za ljudska prava, "Samoizolacija: realnost ili cilj", Beograd, 2008.
Slobodan Antonić
ČIŠĆENJE UNIVERZITETA
Helsinški odbor za ljudska prava Sonje Biserko objavio spisak 57 «nacionalističkih» profesora i naučnih saradnika sa Beogradskog univerziteta koji moraju biti pozvani na «odgovornost za svoje delovanje» (str. 103), a njihovi radovi «cenzurisani» (str. 75).
Knjiga «Samoizolacija: realnost ili cilj» (Beograd, 2008) predstavlja godišnji izveštaj Helsinškog odbora za ljudska prava, na 526 strana, o stanju ljudskih prava u Srbiji 2007. godine. U izveštaju se, odmah na početku, kaže da je «srpski nacionalizam devastirao društveno tkivo nacije i gotovo uništio potencijal zemlje za demokratsku tranziciju» (str. 9). Integrisanje Srbije u EU i NATO dovedeno je u pitanje. Srbi se, i posle «Bljeska, «Oluje», «Milosrednog anđela», nezavisnosti Crne Gore i Kosova, još uvek «ne predaju». Citira se Voilfgang Živelbuš koji kaže da «dok god gubitnička nacija ima komandu nad svojim nacionalnim identitetom, ona će tvrdoglavo odbijati da se povinuje zahtevima pobednika za moralnom i duhovnom predajom» (29). Problem je, dakle, u srpskom nacionalnom identitetu, a o njemu se stara uglavnom inteligencija. «Najveći deo kulturne i intelektualne elite», kaže se u ovom izveštaju, «ima dominantnu ulogu u mobilisanju srpskog nacionalizma (29). Zato je promena srpskog nacionalnog identiteta moguća jedino uklanjanjem srpske kulturne i nacionalne elite.
Naročito treba povesti računa o «nacionalistima» sa univerziteta, naglašava ovaj izveštaj. «Zabrinjavajući trend rasta nacionalističkih i radikalskih ideja među mladima», pišu anonimni tvorci ove svojevrsne Bijele knjige srpskoga nacionalizma, «prvenstveno se može pripisati višegodišnjoj pogubnoj kadrovskoj politici u obrazovnim ustanovama» (92). Najpre, «jedna od najopasnijih posledica delovanja akademske elite je ogroman medijski prostor koji im je na raspolaganju» (74). «Međutim, osim medijske promocije», piše dalje, «propaganda može da se sporovdi i na predavanjima pomenutih profesora ili putem ispitne literature ili samim prepuštanjem fakultetskog prostora na raspolaganje ultradesničarskim organizacijama» (74). «Nije teško zamisliti kako izgledaju predavanja i vežbe koje drže ovi profesori, kao ni obavezno znanje koje studenti moraju da pokažu da bi kod njih položili ispit. (...)Mnogo opasniji i ozbiljniji problem predstavljaju njihovi udžbenici, kao i ostala literatura na koju upućuju studente» (103). «Na taj način», zabrinuto se konstatuje u ovoj knjizi, «ekspanzija nacionalizma dobija povlašćen položaj ako studentsku populaciju posmatramo kao jedne od bitnih aktera budućeg političkog života u državi. Time se blokira prodor drugačijih ideja meću mladim ljudima i ostalom publikom» (74).
Rešenje je jednostavno: odstraniti iz javnosti «nacionalističke» profesore, kontrolisati šta pričaju na predavanjima i vežbama, proveriti sve univerzitetske udžbenike, a one nepodobne cenzurisati i zameniti ih udžbenicima iz Hrvatske ili sa Kosova: «Preporučuje se(...) cenzura udžbenika koji se pokažu neadekvatnim u smislu pisanja istorije iz vizure opravdanja srpskih zločina, ali ne na način njihovog odstranjivanja, već njihovom kritikom. Ispitna literatura na taj način mora uključiti i radove autora iz regiona« (75).
Spisak «problematičnih» profesora, napravljen u ovom izveštaju, predvode predavači sa Pravnog fakulteta. Taj fakultet je, prema Helsinškom odboru, «najznačajnije akademsko uporište srpskog nacionalističkog projekta» (66). Srpski nacionalisti i članovi «anti-Haškog lobija» poimenice su: dr Ljubiša Lazarević, dr Dragutin Šoškić, dr Miodrag Orlić, dr Budimir Košutić, dr Slobodan Marković, dr Slobodan Panov, Balša Kašćelan, dr Ratko Marković, dr Mirjana Stefanovski, dr Zagorka Jekić, dr Đorđe Lazin, dr Branko Rakić, dr Stevan Đorđević, dr Jugoslav Stanković, dr Saša Bovan, dr Milena Polojac, dr Miroslav Milošević, mr Goran Ilić, dr Žika Bujuklić, Dejan Đurđević, Bojan Milisavljević, dr Vladimir Stojiljković, dr Oliver Antić, dr Obrad Stanojević, dr Gordana Pavićević-Vukašinović, dr Zlatija Đukić-Veljović, Vladan Petrov, Aleksandar Gajić, dr Vera Čučković, mr Miodrag Jovanović, dr Olivera Vučić, dr Mirko Vasiljević, dr Borivoje Šunderić, dr Ranko Keča, dr Vlajko Brajić, mr Marko Đurđević, dr Đorđe Ignjatović, mr Zoran Mirković, dr Vladan Jončić, dr Nebojša Jovanvić, dr Milan Škulić, mr Nataša Delić, Nenad tešić, dr Vladimir Milić, dr Aleksandar Jakšić, dr Miodrag Simić, dr Zoran Stanojević i dr Kosta Čavoški, (neki sa ovog spiska su već odavno mrtvi, ili u penziji, ali svejedno, očigledno da zbog nečega i dalje smetaju).
Sa Filozofskog fakulteta na spisku nepodobnih profesora našli su se dr Slobodan Antonić i mr Đorđe Vukadinović, sa Fakulteta političkih nauka dr Mirjana Vasović, dr Slobodan Samardžić, i dr Radmila Nakarada, a sa Instituta za evropske studije dr Miša Đurković. Na spiku su i penzionisani profesori, koji su još uvek aktivni u javnosti, kao što su dr Svetozar Stojanović, dr Vladeta Jerotić, dr Vasilije Krestić. U popisu nacionalističkih intelektualaca stoje i imena književnika kao što su Momo Kapor, Dobrica Đosić, Brana Crnčević, Rajko Petrov Nogo, Slobodan Rakitić, zatim slikari Miloš Šobajić i Ljuba Popović, pa režiser Emil Kusturica, sportista Dušan Savić, kao i novinari Slobodan Reljić (NIN), Zoran Đirjaković (NIN), Bogdan Tirnanić (NIN), Ljiljana Smajlović («Politika») Svetlana Vasović Mekina («Politika») itd.
U knjizi se (str. 78-81) sa nostalgijom podseća na čistku Pravnog fakulteta od «srpskih nacionalista», nakon 1972. godine. Tada je, da podsetimo, u zatvor oteran dr Mihailo Đurić, a iz nastave su udaljeni dr Kosta Čavoški, dr Andrija Gams, dr Stevan Vračar, dr Vojislav Koštunica, dr Aleksandar Stojanović, dr Stevan Đorđević i dr Danilo Basta . Kao prvo ime «zdravih snaga» sa Pravnog fakuletta, koje su se te 1972. obračunale sa srpskim nacionalizmom, navodi se dr Vojin Dimitrijević (81). Nažalost, misle autori ovog izveštaja, ta čistka nije bila dovoljno radikalna, jer se «srpski nacionalizam» obnovio u još većem stepenu. Iako ova nova grupa «srpskih nacionalista» obuhvata gotovo polovinu nastavnika na fakultetu, od kojih su neki čak u ličnom ili stručnom sukobu, za autore ovog izveštaja «nema dileme da su članovi grupe ideološki istomišljenici» (87). Zato valjda, bez obzira na sve nijanse, članove grupe treba tretirati jednako i izložiti ih jednakom postupku «lustracije».
Inače, ovo zahtevano obezglavljenje srpske nacionalne elite napisano je veoma neobičnim jezikom. Tu nalazimo reči kao što su «jugoslavenski» (10), «Europa» (11), «promicanje» (u smislu propagiranja; 18), «razina» (79) «uboistvo» (baš tako napisano, čistim «korienskim» pravopisom; 100), itd. Kao da je lektor propustio da ispravi baš sve reči iz originalnog rukopisa koji je nastao ko zna gde. Zanimljivo je, takođe, da izveštaj sadrži i pravi panegirik Hrvatskoj i njenoj politici. Tako se kaže da «u odnosima na relaciji Beograd-Zagreb hrvatska strana pokazuje veću toleranciju i strpljenje» (479). To je zato što, dok u Srbiji nema čak ni osnovnih pretpostavki za «demokratsku tranziciju» (17), Hrvatska je već ušla u red «konsolidovanih evropskih demokratija» (480). «Evropsko opredeljenje Hrvatske (za razliku od Srbije, gde su svaki novi izbori i dalje presudni za eventualni evropski put zemlje), više ne dovodi u pitanje izbor bilo SDP ili HDZ kao vodeće stranke u vladi» (482).
Pored ostvarenja pune demokratije, Hrvatska je «tokom 2007. zabeležila još dva velika uspeha», kaže se u ovom izveštaju o stanju u Srbiji. «Prvi je izbor Hrvatske u Savet bezbednosti, a drugi je otvoreni poziv da u 2008. pristupi punopravnom članstvu u NATO» (482). Takođe, «na osnovu svih do sada objavljenih analiza EU, Hrvatska je postigla najveći uspeh u procesu pridruženja u odnosu na sve zemlje bivše SFRJ, izuzev Slovenije (484). Stoga, sve optužbe iz Srbije da Hrvatska sistematski onemogućava povratak srpskih izbeglica u Krajinu, jeste samo nacionalističko klevetanje jedne razvijene evropske države. «Kada je reč o izbeglicama, Srbija je od samog početka opstruirala povratak (u Hrvatsku – A. S) i ta tema je isključivo u funkciji ucene Hrvatske» (485). Dakle, za to što se Srbi ne vraćaju u Krajinu odgovorna je Srbija koja na taj način «ucenjuje Hrvatsku» (?!).
Kada je reč o suđenjima za ratne zločine, hrvatsko pravosuđe to odlično radi, dok, naprotiv, srpsko sudstvo opstruira i zataškava zločine. «Nacionalna suđenja su jako važna i nesumnjivo je na tom planu učinjen napredak, ali su i ona još uvek u senci relativizacije vlastite odgovornosti. To se odnosi prvenstveno na suđenja koja se odvijaju u Srbiji i na opstrukcije sa kojima se ona suočavaju» (486).
Srpski intelektualci, kaže se na istom mestu, zloupotrebljavaju neke pojave u Hrvatskoj kako bi doveli u pitanje demokratsku i europsku hrvatsku državu. Tako su, recimo, srpski profesori, akademici oko SANU i velikodostojnici SPC zloupotrebili «koncert pevača Marka Petrovića Tompsona» (493). Taj koncert je, inače, održan 17. juna 2007, a direktno ga je prenosila državna HTV. Umesto da srpski inetelektualci pokažu razumevanje za ovakvu vrstu «zabave» svojih demokratskijih i europskijih suseda, «ovakvi i slični događaji se u srbijanskim medijima koriste kao dokaz da je Hrvatska, pre svega, ustaška i kao takva neprihvatljiva za Srbe. Taj odnos prema Hrvatskoj neguje jedan deo intelektualne elite koja je učestvovala u definisanju srpskog nacionalnog programa i pripremama rata (deo Akademije i SPC, te onaj deo elite koji i dalje profiliše Hrvatsku kao ustašku i genocidnu tvorevinu)» (493). Zato se i u ovoj tački pokazuje da Srbija ne može da ostvari istinski napredak u EU i NATO integracijama sve dok se njena nacionalna inteleginecija ne podvrgne iscrpnoj čistki.
Ovakva prilično primitivna i providna hrvatska propaganda garnirana je i sa svim mogućim zamislivim i nezamislivim antisrpskim optužbama. Tako se, recimo, kao «stožer srpskih nacionalističkih snaga u Crnoj Gori» (524) navodi Srpska pravoslavna crkva. Za nju se doslovce kaže da je u Crnoj Gori «zaposela mnogobrojne manastire proglašavajući ih svojom svojinom» (524). SPC je toliko drska da, o užasa, «ima neprijateljski stav prema Crnogorskoj pravoslavnoj crkkvi kojoj ne dozvoljava da vrši svoje obrede u pravoslavnim hramovima koji su bili u njenom posedu do Podgoričke skupštine 1918» (524). Za sve je kriva, naravno, srpska intelektualna elita. Ona širi požar srpskog nacionalizma na okolne mirne, demokratske, europske i multukulturne zemlje, koje predvode njihove napredne, europske, demokratske i multikulturne elite. «Težnje srpske elite da zadrži Crnu Goru u svojoj orbiti su nerealne, posebno imajući u vidu tempo i kvalitet političkih procesa Crne Gore, koja je okrenuta emancipovanom multietničkom crnogorskom društvu. Crna Gora je postala važan faktor u regionu zahvaljujući svojoj evropskoj, modernoj i demokratski profilisanoj eliti» (526).
Mediji u Srbiji su i inače puni autošovinističke propagande «Druge Srbije». Ali ova knjiga-izveštaj je osobena po više stvari. Prvo, ona je obuhvatila sve negativne stereotipe o Srbima, sve najgore antisrpske optužbe i sve maksimalističke antisrpske zahteve. Povrh svega, ona je napisana i nekakvim novim, poluhrvatskim jezikom (koji valjda treba da postane novi književni standard «denacifikovane» Srbije). Knjiga sadrži i dva antisrpska «novuma», koja do sada nismo imali prilike da susretnemo u «drugosrbijanskoj» propagandi. Prvi je direktan zahtev da se promeni srpski nacionalni identitet tako što će se izvršiti čistka Univerziteta, medija i kulture od «nepodobne» inteligencije. Zahtev za cenzurom univerzitetskih predavanja i univerzitetskih udžbenika zlokobna je najava pravog totalitarizma. Takvu vrstu nasrtaja na elementarne akademske slobode može izvesti samo okupaciona sila ili marionetski režim. Izgleda da neko u «Drugoj Srbiji» misli da je bar jedan od ovih uslova na najboljem putu da bude ispunjen.
Novost je i naslovna strana knjige. Na njoj je po prvi put u srpskoj javnosti Srbija prikazana u granicama bez Kosova. Štaviše, Srbija je, na toj slici, ledena santa koja, usamljena, pluta u moru, topi se i raspada. Komad koji predstavlja Kosovo već je odvaljen. Koji komad je, po planovima Helsinškog odbora i njegovih pokrovitelja, sledeći na redu? Vojvodina? «Sandžak»? «Preševska dolina»? «Vlaška Krajina»? I koliko će još trebati vremena da se ta usamljena ploča svede na meru koja bi zadovoljila Sonju Biserko i njene europske prijatelje?
<> 17. septembar 2008 22:55:09 | 0 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
Srbija kao britanska gubernija ili...
Stiven Vordsvort
Srbija će pogrešiti ako se obrati sudu
Očekujemo da Beograd bude konstruktivan po pitanju Kosova, posebno u slučaju Euleksa
Kao što je i običaj na Balkanu počećemo istorijom. Ne brinite, neću se vratiti u 14. vek, već samo do devedesetih godina. Kako su se osamdesete godine prošlog veka bližile kraju, padale su barijere širom Evrope. Sovjetski Savez je gubio kontrolu nad svojim susedima, da bi se, na kraju, i on sam raspao.
Izbor ljudi i političara u državama centralne i istočne Evrope bio je jasan. Želeli su da povrate svoju evropsku prošlost, ali i da od nje naprave budućnost tako što će se integrisati u EU i NATO, gde će zauzeti svoje ravnopravno mesto uz rame sa onima sa kojima su bili izjednačeni pre nego što ih je Drugi svetski rat razdvojio.
Za mnoge ljude, posebno starije, to su bila teška vremena. Ni bavljenje politikom nije bilo lako. Konačno, sve ovo još uvek nije završeno, jer reforme predstavljaju dug i težak proces.
Pri svakom koraku, ove dve organizacije nudile su pomoć i savet. Ponekad saveti nisu bili dobrodošli. A nekada i oni koji su ih nudili nisu bili dovoljno uviđavni. Ali konačno, EU je sa 12 članica 1990. godine porasla na 27 u 2007, dok se NATO sa 16 proširio na 26.
Istovremeno, bivše jugoslovenske republike, Slovenija, Makedonija i Hrvatska su u susedstvu odlučno razvijale svoje odnose sa NATO-om, uviđajući da je njihova budućnost u toj organizaciji.
Partner koji je nedostajao tom procesu bila je Srbija. Neću ulaziti u istorijski kontekst priče, ali konfliktno nasleđe se još uvek nadvija nad Srbijom, komplikujući njen demokratski, politički razvoj i njen potencijal za integracije. Proces integracija u Srbiji ne samo da je bio bolno spor, već se u pojedinim trenucima kretao unazad. Pre samo godinu dana, DSS bivšeg premijera Koštunice, nakon dugotrajne kampanje usmerene ka demonizaciji NATO-a po pitanju Kosova, uspeo je da sa političke scene potpuno izbriše pitanje članstva Srbije u alijansi. Kroz nekoliko godina, posledica ovog čina mogla bi biti Srbija, koja kao jedina zemlja jugoistočne Evrope van NATO-a, ne može da koristi brojne prednosti koje ovo članstvo pruža.
Sa druge strane, nedavno smo videli i pozitivne efekte procesa integracija. Izbori koji su u Srbiji održani početkom godine imali su referendumski karakter. Sa jedne strane imali smo proevropsku viziju predsednika Tadića i njegovih saveznika. Na drugoj strani su bili radikali, koje je iz daljine predvodio haški optuženik, koji je mogao ceo region da vrati u prošlost, dok se DSS potpuno usredsredio na ogorčenost zbog odluke o statusu Kosova. Iako je kampanja bila vrlo izjednačena, na kraju je izbor glasača bio više nego jasan.
Mi smo uvideli i podržali proevropsku evoluciju dela stare Socijalističke partije. Poruka Evrope bila je jasna – ako je vaša promena iskrena, mi ćemo je prihvatiti. I zaista smo je prihvatili. Sada ćemo možda videti početak sličnog procesa čak i u Radikalnoj stranci. Pojedini ljudi su se ohrabrili i jasno stavili do znanja da se ne slažu sa Šešeljevom politikom. Danas može doći do nastajanja nove stranke. Nadamo se da oni koji su u to uključeni u potpunosti prihvataju da budućnost Srbije, kao stabilne evropske demokratije, leži u saradnji sa susedima. Nadamo se da su i spremni da svesrdno rade na ostvarivanju tog cilja. Ako jesu, verujem da će poruka Evrope biti ista kao i socijalistima – ako su promene iskrene i ako ste zaista posvećeni modernim demokratskim vrednostima, prihvatićemo to i sarađivati sa vama.
Političke partije i ljudi mogu se menjati. Ono što je važno su vrednosti i politika. Među nama mogu postojati brojna neslaganja, ali ukoliko je prisutno uzajamno poštovanje, možemo pokušati da pronađemo rešenja koja će nam omogućiti da zajedno krenemo napred.
One koji ostaju fokusirani na prošlost i koji ne mogu da se promene, podsećam na reči koje je Gorbačov uputio Erihu Honekeru 1989. godine: „Život kažnjava ljude koji kasne”.
Sama želja za integracijom, koliko god bila važna, nije ono što integraciju čini mogućom. Poslednji koraci u procesu saradnje Srbije sa Tribunalom u Hagu moraju biti okončani što je pre moguće.
Drugi problem koji moramo da rešimo je pitanje Kosova.
Kao što sam ranije već govorio, Unija nije postavila uslov da Srbija pre ulaska u EU mora da prizna Kosovo. Mi u Britaniji shvatamo da ovo naprosto nije nešto što Srbija može da uradi, baš kao što prihvatamo da jedan manji broj država članica EU nije priznao nezavisnost Kosova. Međutim, svi mi očekujemo da Srbija konstruktivno sarađuje sa EU po pitanju Kosova, posebno u slučajumisije Euleks, čija će glavna uloga biti od posebne važnosti za tamošnje manjine. Pre izvesnog vremena, Velika Britanija je predložila da bi bilo dobro da pronađemo način da se „složimo da se ne slažemo” kada je reč o statusu Kosova. To bi nam praktično omogućilo da statusno pitanje ostavimo po strani i da se umesto na njega fokusiramo na saradnju kako bi poboljšali uslove života za sve ljude koji žive na Kosovu. Istovremeno, jasno smo izneli svoju zabrinutost zbog namera Srbije da od Međunarodnog suda pravde traži savetodavno mišljenje o Deklaraciji o nezavisnosti Kosova. Verujemo da je ovaj postupak greška koja će nas samo primorati da nastavimo da se bavimo stvarima koje nas dele, umesto onim stvarima na kojima možemo da radimo zajedno.
Nažalost, Srbija još uvek nije pozitivno odgovorila na ovakav pristup. Nedavno sam se vratio sa odmora i primetio sam posledice ovoga u seriji izveštaja o razgovorima između Velike Britanije i mnogih naših partnera. Nažalost, u ovim izveštajima fokus još jednom nije bio na Srbiji kao „partneru”, već na Srbiji kao „problemu”. I zaista, nije uvek jednostavno smatrati za partnera državu čiji predstavnici, skoro svakodnevno, javno optužuju nas i većinu ostalih država članica EU, za kršenje međunarodnog prava. Moramo da pronađemo bolji put unapred. Duboko verujemo da Srbija ima blistavu budućnost kao država članica EU, i takođe se nadam, jednog dana, kao članica NATO.Ovo je, naprosto posledica našeg uverenja da integracija celog regiona – uključujući tu Srbiju i Kosovo – nudi najbolje šanse za trajan mir i veći prosperitet za sve njegove građane.
(Politika)
<> 17. septembar 2008 11:25:13 | 0 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
Kako odobrovoljiti Holanđane?
Ulazak Srbije u EU i dalje pod znakom pitanja
Protivljenje Holandije odmrzavanju Prelaznog trgovinskog sporazuma naše države i EU pokazalo da su priče o ubrzanom prijemu u Uniju izmišljotina
Hapšenje bivšeg lidera bosanskih Srba Radovana Karadžića i priznanje glavnog haškog tužioca Serža Bramerca Vladi Srbije “zbog značajnih rezultata pri njegovom hapšenju” nisu bili dovoljni da se Holandija predomisli i dozvoli deblokadu Prelaznog trgovinskog sporazuma sa Srbijom! Za Vladu u Hagu puna saradnja znači samo jedno - hapšenje i izručenje Ratka Mladića - saopšteno je juče u Briselu.
Iako zvaničnici većine zemalja smatraju “paradoksalnim” što Holanđani i Belgijanci ni na jučerašnjem sastanku šefova diplomatije zemalja Evropske unije nisu promenili stav da Beograd ne sarađuje u potpunosti s Tribunalom, holandska vlada nije želela da popusti ni za dlaku!
Diplomatski izvori iz EU prenose da holandska vlada još smatra da ono što je Bramerc ustanovio u Beogradu ne izgleda kao dovoljna garancija da će neizostavno i “u dogledno vreme” i optuženi Mladić biti u zatvoru Haškog suda.
Protivljenje Holandije da se saglasi sa odmrzavanjem sporazuma Dušana Janjića, predsednika Foruma za etičke odnose, ne iznenađuje. On smatra da je “jedina korist od toga što sporazum nije odblokiran to što će političari manje da lažu narod”, jer neće moći da postavljaju nerealne rokove.
- Sporazum nije bio realan u terminima koje su obećavali! Njega treba shvatiti kao politički poklon od EU pobedi Tadićeve liste na izborima, ali on nije bezuslovan, već podrazumeva hapšenje Ratka Mladića i Gorana Hadžića i slanje svih dokumenata. Očigledno je da se vlada služila starom logikom da je dovoljno da se jedan haški begunac isporuči pa da sporazum bude odmrznut. Činjenica je da Holandija ima veliki problem sa Srebrenicom i, pošto im je jedna vlada već pala, sigurno je da neće dozvoliti da se isto desi i sa drugom - ocenjuje Janjić.
Drugi politički uslov, dodaje, biće ispunjen kada vlada zaista bude želela promene i kontrolu.
- Prelazni trgovinski sporazum mogao bi da stupi na snagu septembra 2009. godine, ali to ne znači da bi Srbija odmah dobila status kandidata, jer su priče o ubrzanom prijemu u EU izmišljotina - taj film se nigde nije davao, pa neće ni u Srbiji! Kandidaturu možemo da očekujemo tek kada vlada i parlament budu za priključenje EU i kada više ne budu morali da beže na godišnje odmore - ističe Janjić.
Vladimir Todorić, bivši savetnik Božidara Đelića, kaže da su vesti iz Brisela loše jer “niko od nas tamo nije odlazio zbog Holandije, već da bi potrošačka korpa u Srbija bila jeftinija”.
- Holanđani ne žele da smanje politički pritisak kako vlasti u Srbiji ne bi stale sa hapšenjima. Osim što treba da se nastavi hapšenje preostalih begunaca, trebalo bi da otvorimo dijalog sa BiH jer pitanje Srebrenice više pogađa Bosnu nego Holandiju - predlaže Todorić.
<> 16. septembar 2008 9:39:26 | 0 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
Izvod iz jednog poverljivog zapadnog dokumenta
Kako prevarom disciplinovati Srbe
Ovo je izvod iz jednog poverljivog dokumenta od pre četiri godine (Januar 2004) koji govori o zapadnoj strategiji prema Srbima i kako na duži rok stabilizovati političke prilike u Srbiji. Pre nego što ga stavim na uvid široj javnosti, voleo bih da čujem mišljenje članova saveta:
Nedavno održani radni sastanak visokih direktora, analitičara i operativaca–koordinatora najmoćnije među stranim službama koje deluju na Balkanu, o čemu je “Ogledalo” ekskluzivno pisalo u svom pretprošlom broju, u žiži je imao tri osnovna polja analize i planiranja:
1) Unutrašnje prilike i pitanje liderstva u Srbiji.
2) Procene rezultata (kvaliteta i dubine) “denacifikacije”.
3) Rukovanje crnogorskim ključem u srpskoj bravi.
O analizi prilika i “otvorenom pitanju liderstva u Srbiji” već smo pisali. U ovom broju, na osnovu dokumenata koje smo dobili na uvid, prenećemo analize drugog “polja”: učinci “denacifikacije”. Sastanak je, podsetimo i to, održan iz dva dela. Uži sastav zasedao je na jednoj lokaciji u Beogradu, u službenom prostoru zaštićenom od svih vidova prisluškivanja, a sastanak šireg sastava na jednom imanju u istočnoj Srpskoj, nedaleko od Drine. Sekvence koje slede potiču sa beogradskog dela skupa.
Neuspelo “prevaspitavanje naroda”
Postoje veliki razlozi za nezadovoljstvo dosadašnjim rezultatima “denacifikacije”. Nezadovoljstvo rezultatima onoga što je neko nazvao “specijalnim prevaspitavanjem naroda”. Plan slabljenja kohezionih i mobilišućih nacionalnih sila unutar srpskog doneo je kontraefekte. Umesto da se postigne spuštanje srpskog garda prema Zapadu i Americi, opuštanje najširih krugova koje podrazumeva i uklanjanje samoodbrambenih mehanizama i smanjenje budnosti — postignuti su, veoma često, sasvim suprotni efekti. Analitičari najmoćnije strane službe koja deluje na teritoriji Srbije izložili su Beogradu više svojih tumačenja i razloga za to.
Protagonisti i najistaknutiji zagovornici “denacifikacije”, kaže se, sporne su, izrazito odbojne i nepopularne figure. Njihovi učinci su u drastičnoj nesrazmeri sa velikim novcem uloženim u njih. “Gotovo je neverovatno kakva je selekcija tu napravljena”, interpretira analizu naš izvor. “Užasno debele ili isto tako mršave žene, iskompleksirane i pune otrova, na momente čak i neobuzdane mržnje, lišene ma kakvog šarma; unjkavi muškarci poremećene hormonalne strukture, pripadnici tipa koji kod Srba nema nikakve šanse; osrednji a preambiciozni omladinci, najčešće iz urbanih subkulturnih krugova, ili potpuno naivni ili čvrsto rešeni da ovom linijom manjeg otpora, plutajući niz veliku ,svetsku vodu’, postignu ono što u regularnim utakmicama ne bi mogli. I najveći broj njih su stari klijenti komunističkih ideoloških i obaveštajnih struktura, ili deca i unuci komunističkih glavešina. Sve se to ponavlja, kao neko ružno pravilo, i u ključnim centrima preko kojih se distribuira novac i uticaj, i u nevladinim i paravladinim organizacijama. Ta ekipa, mogli bismo slobodno reći, ne bi ni papu privukla u katoličanstvo, a kamoli Srbe i druge balkanske narode u američki ,svetski sistem’. Situacija je bolja, u ovom pogledu, jedino u ključnim medijima koji su transmisija američkog uticaja.”
Možda i to objašnjava što je toliko dugo morao biti ulagan tako veliki novac u ove strukture u Srbiji, a pri tom su postignuti vrlo površni i očigledno privremeni rezultati — konstatuju analitičari najmoćnije strane obaveštajne službe koja deluje na teritoriji Srbije. Neophodno je odmah ući u zahvat “tihog sklanjanja, uz sve počasti”, onih koji su dosad bili najeksponiraniji predstavnici NVO, fondacija, komiteta, odbora ili udruženja o kojima je reč. Zameniti ih novim licima, mlađim i privlačnijim, javnosti prihvatljivijim; u prvi plan staviti same te organizacije i proklamovani smisao njihovog postojanja, a ne ljude na njihovom čelu.
Zajahati tigra
To što je postignuto moglo bi se pre nazvati pokoricom na prirodnom telu srpske nacije, možda čak taktički svesno uzetom maskom koja omogućava da se preživi jedan nemio period.
To pokazuju i rezultati izbora, i stvarna (neobjavljena) ispitivanja javnog mnenja, i nagli rast popularnosti nekih pokreta i organizacija (NP “Svetozar Miletić”, na primer, koji još uvek nema u potpunosti logiku, strukturu i operativnu moć partije, ali se kreće ka tome).
“Zato, kad god neka prozapadna politička opcija želi da popravi rejting i poveća ugled kod birača, okreće se nacionalnoj retorici i uglavnom glumljenoj brizi o nacionalnim pitanjima. Tako je činio pokojni Đinđić, tako sada čine ljudi od poverenja u međunarodnim finansijskim institucijama okupljeni u G17, tako će (kako se bliže izbori) sve više činiti Čović, tome će (kako im pozicija bude sve više slabila) naglo početi da pribegavaju Živković, Mihailović...”
To upućuje na dve stvari koje bi trebalo operativno realizovati.
Prvo, ako je već proces denacifikacije po dubini nemoguće uspešno izvesti, onda bi trebalo pod svoju čvrstu kontrolu staviti one nacionalne lidere sa potencijalno najmasovnijom podrškom u narodu. Trebalo bi proučiti mogućnost da im se čak diskretno pomogne da se uspnu na pijedestal. Dobro odmereni lanac ne treba da se spolja vidi, ali mora da bude pouzdan. Da bi oni očuvali svoju poziciju ka masama, trebalo bi im dopustiti izvesne rečite nagoveštaje nacionalne retorike, ali i čvrsto fiksirati u glavi svest kome odgovaraju za svoje postupke, od koga zavise.
Drugo, navodi se u analizi, da bi se s ovim u vezi efikasno delovalo, na duži rok, ne bi trebalo ići u brutalne zahvate, kao što su bili podizanje haške optužnice protiv Šešelja ili neke vrlo trapave akcije potere za Radovanom Karadžićem. Moralo bi da budu primenjeni novi modeli.
Zaključati izlazna vrata
“Mnogi su i među nacionalnim snagama potrošili poverenje naroda. Narod je umoran i sve ih je pročitao”, navodi se u analizi, izloženoj (vidimo) u dobrom maniru prekookeanske direktnosti. “U ovoj fazi ne bi trebalo gubiti vreme i energiju u rušenju postojećih ili utezanju rasklimatanih, nego osnovati našu srpsku nacionalističku organizaciju, odnosno pod našom kontrolom. Uložimo u nju novac, dajmo joj poletnost, učinimo da se u nju ulije očito velika prikrivena rezerva nacionalne energije, samo naizgled potisnuta, a onda zaključajmo izlazna vrata. Napravimo od takve organizacije galeriju u koju će ući svi oni likovi koje i inače moramo držati na oku.”
(SRPSKA POLITIKA)
<> 14. septembar 2008 16:13:39 | 0 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE
Šešeljevo pismo Centralnoj otadžbinskoj upravi SRS
Braćo Srbi i sestre srpski radikali,
Članovi Centralne otadžbinske uprave!
Pozdravljam sve članove koji su ostali dosledni ideologiji srpskog nacionalizma, antiglobalizma i rusofilstva.Ova sednica se održava u trenutku koji je sudbonosan, ne samo za Stranku, već i za Srbiju. Njene posledice će se odraziti ne samo na našu stranku i Otadžbinu, već i šire!
Ovo je sukob između dveju ideologija: s jedne strane je ideologija Srpske radikalne stranke, a s druge strane je prozapadna ideologija. To nije nikakva navodno mekša, reformisana ideologija Srpske radikalne stranke, to je ideologija koja je identična ideologiji koju zastupa Demokratska stranka, ako tu uopšte i ima bilo kakve ideologije.
U stvari, nju određuju: Brisel, Vašington, činovnici stranih ambasada i oligarsi Mišković i Beko.
Već godinama upozoravam rukovodstvo Stranke da strane obaveštajne službe ne miruju i da će pokušati da unište Srpsku radikalnu stranku.
Zato ovo nije lični sukob. Ovo je sukob dve suprotstavljene ideologije. Ovo je sukob slobodarske ideologije Srpske radikalne stranke, protiv ideologije vazalnog odnosa, koja će dozvoliti, zarad lične koristi, da Brisel, Vašington i tajkuni unište budućnost naše otadžbine, da je u potpunosti ekonomski oslabe i teritorijalno rasparčaju. Evropska unija otima deo naše teritorije, a oni kažu to je prihvatljivo
Ako sada pokleknete, budite uvereni da će naši potomci uskoro raditi kao slabo plaćena radna snaga u našoj i u zemljama Evropske unije kao Bugari, Rumuni i Poljaci, čiju je ekonomiju Brisel upropastio, i da će nas se stideti.
Mi želimo da budemo ravnopravan partner u EU bez uslovljavanja, sa Kosovom i Metohijom u sastavu Republike Srbije.Ako ostanete dosledni, ima nade za Srbiju.
Uz rusku pomoć i pomoć drugih jakih slobodarskih i prijateljskih zemalja možemo da stvorimo stabilnu i ekonomski jaku državu, koju će uvažavati u celom svetu!
To je realnost, ostalo su patetične fraze. Fraza da hoćemo i na Istok i na Zapad, da je Srbija kuća sa dvoje vrata, je neodrživa. Srbija nije železnička stanica. Mi govorimo samo istinu i ne ponašamo se kao političke prostitutke.
Naravno, marionetska grupa će vas ubeđivati u suprotno – da se može sedeti na dve stolice, da oni misle na budućnost i vaše dece, a ne samo svoju i slično.
Ali, ako iskreno i hrabro preispitate svoja osećanja i savest, znaćete da to nije istina! Znaćete da pokušavaju da opravdaju svoju izdaju.
Braćo i sestre, ja sam svoj izbor odavno napravio. Nikada se neću pomiriti sa tim da zapadne agenture i tajkuni koji su njihov finansijski instrument vode ovu stranku.
Nikada se neću pomiriti sa onima koji otimaju Kosovo i Metohiju i rastaču nam zemlju.
Ne može biti pomirenja između mene i marionetsko-izdajničke grupe, koja želi da promeni ideologiju stranke u trenutku kada nam ubijaju ljude na demonstracijama, isporučuju srpske glave, a Evropska unija nastavlja da postavlja nove uslove, i zahteva izvršenje novih naloga, koji vode ka urušavanju našeg suvereniteta i teritorijalnog integriteta.
To rade upravo sada, na glup i primitivan način, ne uviđajući u svojoj pohlepi, da je Rusija ponovo stala na noge i da želi da pomogne Srbiji, ekonomski i politički, i na svaki drugi način, ne uviđajući da su se posle osam godina DOS-ovskog mraka, stekli uslovi za vaskrs Srbije!
I upravo sada, kada je trebalo pojačati napore za oslobođenje Srbije, oni hoće da promene ideologiju Stranke, koja se očuvala i u težim okolnostima. U tome nikada neće uspeti, ideologija Srpske radikalne stranke je besmrtna.
Smisao moga života je u borbi za slobodu moga naroda, za odbranu njegovih nacionalnih vrednosti, u borbi za istinu o mome narodu. Oni koji su hteli da slede taj put priključili su se Srpskoj radikalnoj stranci. Nikada nikoga nisam obmanjivao da je to lak put, ne obmanjujem ni sada.
To je najteži put, jer srpski narod ima tešku i nesrećnu istoriju, istoriju punu iskušenja. Imao je veliku šansu da u srednjem veku izraste u red najvećih evropskih naroda. U vreme Nemanjića bilo je Srba koliko i Engleza. A onda se desilo ono što nas je uvek pratilo kao najveća nesreća: nesloga, nejedinstvo. Posle smrti cara Dušana carstvo se podelilo. Velikaši su više snage gubili u međusobnim sukobima i ratovima nego odupirući se spoljnim neprijateljima. Ta nesloga je glavni krivac propasti srpske carevine. Ona se i kasnije pojavljivala kada nam je bilo najteže, kao što se i danas dešava. U svakom novom izazovu dolazilo je do izdaje. Upravo kao i danas.
Oni vam nude lakši put, ali po koju cenu? Lažu vas i obmanjuju da granice nisu važne jer one navodno nisu važne u Evropskoj uniji. Ako izgubimo teritoriju, ko smo i šta smo?! I gde je kraj toj otimačini?! Bez države nemamo ni slobode. Mi se sada nalazimo u jednoj od najtežih borbi za očuvanje otadžbine.
O onima koji pokušavaju da unište ideologiju srpskog nacionalizm