I MEĐUNARODNO PRAVO UBIJAJU, ZAR NE?

Miroslav Lazanski



RUSIJA NIJE SRBIJA

Smatrali su je medvedom otupljenih kandži, potcenili su ponos Rusije, njenu prošlost i njenu vojnu moć

Treba samo pratiti holivudsku produkciju da bi se predvideli politički događaji, pa i budući ratovi.Naime, još tamo 1977. godine Holivud je izbacio na tržište tri skupa projekta odjednom i u sva tri filma glume superstarovi. Tu su bili „Svetac” u kome „ruski nacionalista, koji raspolaže kompjuterskom supertehnologijom i okuplja oko sebe bandu ubica, destabilizuje situaciju u Rusiji da bi se dočepao vlasti, a paralelno organizuje napade po Evropi”. U filmu „Predsednikov avion” grupa ruskih terorista otima avion sa porodicom američkog predsednika i zverski se obračunava sa ženama-taocima. U „Mirotvorcu” opet „ruski general-nacionalista krade nuklearne bojeve glave i prodaje ih naravno Srbima iz Bosne da oni unište Njujork”.

Dakle, godinama se vrlo uspešno radilo na stvaranju novog lika neprijatelja Amerike i Zapada.

Umesto komunista to su postali mafijaši u kontekstu zapadnog viđenja Rusije kao „kriminalno-sindikalističke” države. Igralo se na kartu emocionalnog efekta rusofobije, a novi svetski poredak pod hegemonijom SAD stvaran je protiv Rusije, nauštrb Rusije i na ruševinama Rusije. U modelu novog svetskog poretka za Rusiju nije bilo mesta, njena teritorija se smatrala slobodnim prostorom sa bogatim prirodnim resursima koje treba podeliti na uticajne sfere SAD i njenih saveznika.

U važećoj Strategiji američke nacionalne bezbednosti piše da se za sferu odgovornosti američkih organa za nacionalnu bezbednost faktički proglašava osiguranje globalne kontrole u najvažnijim pitanjima služenja interesima transnacionalnog kapitala i neometanom pristupu resursima drugih država. Istovremeno se za sferu američke nacionalne bezbednosti proglašava i kontrola stanovništva, zagađenje životne sredine i politički sistemi u drugim državama.

U svojoj knjizi „Geostrategija za Evroaziju” Zbignjev Bžežinski govori o raspadu Rusije na tri dela kao temelju za uspostavljanje ravnoteže snaga u američkim interesima u Evroaziji. Taj raspad na evropsku Rusiju, Sibir i Daleki istok treba, po Bžežinskom, da se odvija pod rukovodećim uticajem Amerike i njenih partnera, a „rusko nasleđe biće dovoljno za sve”. Po Bžežinskom Rusija je „geopolitička crna rupa”, ogromna nepodeljena teritorija, a kako je Moskva izgubila „hladni rat”, Rusiju treba rasparčati, opljačkati i definitivno uništiti kao samostalnu državu.

Istorija je već pokazala koliko su opasne takve političke utopije. Lav Trocki, takođe, strasno je žudeo za svetskom dominacijom, pa onda i Adolf Hitler. Danas tome teži Bžežinski. Kako se sve to može završiti dobro je poznato. Možda nije poznato američkom establišmentu, možda su oni čitali neke druge istorijske udžbenike, odnosnooni koji Rusiju kao nuklearnu silu žele da dele na tri dela treba da dobiju uput za psihijatra.

Dakle, smatrali su je medvedom otupljenih kandži, potcenili su ponos Rusije, njenu prošlost i njenu vojnu moć. U februaru 1999. godine tadašnji američki predsednik Bil Klinton spomenuo je Rusiju samo kao „opasno skladište loše čuvanog nuklearnog naoružanja”. Američki zvaničnici još od tada više ne govore o „strateškom partnerstvu”, već o „pragmatičnom”, pa čak i „ realističnom partnerstvu”sa Moskvom.

Naime, Rusiju je zvanični Vašington praktično proglasio „Gornjom Voltom sa nešto raketa”. Partnerstvo je nestalo, odnosi su svedeni na prost jezik realizma. Geostrategija novog svetskog poretka, kako se ona danas sprovodi, sadrži nedvosmislenu pretnju za samo postojanje Rusije kao države, a izjave američkih lidera da se „ Rusiji mora iščupati nuklearna žaoka” dodatno učvršćuju razmišljanja u Moskvi da je krajnji cilj širenja NATO-a na istok zapravo kolonizacija i uništenje Rusije kao vrlo probitačan geopolitički poduhvat za svetsku oligarhiju koja formuliše spoljnu politiku SAD.

U februaru 1999. komandant oružanih snaga Estonije izjavio je „da Rusija više ne predstavlja nikakvu vojnu pretnju”. U martu 1999. NATO je bez odluke UN bombardovao SR Jugoslaviju, u oktobru 2001. SAD su bez odluke UN bombardovale Avganistan, u martu 2003. SAD su bez odluke UN izvršile invaziju na Irak. U međuvremenu, SAD su se jednostrano povukle iz sporazuma o antibalističkoj raketnoj odbrani ABM iz 1972. godine, opkoljavaju Rusiju novim članicama NATO-a, počinju da instaliraju antiraketni štit u Poljskoj i Češkoj što je direktna strateška pretnja Rusiji.

Protivno Rezoluciji 1244 UN Kosovo je proglasilo nezavisnost i tu su nezavisnost priznale SAD i većina članica NATO-a, iako su i Srbija i Rusija upozoravale Zapad da će to biti opasan presedan.

Na Kosovu, u leto 1999. ruskim mirotvorcima nije omogućen ulazak u Orahovac da bi preuzeli svoj sektor u okviru snaga KFOR-a. NATO se potrudio da Rusi ne uđu u Orahovac. Pa su devet godina kasnije ušli u Gori i Poti u Gruziji.

Prethodno je Miša Šalikašvili naredio da se izvrši napad na ruske mirovnjake u okviru zajedničkih mirovnih snaga Gruzije, Rusije i Južne Osetije. Gruzijski su vojnici tom prilikom na spavanju ubili dvadesetak ruskih vojnika da bi odmah zatim predsednik Miša naredio da se višecevnim raketnim bacačima, mučki usred noći, gađa glavni grad Južne Osetije Chinvali pri čemu je ubijeno na stotine civila, inače, i ruskih građana.

I sada svi na Zapadu govore o integritetu država, o međunarodnom pravu? Pa gde ste bili kada je Srbija bila u pitanju?

P. S. Miša Šalikašvili je morao da izdrži barem koji dan duže. Ovako, bio sam na godišnjem odmoru daleko od Beograda, treba mi dan da se vratim, pa dan za rusku vizu, pa dan za karte i pare od redakcije, pa najmanje dan u Moskvi za akreditaciju, pa najmanje jedan dan da stignem na Kavkaz. A Rusi sve završiše za pet dana.Prebrzo, odustao sam...

(izvor - Politika)

<> 30. avgust 2008 18:16:46 | 0 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

PA KAKVO JE TEK ONDA OBAMINO MIŠLJENJE?

HOLBRUK: KARADŽIĆ LAŽOV, KOSOVO JE DRŽAVA

Bivši američki izaslanik za Balkan Ričard Holbruk priznao je da je na bivšeg predsednika Republike Srpske Radovana Karadžića vršen pritisak da se povuče iz politike, ali da mu nikad nisu date garancije da mu se neće suditi u Hagu.
 

"Tvrdnja da sam Radovanu Karadžiću obećao slobodu ukoliko se povuče iz političkog života je laž jednog očajnog čoveka koji je najzad dospeo pred lice pravde. Pre dve ili tri godine sam video neki papir sa mojim falsifikovanim potpisom i od srca sam se nasmejao", izjavio je Holbruk.

Holbruk je objasnio da "takav dokument ne postoji" dodajući da se sa Karadžićem sreo samo jednom. Taj susret se, kaže on, desio posredstvom Slobodana Miloševića, u septembru 1995. godine, kako bi se dogovorili o deblokadi Sarajeva.

"Više puta sam rekao da Karadžiću želim sve najgore...Žalim što u Hagu nema smrtne kazne, ali sam siguran da će iza rešetaka ostati do kraja života", istakao je Holbruk i dodao da će svedočiti u Hagu - "ukoliko mogu da doprinesem da Karadžić nikad više ne izađe iz zatvora" .

"Hapšenje Karadžića srušilo je poslednju nadu ekstremista u Srbiji da je moguće ostvarenje suludog sna o 'velikoj Srbiji'. Predsednik Boris Tadić je u ovom slučaju pokazao veliku političku hrabrost i to zaslužuje veliko poštovanje međunarodne zajednice", kaže Holbruk.

Govoreći o situaciji u Srbiji, Ričard Holbruk je istakao da se Beograd nalazi pred dva važna zadatka. "Prvi je da uhapsi Mladića, a drugi da se pomiri sa činjenicom da je Kosovo danas susedna država. Posle toga na Balkanu više neće biti tenzija i ceo region može da se nada boljoj budućnosti."

<> 29. avgust 2008 15:37:03 | 0 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

AKO JE I OD CIA-e, PREVIŠE JE!

CIA - VODIČ ZA SRBIJU!

Srbija je država nešto manja od Južne Karoline, koja je nezavisnost dobila 2006, u kojoj možete lako umreti od neke opake boleštine. To je zemlja koju potresaju i česti i opasni zemljotresi!Ovako je predstavljena Srbija na sajtu "CIA World Factbook", koji daje osnovne informacije o svim zemljama sveta, njihovoj istoriji, geografiji, ekonomiji i politici.

Na istom sajtu stoji i da je Centralna obaveštajna agencija CIA "nezavisna agencija američke vlade, čiji je cilj da vladi pruži operativne podatke za bezbednost zemlje".

Urednici sajta bili su, s druge strane, prilično ažurni kada je Kosovo proglasilo nezavisnost, pa su munjevitom brzinom napravili sajt o "Republici Kosovo", čiju istoriju prate od srednjeg veka. Istorija Srbije za CIA počinje pak tek 2006. godine. Nigde nema Nemanjića, nema ni reči o Bečkom kongresu. Oni koji požele da dođu u Srbiju, na osnovu informacija CIA, mogu zaključiti da naša istorija počinje od Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. godine, te da je Srbija postala samostalna država tek 5. juna 2006?!

Kad je istorija Srbije u pitanju, CIA je američkim građanima nacističku okupaciju zemlje u Drugom svetskom ratu prikazala gotovo sa simpatijama, jer su, kako stoji u prezentaciji, različite "paramilitarne bande vodile oružanu pobunu protiv okupacije, pritom se i međusobno sukobljavajući!"

Što se moderne Srbije tiče, ona je prikazana kao zemlja opasna po život u kojoj postoji "srednji nivo rizika od infektivnih bolesti" i to bakterijske dijareje, hepatitisa A, i kongo-krimske hemoralgične groznice?!

Takođe, pominje se i ptičji grip, te se američkim građanima savetuje da, kad su u Srbiji, ne diraju ptice!

Vrhunac gluposti koje se na ovom sajtu mogu pročitati jeste da su od prirodnih nepogoda koje pogađaju našu zemlju najznačajniji "destruktivni zemljotresi"?!

Kad je droga u pitanju, Srbija je prema ovom sajtu, zasenila i samu Kolumbiju. Posebno je istaknut "put droge preko koga heroin iz jugoistočne Azije dolazi do Zapadne Evrope". Zanimljivo je i da kad je reč o prezentaciji Kosova nema ni reči o trgovini narkoticima!

Ipak, na sajtu CIA mogu se naći i samokritični tonovi, bar kad je reč o ekonomiji naše zemlje.

Osim Slobodana Miloševića, koji je, kako se kaže, glavni krivac za loše stanje ekonomije, CIA preuzima deo krivice za to, jer kaže da je "NATO bombardovanje 1999. toliko je oštetilo infrasturkturu i industriju da je ekonomija prepolovljena u odnosu na stanje 1990-te".

(Gazeta)

<> 27. avgust 2008 23:49:37 | 0 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

KOMENTAR GLAVNOG UREDNIKA

Vanja J. Vučenović 
 

UNIPOLARNI SVET JE MRTAV, A SUZAMA NIKO NE VERUJE

Rusija je priznala nezavisnost Abhazije i Južne Osetije. Naravno, kao i svaka geoplitička odluka ,i ova poslednja ruska ima svoju dublju dimenziju i poruku. Jer, samo priznanje, ako se samo površinski posmatra, ne govori baš mnogo toga. Ukoliko se malo dublje zagrebe, postaće jasno da se ovim činom svetu šalje , svidelo se to nama ili ne, tj. svidelo se to Zapadu i Istoku ili ne, jedna posve nedvosmislena poruka, a koja glasi: unipolarni svet, u kome smo tako “bezbrižno i mirno” i nadsve “bezbedno” do juče živeli ,sada polako ali sigurno odumire, nestaje i urušava se. Dolaze neki “novi igrači”.

Otpočinje era novog-starog “hladno-vrelog” rata. Nastaje, odnosno nastupa era nekih novih, obnovljenih multipolarnih dvoboja, trzavica, sukoba, otvorenih neprijateljstava...nekih novih nestabilnosti i kriza. Počinje ta toliko dugo najavljivana i očekivana geopolitička igranka na “evroazijskoj šahovskoj tabli”. Geopolitička simultanka, koja unipolarni svet šalje u prošlost, u istoriju. Na (ne)zasluženi odmor. Pokoj mu duši!

I sada kada ona počne, ništa više neće biti kao pre. Ne, ta igranka definitivno ne priznaje  niti će ikada priznati neko virtuelno pravo. Posebno ne ono tzv. međunarodno pravo koje je vajni "pokojni" unipolarizam tako svirepo i beskrupulozno usmrtio na Kosmetu, a koje se tako nepravedno slomilo na Srbiji. I zato je sada potpuno besmisleno i izlišno pozivati se na bilo kakvo pravo. I zato su zaludni vapaji u odbrani nekog tzv. teritorijalnog integriteta, prava  Gruzije. Jer malo ko takvim vapajima,takvim suzama više može da veruje. Malo ko posle svih tih kosovskih suza. Posle reka srpskih suza. Malo ko posle ere unipolarizma...

 

<> 27. avgust 2008 0:05:36 | 0 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

NEKI TO VOLE NEZAVISNO

ČANAK: STATUT VOJVODINE NE ZADOVOLJAVA INTERESE POKRAJINE
 

Predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine (LSV) Nenad Čanak izjavio je da radni tekst Statuta Vojvodine, ne može da zadovolji interese te pokrajine, jer mora da bude u skladu sa "sadašnjim Ustavom Srbije".

Loše je što Statut Vojvodine mora da bude u skladu sa Ustavom i zakonima Srbije, jer će tako morati da se menja posle svake sednice Skupštine Srbije kad se donese novi zakon, kazao je Čanak gostujući na Televiziji B92.

On je rekao da, o sadržini novog vojvođanskog statuta, čiju radnu verziju je predlažila Demokratska stranka, zna iz medija, jer službeno o tome nije obavešten.

"Tim statutom Vojvodini treba preneti nadležnosti republike, a to su delimična izvršna i delimična zakonodavna vlast, a da sudska vlast bude u nivou predlaganja", kazao je on i dodao da bi voleo da "vidi finalnu verziju statuta kao i njegovu kompletnu implementaciju".

Na pitanje koliko su, prema dosadašnjem Statutu Vojvodine, zaštićeni interesi građana te pokrajie u izgradnji autoputa Horgoš-Požega i privatizaciji NIS -a, Čanak je kazao da su "apsolutno nezaštićeni".

On je dodao da njegova stranka neće podržati ratifikaciju Gasnog sporazuma sa Rusijom, niti glasati za odluku o izgradnju autoputa.

"Nikakva politika i koalicioni kompromisi ne dolaze u obzir po pitanju privatizacije NIS -a i izgradnje autoputa", naglasio je on.

Pojedini mediji su objavili da bi novi vojvođanski statuta predvideo da Vojvodina u buduće ima vladu i ministre, kao skupština moći da donosi zakonske oblike.

Dosadašnje Izvršno veće postalo bi vlada a novi statut omogućio bi pokrajni da uređuje pitanja od pokrajnskog značaja u oblastima poljoprivrede, turizma, prosvete, kulture i nauke, i omogućiti Vojvodini i da osniva predstavništva u inostranstvu radi promocije i unapređenja svojih privrednih, naučnih, obrazovnih i kulturnih kapaciteta. 

(Tanjug)

<> 25. avgust 2008 22:39:48 | 0 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

SVE TAJNE "BERNAROVE KUHINJE"

Oliver Vulović

 BERNAR PROTIV BERNARA ILI...

 'On ne pouvait plus que crier'

Ex-komunista, po potrebi socijalista, plaćeni evrocentrista i po mišljenju slobodoumnog sveta jedan od najjačih aktivnih prikrivenih fašista na međunarodnoj političkoj sceni, Bernar Kušner se baš i nije nadao da će mu se još tokom aktivne političke karijere dogoditi da mu se u lice svom silinom zaleti sadržaj iz kofe pune politički najodvratnijih pomija koje je sam spravio još tokom građanskih ratova na teritoriji bivše SFRJ i tokom agresije NATO pakta na SRJ i to, o užasa, baš iz ruskih ruku, a zbog kojih su i bile vršene sve neprijateljske akcije protiv Srba, kao generalna proba za kasniji marche en Russie. . Mislio je da će kao i Joška Fišer,Vesli Klark i Vilijam Voker, sve lepo odživeti i odraditi pa na miru, penzionisan, pisati memoare pune laži i narcisoidnih spevova o sopstvenom političkom i obaveštajnom umeću.

Bernarovo napredovanje je započelo tako što ga je jos kao mladog komunistu zavrbovao moćni DST i kasnije uspeo da ga kao svog najljigavijeg operativca progura za šefa 'Lekara bez granica', a što je postavljanjem takve ličnosti na čelo organizacije (koja je u nekim segmentima svog delovanja koje nije tangiralo išta srpsko i imala po neku svetlu tačku) jednako situaciji u kojoj bi Mengele rukovodio jevrejskom dečijom bolnicom. Bernar je prvi ispit iz ljigavosti po mišljenju naredbodavaca iz DST-a položio tokom i nakon svog razgovora sa majorom Šljivančaninom u tek od ustaških orgijanja oslobođenom Vukovaru a po kojem su se još na ulicama i podrumima raspadali leševi pobijenih i poklanih Srba, kada je i ako i visoko intelektualno i obično ljudski od gospodina majora isponižavan do tih mera da se zaposlenima u Affaires étrangères prevrtala utroba,a u NATO-u vredno i pribrano sve beležilo za kasniju poluspešnu hašku osvetu, kasnije ponosno isprsio pred Zapadnim tv kamerama prepričavajući isti događaj na sasvim suprotan način od onoga koji je putem tv razmene obišao svet. Taman se Bernar,inače duboko inhibisan antislovenskom politikom do granica koje nisu daleko od onih koje su nekada ocrtali arijevski ideolozi, nameračio da posle u Hrvatskoj, Bosni i na Kosmetu učinjenih najogoljenijih antisrpskih podmetačina i ucena, u Beogradu žuto-crveno koaliciji izdeklamuje sve alineje iz najnovije briselske pisane naredbe Jeremiću da odustane i od one malečke maškarade i diplomatske kozmetike zvane - traženje mišljenja Međunarodnog suda pravde preko Generalne Skupštine OUN o kosmetskoj nezavisnosti - kada je, eto, iznenada dobio telegram da ode u grad Gori u Gruziji. Tamo je, osim kao francuski ministar i evropski izaslanik već i kao dobro politički usmeren lekar bez granica ljudskosti , kojeg je bilo baš briga za silne osetijske žrtve i izbeglice,kao što ga je onomad bilo briga i za srpske žrtve širom Jugoslavije,zajedno sa Kondolizom Rajs u stilu kojem je Srbima zavrtao ruku kako god je stigao, isto pokušao da učini i ruskom rukovodstvu. Dragi Bernar, kako mu je “teta Olbrajtova” tepala, bio je šokiran što se našao u središtu najozbiljnije operacije spašavanja glava ministara spoljnih poslova dveju industrijski i vojno izutetno moćnih država od dejstava samo jedne regimente ruske 58. armije,a od kojih je jedna bila i njegova. Nisu u svetu samo Srbi, a koji nisu plaćeni političari, bili tužni zbog uspeha ove akcije i Bernarovog bezbednog povratka u Pariz supruzi i u Brisel ljubavnici. Bernar je već imao u glavi sliku kako se na plažama gruzijskog grada Pori smeška u svetske tv kamere dok Gruzija satire Osetine i Abhazijce kao što se 92-e slikao po mogadiškim plažama dok je u Somaliji besneo građanski rat, delimično finansiran i od vlade koju ga je tamo i poslala. Na sreću u Kremlju se sada alkohol služi samo gostima za razliku od Jeljcinovih vremena, što je Zapadu i SAD-u još uvek teško da prihvate. Zbog svega ovoga je grupa hrabrih i slobodnih država jedva izvojevala bitku da ova spodoba, za razliku od doba kada je po OUN žario i palio američki plaćenik Kofi Anan i tako protežirao Kušnera za prljave kosmetske zadatke, 2005-e godine ne postane Visoki komesar za izbeglica što bi bilo previše pa čak i od Amerikanaca i Francuza.

Ono što se Kušneru mora priznati je istinska i dugogodišnja postojanost u borbi za svaku politiku koja nema utemeljenja u Međunarodnom pravu / da zaboravimo onog dosadnog Hipokrata / . Novac koji takvu politiku finansira plasiran je u njegove džepove u Hrvatskoj i Bosni preko vašingtonske agencije Ruder and Fin a na Kosmetu preko zajedničkog računa u švajcarskoj sa Džavidom Pekolijem i Bujarom Bukošijem, sa kojeg je kasnije Bukoši odstranjen a o čemu je Karla del Ponte u poslednjem momentu 'zamoljena' da ne piše u svojoj knjizi 'Lov....'. Ovi razlozi su i doveli do toga da Sarkozi i nije mogao imati boljeg kandidata za svog glavnog jurišnika, pogotovu što ga je isti novac , prosleđen preko Kušnera, i samog zaštitio od osuda svetske javnosti zbog toga što je dok je bio francuski ministar unutrašnjih poslova,tokom pobune - imigranata iz predgrađa - javno izneo niz rasističkih i šovinističkih ocena na račun arapskih i afričkih useljenika. Major Bijon je u privatnim razgovorima znao da istakne da i nije bilo drugih dubljih političkih,istinoljubivih, emotivnih i najobičnijih ljudskih razloga da pomaže Srbima,samo Kušnerovo delovanje bi mu ih moglo sve zameniti jer je on najveća bruka za Francusku od kada se ustaje na Marseljezu.

Kušnerovi saradnici u ministarstvu spoljnih poslova, koje naravno nije mogao sam da izabere nego je kao i do sada uvek imao neko ko će to umesto njega da uradi, su sada na pravim mukama. I ako je francuski jezik nekada bio prvi diplomatski jezik na svetu, francuskim nizim diplomatama je na istom postalo nemoguće da zainteresovanima objasne razliku izmedju Kušnerove Somalije, Kušnerovog Kosmeta i Kušnerove Osetije i Abhazije. Nije im lako da objasne političku putanju najisturenijeg i najeksponiranijeg francuskog spoljnog igrača na međunarodnoj sceni, pošto je čovek lekar,a ta putanja više liči na ekg izveštaj, nego na biografiju nekog istinskog borca za međunarodnu istinu i zdravlje bez granica. Zbog toga mučenici kroz holove ministarstva i viču na sav glas deo naslova ovog teksta napisan na francuskom jeziku, a što prevedeno na srpski znači : Ništa se drugo ne može nego vikati !

Beograd, 23. avgust 2008.

<> 24. avgust 2008 23:36:12 | 0 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

DRŽ' SE SRBIJO!

Demokratski kandidat za predsednika SAD, Barak Obama izabrao je Džozefa Bajdena za svog budućeg potpredsednika.Bajden je svojevremeno izvršio veliki uticaj na nekadašnjeg američkog predsednika Bila Klintona da preduzme vojnu intervenciju protiv SR Jugoslavije

Šezdesetpetogodišnji Džo Bajden je senator sa najdužim mandatom u istoriji Delavera. Ovo mu je šesti mandat. Prvi put je izabran 1972. godine. Ubrzo zatim njegova žena i kćerka su poginule u saobraćajnoj nesreći. Razmišljao je da se povuče ali je ipak odlučio da život posveti politici. 1988. godine i sam je pokušao da bude predsednički kandidat ali je njegova kampanja propala pošto je otkriveno da je jedan od njegovih govora bio plagijat.

U spoljnoj politici smatraju ga konzervativcem hladnoratovskog tipa. Kritičan je i podozriv prema Rusiji, zagovara širenje NATO-a. Kritikuje i nejasnu politiku Amerike u Iraku. Jedan je od najaktivnijih i najvatrenijih zagovornika nezavisnog Kosova. Bajden je ovdašnjoj javnosti poznat po žestokom zalaganju za američku vojnu intervenciju u bivšoj Jugoslaviji tokom 1990-ih. Naime, on je bio taj koji je ubedio Bila Klintona, tadašnjeg predsednika SAD, da napadne srpske snage u Bosni i Hercegovini, a kasnije i na Kosovu. Bajden je prošle godine čak predložio da SAD upotrebi Dejtonski sporazum, kojim je BiH podeljena na etničke entitete, kao model rešavanja sukoba u Iraku. 

Bajden je rimokatolik, ima troje dece i petoro unučadi. Diplomirani je pravnik.

<> 23. avgust 2008 20:20:06 | 0 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

PRENOSIMO INTERVJU- "GEOPOLITIKA"

DŽON VAJTHED: AMERIKA SE NALAZI U FAZI POZNOG RIMA

Vi ste više puta ukazali na to da je rezultat globalizacije u Americi – a i u svetu – sve veći jaz između bogatih i siromašnih. Da li naša civilizacija ulazi u fazu ekonomskog varvarizma, odnosno vraća se unazad? Da li će radnička prava i sve socijalne tekovine biti u narednim godinama poništavane? Šta učiniti kako bi se ostvario pravedniji međunarodni ekonomski poredak?

- Prema Izveštaju OUN-a za razvoj čovečanstva iz 2005. godine, jaz između bogatih i siromašnih u celom svetu je veći čak i od onog u najnejednakijim zemljama. Na skali gde nula označava savršenu jednakost a sto potpunu nejednakost, tzv. Gini koeficijent - mera za nejednakost koja se naširoko primenjuje - celog sveta je 67. Istovremeno, nagli porast prihoda u nekim zemljama u razvoju kao što su Kina i Indija dovelo je do relativnog smanjenja u nejednakosti prihoda u odnosu na razvijene zemlje. Ipak, većina oblasti u razvoju zaostaju i, kako pokazuje jedan nedavni izveštaj OUN-a, globalna nejednakost prihoda je visoka, bez obzira na to da li raste ili opada.

I dalje se raspravlja uloga globalizacije u ovoj jednačini. Da li globalizacija poboljšava živote nekih ljudi? Verovatno. Da li čini život težim za druge ljude? Bez sumnje. Međunarodna trgovina ima potencijal da stvori prilike najsiromašnijima da zarade za sebe veći deo bogatstva sveta. Podjednako je verovatno da će radnički staleži razvijenijih zemalja podneti veći deo tereta ove tranzicije.

Da li dolazi do opadanja civilizacije dobrim delom zavisi sa koje tačke se smatra da je počela. Pišući za Texas Observer, Džoš Rozenblat beleži u tekstu „Kupi nešto, porobi nekoga" da „šireća globalna ekonomija zahteva od korporacija da potraže što je moguće jeftiniju radnu snagu da bi se uvećala zarada, i podstakli rast i inovacija." Ovo nije novi model kapitalizma. Uopšte uzev, saobraćaj, opštenje i tehnologija su se izmenili i učinili mogućim globalne biznis modele.

Fridrih Engels je jednom izjavio da se: „Buržoasko društvo nalazi na raskršću, ili prelaz u socijalizam ili regresija u divljaštvo." Ono s čim civilizacija mora da se suoči jeste klizajuća skala; globalizacija zahteva od nas složeno moralno prosuđivanje.

Kao građani, mi moramo da uravnotežimo ekonomsku dobrobit naših građana i siromašnih iz drugih zemalja i da zatražimo od naših vlada isto. Kao potrošači, moramo odlučiti koje korporacije da nagradimo zbog pridržavanja humanih ciljeva nauštrb zaradi - jer, dokle god smo voljni da kupujemo po sve nižim cenama bez obzira na to kako je roba proizvedena i odakle dolazi, korporacije će nastaviti da tragaju za jeftinom radnom snagom, što neumitno ide ruku pod ruku sa nečovečnim radnim uslovima. Ukratko, važno je shvatiti da postoji moralna dimenzija naših kupovnih navika.

Važno je da svako pokuša da obuzda globalizaciju i pronađe pozitivne načine da poveća njene efekte. Moramo ostvariti potencijal trgovine da poboljša živote milijardi, naročito siromašnih građana sveta. Moramo stvarati obaveštene i moralne odluke, i zahtevati od naših vlada i korporacija da čine isto.

Vi ste stanje u Americi uporedili sa vremenom poznog Rima. Imajući u vidu. Pre svega, moralnu i vrednosnu krizu koja postoji u SAD. Možete li za naše čitaoce bliže pojasniti suštinu Vaše teze i zašto u vremenu u kome živimo uloga morala, kao jednog od temelja opstanka društva ocenjuje?

- Kako primećujem u svojoj sledećoj knjizi "Manifesto promene" (Sourcebooks, 2008), prekomerni vojni budžet je doveo do devalvacije dolara i načinio ozbiljne štete našoj ekonomiji. Kao Rim u trećem i četvrtom veku, mi smo se rasplinuli i imamo isuviše poverenja u privatne kontraktore. Rimljani su imali Gote da im vode ratove, a mi imamo Haliburtona i Blekvotera da počiste nered za našim ratovima. Ipak, takvo pouzdanje u privatne kontraktore može imati neočekivanih i neprijatnih posledica. Kako primećuje autor Kalen Marfi, „privatizacija je podla - loše efekte je teško videti u kratkom roku, ali u toku nekoliko decenija ili jednog veka mogu se pokazati revolucionarnim u svojim negativnim posledicama".

Uspon fanatičnog islamskog terorizma u svetu čini tim većim imperativom američko vojno prisustvo u svetu, ali povećana militarizacija policije, i naša povećana zavisnost od militarizma da bismo rešili naše probleme kod nas i u svetu ukazuje na opasan trend koji preti osnovnim načelima na kojima je osnovana Amerika. Ovde postoje paralele sa Rimom: stanje večitog rata u kojem se nalazimo i uspon vojno-industrijskog kompleksa mogu proishoditi propašću demokratije. Nije preterano reći da se tzv. Američko carstvo sada suočava sa nasilnom protivrečnošću između svoje duge republikanske tradicije i svojih skorašnjih imperijalnih težnji.

Kako su primetili neki kritičari, velika carstva se skoro uvek suočavaju sa izborom u toku svog širenja: da nastave rast i time rizikuju propast republike i demokratije, ili da se odupru daljem širenju, smanje troškove neophodne zbog stalnog širenja carstva, i da prežive kao demokratija. Britansko carstvo se odlučilo za potonje, i jedino se možemo nadati da ćemo se i mi odlučiti za to. Inače, duh Orvelove 1984. preti našem poimanju demokratije - savez vlasti i korporativnih sila, kombinovano sa pojavom države skoro potpunog nadzora.

Kao Rim, Amerika je sklona ograničenosti, njeni građani uvek gledaju unutra ka središtu, a ne spolja ka ostalom svetu i odnosima izvan njenih granica. Ovo je dovelo do mentaliteta „svi putevi vode u Vašington," koji se može uporediti sa izolovanom kulturom Rima i njenog naroda. Takođe povezano sa ovim načinom razmišljanja, vrtoglava cena kontrolisanja imigracije i "štićenje" naših granica doprinose trenutnoj ekonomskoj situaciji. Kada se uz to doda hronično nedovoljno ulaganje u sistem medicinske nege, prisustvo preko 500.000 američkih vojnika u preko 700 prekomorskih američkih baza, i vojni budžet koji je samo u 2008. godini premašio bilion dolara, lako je pronaći paralele između Amerike sada i propalog Rimskog carstva. Rečima bivšeg ministra finansija SAD-a Dejvida Vokera, sličnosti između Rima i Amerike se mogu svesti na „isuviše samouverenu i rastegnutu vojsku u stranim zemljama i poresku neodgovornost centralne vlasti."

Ipak, postoje jasne razlike između Amerike i Rima. SAD su, u suštini, država izgrađena oko srednjeg staleža, za razliku od Rima, gde je jaz između bogatih i siromašnih bio znatno veći. Dalje, od kada je osnovana, Amerika se trudi da proširi, umesto da suzi, građanske slobode onih u okviru njenih granica. U najgorem svetlu, Amerika predstavlja nesavršenu demokratiju koja teži ka jednakosti svih; jedva da se može isto tvrditi za Rim.

Gospodine Vajthejd, kako Vi, kao američki državljanin, objašnjavate američki vojni intervencionizam, počev od Bliskog istoka, Avganistana, pa do Balkana, čije smo žrtve bili mi?

- Predviđa se da će nacionalni dug Amerike u 2010. godini dostići 11,2 biliona dolara, a ipak vlada rasipa novac poreskih obveznika na daleke ratove i loše smišljene planove, sve to potpirivano željom da se proširi carstvo i napravi što je više moguće novca u tom procesu. Ovo nije tako skorašnji razvitak: od Perl Harbora, SAD su angažovale u brojnim prilikama velike količine trupa u velikim vojnim operacijama, od Koreje do Vijetnama preko Grenade, Balkana i dva rata u Iraku.

Ipak, velike zarade od svih ovih ratova se nisu našle u džepovima američkih građana, već su ih progutali privatni preduzetnici i oni koji su neposredno ulagali u izgradnju porušenih gradova (dok se istovremeno zahtevalo od poreskog obveznika da snosi veliki teret intervencionističke politike). Dok vojnik zarađuje oko 40.000 dolara godišnje, preduzetnik u Iraku će zaraditi oko 400.000 dolara. Štaviše, u slučaju da preduzetnik bude ubijen, vlada je ta koja otplaćuje smrt i beneficije od povreda. Uz to, ugovori za izgradnju se dodeljuju na osnovu „jednog izvora" kompanijama kao Haliburton (kojoj je dodeljeno najmanje 19,3 milijardi dolara za ugovore u Iraku), umesto da se daju na tenderu. Kada se sve sumira, DŽozef Štiglic procenjuje da bahatost preduzetnika često ima loše efekte na ekonomiju.

Nije u pitanju samo finansijska zarada koju vlada i oni bliski njoj dobijaju od politike vojnog intervencionizma. Bilo da je na Srednjem istoku, u Avganistanu ili na Balkanu, SAD pokušavaju da prošire svoju moć i uticaj u celom svetu putem ove politike. Povećani vojni intervencionizam od vladavine predsednika Klintona je takođe dokaz rastuće moći vojske, koja se pod njegovim vođstvom više nego ikada raširila, „bez javnog mnjenja ili rasprave," prema rečima novinarke Dane Prist i koja je shodno tome „prevazišla svoje civilne vođe u resursima i uticaju širom sveta."

Ipak, ove strane ekspedicije nisu jeftine. Senator Ted Stivens procenjuje da su troškovi ratova u Iraku, Avganistanu i protiv terorizma oko 15 milijardi dolara mesečno, a druge procene tu sumu dižu na 16 milijardi. Kada se cena izgradnje luksuznih vojnih instalacija kao što je američka ambasada u Iraku (dvorac površine 104 jutara nazvan „bagdadska tvrđava" koja je koštala 592 miliona dolara) uzme u obzir, jedva da je začuđujuće što američka ekonomija ide u recesiju. Ipak, uprkos velikom padu ugleda Amerike i njene ekonomije angažovanjem u stranim ratovima, predsednik Buš je jasno izjavio da je rat u Iraku „dobar za ekonomiju" jer „nudi dosta poslova."

Time ne mislim da kažem kako Amerika treba da se povuče sa međunarodne pozornice i postane izolacionistička, već da bi trebalo postaviti što efektivnije kočnice na moć vojske, i da vlada treba da bude mnogo opreznija kada je u pitanju angažovanje u stranim pustolovinama koje bolesna ekonomija ne može da izdrži u posle-iračkom dobu. Kongresova Kancelarija za budžet je procenila da ukupni troškovi rata protiv terorizma u svetu mogu dostići 1,45 biliona dolara do 2017. godine.

Što se tiče pitanja oko američke strane politike, motivacija i logika američke vlade nisu uvek jasne spoljnim posmatračima. Ipak, odluke SAD-a su pod jasnim uticajem, u različitim stepenima idealizma i pragmatizma. Ovo je očigledno, recimo, u američkom pristupu Izraelu i Tajvanu.

Kako objašnjavate odluku SAD da prizna nezavisno Kosovo, kao i primenu dvostrukih standarda prema Srbima i Albancima?

- U slučaju Kosova, izgledalo je verovatno od njenog začeća da će SAD priznati njen status nezavisne države. SAD, i već deo Evrope, to sada smatraju delom stabilne konfiguracije: Kosovo nije moglo beskonačno ostati protektorat OUN-a bez začinjanja još sukoba, a „krajnja autonomija" koju je Srbija predlagala nije izgledala kredibilna u krugovima inostrane politike.

NATO intervencija 1999. godine nastavlja da oblikuje američko poimanje prilika na Kosovu. Da li se Srbija i kosovski Srbi i dalje smatraju zločincima rata, to kampanja protiv etničkih Albanaca pre deceniju - sa svojom krajnjom brutalnošću i gubitkom života - i dalje oblikuje američke simpatije.

Štaviše, pokret za nezavisnost, koji podržava većina Kosovara, nailazi na spremnu podršku u SAD-u, koja naširoko podržava demokratsko samoopredeljenje. Na kraju, verovatno je bitno to što su, kako kaže Ekonomist, „Kosovari ta retka kombinacija, većinski muslimanski narod koji je strastveno proamerički."
 
13.08.2008.

(Autor je predsednik Raderford instituta u SAD)

<> 22. avgust 2008 7:40:36 | 0 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

U IME BORBE PROTIV TERORIZMA ILI MOŽDA IPAK...

“RAKETNI SPORAZUM” SAD I POLJSKE

Sjedinjene Američke Države i Poljska zvanično potpisale sporazum o izgradnji raketne baze u Poljskoj, koja će biti deo američkog protivraketnog štita u istočnoj Evropi. Dokument su u Varšavi potpisali američki državni sekretar Kondoliza Rajs i šef poljske diplomatije Radoslav Šikorski.

Rajsova je uoči potpisivanja sporazuma ponovila da je svrha američkog štita „isključivo defanzivna" i da sistem nije usmeren protiv Rusije. 
- Govorimo o sistemu protivraketne odbrane, koji nikako ne bi mogao da bude usmeren na ruski nuklearni sistem za odvraćanje. Pa, Rusija ima hiljade nuklearnih bojevih glava. Ovo je za manje raketne napade, kakve bi mogao da izvede Iran - rekla je ona.

Poljski predsednik Kačinjski je takođe pozdravio potpisivanje sporazuma.
- Sklopili smo odličan sporazum. Bilo je napetosti, ali to je iza nas. Ostvaren je strateški cilj - rekao je on. Kačinjski je u obraćanju naciji nazvao potpisivanje sporazuma značajnim danom u istoriji Poljske. On je naglasio da američki štit „nije uperen ni protiv koga" i da niko ko ima dobre namere ne treba da ga se plaši, kao i da „niko ne može da diktira Poljskoj šta treba da radi".

- Ta vremena su prošla i svi naši susedi moraju da žive sa saznanjem da naš narod neće sebi dozvoliti da bude podređen niti zastrašen - dodao je Kačinjski.

Definitivni pristanak na štit, kao i u Češkoj, daće tek ratifikacijom parlament. Međutim, izvori bliski poljskoj vladi tvrde da je premijer Donald Tuska rešio da ne žuri i da će sporazum poslanicima na ratifikaciju dati posle predsedničkih izbora u SAD, jer strahuje da će pobeda Baraka Obame značiti da sporazum o štitu može da završi u korpi.

- Pre nekoliko dana ponovo sam razgovarao sa senatorom Obamom i kada sam ga direktno pitao za štit, rekao mi je da podržava koncepciju antiraketne odbrane, ali odluku će doneti tek kada bude siguran da štit zaista funkcioniše i da njegov cilj nije Rusija - potvrdio je ovu informaciju i ministar inostranih poslova Radoslav Šikorski.

<> 21. avgust 2008 10:06:04 | 0 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

SVAKI JE SRBIN...GRUZIN?

Đorđe Vukadinović

 «NESVRSTANA» SRBIJA 
 

Koliko je samo u prethodnih desetak dana potrošeno energije i hartije da bi se, ako ne baš preokrenula, a ono barem malo zamutila spontana srpska solidarnost, pa i određena doza potajnog likovanja zbog ruske intervencije u kavkaskom konfliktu između Južne Osetije i Gruzije. (Uzgred rečeno, izgleda da je jedan od ruskih «zrakomlata» oborenih tokom operacije stradao baš od «bratske», srpske rakete, koju su naši preduzimljivi vojni privrednici, dakako, uz blagoslov SAD, prodali miroljubivom Sakašviliju.)

Sa ekrana i iz usta onih koji – sem kada je neka afera u pitanju – slabo vode računa o crkvenim temama, a prema pravoslavlju se obično odnose sa mešavinom mržnje i prezira, neprestano smo podsećani da su Gruzini «bratski pravoslavni narod», da «Gruzija, uprkos američkom pritisku, nije priznala Kosovo», da se «Rusija ponaša nedosledno, zastupajući na Kavkazu ono što je kritikovala na Kosovu», da smo «mi i Gruzija na sličan način žrtve u igri velikih sila» itd. Da bi na kraju ovog hokus-pokusa vrli i, razume se, objektivni srpski (!?) spoljnopolitički «eksperti» zaključili kako je, sve u svemu, veoma pametno što je zvanični Beograd ostao uzdržan povodom najnovijeg kavkaskog sukoba, premda je tu i tamo (čak i na naslovnoj stranici prošlonedeljne Politike ) provejavala i bojazan da bi «ćutanje zvanične Srbije moglo biti protumačeno kao znak prećutne podrške ruskom kažnjavanju Gruzije». Dakle, dobro je što zvanično nismo podržali nikoga (čitaj – što nismo podržali Rusiju), ali, opet, ne bi bilo dobro ni da se ta naša ćutnja shvati kao da Rusiju podržavamo nezvanično.

Da se razumemo, uopšte ne spadam među one apriorne i fanatične rusofile, bilo «slavjanoserbske», bilo informbirovske provenijencije, i uopšte ne mislim da treba bespogovorno primati baš svaki potez, svaku poruku i svaki ugovor koji dolazi sa istoka – kao ni bilo koje druge strane sveta. Nemam, takođe, ništa protiv Gruzina. Dobri poznavaoci kavkaskih demografskih prilika vele da su nam čak prilično slični, te da su unutar Sovjetskog Saveza uživali status koji je otprilike sličan onome kakav su imali Crnogorci u bivšoj Jugoslaviji. A da i ne govorimo o tome što svaki put kada vidim Mihaila Sakašvilija pomislim kako smo mi sa Tadićem skoro pa imali sreće.

Ali u ovoj konkretnoj konstelaciji za Srbiju je zaista skaradno da ostane nema i «nesvrstana», pa čak i da tu nesvrstanost makar nevešto glumi. Kao prvo, Gruzini jesu stari pravoslavni narod, ali su to isto i Oseti – Ruse da i ne pominjemo. Drugo, naravno da Gruzija nije priznala Kosovo, ali je zato najverniji srednjoazijski saveznik Vašingtona i aktivni učesnik u njegovim «mirovnim naporima» u Iraku. Treće, Gruzija je ipak prva napala i sa gotovo nacističkim žarom počela da čisti malenu (oko 70 hiljada stanovnika) južnoosetinsku enklavu. I konačno, najvažnije, naravno da velike sile gledaju, pre svega, svoje sopstvene interese – baš kao što bi to trebalo da čine i male – ali nam upravo zato ne može biti svejedno i ne može biti izjednačeno to da li neka sila, sledeći svoje imperijalne ciljeve, brutalno gazi naše interese i međunarodno pravo, ili ih neka druga sila, možda isto tako tendenciozno i «sebično» - podržava i brani. Biti neutralan u ovakvoj situaciji znači «neutralnost» spram sopstvenih interesa – ako ne i nešto gore – i znači biti neutralan prema političkom i medijskom mehanizmu čija smo i sami bili žrtva.

Skoro svi ozbiljniji komentatori nisu propustili priliku da rusko-gruzijsko-osetski sukob povežu sa kosovskim konfliktom, premda čitava ova kavkaska priča sa Kosovom ima veze samo utoliko što je belodano pokazala ono što je svakom normalnom bilo jasno od samog početka – da kosovski slučaj nije i ne može biti nikakav presedan (čuveni « unique case », o kojem su govorile birokrate iz Brisela i Vašingtona) i da kada jednom na tako brutalan način izvučete ciglu iz temelja opšteprihvaćenih principa međunarodnog prava, kao što je to učinjeno u slučaju Srbije i Kosova, čitavo zdanje i međunarodni poredak ruše se kao kula od karata. Dakle, to je veza, a sve ostalo je različito. I potpuno su u pravu oni koji smatraju da bi, ako se već pravi paralela sa balkanskim slučajem, mnogo primerenija bila analogija sa sukobom Hrvatske (Gruzija) i Srpske Krajine (Južna Osetija). S tim da je u našem slučaju, za razliku od današnje Rusije, Srbija ostala prilično sramno «neutralna» i uzdržana u krajiškom egzodusu, a možda je u njemu čak i indirektno sa-učestvovala.Pametne američke patriote okupljene oko časopisa Nacionalni interes – ako je za neku utehu, takvi i u Americi uglavnom ostaju u manjini – ovih dana se ubiše od pokušaja da malo ohlade uspaljenu američku javnost, malo spuste loptu i ukažu na složenost kavkaskog konflikta. Ali kao što znamo – «ono što je dopušteno Jupiteru, nije i volu», pa zato, na primer, Dmitri Sajms, Nikolas Gvozdev, Stiven Mejer, Viljem Montgomeri, pa čak i Morton Abramovic, u svojim lucidnim spoljnopolitičkim analizama mogu da kažu i ono što ovdašnji «evroatlantski eksperti» ne smeju ni da pomisle. Na primer, to da je politika američke administracije prema Rusiji bila pogrešna, da je bilo neodgovorno ohrabrivanje Gruzije da uđe u sukob sa Rusijom, da je Sakašvili diktator i avanturista, da je ovaj put nesumnjivo Gruzija bila agresor, da se na zapadu opet produkuje antiruska histerija iz vremena hladnog rata, da bi svaka ozbiljna zemlja reagovala na sličan način radi zaštite svojih nacionalnih interesa...

Šta ste od ovoga imali priliku da čujete na srpskim TV panelima posvećenim kavkaskom sukobu? Skoro ništa – s tom razlikom što na «javnom servisu» takvih panela nije ni bilo, dok je B92, u različitim formama, plasirao manje-više zvaničnu američku verziju.

Verovali, ili ne, ima većih satelita od Srbije i gorih kvislinga od srpske političke i medijske «elite». Ali teško da ima glupljih. Odnosno, u svim drugim slučajevima «partnerstvo» i «prijateljstvo» sa Amerikom je bar nečim plaćeno, nagrađeno i nadoknađeno. Ostale «saveznike» SAD su, na primer, svojevremeno odbranile od Nemaca i/ili Sovjetskog Saveza, neke, opet, oslobodile od španske ili ruske dominacije, nekima dale državnost, neke, pak, same okupirale, neke ekonomski unapredile ili učinile svojim poreskim rajem. Zato donekle mogu da razumem baltičke zemlje, Poljsku, Bugarsku, Albaniju, Avganistan, Japan, Crnu Goru i sva ona silna ostrvca i i arhipelage po Karibima i Tihom okeanu. Ali ne mogu da razumem Srbiju koju – iako postoje i takva mišljenja – SAD ipak nisu, u punom smislu, ni oslobađale ni okupirale. Za razliku od drugih «partnerstava», Amerikanci niti Srbiji šta ozbiljno nude, niti srpska elita od Amerikanaca šta posebno traži – sem da u tome što nam čine budu malo nežniji, sporiji i pažljiviji. Pa im se, vidimo, čak ni u tome ne izlazi u susret. Osim ako i jedni i drugi ne smatraju da je upravo instaliranje i odžavanje na vlasti ove i ovakve političke «elite» već samo po sebi dovoljan poklon i nagrada.

(autor je glavni urednik časopisa “NOVA SRPSKA POLITIČKA MISAO”)

<> 19. avgust 2008 22:14:15 | 0 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

IZRAELSKE KOMPANIJE PRIPREMALE GRUZIJU ZA RAT

Sukob koji je izbio između Rusije i Gruzije doprineo je da na svetlo dana izbije i uloga Izraela u tom regionu. U poslednjih sedam godina izraelske kompanije pripremale su gruzijsku armiju za mogući rat, snabdevajući je oružjem i obučavajući pešadijske jedinice, uz bezbednosne savete, piše najtiražniji izraelski list „Jediot ahronot” u on-lajn izdanju.

Izrael je počeo da prodaje oružje Gruziji na inicijativu gruzijskih građana koji su se uselili u tu zemlju i postali biznismeni. „Oni su kontaktirali sa zvaničnicima odbrambene industrije i trgovcima oružjem i rekli im da Gruzija ima relativno veliki budžet i mogla bi biti zainteresovana za kupovinu izraelskog oružja”, rekao je izvor koji ima u udela u izvozu oružja.

Vojna saradnja između dve zemlje se brzo razvila, piše izraelski novinar Arije Egozi i podseća da je gruzijski ministar odbrane Davit Kezerašvili bivši Izraelac koji tečno govori hebrejski i da je doprineo toj saradnji. „Njegova vrata su uvek otvorena Izraelcima koji su došli i ponudili njegovoj zemlji oružane sisteme mejd in Izrael”, rekao je taj izvor, naglasivši: „U poređenju sa zemljama istočne Evrope, dogovori u toj zemlji su brzo sklapani, mahom zbog ličnog angažovanja ministra odbrane.”

List je naveo imena Izraelaca koji su iskoristili priliku za poslove s Gruzijom. Među njima su bivši ministar i gradonačelnik Tel Aviva Roni Milo, njegov brat Šlomo, bivši direktor Vojne industrije i brigadni general u rezervi Gal Hirš, koji je napustio armiju zbog oštrih kritika javnosti, posle rata protiv proiranskog Hezbolaha pre dve godine, u kome nisu postignuti izraelski ciljevi.

Milo je uspeo da proda Gruziji protivavionske i komunikacione sisteme, granate i rakete, vozila kojima se upravlja na daljinu i delove za oklopna vozila.

Hirš im je davao savete kako da obrazuju elitne jedince i držao različite kurseve na terenu za borbe u naseljenim područjima. Međutim, pokušaj da se ubedi Izraelska vazduhoplovna industrija da proda sisteme gruzijskim vazduhoplovnim snagama odbijena je zbog posebnih odnosa s Rusijom u toj oblasti.

Tiražni „Maariv” je objavio da su izraelski vojni zvaničnici bili neprijatno iznenađeni kada su bespilotnu letelicu izraelske proizvodnje oborili Rusi u aprilu i ponovo u maju, podsećajući da je izraelski raketni sistem „lynx” bio predstavljen na vojnoj paradi u Gruziji. „Maariv” piše da su Rusi poslali pismo izraelskoj ministarki spoljnih poslova Cipi Livni, zahtevajući da se Izrael uzdrži od prodaje usavršenog oružja Gruziji, podsetivši da je Moskva udovoljavala sličnim zahtevima Jerusalima.

Tokom vikenda izraelsko ministarstvo spoljnih poslova je preporučilo potpunu obustavu prodaje oružja i opreme Gruziji zbog sukoba. Uticajni „Haarec” je naveo da je to rezultat zabrinutosti da bi Rusija mogla da se osveti ukidanjem ograničenja na transfer oružja Iranu i arapskim zemljama.

U međuvremenu je bivši izraelski ambasador u Gruziji Šabtaj Cur izjavio da zvaničnici gruzijske vlade govorili da hoće da oforme armiju po ugledu na izraelsku i da regrutuju žene.

U Gruziji trenutno živi oko 6.000 Jevreja, a od toga 150 do 200 u Goriju, gde se vode borbe.

(sa sajta dejanlucic.net)

<> 18. avgust 2008 20:15:19 | 0 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

SRBIJA - ZEMLJA (NE)SRBA?

Slobodan Antonić

SRBIJA ILI GRAĐANIJA?

Olimpijske igre su uvek vreme pojačanog patriotizma. Šta se, međutim, dešava u zemlji u kojoj jedan deo elite misli da je svaki patriotizam nacionalizam, a svaki nacionalizam fašizam? Olimpijada je u takvoj zemlji prilika za obnovu napada na nacionalne simbole – od himne do načina pozdravljanja.

Najpre je napadnuta himna. Izračunato je da se u njoj petnaest puta pominje reč „srpski”. To je, navodno, neprihvatljivo za zemlju u kojoj manjine čine petinu stanovništva. Takođe, rečeno je da je to bila himna Karadžića i Arkana. Ona je „u mnogim glavama povezana sa idejom Velike Srbije”. Konačno, i njen tekst je neprihvatljiv zbog,,religiozno-militantno-nacionalističkog sadržaja”.

Ovde nalazimo sve elemente specifičnog krajnjaštva, nazvanog „građanizam”. Po tom stanovištu, ako je država dobila ime po većinskoj naciji, pridev iz tog imena ne sme se koristiti samo zato da se nacionalne manjine ne osete zapostavljenim. Zanimljivo je da ovakve ideje postoje jedino u Srbiji. Nisam čuo da iko, recimo, u Rumuniji traži izbacivanje iz upotrebe prideva „rumunski” zato što u njoj živi 1,4 miliona Mađara. Takođe nisam čuo da se tamo zahteva da se početak himne „Diži se, Rumunu”, zameni sa „Diži se građanine Rumunije”, ili, što bi bilo još politički korektnije: „Diži se građanko i građanine Rumunije”.

Toj paranoji, u vezi prideva „srpski”, izgleda da nema kraja. Možemo se samo pitati šta je sledeće? Promena i samog imena države? Jer, zašto bi se ova zemlja zvala Srbija? Što je ne bismo lepo nazvali „Građanija”, pa da sve bude savršeno „politički korektno”?

Argument da je naša himna „uprljana”, takođe, jedinstveno je srpski. Nisam čuo da je iko, posle Vijetnama ili Alžira, predložio promenu američke ili francuske himne. Nisam, takođe, čuo da je iko tražio da Marseljeza prestane da bude francuska himna, samo zato što ju je koristio višijevski režim. Uostalom, čak i nemačka himna je, posle svega što se desilo 1939–1945, ostala ista. Samo je skraćena za dve strofe.

Konačno ,,religiozno-militantno-nacionalistički sadržaj” svakako je najlepši argument naših građanista. Ako pogledamo himne glavnih evropskih nacija – Nemačke, Britanije, Francuske, Španije iliItalije, videćemo da se Bog, oružje, krv ili nacija ne spominju jedino u himni Španije. Ali, ne zato što je ona politički najkorektnija. To je samo zato što španska himna uopšte i nema reči.

Slična galama digla se i zbog navijačke pesme koja je napravljena za ovu Olimpijadu. Njenoj estetici se verovatno ima šta prigovoriti. Ali, građanistički napad je išao, opet, na previše prideva „srpski” u njenim rečima i na previše „militarizma” u njenoj melodiji. Ali zaboga, ipak je to navijačka pesma! Koliko patriotizma i koliko borbenosti je u srpskim navijačkim pesmama dozvoljeno, a da to ne bude „nacionalizam” i „militarizam”? Kada se „druga Srbija” pita, izgleda da je odgovor – nula!

Najzad, pozdrav sa tri prsta, Borisa Tadića, izazvao je lavinu kritika. Opet je izbačen argument da su „taj pozdrav koristili Karadžić i Arkan”. Zatim je, iz naftalina, izvađena i stara priča kako pozdrav sa tri prsta nije izvorno srpski, već su tako polagale zakletvu neke fašističke jedinice. Zaključeno je da je u pitanju znak koji su, tokom devedesetih, koristili srpski nacionalisti i da ga zato treba poslati na smetlište istorije.

Ali, taj pozdrav nije izmislio „nacionalistički Miloševićev režim”. Njega je, kao što se svi dobro sećamo, izmislila „demokratska opozicija”. Na hiljade antimiloševićevskih, opozicionih demonstranata, tokom devetomartovskih (1991), vidovdanskih (1992), zimskih (1996/7) i petooktobarskih (2000) protesta dizalo je uvis tri prsta. Možda je, preko Drine, i neki zločinac isto pokazivao. Ali, za ogromnu većinu Srba tri prsta su bila znak patriotizma. Zašto bi ga odbacili zbog nekolicine kriminalaca?

Tačno je da pozdrav ima sličnosti sa nekim drugim pozdravima iz istorije. Ali, u ovom trenutku on je jedino srpski znak. Šta mari ako je i preuzet? (Mada, pre će biti da je reč samo o podudarnosti). I mnogi drugi nacionalni simboli su preuzeti. Šajkača je, recimo, došla iz Austrougarske, sa uniformama koje je za narodnu vojsku nabavio kralj Milan . Ali, ta kapa je, nakon toga, u Srbiji imala svoj osoben istorijski život. Zato je i postala nacionalni simbol. Jednako, i pozdrav sa tri prsta ima svoju, „srpsku” istoriju. Ta istorija ga je učinila nacionalnim simbolom, i to se sada može promeniti samo represijom.

Zato, pustite ovaj narod da, makar na Olimpijadi, oseti nacionalni ponos. To nije ni „nacionalizam”, niti „militarizam”. To je patriotizam. I ako je taj osećaj nekome stran, ne mora da ga kvari drugome. Većina naših ljudi raduje se da vidi srpsku trobojku u Pekingu. I raduje se da čuje „Bože pravde”. Možda i zato što je pravda, spoljna i unutarnja, upravo ono za šta Srbija najviše i moli.

[objavljeno: 14/08/2008.]

(izvor - Politika)

<> 17. avgust 2008 21:30:56 | 0 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

KO TO BUDI RUSKOG MEDVED(ЕV)A?

<> 15. avgust 2008 16:22:34 | 0 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

INTERVJU: PREDSEDNIK JUŽNE OSETIJE EDUARD KOKOJTI

Predsednik Južne Osetije Eduard Kokojti o herojskim danima borbe za slobodu, šalje nam poruku
 

PODRŽAVAMO SRPSKU BRAĆU!

 

Narod Južne Osetije - drevni narod sa starom pravoslavnom tradicijom, ispunjen je izuzetno toplim osećanjima prema bratskom srpskom narodu. Naši zajednički koreni potiču još od skitsko-sarmatsko-slovenskih vremena, pa i ranije

Predsednik Južne Osetije Eduard Kokojti Džabevič (44) iskusan je političar i borac, koji danas s puno ponosa i dostojanstva priča o herojskoj odbrani slobode i slamanju trideset puta brojnijeg i tehnički superiornijeg agresora!

Na početku razgovora za Geopolitiku, a čije delove intervjua prenosi Glas javnosti, sabira utiske i atmosferu među hrabrim braniocima Južne Osetije posle prošlonedeljne agresije oružanih snaga Gruzije na Osetiju.
 

- Brojčana nadmoć (1:30 u ljudstvu, a i u naoružanju) nije pomogla gruzinskim oružanim snagama da zauzmu Južnu Osetiju. Mi smo još jednom pokazali čitavom svetu da nam tu Gruzini ne mogu biti konkurenti i da Osetini iznad svega vole svoju zemlju, svoju otadžbinu. Celi osetinski narod, posebno Chinvalci, pokazao je veliki stepen hrabrosti i ja se klanjam tim ljudima - braniocima Južne Osetije, koji su uspeli da u neravnopravnom boju odbrane svoj grad - s ponosom ističe predsednik Kokojti i dodaje da će „iz zarobljene gruzinske ratne tehnike biti stvorena tenkovska jedinica po imenu Mihaila Sakašvilija“. Samo neka predsednik Gruzije nastavi da nam šalje tehniku. Gruzija je danas najmilitarizovanija država na postsovjetskom prostranstvu. Sve su jedinice Gruzije obučene „natovskim instruktorima“.

Na pitanje da li je tačno da je među gruzinskim vojnicima bilo i stranih plaćenika, predsednik Južne Osetije odgovara:
 

- U redovima agresora na Chinvali bilo je mnogo inostranih plaćenika. Posle bitke pronašli smo da je kod njih bilo puno stanovnika Pribaltika, Ukrajine i po podacima koje sada dobijamo u rejonu 12. škole, pronađena su tela plaćenika afričke spoljašnosti - tamne boje kože. Bilo je i lica sa karakterističnim azijskim izgledom očiju.

Uvaženi gospodine Džabeviču, da li biste mogli da nam ukratko ispričate o suštini gruzinsko-osetinskog konflikta?
 

- U prošlosti između Alana-Osetina i Gruzina postojali su dobri odnosi. Napad mongolsko-tatarskih hordi izmenio je situaciju. Gruzija, koja se pokorila osvajaču, uspela je da se sačuva, a Osetini-Alani koji su pružili snažan otpor izgubili su svoje Alansko carstvo. Kada su za Gruzine nastala pogodna vremena, njihovi feudalci hteli su da pokore narod koji su do juče obožavali, a jedini razlog bio je to što je Osetina ostalo manje nego Gruzina.

Krajem osamdesetih zvanični Tbilisi je proglasio Južne Osetine „gostima na gruzinskoj zemlji“ i javili su se glasovi za njihov „progon iz gruzijske zemlje“. Kada je Gruzija izašla iz sastava SSSR-a, Južna Osetija, imajući ustavno pravo izbora da izađe iz sastava SSSR, ostajući u sastavu Gruzije, ili da ostane u sastavu SSSR-a, izabrala je da ostane u sastavu SSSR-a. Tada je Gruzija izvela po drugi put u 20. veku genocid nad osetinskim narodom. Ona je uvela na teritoriji Južne Osetije paravojne formacije i pustila iz zatvora prestupnike i dala im uniforme. Oni su ubijali mirno stanovništvo, spaljivali osetinska sela, napali Chinvali raketama i artiljerijom. Bilo je ubijeno oko 2.000 mirnih stanovnika. Retko ko je bio ubijen bez mučenja. To je ogromna tragedija za jedan malobrojni narod. Od 364 osetinskih sela Južne Osetije, bilo je uništeno 117, a 100.000 Osetina bilo je prognano iz Gruzije. Bila su učinjena užasna zlodela od kojih se ledi krv i to samo zato što su žrtve bili Osetini.

Nijedan od odgovornih za masovna ubistva i etničko čišćenje Osetina nije bio gonjen u Gruziji, a mnogi su proglašeni za heroje. Nema veka u kome Gruzija nije učinila genocid nad našim narodom, a samo u 20. veku bilo ih je dva, a ovo je treći genocid nad našim narodom.

Danas su Osetini koji su ostali u Gruziji izloženi su progonu i poniženjima. Deci je zabranjeno da uče svoj jezik, odrasli ne mogu da nađu posao, seljacima se konfiskuje zemlja.
 

U Srbiji mnogi ne znaju da su narod i rukovodstvo Republike Južne Osetije, kao i vi lično, na strani Srba po pitanju Kosova i Metohije?
 

- Narod Južne Osetije, drevni narod sa starom pravoslavnom tradicijom, ispunjen je izuzetno toplim osećanjima prema bratskom srpskom narodu. Naši zajednički koreni potiču još od skitsko-sarmatsko-slovenskih vremena, pa i ranije. Takođe, naša pozicija određena je ne samo po istorijskoj i religijsko-kulturnoj bliskosti. Naši nas protivnici nazivaju separatistima i zato vidimo da su u Srbiji iznenađeni takvom podrškom. Ali, kao što sam već rekao, Južni Osetini nisu separatisti, mi smo uvek bili protiv raspada naše države SSSR-a. Kada je Gruzija izašla iz sastava SSSR 9. aprila 1991, Južna Osetija je ostala u Sovjetskom Savezu. Tako su se Južna Osetija i Gruzija našle u različitim državama. Mi smo u skladu sa, u to vreme važećim, zakonodavstvom zakonitim putem proglasili nezavisnost, tek nakon raspada naše države, tek nakon što je rešenjem Gruzije nastalo političko-pravno razgraničenje Južne Osetije i Gruzije, a Južna Osetija nije se više nalazila u sastav gruzinske republike.

Za razliku od Južne Osetije, kojoj su zakoni SSSR-a to dozvoljavali u slučaju izlaza Gruzije iz sastava SSSR-a, proglašenje nezavisnosti Kosova i Metohije predstavlja nezakonit korak, jer ni zakoni Jugoslavije, ni zakoni Srbije nisu priznavali takvo pravo Kosmetu. Na taj način situacija na Kosovu i Metohiji se principijelno razlikuje od situacije u Južnoj Osetiji i ako se već prave paralele, treba reći da u Južnoj Osetiji savršeno shvataju da je Jugoslavija postala žrtva međunarodne agresije radi njenog uništenja i podele. To je dovelo do bezakonja i nepravde prema narodima Jugoslavije, pre svega prema srpskom narodu. I Srbi i Osetini brane svoje istorijske zemlje i svoje interese isključivo zakonskim sredstvima u isto vreme kada se protiv njih primenjuju metode terorizma i genocida. Zbog toga, polazeći od normi međunarodnog prava, mi smo solidarni sa borbom Srba za očuvanje njihove države. Ta solidarnost ne javlja se samo u formalnim izjavama. Postoje ljudi, dobrovoljci iz Osetije, koji su se borili zajedno sa Srbima i pored toga što se i kod nas događaju slične stvari, na primer Albert Andijev. Ja se ponosim takvim svojim sunarodnikom, koji je štitio u Srbiji naše zajedničke ideale. To je velika misija sina osetinskog naroda.

Sa velikom pažnjom pratimo šta se događa u Srbiji. Veoma bismo hteli da dođe do konsolidacije srpskog naroda i teško nas pogađa raskol srpskog društva. Za razliku od Srba, kod nas je potpuna sloga.

Kakva je pozicija Južne Osetije u odnosu na predlog SAD o povlačenju ruskih mirovnjaka i internacionalizaciji mirotvornih operacija u zoni gruzinsko-osetinskog konflikta?

- Gruzija i Zapad pod „internacionalizacijom mirotvorne operacije“ podrazumevaju uvođenje vojnih kontingenata zemalja članica NATO. To je za nas krajnje nedopustivo, jer imamo u vidu užasne primere Kosova i Metohije, Iraka i Avganistana, gde se pod formom uspostavljanja mira i poretka vojska zemalja članica NATO faktički zanima nasiljem nad mirnim stanovništvom.

Sačuvaj nas Bože od takvih mirotvoraca!

Što se ruske uloge tiče, ona je pokazala svu svoju sposobnost da realno stane na stranu mira, a tome u prilog govori i poslednji primer. Samo zahvaljujući Rusiji sprečeno je izbijanje velikih vojnih operacija, nakon ukaza Sakašvilija o napadu na Južnu Osetiju 8. jula 2008. U trenutku najveće napetosti Rusija je primenila odlučujuće mere i dokazala svoju važnu ulogu u čuvanju mira.

(izvor – Glas javnosti)

<> 14. avgust 2008 17:05:37 | 0 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

SVET KOJI JE OBLIKOVAO ZBIGNJEV BŽEŽINSKI

( - Globalna zona potencijalnih nasilja - iz knjige Zbignjeva Bžežinskog -"Velika šahovska tabla". izdate 1996-e godine)

<> 13. avgust 2008 16:45:56 | 0 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

AKO MOŽE KOSOVO, MOŽE I OSETIJA!

KOSOVO UZOR JUŽNOJ OSETIJI

Zapad nema načina da vrši pritisak na Rusiju i zaustavi sukob u Gruziji, jer Moskva ima jak adut - to što Zapad nameće priznavanje Kosova, izjavio je nekadašnji izvestilac UN za ljudska prava u bivšoj Jugoslaviji Jirži Dinstbir. I državni sekretar ministarstva za Kosovo i Metohiju Oliver Ivanović uveren je da su događanja u Južnoj Osetiji direktno inspirisana priznavanjem jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova.
 

"Na Kavkazu, kao i na Balkanu, trenutno nema mnogo smisla baviti se istorijskim okolnostima. Zajedničko problemima na Balkanu i Kavkazu jeste, pre svega, to što su u obe oblasti o sporovima tamošnjih naroda odlučivale velike sile, crtale su granice u skladu sa svojim potrebama, ili, eventualno, prema ishodu ratova koje su tamo vodile", naveo je Dinstbir.

Češki diplomata ocenio je da je proglašenje nezavisnosti Kosova učvrstilo je Južnu Osetiju i Abhaziju u nameri da ne ostanu u Gruziji.

I državni sekretar u Ministarstvu za Ksovo i Metohiju razaranja i humanitarnu katastrofu u otcepljenoj gruzijskoj autonomnoj oblasti povezuje sa situacijom na Kosmetu.

"Da nije bilo 'kosovskog presedana', kako su priznavanje otcepljenja jednog dela teritorije Srbije opravdavale najveće zemlje sveta na čelu sa SAD, ne bi bilo ni rata u Južnoj Osetiji, rekao je Ivanović u intervjuu današnjem "Blicu".

Ocenio je da je pitanje Kosova bilo "poučno i inspirativno za Južnu Osetiju, tako da su hteli da zaoštre odnose i definišu svoju poziciju", dodajući da je "Gruzija to pokušala da reši nasiljem, kao što je Srbija probala 1999. godine".

"U Ujedinjenim nacijama će ponovo, kao i u slučaju Kosova, izaći na videlo politika duplih standarda. Zemlje koje su proiznale nezavisnost Kosova traže sada argument u tome da je Kosovo 'poseban slučaj', što je potpuna besmislica. Kad se zađe u kršenje međunarodnog prava i nepoštovanje suvereniteta države, kao što je to učinjeno na primeru Kosova, onda je moguće da se takav recept primeni u svim drugim situacijama", kazao je Ivanović, navodeći da će političko rukovodstvo u Južnoj Osetiji nastojati da situaciju prikaže ne samo istom kao na Kosovu i Metohiji već i gorom.

(RTS)

<> 11. avgust 2008 22:40:23 | 0 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

INTERVJU: STRAHINJA-BANE ILIĆ: OSTVARUJE SE ANGLO-AMERIČKI PLAN UNIŠTENJA NAŠE ZEMLJE

SRBIJA SRLJA U GRAĐANSKI RAT

 

Strahinja-Bane Ilić, antikomunista i prvoborac među demokratima, zabrinut je za budućnost Srbije. On smatra da osiono ponašanje koalicije na vlasti, koja zanemaruje narod i ne osluškuje nacionalne interese, izuzetno pogoduje ostvarenju anglo-američkog plana koji Srbe uvodi u bratoubilački rat.

- Nažalost, sve što se u Beogradu događa ovih dana samo je logičan sled u istorijskom nizu događaja koji Srbiju vode u sunovrat. Od 1989. godine, kada sam bio na Gazimestanu, i 1990. kada smo uspeli da dokažemo da je Jugoslovenska vojska u otadžbini pod komandom đenerala Draže Mihailovića bila antifašistička, do danas sam učestvovao u svim demonstracijama. Međutim, zapanjen sam da danas neki novi klinci na TV B92, koji su, pretpostavljam, 9. marta 1991. tek prohodali, sa 20 i nešto više godina, kao nekada Slobodan Penezić Krcun kada je harao Srbijom, govore kako su demonstracije protiv isporučivanja dr Radovana Karadžića Haškom tribunalu „neviđene" huliganske demonstracije.

Jeremić će zameniti Tadića

- Boris Tadić je za mene veliko iznenađenje, jer njegovog oca oduvek pamtim sa branika srpstva. Ali, izborom Mirka Cvetkovića za premijera on je odsekao granu na kojoj sedi. Verujem da će ga uskoro na čelu DS zameniti najpismeniji i najučeniji član, Vuk Jeremić. Zabrinjava me osiono ponašanje koalicije na vlasti koja ne mari za narod ni nacionalne interese. Istina, ponekad sam malodušan, pa pomislim da je Srbija nadrljala ko god da dođe na vlast, a onda se, opet, setim šta je sve izdržala moja zemlja i moj narod.

Nagrada Radovanovim goničima

- Pošto sam kao prvoborac srpske demokratije u „Sablji" uhapšen od nove demokratske vlasti, istražitelj iz BIA me je, između ostalog, pitao gde krijem Radovana Karadžića. Osmotrio sam ga kao rendgenom, a onda mu rekao da ne mogu da mu kažem, jer mi ne deluje kao čovek od poverenja. Danas je taj čovek načelnik policije u jednom velikom gradu u Srbiji.

Zar to nije logično, jer oni javno govore ono što, navodno, misli polovina proevropski orijentisanih Srba?

- Ne znam da li i vi prihvatate tu mantru, smišljenu upravo da nas podeli. Svi smo mi u Evropi, i ne možemo da budemo nigde nego tu gde jesmo. Kao što ni Srbi ne mogu da se dele - mogu da budu samo Srbi, ili nesrbi. Ovi drugi su po rođenju Srbi, ali to ne žele da budu, i lično su mi draži od onih koji nam nanose veliku štetu predstavljajući se kao Srbi, a zapravo mrze sami sebe što su to po rođenju. Na njih uvek računaju oni protiv kojih se ja oduvek borim, a to su anglo-američke snage i njihovi trabanti iz Evrope, koji su najpre sve narode na prostoru bivše SFRJ uveli u nesreću, a sada sve rade da i same Srbe zavade do krvavog bratoubilačkog rata.

 Vi želite da nas razuverite da su Nemci najveći neprijatelji Srba?!

- Mislim da više nikoga ne treba razuveravati, jer to je odavno potpuno jasno. Naši englesko-američki saveznici ubili su, sasvim sigurno, više Srba nego Nemci, i uveli nas u sve nesreće. Zamislite samo strašnu prevaru od 27. marta 1941. pod parolom „Bolje rat nego pakt", pa preodevanje partizana u četničke uniforme, što je dokazano na suđenjima u Čačku još 1946. Sve je to ideja Londona, kao i komunizam. A ko je bombardovao Beograd, Leskovac, Niš, sravnio Podgoricu sa zemljom? Savezničke snage, naravno!

Kada ste shvatili da su naši bivši saveznici, zapravo, naši najveći neprijatelji?

- Odavno! Pričao mi otac da su 1944. naterali kralja Petra da pročita proglas „Svi vojnici Draže Mihailovića da se stave pod komandu Tita"! Više desetina najboljih oficira izvršili su samoubistvo, ne želeći da izdaju đenerala. Pamtim i da mi je otac govorio „Ja za kralja, kralj za Tita, šta se radi, Bog te pita". I savetovao me da ne ulazim u politiku, jer, kako je govorio, 1941. su bile samo dve partije, a on omanuo, a kako čovek da pogodi kad ih ima 50! Sada vidim, svi koji su se borili na strani fašističke Nemačke uđoše u Evropsku uniju - Mađari, Rumuni, Bugari, Hrvati i muslimani koji su učestvovali u borbama kod Staljingrada? I svi su dobrodošli, samo Srbija ne može da uđe u red razvijenih zemalja, iako je jedna od najstarijih civilizacija u Evropi.

A da li je to shvatio i vaš lični prijatelj, pokojni premijer dr Zoran Đinđić?

- Ne samo da je to shvatio, nego je zbog toga i stradao. Da nije, on bi bio srpski Putin, a upravo je to moralo da se spreči. Kada se on u leto 2002. vratio iz Amerike, kaže mi - „Bane, od Srbije nema ništa! Ovi, tobože naši prijatelji, vode nas u nesreću. Obećali nam promene, stavljanje na belu šengensku listu, ali to je samo prazna priča. Spisku ucena nema kraja!" Ja ga gledam u čudu, a on kaže - „ne možemo više prodavati naše nacionalno dostojanstvo! Ako 17 procenata Hrvata u BiH ima svoj entitet, onda mora da ga ima i 18 odsto Srba na Kosmetu. Moramo da imamo i drugi Dejton, jer srpski deo Kosmeta i Republika Srpska moraju da budu celina sa Srbijom".

Da li su Đinđićevi najbliži saradnici znali za sve te ucene i bili spremni da podrže premijera u otporu?

- Uveren sam da su znali. Nekom prilikom Zoran Živković i moj brat od strica Velja Ilić, putovali su kolima sa Zoranom Đinđićem iz Beča za Berlin. Vozio je Đinđić, a Živković ga je, dok je Velja folirao da spava, pitao šta da radi, jer ga Ameri uporno vrbuju da radi za njih. On mu je savetovao da prihvati, da bi videli dokle će to da ide. Znali su oni i da je engleski ambasador Čarls Kraford, na oproštajnom ručku prilikom odlaska iz Beograda, poručio Đinđiću - ne možete da izbegnete građanski rat u Srbiji, jer taj rat je planiran već odavno. A koliko su Zoranovi saradnici bili spremni da ga podrže, odgovoriću vam isto kao istražitelju BIA koji me je ispitivao kada sam uhapšen u „Sablji". On me je pitao ko su Đinđićeve ubice, a ja sam mu rekao da ih potraže među nosačima sanduka. 
 

I Vuk Drašković je bio Vaš prijatelj, ali se vi više ne družite s njim?!

- Vuku niko ne može da ospori ideju oko koje se okupio Srpski pokret obnove. Kao ni istinu da je na mitingu SPO u Foči, avgusta 1990, kada smo otišli da zapalimo sveće za 25.000 likvidiranih Srba, naredio da branimo narod kada je video da policija ide na žene i decu. Pamtim i da je Vuk 9. marta 1991. juriš komandovao sa balkona Narodnog pozorišta, ali niko nije tražio da se zabrani SPO. Posle je, a posebno ulaskom u dosovsku vladu, reterirao do idolopoklonstva anglo-američkim snagama. A ja sam tog 9. marta 1991. u žestokom sudaru policije i demonstranata skočio na borbeno oklopno vozilo i skinuo s njega mitraljez. Tada su TV B92 i Studio B demonstrante zvali borcima za demokratiju, a satanizovana TV Bastilja nije se usudila da nas zove huliganima, već demonstrantima. Te demonstracije 1991, i one 5. oktobra 2000. bile su mnogo razornije od ovih radikalskih, pa se pitam čiju decu B92 sada zove huliganima. Mediji su uz NVO, najveća logistička podrška proizvođačima zla na ovim prostorima, i uveliko učestvuju u satanizaciji svega srpskog.

Da li ste Miloševiću oprostili komunizam, makar posthumno?

- Razume se, ja sam hrišćanin i praštam, ali ne zaboravljam! Milošević je početkom 90-ih bio čovek anglo-američke alijanse, a kad je shvatio bilo je kasno. Već je bio u Hagu. I završio je kao što će i svi ostali trabanti svojih nalogodavaca. Ovi koji su učinili da se Srbi od 2001, kada je napravljena prva dosovska vlast, više ništa ne pitaju. Umesto nas, Srbijom se upravlja iz Agencija, glavnih poluga vlasti, od one za privatizaciju do ove Radiodifuzne, koje će totalno da razore državu.

(izvor - Pravda)

<> 10. avgust 2008 23:35:56 | 0 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

UVERTIRA TREĆEG VELIKOG RATA?

Eskalacija sukoba u Gruziji

 
Rat između Rusije i Gruzije, u kojem je za dva dana sukoba u Južnoj Osetiji ubijeno oko 2.000 ljudi, proširio se i na Abhaziju pošto su pro-ruske snage pokrenule operaciju vazdušnih udara na jedini preostali deo abhaske teritorije koji je još pod kontrolom vlasti u Tbilisiju. Preti humanitarna katastrofa.

Gruzijski predsednik Mihail Sakašvili proglasio je ratno stanje u toj državi, 36 sati nakon što su njegove trupe napale pobunjenike u Južnoj Osetiji i izazvale žestoku protiv-ofanzivu ruskih snaga, koje su tenkovima, artiljerijom i pešadijom preuzele kontrolu nad glavnim gradom te pokrajine, Ćivalijem.

„Povlačenje gruzijskih trupa iz Južne Osetije jedini je način da se okonča kriza", rekao je ruski predsednik Dmitrij Medvedev tokom telefonskog razgovora sa američkim kolegom Džordžom Bušom.

„Ruski predsednik je jasno naznačio da je povlačenje snaga vlade u Tbilisiju jedini izlaz iz tragične krize koju je izazvalo gruzijsko rukovodstvo", navodi se u saopštenju Kremlja, naglašavajući kako je ruski predsednik akcije gruzijskih snaga bezbednost nazvao „varvarskim". Navodi se i da je Medvedev rekao da su zaštita civilnog stanovništva i što skorije okončanje sukoba jedini ciljevi Moskve.

Sakašvili je ubrzo zatim naredio povlačenje gruzijskih trupa iz Ćinvalija, kao prvi korak ka prekidu vatre između zaraćenih snaga, ali i nekoliko časova nakon početka evakuacije nema potvrda da se stanje u kriznoj zoni stabilizuje.

Bežeći od sukoba, u Rusiju je u poslednjih 36 sati izbeglo oko 30.000 od ukupno 70.000 stanovnika Južne Osetije, nakon čega su najviši ruski zvaničnici, uključujući predsednika Dmitrija Medvedeva i šefa diplomatije Sergeja Lavrova optužili Gruziju za etničko čišćenje.

Još oko 500 osoba pobeglo je u druge delove Gruzije, saopštio je predstavnik UNHCR-a Ron Redmond.

„Stotine dece već drugi dan u podrumima Ćinvalija stradaju bez vode, a gruzijski snajperisti pucaju po izvorima vode za piće...To je humanitarna katastrofa", rekao premijer južnoosetijske vlade Jurij Morozov.

Gruzijska snage su u poslednjih 12 časova, kako se čini, izgubile inicijativu, pošto su ih tenkovi ruske motorizovane 58. armije proterali iz većeg dela Ćivalija, koji je, prema izjavama očevidaca pretrpeo stravičnu štetu.

Broj žrtava sukoba u Ćivaliju popeo se na oko 1.500, mahom poginulih u inicijalnom artiljerijskom napadu gruzijske vojske, ali i kasnijim uličnim borbama, nakon kojih su na devastiranim ulicama gradića od nekih 20.000 stanovnika ostale desetine leševa.

Kako navode pro-ruski izvori, gruzijska artiljerija bombarduje Ćivali iz nekoliko okolnih sela, u kojima većinsko stanovništvo čine Gruzijci, zbog čega se stanovništvo i dalje krije u podrumima grada u kome nema vode, struje i gasa.

Žestoke borbe između gruzijskih i ruskih trupa vode se i u široj okolini Ćinvalija, uključujići sela „severne gruzijske enklave" u kojem je bila smeštena pro-guzijska južnoosetijska vlada.

Mećunarodni komitet Crvenog krsta i UNHCR su, još juče, pozvali strane da se uzdrže od borbenih dejstava kako bi bio omogućen prilaz medicinskim ekipama i dopremljena pomoć stanovništvu, ali ti apeli nisu naišli na razumevanje zaraćenih snaga.

Rusija je, takođe, optužila gruzijske snage da su pucale na konvoj sa ranjenicima koji je upućen ka Rusiji,

Vlasti Južne Osetije tvrde da gruzijske snage i dalje drže Priski vrh, strateški vis nedaleko od Ćinvalija, odakle gruzijska artiljerija i dalje bombarduje grad.

Ruske snage „uletele" su na gruzijsku teritoriju nakon što su snage vlade u Tbilisiju, tokom prilišno iznenađujućeg napada na pobunjenike iz Južne Osetije, ubile 12 pripadnika mirovnih snaga, Rusa.

Moskva je, reagujući žestoko, preko gruzijske granice uputila 58. Armiju, čijih je oko 150 tenkova, uz podršku avijacije, raketnih bacača i artiljerije prosto pregazilo gruzijske snage u okolini Ćivalija.

Istovremeno, Rusi su bombardovali i nekoliko vojnih baza, aerodrom nedaleko od Tbilisija, te luku Poti na Crnom Moru, pri čemu su oborena najmanje dva ruska aviona, mada su Gruzijci, prema nekim izveštajima, oborili čak pet protivničkih letelica.

Rusko vazduhoplovstvo, do sada, potvrdilo je gubitak dva aviona, jurišnog „suhoja" Su-25 i bombardera „tupoljev" Tu-22.

"Rusija je potpuno uništila luku Poti na Crnom moru, koja je ključna za transport energenata sa Kaspijskog mora i u blizini je naftovoda Baku-Supsa i Supsa naftnog terminala", navodi se u saopštenju gruzijskog ministarstva inostranih poslova.