SRPSKA ANALITIKA

Iz uredničkog pera

Vanja J. Vučenović

Noletova škola patriotizma

Samo jedan čovek u Srbiji poseduje u ovom trenutku podršku u narodu koja bi mu bez nekih većih problema obezbedila pobedu i to već u prvom krugu eventualnih predsedničkih izbora. Ne, tu podršku i popularnost nemaju, potpuno je izvesno ni pojedinačno a ne bi je imali čak i kada bi se kojim (ne)srećnim slučajem udružili,ni Toma ni Boris zajedno. Naravno, složićemo se da bi jedno takvo udruživanje bilo koliko nemoguće i neočekivano, toliko i s druge strane za mnoge ovde i u inostranstvu politički nekorektno. Podrška , kojoj može samo da pozavidi svaka politička partija u Srbiji ili NVO, zvezda Granda ili  pak medijski isforsirana Big Brad starleta, а koja po svom kvalitetu zasenjuje čak i svu „grandioznost“ Gazimestana 89-te ili petooktobarskog „performansa“ iz dvehiljadite, rezervisana je potpuno opravdano za srpskog kralja belog sporta, za njegovom tenisko, moralno i ljudsko veličanstvo Novaka Đokovića, u nas ali i širom planete sve poznatijeg pod tako jednostavnim nadimkom - Nole.

 Zbog čega naš narod, u stvari, toliko voli i poštuje Noleta? Nesumnjivo da sama pojava ovog mladog srpskog tenisera očito vanserijskog talenta , kao i briljantne partije koje je prikazivao ove godine na gotovo svim turnirima na kojima je učestvovao bez izuzetka, a što je samo krunisao svojim spektakularnim prošlonedeljnim reprezentativnim nastupom u okviru Dejvis kupa u beogradskoj „Areni“, teško da  mogu ostaviti naše ljude ravnodušnima. U deficitu bilo kakvog uspeha, pa čak i u onim sportovima u kojima smo decenijama neprikosnoveno vladali ili dominirali, Novakov pobednički niz i mentalitet dolaze kao pravo sportsko ali i opštenacionalno osveženje i okrepljenje. Uz sve to, zašto ne reći, naš običan čovek već poslovično opterećen svim nus pojavama tegobne i nimalo ružičaste tranzicione stvarnosti, kao i nezavidnom unutrašnjom i spoljno-političkom situacijom, kroz partije i pobede ovog uspešnog i nadasve skromnog mladog čoveka vidi neki svoj još uvek nezavršeni meč i šansu za pronalaženje bar delića davno izgubljenog ili nepravedno narušenog egzistencijalnog smisla i nacionalnog dostojanstva.

Međutim, mora se primetiti da je Nole pridobio simpatije širih narodnih masa ne samo zbog njegovih vrhunskih sportskih rezultata. Nesvakidašnje, i za naše uslove, retke ljudske i moralne osobine koje  krase ovog mladog tenisera kao i patriotizam kojim odiše svaki njegov  potez (bilo na šljaci, bilo travi ili betonu) i svaka njegova izgovorena reč, stvorile su od Novaka  s pravom svojevrsnu ikonu i merilo svega dobrog i pozitivnog u našem narodu.   

 Ali,  već po nekom nepisanom pravilu, pojavljuju se kod nas određeni „prosvetljeni“ pojedinci koji,ne interesujući se previše za svu veličinu Novakovih dela i sve prethodno navedeno, zabrinuto primećuju: Ali eto on se, zamislite, bespotrebno junači u Montrealu  drskim potenciranjem da je Srbin i to u trenutku kada njegova zemlja vodi mučnu i „davno izgubljenu“ bitku za očuvanje nekog navodnog teritorijalnog integriteta i kada nam baš i nije neophodno bilo kakvo talasanje u odnosima sa pre svega savezničkim“ zemljama Zapada. Takvim nepromišljenim istupima ćemo, zapaziće vešto ta „NATO deca cveća“(Đ.Vukadinović), samo još više otežati sebi, a u najgorem slučaju i zauvek zatvoriti vrata ka „neminovnim i sudbonosnim“ evro-atlantskim integracijama.  

 S tim u vezi, neprijatnost i nepoštovanje koje je „treći reket sveta“ doživeo na „Rodžers“ turniru u Kanadi (koji je uzgred i osvojio), kada ga je na kraju meča jedan od organizatora turnira (teško u dobroj nameri) predstavio kao hrvatskog tenisera (a na šta je Novak možda i previše uljudno odreagovao) ne može se ni uz svu dobru volju posmatrati samo u kontekstu eventualnog organizacionog propusta ili pukog sportskog incidenta. Ukoliko bismo ostavili na trenutak po strani eventualni „nehat“ organizatora i malo zagrebali ispod površine, zaključili bismo da pomenuti gest predstavlja ništa drugo do produžetak odnosa koji delovi tzv. savezničke međunarodne zajednice već duže vremena i u gotovo neizmenjenom sadržaju „neguju“ prema našoj zemlji i svemu što iz nje dolazi.

 Pa dobro, ne vide naša „NATO deca“ ništa loše u tome što nas upravo ti „saveznici“ ponekad po potrebi  milosrdno i za naše dobro bombarduju, što nam povremeno kao neposlušnom i razmaženom detetu udaraju packe i šamare (bilo direktno bilo posredno preko svojih nedodirljivih ambasadorskih ekscelencija),ili trguju delovima naše teritorije ako se to kojim slučajem uklopi u neki njihov strateški interes. Ničeg  spornog za njih nema ni u tome ako nas na pojedinim sportskim takmičenjima, kao nedavno u Montrealu nazovu Hrvatima, ili što nam  sviraju himne drugih država. To je prosto volja „Velikog brata“ i mi se tu ništa ne pitamo,jer on najbolje zna šta je dobro za nas. Mi sve to  moramo muški istrpeti zarad nekog obećanog višeg „civilizacijskog“ cilja (pa šta god to značilo), saglasna su „NATO deca cveća“.

 Treba biti ili potpuno naivan ili krajnje zlonameran, pa uvideti da ni ovaj naizgled benigni „sportski“ incident (kao i mnogi prethodni) nema ama baš nikakve veze sa paketom aktivnosti pojedinih inostranih faktora da se Srbija, na lakši ili teži način, privoli ka „kompromisnom“ ahtisarijevskom razrešenju sve napetije kosmetske drame. Provokacije ovog tipa, pa čak kada se provuku kroz jedan bezazleni sportski meč, treba da između ostalog posluže slamanju ili bar slabljenju volje onoga na koga su adresirane. Naš Nole nije bio jedina meta, poruka je očigledno bila upućena i onima u čije ime igra. Samo, da li smo mi primili tu poruku k znanju?

 Međutim, jedna stvar ipak daje razloga za optimizam. Rečenica kojom je tek dvadesetogodišnji Novak uz osmeh odgovorio dotičnom „dobronamernom“ organizatoru - kako je on Srbin, ali da ne zamera organizatorima to što je predstavljen kao hrvatski teniser, jer veruje da tu nije bilo zle namere - mogla bi bez ikakvih problema da uđe u sve udžbenike za diplomatiju i međunarodne odnose na renomiranom FPN-u ili pak Pravnom fakultetu, i to kao svetli primer kako se na najispravniji mogući način, a što znači dostojanstveno, ali ne nepromišljeno i neodmereno, brane interesi jedne zemlje. Ne bi bilo zgoreg da tu rečenicu, posebno u ovom „kosovskom finalu“ što  češće iščitavaju i naši vlastodršci i diplomate od karijere, ali i onaj deo političke javnosti čiji vokabular ne priznaje druge reči i istrošene fraze osim tipa - neminovnost ,moranje, bezuslovna saradnja ili suočavanje sa prošlošću.             

 Nole je svojim odgovorom samo potvrdio da predstavlja mnogo više i značajnije od prostog sinonima za vrhunskog sportistu. On je, koliko god se to nekome sviđalo ili ne - zajednički imenitelj rasute i posustale nacionalne energije u ovom trenutku i deo svakoga našeg čoveka koji je svestan da se neprestanim, najčešće bezrazložnim, savijanjem već napuknute i načete nacionalne kičme malo toga suštinskog može postići. Ali i  živi primer da ova zemlja čak i sada kada prolazi kroz možda najteže trenutke u svojoj istoriji može da računa na sposobne i samosvesne  pojedince koji uspešno i spajaju nacionalno sa svetskim, lokalno sa globalnim, balkansko sa evro-atlantskim ili domaće sa inostranim, a da pri svemu tome ne nalaze da jedno neminovno i a priori mora da isključi ili negira ovo drugo,ili obrnuto.

Novakov svetski format i imidž, njegovo ponašanje i zalaganje, kao i nesvakidašnje nacionalno dostojanstvo koje poseduje i brani kako na terenu, tako i van njega da bi mnogima mogao poslužiti kao primer, trebalo bi da pokažu delu političke javnosti kako je moguće  u isto vreme i u istom ormanu čuvati i američke i srpske zastavice, da nije nespojivo voleti gibanicu a posećivati koncerte „Pepersa“ ili „Stonsa“,i  napokon da nema ničeg lošeg u tome ako se voli i brani svoje, a poštuje i ne ugrožava tuđe. Na taj način postaje potpuno deplasirana teza, tačnije mit  izgrađivan i nametan tokom svih ovih godina u pojedinim tzv.proreformskim krugovima da  sve ono što ima prizvuk nacionalnog automatski mora da bude loše, neuspešno, neupotrebljivo, nenapredno ili necivilizovano. Nole sasvim uspešno ruši taj dotrajali mit, bar za sada.    

Poznata je ona i narodna - ako dovoljno ne ceniš sebe i svoje, nemoj očekivati  ni da će te drugi ceniti. Novak nam je dao dobar primer kako to treba raditi. Da li će naša vlast i tzv. politička elita u svim spoljno-političkim izazovima koji izvesno očekuju našu zemlju umeti da cene sebe i sve nas , kao i sve ono vredno što im je povereno na čuvanje, ili  će tek tako predati meč bez našeg znanja? Kako će onda izaći pred Noleta?   

 

(tekst objavljen u časopisu NOVA SRPSKA POLITIČKA MISAO) 

Objavio analitika u 27. septembar 2007 23:25:00

...

Slobodan Antonić

(NE)PODOBNOST, KAO NEKAD

 
Komunistička birokratija je imala ime za svoj sistem kontrole. Sadašnji sistem je gori. Ne samo da nema ime, već mu rado služi i kulturna i medijska elita

U Beogradu je, u prošlu subotu, trebalo da se održe dve promocije u dva pozorišta. Na prvoj, u JDP, predstavljana je najnovija knjiga „Peščanika”. Na drugoj, u Narodnom pozorištu, predstavljani su TV spotovi u kojima se afirmiše roditeljstvo. Iz Ministarstva kulture pozvana je uprava jednog od ova dva pozorišta i jedna promocija je otkazana. Koja?

Naravno, druga. Jer, da se to desilo „Peščaniku” do sada bi stvar već stigla do Ujedinjenih nacija! Ovako, događaj je prošao neprimetno. Samo su čitaoci jednog tabloida obavešteni da se nešto neprijatno dogodilo.

Šta je to tačno uznemirilo Ministarstvo kulture? Ispostavilo se da je novinar iz jednog od „evroreformskih” medija, na konferenciji za novinare, upitao da li je istina da Ministarstvo podržava izvesnu akciju u kojoj učestvuje i NVO po imenu „Srpski sabor Dveri”? To je, naravno, zabrinulo ljude iz Ministarstva. Nisu baš odmah znali o čemu je reč, ali su iz konteksta pitanja osetili opasnost. Raspitali su se i saznali da je prethodna postava u Ministarstvu finansijski podržala projekat: „2007 – godina kulture života”. Projekat je predviđao snimanje serije spotova koji afirmišu kulturu u kojoj su deca i rađanje nešto pozitivno i poželjno. I sve bi to bilo u redu da se koordinator dvadesetak NVO ne zove „Srpski sabor Dveri”. „Uh”, pomislili su u Ministarstvu, „tu mora da nisu čista posla. Najsigurnije je da sa time nemamo ništa”. Telefonirali su upravi Narodnog pozorišta i ogradili se od svega. Naravno, ni Uprava nije želela komplikacije. Odmah su saopštili jednom od organizatora da povlače odobrenje o korišćenju foajea. Tako je sve završeno i pre nego što je počelo.

Šta je uopšte sporno sa NVO „Dveri”? Za njih nikada nije bio vezan neki ispad. Ova NVO poznata je najviše po organizaciji tribina na Mašinskom fakultetu. Tamo se razgovara uglavnom o duhovnim temama. Ove jeseni će se obeležiti 100. tribina po redu. Ali, ni na jednoj od njih nije zabeleženo ništa ružno. No svejedno, sam naziv ove NVO čini nam se, zar ne, nekako sumnjiv. Ma, isuviše je anahron. Da se ova NVO lepo zove „Evroatlantska asocijacija Portal”, bila bi druga stvar. Takođe, i ti njihovi gosti. Isuviše je tu mantija. Da tu učestvuju naši prijatelji iz međunarodnih struktura, ili makar aktivisti evropskih NVO za zaštitu okoline, prava životinja i transcedentalnu meditaciju, bila bi druga priča. Konačno, i te njihove teme. Sve nešto o duši, o veri, sve nešto „retro”. Gde im je tu borba za prava LGBT osoba, gde im je borba protiv terorizma, gde im je suočavanje sa prošlošću?

Čitav ovaj slučaj je, međutim, sjajan pokazatelj kako funkcioniše realna struktura moći. Na površini, postoji deklarativna sloboda ideja i deklarativna jednakost NVO. Ali, ispod površine postoji jasna podela na podobne i nepodobne teme, poželjne i nepoželjne ideje, prihvatljive i neprihvatljive NVO. Ta podela funkcioniše već na nivou jezika. Za „senzitivnu javnost” neke reči su prosto znaci za opasnost. Neke su manje-više neutralne, a neke, opet, obavezne. Reči kao što su „srpski” ili „pravoslavni” apsolutno spadaju u prvu kategoriju. Reči „udruženje” i „život” ulaze u neutralne termine. A reči „ljudska prava”, „evropski” ili „građanski” spadaju u obavezne.

Naravno, niko vas zbog pogrešne upotrebe reči neće zatvoriti. Ali, od reči koje upotrebljavate zavisiće vaša sudbina. Najpre, ako koristite pogrešne reči, nećete imati pristup fondovima, ne samo inostranim, već ni domaćim. Možete doći i sa najboljim projektima. Ali, niko neće želeti da sa vama rizikuje. Strpljivo će vas saslušati, možda čak i potapšati po ramenu. Ali, novac će dodeliti drugima. Nećete imati pristup ni medijima. Čim čuju kako vam se zove NVO, urednici će odmahnuti rukom. Čak ni blagonakloni novinari neće znati kako tačno da pišu o vama. Kako da upotrebe termin „srpski”, ili „nacionalni”, a da ne pogreše? Konačno, ako greškom u sistemu i dođete do malo medijskog prostora, jedno pitanje „evrosenzitivnog” novinara biće dovoljno da se pokrene samozaštitni mehanizam. I posle telefonskog poziva i to malo prostora nestaće. Za to, naravno, niko neće znati. Pojaviće se jedna crtica i to će biti sve.

„Idejno-politička podobnost” svima nam je dobro poznat fenomen. Ali, medijska i kulturna elita se i te kako bunila protiv toga. No, komunistička birokratija je makar bila iskrena. Imala je ime za svoj sistem kontrole. Sadašnji sistem je gori. Ne samo da nema ime, već mu rado služi i kulturna i medijska elita. Posle dvadeset godina borbe za elementarne liberalne vrednosti dospeli smo tamo gde smo i bili. Sistem je postao mekši u nastupu, ali ne i manje represivan.

Objavljivanje ovog komentara ipak je dokaz da nekog napretka ima. Tako nešto se pre dvadeset godina ne bi dogodilo. Zato treba biti uporan. Za dvadeset godina možda se obe promocije održe. Ili makar jedne ozbiljne novine donesu crticu da se nešto neprijatno dogodilo u ovome gradu.

(Politika)

Objavio analitika u 23. septembar 2007 9:31:00

...

Slobodan Antonić

PRESUĐUJU NARODNJACI

 
Kako se opredeli tih 900.000 ljudi takav će biti ishod predsedničkih izbora

Glavna politička tema trenutno je datum održavanja izbora. U javnosti se pojavila nervoza. Stvorilo se očekivanje da se izbori moraju održati što pre. „Ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu Milan Marković”, piše recimo u prekjučerašnjoj „Politici”, „izjavio je da predsednički izbori treba da budu održani do kraja ove godine, dok se lokalni mogu održati na proleće, kao i da bi svako odlaganje bilo neodgovorno”. Ovako nešto ministar teško da je mogao da izjavi. Naime, u Ustavnom zakonu jasno piše da se predsednički izbori raspisuju do kraja 2007. godine (čl. 3, st. 2). To znači da, po važećem zakonu o izboru Predsednika (čl. 4a), ako su izbori raspisani 31. decembra 2007, oni se mogu održati i 1. aprila 2008. („ne manje od 30 dana, ni više od 90”).

U ovom slučaju verovatno je reč o pukom previdu novinara. Ali, i taj previd dovoljno govori o atmosferi koja je nastala. Neko je negde procenio da će Boris Tadić lako da pobedi Tomislava Nikolića samo ako se izbori održe što pre. Ta procena se, izgleda, zasniva na istraživanju jedne poznate marketinške agencije. Po njemu, Tadić u drugom krugu bije Nikolića sa pet odsto razlike u ukupnim glasovima, „bez obzira da li Koštunica dao podršku, ili ne”. A odbijanje ljudi iz DSS da odmah i neposredno stanu iza Tadića još više je podiglo nervozu i pojačalo zahteve za „izborima odmah”.

Ali, nervoza nikada nije dobar saveznik. Čak i ako bi se moglo zamisliti da skupština u najkraćem roku usvoji sve neophodne zakone, drugi krug glasanja nikako ne može biti pre 10. decembra. To je dan kada će se, kako se pretpostavlja, biti proglašena nezavisna država Kosovo. Ionako će se na predsedničkim izborima Srbija podeliti na dve polovine - i po pitanju EU, i po pitanju NATO i po pitanju Kosova. Ali, treba li Srbiji da se ta podela odigra baš u vreme uzavrelih strasti nakon proglašenja nezavisnosti Kosova? I tokom diplomatskog rata, koji će potom najverovatnije uslediti?

Kako bi na takvim izborima prošao sam Tadić? Naravno da je on favorit. Ali, ne treba smetnuti sa uma ni da su radikali stranka nezadovoljstva. Za njih mnogi birači glasaju protestno, kako bi iskazali jed. Istraživanja su, tako, pokazivala da će, u novembru 2003, Mićunović tući Nikolića sa 2:1, pa čak i sa 3:1 u glasovima. A onda su na biračka mesta izašli „prikriveni” nezadovoljnici i Nikolić je dobio 30 odsto glasova više od Mićunovića. Nezadovoljnika danas nema manje nego tada. Naprotiv, radikali su na skupštinskim izborima 2007. dobili 100.000 glasova više nego 2003. A ako kosovsko rešenje bude razdražujuće nepovoljno, njihov predsednički kandidat može zabeležiti trijumf. Na izborima 2004. - kada se pitanje Kosova i NATO nije uopšte postavljalo - razlika između Tadića i Nikolića bila je svega 250.000 glasova. Da li neko misli da je ta razlika dovoljna da bi se glasalo 11. ili 12. decembra?

Uostalom pogledajte izborne rezultate iz januara 2007. Tadić startuje sa 900.000 glasova DS i još 300.000 glasova G17. Bez obzira šta LDP sada priča, u drugom krugu bi za Tadića ipak glasalo još njegovih 200.000 birača. Tu su i manjinski glasovi, nekih 100.000. To je ukupno 1.500.000. Za Nikolića u drugom krugu zasigurno glasaju birači SRS i SPS. To je ukupno 1.400.000 glasova. Razlika je, dakle, samo 100.000 u korist Tadića. Tako, odluku ko će biti predsednik praktično donose birači - „narodnjaka”. Uz DSS i NS (700.000), u narodnjačke birače, oko kojih će se Tadić i Nikolić najviše tući, mogu se ubrojati i glasači SPO i PSS (200.000). Kako se opredeli tih 900.000 ljudi takav će biti i ishod izbora. A sada zamislite tog prosečnog „narodnjačkog” birača: on treba nekoga da zaokruži u situaciji kada se u Prištini upravo slavi nezavisnost, a Vašington prvi priznaje „demokratsku i multikulturnu državu Kosovo”. Šta mislite, koliko njih će pasti u iskušenje da zaokruži Nikolićevo ime?

Otuda, sve priče da će Tadić lako tući Nikolića, „sa podrškom Koštunice ili bez njega” jednako su tačne kao i svojevremena prognoza o Mićunovićevoj pobedi sa 2:1. Koštuničina podrška je važna - da nije, ne bi bilo toliko nervoze što je već nema. Naravno, srpski birači nisu nikakve vojske koje bespogovorno slušaju naređenja svojih političkih generala. Ali, ako je biraču teško da donese odluku, ako se dvoumi između dva jednako privlačna (ili odbojna) kandidata, svaki poziv i svaki autoritet mogu da budu presudni. Zato je Koštunica, ponovo, jedna od ključnih figura u srpskom političkom šahu.

Koštunica je do položaja premijera došao tako što se pretpostavilo da će Tadić biti predsednik. Ta pogodba izgledala je logično i pravedno. Problem je, međutim, što im se sada sa raznih strana govori - Koštunici, da može biti premijer i bez Tadića; a Tadiću, da može biti predsednik i bez Koštunice. Možda i mogu. A, cena? Prava sitnica. Srbija će se verovatno rascepiti na dva jasna, neprijateljska dela; ta dva dela će se posvađati odmah nakon vatrometa u Prištini; i Srbija će konačno dospeti u priliku da dobije „svoj građanski rat, kao srećnije nacije”. Bude li tako, potpuno je nevažno hoće li izbori biti u decembru ili aprilu. Izbora će biti. Ali, građanskog mira i demokratije - teško.

(Politika)

Objavio analitika u 14. septembar 2007 14:40:00