OČEKUJE LI I KARADŽIĆA MILOŠEVIĆEVA SUDBINA?

Nekadašnji predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić nije želeo da se izjasni o krivici na svom prvom pojavljivanju pred Haškim tribunalom , pošto je iskoristio svoje pravo i na taj način odložio tu formalnost za 30 dana, nakon čega je sudija Ori sledeće pojavljivanje bivšeg predsednika RS zakazao za 29. avgust. Karadžića tužilaštvo tereti za ratne zločine počinjene tokom rata u Bosni i Hercegovini od 1992. do 1995. godine. 

Objavio analitika u 31. jul 2008 17:33:13

KAO POSLE 9. MARTA?

Slobodan Antonić

Sličnosti i razlike između mitinga iz 1991. godine i ovog najnovijeg, prekjučerašnjeg

„Rušilački pohod”, „Demonstranti sa oružjem krenuli na ’mirne’ demonstracije”, „Građani Beograda zaprepašćeni vandalizmom demonstranata”, „Koristili demonstracije za pljačku”... Ne, ovo nisu jučerašnji naslovi u provladinim medijima. To su naslovi iz provladinih listova posle 9. marta 1991.

I zaista, postoji nekoliko zanimljivih paralela između ova dva događaja. Najpre, sličan je položaj srpske opozicije onda i sada. Opozicija je takođe bila izgubila predsedničke i skupštinske izbore. Ona nije obavljala vlast nigde i zbog toga je bila frustrirana. Vođe opozicije takođe su se žalile da su njihove stranke žrtve neobjektivnog izveštavanja. Zahtevali su da Srbija čuje i drugačije glasove od onih koji izražavaju samo jedno, vladajuće mišljenje. Opozicija se osećala poraženom i medijski izolovanom. Zato je mitingom pokušavala da skrene pažnju na sebe i tako dobije prostor u medijima.

Takođe, ima sličnosti i u događajima tokom samog mitinga. Okupilo se i onda dosta sveta – mada su provladini mediji minimizovali broj prisutnih. Demonstracije su bile najavljene kao mirne. Ali, deo demonstranata upustio se u tuču s policijom. Za njih se kasnije utvrdilo da su navijači (samo ne „Partizana”, kao sada, već „Crvene zvezde”). Isto, jedno od glavnih mesta okršaja bio je ugao Makedonske i Dečanske. Razbijeni su mnogi izlozi. Policija je, tukući se s najagresivnijim metežnicima, takođe rasturila glavninu demonstranata koji su mirno prisustvovali zboru. Opozicioni prvaci su i tada optuživali policiju za „prekomernu upotrebu sile”.

I reakcije na miting bile su slične. Provladini mediji i onda su stavljali naglasak na vandalizam. Jučerašnji naslov iz „Blica” – „Huligani ponovo lomili Beograd” – imao je pandan u naslovu od 10. marta 1991, u tada provladinoj „Politici”: „Građani Beograda zaprepašćeni vandalizmom demonstranata”. O onome što se na samom mitingu reklo nije se moglo mnogo toga čuti – kao što se ni sada, recimo, na sajtu B92 ne može pročitati šta su Nikolić i ostali govorili na trgu.

I ideje ko je vinovnik nereda i kako ga kazniti bile su slične. Danas vidimo kako ljutiti gledaoci uglas zahtevaju zabranu SRS-a (vidi, recimo, VIP blogove i komentare na B92). Te 1991. nije bilo blogova i internet-foruma, ali su zato istu funkciju igrali „protestni skupovi” po MZ. Sa njih su slati jednoobrazni zahtevi „da se raspusti SPO i zabrani njegov rad” (Politika, 11. mart 1991, str. 10). Takođe, ideja da se „zabrane protestni mitinzi u centru Beograda” i poruke tipa „Na Ušće ili neko slično mesto, pa mitingujte”  (sajt B92) zvuče nam poznato. Naravno, jer je baš gradska vlada te 1991. zabranila demonstracije u centru Beograda.

Vidimo danas, takođe, obnovu ideje o „kontramitingu”. „Beograd je zreo za jedan kontramitinig i za jednu šetnju, čisto da im objasnimo kako se to radi”. „Sazrelo je vreme da se i mi veterani mitingaši devedesetih okupimo i pokažemo toj šačici bandita kako je to izgledalo” (sajt B92). Onda, 1991, kontramiting je zaista održan, 12. marta, na Ušću. Tada su se takođe čule reči o „šačici bandita” koju treba „razbiti” i slični pozivi na kriminalizaciju opozicije.

Sve ove sličnosti pokazuju ne samo da istorija ume da se ponovi. One pokazuju i da elita ume da ponovi greške iz prošlosti. Satanizacija, pa i kriminalizacija opozicije bila je jedna od osnovnih pogrešaka Miloševića. On te, 1991, jeste bio jak. Ali, njegov odnos prema opoziciji nije bio izraz snage, već arogancije. Time je u mnogo čemu zatrovan politički život u Srbiji. Bilo bi loše ako bi istim putem krenula i sadašnja vladajuća elita.

Sa druge strane, ulično nasilje zaista ne može odvesti ni opoziciju daleko. SPO je 1. juna 1993. izvršio juriš na skupštinu. Tom prilikom poginuo je jedan policajac. Učinak je bio hapšenje lidera stranke i ozbiljna kriza opozicije. Tek kada su SPO i opozicija kao svoje isključivo sredstvo izabrali mirne proteste (1996/97), postignuti su opipljiviji rezultati.

Na sreću, postoje i neke važne razlike između 1991. i 2008. Naša elita sada ima 17 godina više iskustva sa demokratijom. Zatim, ma koliko da je u velikim elektronskim medijima uspostavljena hegemonija „evroreformskog” pogleda na svet, prisustvo opozicije je ipak veće nego 1991. Treće, onda je na mitingu lider opozicije komandovao „Juriš!”, a sada su opozicioni lideri pokušavali da smire militantne grupe. Onda su poginuli jedan policajac i jedan demonstrant, ovoga puta, na sreću, nije bilo mrtvih. Onda je morala da interveniše vojska, ovoga puta se sve završilo bez tenkova.

Sve to daje nadu da srpski parlamentarizam može da izbegne negativni obrazac iz devedesetih. Nekada nam se čini da iz istorije ništa nismo naučili. Ali, nekada se vidi istorijsko sazrevanje i napredak društvene svesti. Srbi ne mogu biti narod večitih istorijskih ponavljača. Možda je ovo dobra prilika da to pokažemo. I sebi i drugima.

politički analitičar

(izvor- Politika)

Objavio analitika u 31. jul 2008 6:59:16

BEOGRAD KAO BELFAST: KO TO UPORNO PROVOCIRA GRAĐANSKI RAT U SRBIJI?

KO STOJI IZA SINOĆNJIH "KONTROLISANIH NEREDA" U     CENTRU BEOGRADA?

(fotografija FONET, sukobi demonstranata sa pripadnicima žandarmerije 
u Makedonskoj)

 U toku i nakon mitinga podrške Radovanu Karadžiću a "protiv izdajničkog režima Borisa Tadića", u   organizaciji  SRS i NS odvijali su se oštri sukobi huligana sa policijom širom centra Beograda.

Objavio analitika u 29. jul 2008 23:59:44

INTERVJU - IV BATAJ

BATAJ: NEMINOVNI SU PREOKRETI I NEMIRI

Uvaženi francuski istoričar, lingvista i geopolitičar Iv Bataj analizira aktuelnu političku situaciju u Srbiji, objašnjava kakve su političke prilike u svetu i kakav je značaj antiglobalističkog pokreta

Odličan poznavalac istorije Rusije, Srbije i Balkana, veliki prijatelj pravoslavlja i slovenskog sveta, koji za sebe kaže da je Degolista i antiglobalista, Iv Bataj, našoj javnosti poznat je i po iznošenju mišljenja da je Srbija jedina država na prostoru bivše Jugoslavije koja po istorijskoj francuskoj školi ima istorijsku realnost i legitimitet. Ovaj doktor istorijskih nauka ujedno je i vrstan geopolitičar, odličan poznavalac spoljnopolitičkih prilika u svetu, a slovi takođe i za neustrašivog borca za ljudska prava, ali i slobodu malih ugnjetenih naroda. U intervjuu za ”Pečat” Iv Bataj ukazuje na vrlo nezavidan položaj srpskog naroda, razotkriva podrivačku ulogu i pozadinu brojnih nevladinih organizacija u našoj zemlji, ali najavljuje i skorašnji preokret na srpskoj političkoj sceni.

Od ranih 90-ih godina interesujete se za srpski problem i javno u Francuskoj stajete u odbranu srpskog naroda. Zbog čega ste branili Srbe?

Jugoslaviju sam upoznao 1970, kada sam sa roditeljima putovao ka Grčkoj ili Turskoj. Zemlju sam upoznao u povratku, preko Dalmacije i Crne Gore. Putovanje smo nastavili kroz Srbiju, prolazeći kroz Rašku. Put je bio užasno loš i pun guste prašine. Najzad smo stigli u tadašnje Titovo Užice, a zatim u Beograd, gde smo spavali u hotelu Balkan. Iako u to vreme nisam baš najbolje razlikovao nacije i nacionalnosti, sećam se samo da sam se na prostoru bivše Jugoslavije, najbolje osećao u Crnoj Gori i Srbiji. Ne sećam se da sam u Dalmaciji imao bilo kakve kontakte sa Hrvatima. Međutim, kako smo se približavali pravoslavnima, gostoprimstvo, ljubaznost i toplina bivali su sve veći.

 Mnogo godina posle toga, 1990, u Parizu, već uveliko sam se zalagao za odbranu Srba. Prvo zato što sam kao istoričar poznavao istoriju čitavog Balkana, a naročito istoriju Srbije, i što sam znao šta su to ”istorijske konstante” bez kojih se aktuelni trenutak u svetu ne može razumeti. Shvatio sam odmah da su Srbi, po ko zna koji put u istoriji, nepravedno napadnuti. Na mene politička opredeljenja drugih ljudi, mode, trendovi, konformizmi, propagande ili cenzure i zabrane, nisu nikada uticale. Svi kasniji događaji u Srbiji i na Balkanu, samo su potvrdili moju analizu.

Za vreme ratnih godina posećujete Srbe u Bosni, dajete im podršku i nosite pomoć. U toku bombardovanja Srbije 1999. odbili ste poziv francuske ambasade u Beogradu da napustite našu zemlju, odlučivši da podelite sudbinu srpskog naroda. Dovodili ste vaše uticajne prijatelje iz celog sveta kako bi i oni mogli da sagledaju celokupnu tragediju srpskog naroda. Odakle toliki entuzijazam? 


Ne mislim da sam učinio nešto posebno, to je za mene bila prosto moralna obaveza. Tog 24. marta 1999. bio sam u Beogradu i naravno da sam odbio da napustim grad pred bombardovanje. Ostao sam da bih svedočio. Za vreme bombardovanja, u ulici Kneza Miloša gde sam stanovao, video sam rakete koje proleću ka zgradi Vojske, na nekoliko desetina metara od mog prozora. Sva stakla na prozorima bila su odletela u vazduh, a njihovi komadići jedne noći raskrvarili su mi ruku. Stavio sam na ranu malo šljivovice i tako je izlečio. Ponašanje vašeg naroda bilo je tih dana više nego herojsko. Osećala se odluka da se pruži otpor. Niko se nije plašio! Bio sam ponosan što sam među vama. Svake noći izlazio sam na ulicu upravo iz revolta. Sve bolje sam razumevao emotivne i borbene Srbe, bliske mom narodu, onakvom kakav je nekada bio. Kada sam se mnogo kasnije vratio u Pariz, na radiju sam često svedočio i opisivao divljaštvo bombardovanja koje sam video i doživeo. Govorio sam im o kasetnim bombama, o tome kako su namerno gađani civili, kako je glavni udar uvek bio tek kada bi se na ulice skupio jadni narod u velikom broju.

U Srbiji ste među prvima govorili o pozadini i misiji nevladinih organizacija, dajući podatke o njihovom finansiranju i podrivačkoj delatnosti u zemljama tranzicije. Koliko je to, po vašem mišljenju, pomoglo da se u Srbiji sagleda njihova uloga?

Mislim da su Srbi najzad razumeli. Nisam jedini koji sam o tome još davno govorio, ali ljudi su u prvo vreme bili jako naivni. Od vremena demonstracija protiv Slobodana Miloševića, pa sve do danas, posmatrao sam sve vaše ”nevladine organizacije”. Danas je ta stvar ipak u velikoj meri demistifikovana. Naravno, nisam kritikovao prave nevladine organizacije, nego sam razotkrio one koje rade za vašingtonsku administraciju. Sve oranž revolucije u svetu imale su isti dekor: festivalska atmosfera režirana kao u teatru, selekcija slika za zapadne medije, u kojima se lepota neke mlade devojke sa cvetom u ruci, uvek suprotstavlja opasnim i ”zlim” braniocima države u uniformi. Ista takva recept-slika poslata je u zapadne medije iz Srbije, Gruzije, Ukrajine i Libana. U svojim pisanjima koja je štampala Institucija Albert Ajnštajn, profesor Šarp udario je osnove te režirane psiho-političke metode državnih udara u zemljama koje nisu po volji SAD-a i njegovih ratnih saveznika. Za sve vreme rata niskog intenziteta protiv Jugoslavije, nisam razumeo zašto ste dozvolili da se jedan Soroš toliko razmaše, da novac inostranih organizacija, kao što su National Endowment for Democracy (NED), National Democratic Institute i International Republican Institute (IRI), prodre svuda i korumpira sve vaše medije. Čak i Freedom House, koji je vodio bivši šef CIA-e James Woosley, ima kancelariju u Beogradu. Predvođena neokonzervativcem Peterom Akermanom, ova organizacija je takođe stajala iza svih napada na Rusiju, povodom čečenske krize. Putin je to odmah shvatio, ali i Lukašenko. Sve ove iste mreže aktivne su ne samo na Balkanu, već i na prostoru Rusije i čitave evroazije. Njihov glavni zadatak bio je pothranjivanje konflikata, drobljenje teritorija i instaliranje fantomskih vlada. Takođe, tvorevina pod nazivom United States Institutes for Peace (USIP), organizacija bivšeg člana Nacionalnog Saveta bezbednosti Ričarda Solomona, finansirala je antisrpske aktivnosti izvesne Biserko, i njenog ”Helsinškog odbora za ljudska prava”.

Godinama je ”Međunarodna krizna grupa”, posredstvom izvesnog Džemsa Lajona, iz samog centra Beograda radila protiv Srba. Tu grupu ”za mir” osnovao je bivši američki ambasador u Turskoj, Morton Abramovic. A to je isti onaj čovek koji je u svojstvu agenta obaveštajne službe ”Stejt departmenta” sredinom 1980. isporučio 500 raketa Stinger avganistanskom teroristi po imenu Gulbuddin Hekmatyar (čoveku nadređenom Bin Ladenu), i to u cilju obaranja ruskih aviona. Osnivač Međunarodne krizne grupe Abramovic takođe je 1998. i specijalni savetnik albanskih separatista UČK u Rambujeu. Među članovima te međunarodne krizne grupe nalaze se svi vaši prijatelji: Vesli Klark, Joška Fišer, Džordž Soroš i Marti Ahtisari.

Da li možda imate saznanja o tome ko finansira CESID, nevladinu organizaciju koja pretenduje da bude nezavisna organizacija političke sondaže?

CESID finansiraju, između ostalih, i Fondations Rockefeller, Soroš i USAID. Primećuje se da ova grupa još pre zatvaranja biračkih mesta i pre zvanične izborne Komisije javno objavljuje ”pobednika” koji je po ukusu Amerike, i takvu brzu i netačnu informaciju munjevito pušta u ”čitav svet”. Tehnika ”exit polls” ovde je potpuno uobičajena. 11. maja napravljena je, na primer, namerna zbrka između ”vodi” i ”pobeđuje”, što sve olakšava manevrisanja i postizborne ucene kojih ste i sami bili svedoci. Potpuno isto rađeno je u Gruziji i Ukrajini. Iako ovi organizmi pretenduju da su nezavisni, kada ih sve povežete, dobijete jednu dugu mrežu ”proameričkih imperijalnih atlantista” koji monopolistički odlučuju o sudbini svake zemlje. A koliko su novostvorene zemlje slobodne, možete videti i po tome što je udruženje američkih pravnika vezanih za fondaciju Carnegie, PILG (Public Interest Law Group), nedavno napisalo Ustav za tzv. nezavisno Kosovo. U toj grupi pisaca kosovskog Ustava, nalazi se i jedan vaš bivši funkcioner ministarstva spoljnih poslova, izvesni Vladimir Matić, danas američke nacionalnosti, kojeg sam na sličnom poslu zapazio čak i u dalekom Nagorno Karabahu. On danas u svojstvu nekog ”profesora” vodi američke studente po Srbiji. Tog čoveka, jednog od tvoraca Ustava nezavisnog Kosova, dočekao je u Beogradu u ”Diplomatskoj akademiji” vaš ambasador u Parizu, čovek koji je bio u pregovaračkom timu za Kosovo. Reklo bi se da vaši političari, ili ni o čemu nisu obavešteni, ili su potpuno šizofreni.

Sve nevladine organizacije koje pominjem lažne su nevladine organizacije. Smatram da društva i države koje žele da opstanu moraju od ovakvih organizama da se odbrane. U Belorusiji, Rusiji i Kini shvatili su to. Bivša statička i troma birokratija SRJ nije protiv toga ništa preduzela, nego je čak dozvolila i stvaranje jednog tzv. ”američkog kulturnog centra” u Prištini koji je obavio svoj rušilački posao. Nedavno ste takav isti kulturni centar dobili i u Novom Pazaru, ali sada je već kasno da se širenje tako nečega spreči. Ne treba se onda čuditi što svuda imate probleme sa separatistima. Od 2000. godine, vi ste faktički u svemu vođeni spolja. Čak i obnova Doma Omladine u Beogradu jeste rađena pod simbolom USAID grupe, iste te grupe koja već godinama gađa vašu štampu i medije. Jasno je da onaj ko drži štampu upravlja javnim mnjenjem, a onaj ko drži omladinu, ima u svojim rukama budućnost zemlje.

Koliko je, prema vašem mišljenju, sadašnja Srbija uspela da probije medijsku blokadu u svetu?

O Srbiji se poslednjih godina zaista dosta govorilo. Naročito se govorilo loše, ali to je kod nekih ljudi stvorilo upravo obrnutu reakciju. Ovo je psihološko pravilo svake propagande: govoriti o nečemu ili dobro ili loše, samo ne ćutati, jer je najgore ignorisanje. Slobodan Milošević je već bio okrenuo javno mnjenje na Zapadu, jer je svet ostao zapanjen srpskim otporom. A onda je potpisao Kumanovski sporazum. To je dalje pomoglo NATO paktu da okupira Kosovo. Pitanje koje se i danas postavlja glasi: kako podržati i braniti Srbe ako se sami ne brane? Nesreća koju ste vi pretrpeli u svim godinama crne propagande protiv vas, nažalost, i danas se oseća. Prva dostojanstvena vlada koja se oformi u Beogradu najpre bi morala da traži plaćanje odštete za moralnu i fizičku štetu koju vam je NATO vojni savez naneo, uzimajući u obzir, naravno, i dugogodišnji embargo. Nikakvim ”partnerskim programima” to se ne može nadoknaditi.

Koji su razlozi što vodeće zapadne zemlje poslednjih 18 godina sistematski i uporno nastoje da geopolitički prekomponuju i razdrobe prostor na kojem žive Srbi?

Srbija je jedina država na prostoru bivše Jugoslavije koja po istorijskoj francuskoj školi ima istorijsku realnost i legitimitet. Ostali entiteti na ovom prostoru sada su postali države, ali oni su zapravo i dalje entiteti koji samo glume veštačku nezavisnost. Slovenački entitet je na neki način smanjena Austrija druge kategorije, zagrebački entitet je letnja plaža za nemačke turiste, bosanski entitet je tajanstvena slagalica koja nikada neće pronaći jedinstvo, entitet ”FIROM” (odnosno Makedonija) zapravo je regija bez imena, podeljena na dva dela, crnogorski entitet je samo karta protiv Srbije, a kosovski entitet je eksplozivna naprava podeljena na NATO s jedne strane, i albansku mafiju, sa druge. Potpuno je jasno zašto je tzv. međunarodna zajednica, koju čine Anglosaksonci i Austro-nemci navalila na Srbe. Danas vas čak i novostvorena hrvatska država tuži za genocid, a nije odgovarala za njega kada ga je počinila nad vašim narodom 1941. godine. Srbi su jedini istorijski narod na Balkanu, jedini narod koji je mogao da ima ozbiljan politički projekat. Međutim, posle raspada SSSR-a, i posle ujedinjenja Nemačke, Srbija je smetala prolazu novih osvajača, pa je stoga napad na nju bio neminovan. Pitali ste me zašto sam još u početku rata branio Srbe. Upravo zbog svega ovoga. To mi u istoriji zovemo ”istorijske konstante”.

Član ste srpsko-evropskog antiglobalističkog pokreta SEDEP koji ima sedište u Francuskoj. Ko danas u Evropi vodi antiglobalitički pokret? 

Današnji antiglobalisti svi su oni koji ispred političkog položaja, novca, individualnog interesa, interesa grupa i partija, trgovačkog interesa i interesa banaka, stavljaju, odnosno brane interes svoga naroda, nacije ili opšti interes. To su svi oni koji brane relativnu nezavisnost država, naspram internacionalnih organizama koje drže Atlantisti i njihov monopol. To su svi oni koji se bore za rađanje ili oporavljanje multipolarnog sveta. Svi koji ne žele da njihov narod, kultura i tradicija nestanu u amneziji kapitalističkog bazara. To su oni koji odbijaju da im narod i država budu jeftina kolonije SAD-a. To su oni koji su sačuvali sećanje i koji će pobediti, jer imaju najduže pamćenje, kako bi rekao Niče. To su slobodni ljudi, koji politiku ne shvataju kao naređenja fizički jačeg. Najzad, to su ljudi koji vide socijalne nepravde i neravnomernu raspodelu bogatstva na čitavoj planeti. Ja pripadam upravo toj velikoj porodici antiglobalista.

Kakva bi, prema vašem mišljenju, trebalo da bude strategija Srbije u budućnosti, kako bi se Kosovo i Metohija očuvali u sastavu naše države?

Najpre, vaše institucije potpuno su neadekvatne. Vaša vlada do sada je zavisila od feudalne partijske podele vlasti i nije mogla ni da ima nikakvo jedinstvo. Izborni sistem daje ogromna prava manjinama (čak više nego u Evropi) koje često nisu prijateljske prema većinskom narodu. Vladajuća većina balansira na ceni za koju se prodaju poslanici koji idu u stranku koja im ponudi više. Izlazite na izbore beskrajno mnogo puta, a to biranje ne daje nikakav rezultat. Upravo ta situacija je i proizvela haos koji danas, posle 11. maja gledate. U tom haosu drugorazredni političari igraju glavne uloge i sprečavaju obrazovanje parlamentarne većine koja bi bila manje loša nego prethodna. Velika partija, kao što je, recimo, Srpska radikalna stranka, “zaustavljena je narcizmom malih žaba drugih partija, koje bi da postanu volovi”, kako kaže jedna francuska poslovica. Partije zbog čijih je sukoba izbio 5. oktobar, sada za novac hoće da sklope savez. Glasati u takvim uslovima ne vodi Srbiju nigde. Patriote će u toj logici stvari uvek biti nadglasani. Izborna kampanja i izbori bacili su u drugi plan suštinsko pitanje Kosova i Metohije. Tragedija je zamenjena komedijom, a nacionalno pitanje trivijalnostima tipa ko koje mesto hoće da zauzme, koji resor da prisvoji, ili gde da postane ambasador. Beskrajne parlamentarne kalkulatorske igre, kada je zemlja ugrožena – jalove su. Legalistički konformizam pravi istu grešku koju je nekada pravio Milošević: ponašate se kao da je sve ”normalno” i igrate se beskrajnih smešnih izbora u trenutku dok vam je zemlja napadnuta i okupirana. Na Kosmetu su izbile prave ulične narodne demonstracije, a onda su se bez ikakvog objašnjenja (u stvari bez cilja), prekinule. Zašto niste nastavili demonstracije ispred američke ambasade? Svaka ljudska akcija nosi rizik, ali treba živeti s njim. Trebalo je da svuda organizujete ljude koji će okupirati vitalne centre, da proglasite kraj pobeđenih političara koji neće da se sklone s vlasti, a zatim da obrazujete Konstitutivnu skupštinu i obnovite narodnu vojsku. Nije dovoljno biti rodoljub samo u toku izbora i izborne kampanje. Šefovi omladinskih patriotskih pokreta, na primer, dobri su momci, ali ne poznaju dovoljno tehnike agitacije, propagande i delovanja na mase. Nije dovoljno samo sećati se heroja iz prošlosti, jer svaki novi dan nosi svoje heroje. Obrazujte opštenarodni oslobodilački i socijalni pokret koji će delovati i izvan Parlamenta. Nastankom Parlamenta ne iscrpljuju se svi načini ljudske političke borbe, pogotovo u društvu koje je korumpirano kao vaše. Vama je danas neophodna prava nacionalna avangarda koja će izvesti društvenu, socijalnu i kontinentalnu revoluciju. Za takve velike istorijske preokrete, ubeđen sam da imate snage! I oni će se dogoditi.
 

(izvor – magazin “Pečat”)

Objavio analitika u 28. jul 2008 21:05:07

KONAČNI OBRAČUN "DVE SRBIJE"?

Oliver Vulović
 

BOLNO BUĐENJE ANABEOZNIH SRBIJA

Nedavno sam prisustvovao jednom predavanju o endemskim biljkama u Srbiji. Saznao sam da osim do sada široj javnosti poznatih endemskih biljaka, postoje i dve, ne baš tako poznate, koje se zovu Ramonda Serbica i Ramonda Natalija, ili kako ih još nazivaju Ramondija Serbica i Ramondija Natalia. Naravno, pronašao ih je na Rtnju, gde ih više inače nema, i klasifikovao ko drugi nego Josip Pančić još 1855-e godine. Prva je dobila ime po državi u kojoj je pronađena, a druga u čast kraljice Natalije Obrenović. Ove dve biljke nastanjene su još samo na dva mesta u Srbiji, u Sićevačkoj i Jelašničkoj klisuri. Za ove dve biljke, osim što su endemske, reliktne i malo raprostranjene, važno je napomenuti još dve izuzetne, samo njima osobenim veličanstvene pojave. Kao prvo, one prkose osnovnim potkama Darvinove teorije evolucije, jer su dve gotovo iste vrste koje žive na istom prostoru a nisu jedna drugu potrle, to jest, nisu u takozvanom biološkom sukobu ili ti, kako to stručnjaci zovu ,simpatriji. Druga, još čudnija pojava je , da ove biljke mogu usred veoma nepovoljnih vremenskih uslova ( stravične suše i hladnoće), da praktično obustave svoj život, obamru i pri prvoj promeni vremenskih uslova na bolje, da se vrate normalnim vegetacionim pocesima, to jest, da ožive, omlade, ozelene i opupolje se. Takav proces se zove Anabeoza. Naučnici su dugo tragali za egzaktnim razlogom postojanja i suživota ove dve vrste blljaka i jedino do čega su došli kao zaključka opstanku naših prelepih Ramondija je baš to čudnovato “zajedništvo”.

Bio sam opčinjen novim saznanjima i jedva sam čekao da stignem kući i “istrkeljišem” internet i još više saznam o ovom još jednom iz niza bogatstva moje domovine. Naravno, u Srbiji je sve politično, od samog postupanja vrha države, do skroz po dubini, života običnog, malog i jednostavnog srpskog čoveka. Tako sam i ja surfujući, tražeći nove podatke, koje bi mi potkrepili znanja stečena na pomenutom predavanju, jednim uvetom ipak slušao i najnovije vesti na televiziji, koje su bile prebogate najtežim kvalifikcijama koje su jedni drugima nemilosrdno upućivali politički predvodnici dveju “suprostavljenih Srbija”. Za razliku od prelepih srpskih Ramondija, “visoka” srpska politika debelo, svakodnevno potvrđuje onaj majmunski deo pomenute Darvinove teorije, kako po stilu vođenja, kako po njihovom posmatranju onih koji su ih na ta mesta izabrali.

Izgleda kao da su oko naše države nastale nove okolnosti, jer tik po oslobađanju Orića i Haradinaja svih optužbi za zločine nad našim narodom, Prva(“demokratska”) Srbija se probudila iz svoje anabeoze u koju je namerno ušla kupujući vreme za Koštuničino svrgavanje i tako brutalno vratila đinđićevskom putu (a)nacionalne pragmatike i našim (ne)prijateljima izručila dr Radovana Karadžića. Te tako drugu, nacionalno svesnu Srbiju,isto brutalno drmnula iz kozmetičke anabeoze, koja se u poslednje dve godine odlikovala zapadnjačkim načinom vođenja politike otpora anacionalnim strvinarima, koje su ovi prvi protumačili kao slabost Druge Srbije a ne kao njen očajnički pokušaj, da se izrazimo opet jezikom biologa, da što više umanji onaj majmunski i onako neistiniti deo Darvinovih umotvorija i pokuša da ukine spolja u Srbiju uguranu političku simpratiju. I pokuša, za razliku od Prve Srbije, da dođe do zajedništva bez pučeva i paljevine institucija. Opit nije uspeo. Druga , ona nacionalna Srbija,je nizom sitnih poraza dovedena do konačnog političkog uništenja, kojeg su ulične demonstracije i pretnje sa konferencija za štampu samo poslednji trzaji pred odlazak u sada istinsku duboku anabeozu iz koje se, kako stvari stoje, neće skoro probuditi.

Pripadnici Druge, “poražene” Srbije, a što je jednako i porazu cele Srbije, čega je svesna i Prva Srbija, ali za to iz svojih kratkoročnih i često slugeranskih obaveza prema briselsko-vašingtonskim mentorima i ne haje, su u debelom procepu. Druga Srbija razmišlja o daljem načinu spasavanja države. Ona odlučuje da li sve što nam se dešava u interesu biološkog opstanka, treba prepustiti istorijskom krugu, koji se ne menja od postanka čoveka, i sačekati da naši neprijatelji u celini završe svoj naum totalne dezintegracije Srbije i mirno sačekati trenutak kraja tom procesu i projektu i u pravom trenutku, trenutku promenjenih istorijskih okolnoti pristupiti mirnom, brzom i čvrstom procesu svesrpskih integracija,koji će neminovno doći. I to bez obzira koliko u ovom momentu okupatori imali vojnika u Srbiji, Srpskoj, Crnoj Gori i oko njih, i ma koliko se EU batrgala oko našeg svođenja na podnošljive predkumanovske granice, kao jednog načina. Ili totalno drugog, radikalnog načina borbe, te do cilja i spasa države doći metodama sličnim koje su upotrebili naši “prijatelji” stavljajući nas u sadašnji položaj.

Ma koliko neprijatelji ove nacionalne Srbije istoj pripisivali odsustvo demokratičnosti, iako je ona do sada na miran način prihvatala sve demokratske pristupe Prve Srbije od crnogorskog referenduma do opstrukcije borbi za Kosmet, polemika u redovima Druge Srbije je itekako demokratska, iako oštra i akademski reska. Za sada smo svedoci da su naše dve ”političke Ramondije” ušle u do sada najžešći proces političke simpratije od pada Miloševića, i da je put do onog zajedništva koje odlikuje Pančićeve Ramondije jednako slobodan i prav koliko i putevi kroz Sićevačku i Jelašničku klisuru. Kako god da se sve ovo završi, neka nam je sam Gospod u pomoći.


Beograd, 26. juli, 2008

Objavio analitika u 27. jul 2008 23:00:58

VJERICA PROTRESLA "DRUGU SRBIJU" - ŠTA JE LAŽ, A ŠTA ISTINA?

Objavio analitika u 27. jul 2008 15:41:29

U KANDŽAMA "MEDIJSKE ISTINE"

 Đorđe Vukadinović

HAŠKI GAJTAN I MEDIJSKA BRUKA

Kao tipičan Srbin, i Radovan Karadžić je pao nadomak cilja. Takoreći, u zaustavnom vremenu. Da je njegovo, očigledno, vrlo uspešno, skoro trinaestogodišnje skrivanje potrajalo još samo šest meseci, kada je isticao rok za početak novih procesa, Karadžić bi sa razlogom mogao reći da je odneo istorijsku “pobedu nad Haškim tribunalom”. Ne mislim, naravno, da je ovaj njegov neuspeh nešto najgore i najvažnije što nam se desilo. Ali apsolutno sam siguran da bi apsolutna većina Srba, bez obzira na svoju političku pripadnost, onaj drugi ishod dočekala sa radošću i simpatijom. Baš kao što sam siguran u to da apsolutna većina sada oseća makar blagu frustraciju, stid i sramotu. Karadžić već odavno više nije politički faktor u Republici Srpskoj, a kamoli u Srbiji. Ali je njegovo (i Mladićevo) decenijsko igranje žmurke sa Tribunalom isto tako već odavno preraslo real-političke okvire i zadobilo simbolički smisao i mitske dimenzije. I upravo je rušenje tog mita bilo pr(a)vi cilj ne samo njegovog hapšenja, nego i specijalne medijske operacije kojom je ovo hapšenje praćeno.

 Neki stranac koji bi kročio u Srbiju u vreme hapšenja Radovana Karadžića i o zbivanjima se informisao samo iz srpskih elektronskih medija teško da bi stekao makar približnu sliku o onome šta se zaista dešava. Naime, predstava koju bi uspeo rekonstruisati bila bi otprilike sledeća: “Radovan Karadžić je, po svoj prilici, neki opasan zlikovac i masovni ubica, koji se, vešto prerušen, godinama krio od ruke pravde, koja ga je napokon stigla, što je dovelo do sveopšteg i razumljivog oduševljenja u zemlji i regionu u kojem su zločini počinjeni”.

Naravno da ovaj opis podseća na lošu karikaturu, ali je, nažalost, upravo to naša (medijska) stvarnost koja, opet, veoma slabo korespondira sa našom političkom realnošću, a još manje liči na ono što građani Srbije zaista misle i osećaju ovih dana – a i šire. Naime, od trenutka kada je objavljeno da je Karadžić uhapšen srpsko javno mnjenje je bilo izloženo besomučnoj, i doslovno danonoćnoj akciji medijskog spinovanja u kojoj su se, kao i mnogo puta u istoriji, preklopili interesi stranih zavojevača i domaćih vlastodržaca. Naime, nije sasvim jasno zašto su se nove srpske vlasti uopšte upuštale u akciju hapšenja Karadžića kojeg, kao što je sama Nataša Kandić priznala, u suštini od nas niko nije previše ni očekivao, ni tražio. Ali kada su ga već uhapsili, bilo im je apsolutno u zajedničkom interesu da iskontrolišu moguće negativne posledice, i da od svega naprave farsu, ili barem operetu.

Stranci su želeli da sruše još jedan – nebitno da li autentični ili lažni – srpski nacionalni mit, a domaći da koliko-toliko sačuvaju, ako ne baš obraz, a ono makar život, rejting i vlast. I zato u svim tim beskonačnim satima “specijalnog programa” nije bilo prostora za bilo kakvu ozbiljniju priču o dvostrukim aršinima i selektivnosti Haškog tribunala, sramnim oslobađanjima Nasera Orića i Ramuša Haradinaja, ili političkoj pozadini optužnica protiv Karadžića, Miloševića i ostalih. Ili, na primer, o mentalitetu, moralu i psihičkom stanju nacije koja je, i kada se to od nje traži i kada se ne traži, tako sklona da svojim – uh, hajde da se ne lažemo – neprijateljima izruči praktično sve svoje političke lidere i vojskovođe.

Kao što se i moglo predvideti, prednjačili su američki mediji – s tim što je Foks ipak bio makar za nijansu objektivniji od Si-En-Ena i B92. Samo korak iza američkih, bile su domaće “tajkunske” televizije, dok je žalosni “javni servis” demonstrirao kvaziobjektivan pristup više primeren globalnom političkom događaju koji se odigrava u Zimbabveu, ili, u najboljem slučaju, Rumuniji.

Čega se sve nismo mogli nagledati u proteklih 48 sati i ko sve nije prodefilovao ekranima naših i svetskih medija. Od “nezainteresovanih” posmatrača poput američkog i britanskog ambasadora u UN, koji se u Savetu bezbednosti najviše ističu u podršci i promociji kosovske nezavisnosti, preko “objektivnih analitičara” tipa Ričarda Holbruka i generala Veslija Klarka, do poznate ekspertkinje za globalno TV spinovanje Kristijan Amanpur, u čiji “profesionalizam” i novinarsku objektivnost, bilo da je reč o Bosni, Iraku, ili Kosovu, smo mnoštvo puta imali prilike da se uverimo tokom prethodne decenije. Defilovali su mnogobrojni evropski zvaničnici, portparoli Tribunala i tužilaštva i, razume se, mnoštvo njihovih lokalnih klonova i inkarnacija. O scenama divlje radosti na ulicama Sarajeva, zluradim komentarima zapadnih medija, kao i izjavama bošnjačkih i hrvatskih političara – da i ne govorimo.

A u prvim TV-anketama – da ne bude zabune, govorimo o, barem nominalno, “srpskim” medijima – odnos onih koji se protive i onih koji podržavaju Karadžićevo hapšenje bio je otprilike identičan skoru koji poslednjih godina postižu Crvena zvezda i naša fudbalska reprezentacija u važnim međunarodnim utakmicama (0:4, 0:5, 1:6, 0:6). Razume se da televizijske ankete služe više kao ilustracija vesti i da od njih ne treba očekivati neku apsolutnu tačnost. Ali ipak je prava misterija kako li su to revnosni novinari (ili urednici?) uspeli da postignu ovu “fudbalsku” proporciju, s obzirom na činjenicu da je, prema doslovno svim rezultatima svih agencija koje su se time bavile, odnos pristalica i protivnika Haga i haških izručenja – najmanje – 2:1 u korist ovih poslednjih.

Zapravo, Rasim Ljajić je bio prvi koji je na našim televizijama (utorak veče, RTS) javno rekao da “polovina, a verovatno i znatno više od polovine” građana Srbije nije srećno zbog Karadžićevog hapšenja. (I uz put se požalio na ponašanje nekih predstavnika međunarodne zajednice koji u danu kada mi hapsimo Karadžića izjavljuju nešto u stilu – “OK, sve je to lepo, ali ništa bez Mladića”.) Ali ta “najmanje polovina” Srbalja nije imala šta da vidi i čuje u noći i danu kada smo hapsili Karadžića. No to, zapravo, nije nikakva polovina nego najmanje dve trećine, s obzirom da podrška izručenju građana Haškom tribunalu nikada nije prešla tridesetak procenata dok se protivljenje postojano kreće od 52 do 63 odsto. Među simpatizerima svih većih stranaka jedino glasači LDP-a pružaju natpolovičnu podršku izručenjima srpskih građana, dok su demokrate o tom pitanju prilično podeljene, a glasači radikala, narodnjaka i – naročito – SPS-a izrazito i skoro apsolutno protiv. Pa kome su onda bili namenjeni svi ovi “otvoreni studiji” i ovi “specijalni programi” i šta im je bio cilj?

Dugo se verovalo da je negativan stav Srba prema Tribunalu samo “posledica Miloševićeve propagande”, kao i Koštuničinog početnog oklevanja da se izjasni o “neophodnosti ispunjavanja naših međunarodnih obaveza”. No, od vremena Miloševićeve vlasti dele nas već dva puna izborna ciklusa (još malo pa će i čitava decenija), a Koštuničin uticaj na srpske medije i javno mnjenje bajka je u koju valjda ne veruju čak ni oni (LDP i Biljana Kovačević Vučo) koji su je izmislili.

Srbi Haški tribunal većinski ne podnose, smatraju ga ispolitizovanim i nepravednim, produženom rukom SAD i vazda podignutom batinom nad Srbijom i srpskim nacionalnim interesima. (Uz nešto blaže formulacije, ovo mišljenje nije daleko ni od stava nekih ozbiljnih pravnih stručnjaka.) I to, kao što rekoh, uglavnom nema nikakve veze sa političkim opredeljenjima i simpatijama već sa činjenicama i praksom Haškog tribunala.

Interesantno je da teza kako je Koštunica sve vreme znao gde se kriju Karadžić i Mladić, ali nije hteo da ih izruči, predstavlja verovatno jedinu stvar oko koje postoji puna saglasnost između najljućih Koštuničinih protivnika i pristalica – s tim da ga, naravno, jedni zbog toga osuđuju, a drugi hvale. A pri tom je sasvim moguće da ni jedni ni drugi, zapravo, nisu u pravu. No, bilo kako bilo, ako bismo pokušali da ukratko definišemo ovo što se dešavalo i što smo gledali u prethodna dva dana, nameću nam se samo dve formulacije – politička kapitulacija i medijska okupacija. I/ili obrnuto. Uostalom, na kraju mu/nam izađe na isto. Stid i otpor će valjda doći kasnije.

(izvor - NIN)

Objavio analitika u 26. jul 2008 16:45:32

PORUKA NAVIJAČA PARTIZANA: "DUŠE PRODANE NAROD ĆE VAM SUDITI"

(fotografija - "ALO" novine, prizor sa utakmice Partizan - Lion)

Objavio analitika u 25. jul 2008 16:32:03

REZERVAT ILI PROTEKTORAT?

Biserko: EU i SAD su stavile Srbiju u neku vrstu protektorata

Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava, kaže da je hapšenja haškog optuženika Radovana Karadžića rezultat sazrevanja i saznaja srpske javnosti da je došlo vreme za konačan razlaz sa nacionalističkom politikom u Srbiji.

Hapšenje Karadžića je veliko iznenađenje, kaže Sonja Biserko. Ona, međutim, dodaje da je razvoj političkih događaja u u Srbiji poslednjih šest meseci neminovno vodio ovakvom raspletu. 

«Počevši od predsedničkih izbora, nezavisnosti Kosova, paljevina ambasada, republičkih izbora, potpisivanja sporazuma sa Evropskom unijom – jasno se vidi trend da je međunarodna zajednica, a pre svega Evropska unija i Sjedinjene Države, da su rešile da stave tačku na srpsku avanturu i da Srbiju nekako uključe u taj evropski proces. To je neka vrsta protektorata, ja bih rekla. Sama činjenica da su svi oni učestvovali u formiranju te vlade pokazuje koliko im je bilo važno da tu relativnu pobedu demokratskog bloka pretvore u stvarnu pobedu.»

Prema oceni predsednice Helsinškog odbora za ljudska prava, bivši premijer Vojislav Koštunica je bio glavna smetnja u ostvarivanju pune saradnje Beograda sa Haškim tribunalom.

«Isto tako treba napomenuti da je Koštunica bio ključ opstrukcije svim hapšenjima i da je on bio simbol nastavka Miloševićeve politike drugim sredstvima. Njegova paljevina ambasada, pre svega američke ambasade, bila kap koja je prelila čašu, koja je zapečatila njegovu političku sudbinu kako u Srbiji, tako i u svetu. Na neki način, ja bih rekla, da ovo hapšenje može da se vidi kao kraj neke epohe. Naravno, tu će još biti dosta toga da se radi, ali u svakom slučaju mislim da se privodi kraju jedna era.»

Karadžićevo hapšenje je važno za Bosnu i Hercegovinu, iako dolazi sa velikim zakašnjenjem, smatra Biserko.

»Mislim da pre svega u Bosni otvara nadu za drugačiju perspektivu i razvoj bosanske integracije, s obzirom da Karadžić stvarno bio simbol genocida i svih tih užasnih zločina koji su se desili nad Bošnjacima. Mislim da region ima razloga da bude zadovoljan sa ovakvim razvojem događaja, jer pokazuje da će se Srbija definitivno okrenuti ka evropskoj priči i da to nije samo bilo htenje javnog mnjenja. To se sad lomilo i u političkoj klasi i delu elite koji je uključen u vladu.»

Prema rečima Sonje Biserko u Beogradu i dalje postoje strukture koje ne pozdravljaju hapšenje Karadžića i koje će, kako je rekla, nastojati da uspore proces raščišćavanja sa nedavnom ratnom prošlošću Srbije. Međutim, taj proces je konačno otpočeo, zaključuje Sonja Biserko. 


(izvor - VOA 22.07.2008)

Objavio analitika u 24. jul 2008 23:56:38

Iz pera glavnog urednika

 Vanja J. Vučenović

ZEMLJA PAMTI,ZEMLJA NE OPRAŠTA
 

Prošlo je nešto više od 48 sati(naravno,ne svadbe) od momenta kada je zvanično izvršeno hapšenje još "jednog od nas". Došao je “red” i na dr Radovana Karadžića. Posle mnogih, još jedan “srećnik” ima ponovo tu, sve češću, čast i privilegiju da krene na put sa kojeg teško da ima povratka. Da, na “neminovni” put u “orvelovski Hag”. Na put prekriven krvlju, nepravdom, izdajom, sramotom i nečoveštvom. Ali, bojim se da ne postoji jedna adekvatna reč koja bi bila toliko velika, toliko jaka i u isto vreme tako čudovišna a da opiše sav smrad tog puta, a koji je ovih dana i ovih sati prosto “okupirao” zemlju Srbiju. Pri tom gušeći svaku istinu, svaki ponos, svako dostojanstvo. Svaku slobodu. Taj put koji se tiče svih nas, u tolikoj meri smrdi i bazdi da ga čak ni ove neočekivane , teške i depresivne jesenje kiše ne mogu saprati. Niti će moći. Na nesreću mnogih. Jer, zemlja pamti, upija, itekako,itekako.

To je put koji, kako nas uveravaju pojedini dušebrižnici, ne biramo. Naš život i naša smrt su u rukama drugih koji se nalaze na kraju tog puta. Tako se naša sloboda i naše danas i naše sutra nalaze se “u milosti i milosrđu” onih koji neprestano drže predavanja o pravu , a poznaju samo zakon sile. Onih koji sinonim za međunarodnu pravdu nalaze u bombama sa osiromašenim uranijumom, u orićima , čekuima i haradinajima, olujama i bljeskovima. U ubijanju i satiranju i razaranju. U otimanju.

I Radovan Karadžić ide takvima na pravdu. I Radovan je, kao i mnogi pre njega, odguran na taj i takav smrdljivi put. Svi mi smo ga pomalo gurnuli. Direktno ili indirektno, bez izuzetka. Svako od nas će, hteo ne hteo ,zbog toga poneti neki svoj krst, neke svoje "zasluge". Da li se sada uopšte pitamo, kako nakon svega mislimo da nastavimo živeti u smradu koji nam je taj put ostavio. I da li sami sebi smrdimo? Da li smo uopšte u stanju da se iskreno pogledamo u ogledalo? Kako živeti , kada smrad ne prolazi, kada nikada neće proći? Kako, kada zemlja pamti? Pamti i ne oprašta.Kako?

Objavio analitika u 24. jul 2008 0:41:20

HOLBRUK "NASANKAO" КАRADŽIĆA ?

Tajnoviti dokument "Obaveze" o sporazumu Amerikanaca sa Radovanom Karadžićem

VLADA SAD GARANTOVALA KARADŽIĆU DOŽIVOTNU
                            BEZBEDNOST?


 

Američki diplomata Ričard Holbruk potpisao je, navodno juna 1996. godine, sporazum s Radovanom Karadžićem kojim mu se, u ime Vlade Sjedinjenih Američkih Država, garantuje apsolutna bezbednost ukoliko se povuče iz javnog života - stoji u dokumentu pod radnim naslovom "Obaveze" do čije je kopije, na srpskoj ekavici, došao izvještač podgoričke Republike.

 U Obavezama se pominju dvije ugovorne strane, Karadžić (R.K.) i Vlada SAD, a potpisan je, prema jednoj verziji, u prisustvu Slobodana Miloševića i drugih zvaničnika u vili na Dedinju tokom jednog tajnog sastanka.Postojanje toga sporazuma potvrdila je ovom izvještaču lično Karadžićeva supruga, Ljiljana Zelen-Karadžić, 7. marta 2004. na Palama.

"Bog mi je svjedok da govorim istinu i da je takav ugovor potpisan sredinom 1996. godine" - kazala je gospođa Zelen-Karadžić autoru ovog teksta Vladimiru Jovanoviću.

Karadžić je 1996, kada je ugovor navodno i potpisan, bio službeno optužen za najteže ratne zločine pred Tribunalom u Hagu, uključujući i optužbu za genocid.
 
Za razliku od drugih zvaničnika iz Vašingtona, Holbruk je 29. februara 2004. sarajevskom Dnevnom avazu potvrdio kako je američka administracija, poslije donošenja Dejtonskog sporazuma imala namjeru da zabrani Srpsku demokratsku stranku, ali da je umjesto toga postignut dogovor da Karadžić odstupi sa mjesta predsjednika Republike Srpske i SDS, "da nestane, da se zauvijek sakrije"; ovaj njegov navod je kasnije demantovan, piše Republika. 

"R.K. obavezuje se da će podneti ostavku na državne i partijske funkcije. Odluka stupa na snagu do isteka roka od 90 dana, koliko traži (Karadžić - prim. aut.) za ugovaranje neophodnih pojedinosti sa ostatkom rukovodstva. Ostavka mora biti neopoziva. Izvršiti uticaj na faktore u stranci kako bi bila olakšana ostavka i promena u hijerarhiji" - piše u tački 1. Obaveza.

Tačka 2. precizira da Karadžić "do trenutka ostavke neće donositi partijske niti državne odluke, niti uticati na druge da ih donesu ukoliko se one bave sledećim tačkama, a potom se taksativno nabrajaju "tačke": Ratne operacije na teritoriji BIH; Dislociranje civilnog stanovništva; Međunarodni ugovori - vojni, privredni, bezbednosni, regionalne integracije; Naimenovanje državnih, partijskih, regionalnih, lokalnih administracija-funkcionera; Dislociranje finansijskih sredstava.

Karadžić će se, prema tački 3. Obaveza, povući iz javnog života, a "to podrazumeva nedavanje intervjua, izjava lično ili preko posrednika" i potpuno uzdržavanje od bilo kakvih javnih komentara "političke i društvene problematike". Prema tački 4. Obaveza, Karadžić će se "preseliti na lokaciju, o kojoj je dogovor izvršen usmenim putem".

"R.K. neće napuštati deo teritorije BIH koji se u dokumentima srpske strane označava kao Republika Srpska, kao i teritoriju Savezne Republike Jugoslavije" - stoji u tački 4. Obaveza kojom su iscrpljene obavezujuće odluke po Karadžića.

Sljedeća odredba odnosi se na finansiranje Karadžića.

"Vlada SAD stavlja na raspolaganje R.K. sumu od 600 hiljada američkih dolara u lokalnoj valuti. Suma je namenjena za održavanje trenutnog načina života R.K. i tekuće troškove u periodu od šest godina" - stoji u tački 2. Obaveza, što znači da je Karadžiću Vlada SAD obećala isplate od najmanje sto hiljada američkih dolara godišnje.

Potom se prešlo na definisanje Karadžićevog "stambenog pitanja", o čemu će, takođe shodno Obavezama, brinuti Vlada SAD.

"Vlada SAD stavlja na raspolaganje R.K. rezidencijalni objekat na lokaciji koja je dogovorena prethodnim usmenim dogovorom".

Precizirano je i pitanje Karadžićeve bezbjednosti.

"Vlada SAD stavlja na raspolaganje R.K. fizičko obezbeđenje od ne manje od šest ljudi" - stoji u tački 4. Obaveza, dok se u sljedećoj odredbi naglašava da je "Vlada SAD dužna da obavesti R.K. o svakom eventualnom narušavanju njegove bezbednosti".

U odjeljku "Zajedničke odredbe", sa ukupno tri tačke, od kojih prva glasi: "Ovaj sporazum je trajan".

"Ugrožavanje sporazuma od strane R.K. tretiraće se kao "ozbiljno narušavanje neformalnog sporazuma" u smislu stava 3.25 "internog pravilnika" i u tom smislu će biti i sankcionisan, sa trenutnim rokom izvršenja - stoji u tački 3. Obaveze, iz koje proizilazi da postoji i dio Obaveza pod naslovom "interni pravilnik" - do kojeg zasad nijesmo uspjeli da dođemo.

Ugovor može biti raskinut sporazumno ili na inicijativu Vlade SAD - zaključuje se u dokumentu.

Karadžić se, podsjeća Republika, zaista povukao sa svih dužnosti, a njegovo posljednje pojavljivanje u javnosti je bilo 1997; od tada mu se gubi svaki trag.


Veseljko Koprivica

Objavio analitika u 23. jul 2008 15:49:19

UHAPŠEN RADOVAN KARADŽIĆ! ZATO ŠTO "ISPORUKA NE MOŽE DA ČEKA"

Savet za nacionalnu bezbednost Republike Srbije saopštio je večeras da je akcijom srpskih službi bezbednosti lociran i lišen slobode haški optuženik Radovan Karadžić. U saopštenju, međutim, ne navodi se kada i gde je Karadžić uhapšen. Ministarstvo unutrašnjih poslova saopštilo je da propadnici MUP-a nisu učestvovali u lociranju i hapšenju Karadžića.

Integralni tekst saopštenja iz Pres službe predesednika Srbije glasi:

"Savet za nacionalnu bezbednost Republike Srbije saopštio je da je večeras akcijom srpskih službi bezbednosti lociran i lišen slobode haški optuženik Radovan Karadžić. Karadžić je priveden istražnom sudiji Veća za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu, u skladu sa Zakonom o saradnji sa Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju". 


(izvor -Fonet, Beta)

Objavio analitika u 22. jul 2008 0:05:35

AKO VEĆ NE MOŽEŠ DA DOKAŽEŠ, MOŽEŠ DA UBIJEŠ...

I Sloba se pred smrt žalio

U Haškom tribunalu ozbiljno se razmatraju načini za ubistvo predsednika SRS Vojislava Šešelja. On je o tome obavestio pretresno veće suda u Hagu, ali do sada nije bilo reakcije ili demantija - izjavio je juče Slavko Jerković, pravni zastupnik lidera radikala.

U Tribunalu tvrde da do petka uveče nije stigao nikakav Šešeljev podnesak, i objašnjavaju da se možda ponavlja situacija u kojoj „radikali na svojim konferencijama za štampu prenose nešto što on nikada nije izgovorio“.
 
Ali, Jerković je prilično detaljno naveo da „sud traži način za likvidaciju koji neće moći da otkrije nijedan sudski veštak na svetu, kao što je ubrizgavanje vazduha u venu tokom spavanja ili na silu, dok je čovek budan“.

Srpska javnost još pamti da je Slobodan Milošević tvrdio da ga Tribunal perfidno truje, pa je umro, prema nalazu Tribunala, „prirodnom smrću“. U Miloševićevoj krvi obdukcijom je ustanovljena velika doza lekova, za koje su farmaceutski stručnjaci, sagovornici Glasa, potvrdili da može da prouzrokuje infarkt.

- Nije tačno da je Milošević umro prirodnom smrću. Istraga se još vodi i mi, njegova porodica i prijatelji, dokazujemo da je ubijen. Šešelju želim svako dobro, a li ko jednom uđe u haški kazamat, teško njemu - ističe Dragan Hadži Antić.
 
Briga za Šešelja osnovana je makar na nivou koincidencije. A, ima još sličnosti među kojima je i odlučna tvrdnja haških zvaničnika da se o zdravlju zatvorenika vodi računa 

- Šešelj nas još nije obavestio da mu bilo ko u Tribunalu sprema ubistvo. Ako danas budemo imali drugih informacija, prenećemo ih javnosti. Međutim, može biti da je neko iz SRS doneo pogrešan zaključak na osnovu nečega što je njihov lider kazao. Najbliže čega se mogu setiti u tom smislu je konverzacija od prošle nedelje, povodom toga što je Tužilaštvo tražilo da se optuženom dodeli branilac po službenoj dužnosti - objašnjava za Glas Norma Jelačić, portparol sudskog veća i sekretarijata u Tribunalu.

U prilog tom objašnjenju mogu se uzeti i reči samog Jerkovića da „Šešelj neće dozvoliti da ga iko ometa u odbrani i bude pored njega u sudnici“.

Međutim, Jelačićeva dodaje da „sud sve prijave shvata najozbiljnije moguće, a naročito vezane za zdravlje onih koji su u Ševeningenu-bez obzira na to kakve se predstave stvaraju u javnosti“, a Antić je odmah demantuje:

- Evo, uzmite primer Jovice Stanišića, neće da ga puste onako teško obolelog. Moraće se obratiti Međunarodnom sudu za ljudska prava u Strazburu...

(izvor – Glas javnosti)

Objavio analitika u 21. jul 2008 15:29:24

ČEDA U IŠČEKIVANJU DAČIĆEVOG POLJUPCA

   Ivica je očigledno shvatio da mu se više isplati i da  „se zaljubi“u Čedu nego da se upušta u izbore iz kojih bi izašao kao najveći gubitnik. Ali i bio žigosan kao potencijalni  rušilac "filantropskog" projekta zvanog  “nacionalno pomirenje”, prenose pojedini dobro obavešteni izvori. 

Objavio analitika u 20. jul 2008 21:00:46

Iz pera glavnog urednika

Vanja J. Vučenović 
 

Reč - dve o vladi kobre i mungosa

“I u taj se dan pomiriše Pilat i Irod među sobom; jer prije bijaše u zavadi” (Lk. 23,12)

Zaista, mnogo je danas onih koji će reći , eto Bogu hvala, dobismo i tu toliko iščekivanu i najavljivanu “mesijansku” vladu koja ima retku privilegiju da nakon svih prethodnih “promašenih”, zemlju Srbiju i sve njene građane privede tom “vrlom novom evro-svetu” . S druge strane, još je više onih koji su konačno “odahnuli”, jeftino poverovavši da su glavni igrači ove u isto vreme socijalno-pravdoljubive i evro-sanjarske vlade svojim iskrenim i nedvosmislenim “paktom o pomirenju i nediranju” prevazišli sami sebe i sve lične sujete koje ih tako neobično krase , te da su svoje dosadašnje dvodecenijske međustranačke i ideološke “razmirice i ratove” podredili jednom za svagda vaskolikom državnom i nacionalnom prosperitetu i interesu.

I taman što su mnogi lakoverni poverovali da će “čelična vlada Cvetković – Daček” bez ikakvih problema izgurati svoj prvi mandat , te da će joj u naredne četiri godine ama baš sve ići kao po loju, jer tobože ona svoju koinzistentnost crpi iz međusobnog naprasno stečenog poverenja (potvrđenog “hatišerifom o izmirenju”), pojaviše se sasvim (ne)očekivano i prve političke bure. Ne povetarci, već prave bure sa vrlo ozbiljnim izgledima da prerastu u “ne daj Bože” tajfun koji bi ovu tek friško ofarbanu “crveno-žutu barku” mogao da , bukvalno i pre nego što se svojski i otisne u sve izazove “četvorogodišnjeg političkog putašestvija”, nasuče na prvom priobalnom grebenu.

U tom smislu, aktuelna trvenja između demokrata i socijalista vezana za formiranje vlasti u Beogradu, mogla bi kao penu od sapunice raspršiti velike planove i očekivanja novopečenih političkih supružnika. Kao što je sada već dobro poznato Dačić je, opredeljujući se u poslednji čas za formiranje “principijelne” vlade sa Tadićem, došao u neprijatno iskušenje da u cilju očiglednog dokazivanja svoje “privrženosti” demokratama ruši, ni trepnuvši pri tom, koalicioni sporazum za Beograd, inače prethodno odlučno sklopljen sa DSS-om i SRS-om. I na taj način, i po drugi put ponese epitet najnevernijeg (političkog) partnera srpske političke scene. Naravno da ima i onih koji će i ovo Ivicino “preobraćanje” oceniti kao vešt manevarski politički potez, ali koliko se u svemu tome radi o veštini , pokazaće vreme koje je pred nama.

Ipak, mnogo je indikativnije ono što se sve češće čuje u pojedinim krugovima a tiče se činjenice da je Dačićeva podrška formiranju vlasti sa demokratama u prestonici , a u koju bi neminovno morao da uđe i “nepoželjni” LDP, uslov svih uslova da(bar za sada) zadrži tu hibridnu funkciju zamenika premijera i ona ministarstva koja su prema koalicionom sporazumu pripala socijalistima. Ipak, najnovije strateško partnerstvo između DS-a i LDP-a , sklopljeno pre samo nekoliko dana ,a po mnogo čemu iza leđa socijalista ( zbog njihovog dobro poznatog stava o liberalnim demokratama) trebalo bi prema pojedinim izvorima da bude jasan “mig Dačiću & co. da bi “ukoliko ne bude dobar i ne zavoli Čedu ” njegovih 12 poslanika u republičkom parlamentu moglo u svakom trenutku biti zamenjeno s 13 poslanika koalicije okupljene oko LDP-a”. Na taj način lako bi mogao biti izvršen svojevrsni “tihi prevrat” i rekonfiguracija tek formirane vlade , i da ministri SPS-a ni ne raspakovavši se ljudski, već moraju da napuste odaje Nemanjine 11.

Očigledno da se demokrate, u nameri da preslikaju republičku vlast i na Beograd i na taj način u potpunosti zaokruže vlast u Srbiji, nisu libile da povlače samo naizgled rizične političke poteze, računajući da bi se takav rizik u nekoj krajnjoj instanci mogao dobro unovčiti. I sve su prilike da su, mora im se priznati, imali više nego dobre procene . U tom smislu, kao prvi cilj koji se postavljao pred njih bio je stvaranje vlade u kojoj bi Demokratska stranka uzela, za početak, kakvo-takvo učešće. Naravno, svako onaj ko iole ozbiljnije politički rezonuje i promišlja morao je da računa na to da će socijalisti posle svršenih izbora biti onaj presudni faktor bez kog će svaka kombinatorika u pogledu formiranja vlade biti izlišna.

Na tu kartu je bez sumnje igrala i DS, kojoj nije bilo teško da “proguta tu najveću žabu” i bar kozmetički prilagodi svoju retoriku svemu onome što su su tada pomalo prepotentni socijalisti želeli da čuju. Ostavljajući takvim potezom svoje tradicionalne glasače i pristalice u potpunoj neverici. Ali, računao je Tadićev tim da će se uz “dobro upakovanu medijsku priču” ubrzo sleći prašina izazvana tim u prvo vreme “protivprirodnim” političkim odnosom sa socijalistima. I pogodio je. Paralelni undergraund pregovori DS-a sa Dačićem, Palmom i Krkobabićem u isto vreme kada su vođeni i zvanični razgovori socijalista sa radikalima i Koštuničinim DSS-om , kao i, pokazalo se, izvanredna krilatica iz Šaperove marketinško-propagandne kuhinje o “neminovnom političkom i nacionalnom pomirenju” uz sve ostale finansijske perspektive koje su se, prema svemu sudeći, tada postavljale pred SPS i ostatak jagodinsko -penzionerske koalicije, nisu očito ostavile ravnodušnim Dačića i ekipu, inače željnih vlasti , privilegija i nekih novih dokazivanja. Tadićeva pružena ruka, bez obzira na cenu koju bi zbog toga kasnije mogli platiti, jednostavno se prema mišljenu vrhuške SPS-a nije smela odbiti.

Danas je situacija, naravno, potpuno drugačija. Imamo vladu u kojoj su socijalisti sve, samo ne više onaj odlučujući faktor ili stub koji na svojim leđima drži tu čitavu žuto -crvenu konstrukciju. A dobro je dok god su bilo kakav faktor. Posebno posle nedavne “deklaraciji o bratimljenju” DS-a i LDP-a. Ali dobro, odigrali su onoliko koliko je demokratama bilo potrebno. Dopustiće im Tadić da se izduvaju. Do jednom. A onda ? A onda će otpočeti igra kobre i mungosa. Pravila su poznata. Ko prvi bude skrenio pogled, biće pojeden. Ko je pričao o pomirenju?

Novi Sad, 17. jul 2008.

(tekst objavljen u časopisu “NOVA SRPSKA POLITIČKA MISAO”)

Objavio analitika u 18. jul 2008 15:10:40

AKO LAŽU NAŠI, NE LAŽE SARKOZI!

Nema širenja EU?

Francuski predsednik Nikola Sarkozi izjavio da će staviti veto na dalje širenje Evropske unije, dok ne budu formirane nove institucije, predviđene Lisabonskim sporazumom, a za koji, prema njemu, Irska treba ponovo da glasa.

Staviću veto na svako dalje širenje EU , rekao je Sarkozi poslanicima većinske partije, Unije za narodni pokret, koje je danas primio u Jelisejskoj palati. Irska mora ponovo da glasa za Lisabonski sporazum, izjavio je Sarkozi, prema jednom od učesnika koga citiraju elektronski mediji. Sarkozi, koji od 1. jula obavlja i funkciju predsednika Evropskog saveta, rekao je prošle nedelje u Evropskom parlamentu da se nada da će predložiti rešenje, uz dogovor sa irskom vladom, ili u oktobru ili u decembru . Predsednik Francuske, koja je na čelu EU do kraja godine, putuje u Dablin u ponedeljak kako bi sa irskim vlastima razgovarao o načinu izlaska iz institucionalne krize u kojoj se EU našla nakon odbijanja Lisabonskog sporazuma na referendumu u junu. Organizovanje novog referenduma je do sada bio jedini predlog Pariza od 12. juna, ali ovo je prvi put da Sarkozi o njemu otvoreno govori.

Prema pisanju lista Mond , jedan od načina da se raspiše nov referendum u Irskoj je da se odustane od reforme Evropske komisije, predviđene za 2009. godinu, koja se odnosila na smanjivanja njenog obima. U tom slučaju bi svaka od 27 članica, uključujući i Irsku, zadržala svog komesara. 
 

Objavio analitika u 15. jul 2008 23:45:22

ČEDA IPAK U IGRI, IVICA IZVISIO?

Usred galimatijasa zvanog vlast u Beogradu, DS i LDP su juče pribegle strateškom partnerstvu, koje su dve stranke najavile kroz delovanje njihovih poslaničkih klubova u Skupštini Srbije. U vrhu LDP-a saznajemo da je ovo poruka SPS i njenom lideru zameniku premijera i ministru policije Ivici Dačiću da će njegovih 12 poslanika biti zamenjeno s 13 poslanika koalicije okupljene oko LDP i tako stvorena nova skupštinska većina.
 

- Za SPS nema mesta ni u Vladi, do čije rekonstrukcije bi došlo automatski. A mi tražimo samo ono što imaju socijalisti: mesta zamenika premijera i ministara policije, prosvete, energetike i infrastrukture, te predsednika paralemnta - pojasnio je izvor „Dnevnika“.
 

U tom slučaju novi zamenik premijera i ministar policije, umesto Dačića, bio bi Čedomir Jovanović. Na našu opasku da je ovo možda račun bez krčmara, jer su kod lidera socijalista blanko ostavke poslanika PUPS, bez kojih nema ove „rekonstrukcije“ vlasti, naš sagovornik uzvraća: “Videćemo da li ih drži ili ne”.

U LDP kažu da se njihovo i saopštenje DS malo razlikuje, jer, kako ukazuju, oni su razgovarali o ovom partnerstvu sa demokratama, a ne sa ZES, kako je saopšteno iz DS.

Poslanički klubovi ove dve stranke najavili su da će zajednički delovati u Skupštini Srbije prilikom donošenja zakona i uspostavljanja evropskih standarda u Srbiji. Te dve partije navode da su izrazile obostranu želju da izgrade partnerstvo u svim evropskim poslovima koji se moraju obaviti u Srbiji. Dva poslanička kluba saglasna su da “sve te poslove, kao i jačanje evropskih vrednosti kroz partnerstva evropskih snaga, nije moguće obaviti bez demokratizacije i slobode medija, kroz odgovarajuće promene, pre svega, u medijima s državnim kapitalom”.

Naš izvor iz LDP kaže da je jasno na šta se mislilo kada se traže ove medijske promene, konkretizujući da je reč o RTS, “Novostima”, “Politici”, Tanjugu... Po našim informacijama, generalni direktor javnog servisa Aleksandar Tijanić, po dosadašnjim dogovorima, ostaje.

- Samo ako njegov odlazak nije deo ovog starteškog dogovora DS i LDP - prokomentarisao je jedan od visokih funkcionera ZES za naš list.

Nakon ovog obrta, koji je očito izazvan odbijanjem socijalista da LDP uđe u gradsku vlast Beograda, iako su bez problema oformili onu u najvećoj novobeogradskoj opštini, treba videti šta je izvesnost zbivanja na političkoj sceni i u vlasti, a šta su samo pritisci. Po oceni mnogih, mogao bi da usledi još topliji juli, ali u koaliciji oko DS, za sada, ne vide razloga i za rekonstukciju Vlade Srbije.

(izvor - Dnevnik)

Objavio analitika u 15. jul 2008 14:34:40

Iz uredničkog pera

Milorad Vukašinović
 

SRBIJA BEZ ELITE, ALI SA NOVOM „SOCIJALNO ODGOVORNOM VLADOM“

Poznati ruski mislilac Aleksandar Panarin zastupao je tezu, da se osnovni simbolizam kraja hladnog rata ne može objašnjavati isključivo "geopolitičkim zakonitostima". Geopolitika je po njemu isuviše "tvrda nauka", koja izučavajući odnos prostornog i političkog, nije u stanju da sagleda širi kontekst društvenih i civilizacijskih promena, koje su poslednjih nekoliko decenija išle u smeru dubokog klasno socijalnog raslojavanja, na planetarnom nivou.

Ukratko, Panarin "trijumf SAD u hladnom ratu", ocenjuje kao globalnu pobedu bogatih u odnosu na siromašne. Tragedija raspada Sovjetskog Saveza kao simbola i zaštitnika siromašnih pogodila je stanovnike čitave planete. Nije više bilo pretnje sa istoka pa je neoliberalna koncepcija surovog tržišnog takmičenja i sve većeg socijalnog raslojavanje. Od tada do danas, svet se suočava sa pojavom "globalne socijalne kontrarevolucije", čiji je cilj da bogati postanu još bogatiji a siromašni još siromašniji, uz ubrzano urušavanje ostataka "države blagostanja".

Panarin u radu «Narod bez elite: između očaja i nade» opisuje globalizovani svetu država kojima je narod prepušten sam sebi i ostavljen na cedilu od svojih elita, a lokalne elite rade iza leđa svog stanovništva i uglavnom na štetu po nacionalne interese i na štetu ostataka socijalne brige države o građanima. Te i takve otuđene elite, što je slučaj i u Srbiji, privode svoje narode kao jeftinu i poslušnu radnu snagu, da ne kažemo kao kmetove, globalnoj eliti čijim se delom oseća. A odnos prema sopstvenom narodu je više nego negativan: «Organizatori masivne dezindustrijalizacije, koja je lišila milione ljudi prava na rad, pričaju o nepopravljivoj lenjosti “ovoga” naroda. Likvidatori socijalne države, koji su lišili žene svih socijalnih i profesionalnih garantija protiv prava da prodaju svoje telo, besne protiv propadanja morala. Kulturtregeri vesternizacije, koji su požurili da diskredituju narodnu kulturu i moral, koji su pod podozrenjem da su tradicionalistički, dreče o lumpenskoj psihologiji nižih narodnih slojeva. Jednom rečju, svima progonjenima i sumnjivima da su neadaptirani na svetsko tržište prišiva se da su otpadnici, neprijatelji savremene civilizacije» (Panarin).

Srbija se od početka devedesetih više nevoljno nego voljno našla u tom procesu. Austrijski teoretičar Hanes Hofbauer u knjizi "Proširenje EU na Istok" , otkriva da su sankcije protiv Srbije uvedene, upravo zbog toga što Milošević nije prihvatio reforme socijalno ekonomskog sistema po recepturi MMF a i Svetske Banke, a koje su oličavale klasno socijalni kontekst "epohe posle hladnog rata". Osim strateških interesa SAD na Balkanu bombardovanje Srbije iz 1999. imao i jake energetske i ekonomske motive.

Već polovinom devedesetih, posle završetka "bosanske krize", postaje jasno da vlast nije odolela iskušenjima "tranzicije". Iz ratova i sankcija, proistekao je sloj veoma bogatih ljudi, kojima je "nacionalna" i "levičarska" retorika, poslužila kao pokriće za enormo bogaćenje na manje-više sumnjive načine. U to vreme u Srbiji nastaje "avangarda levice" koja promoviše slogan o "bogatim levičarima" kao idealu kojem teži. Zanimljivo je da je za Amerikance tada Milošević "nezaobilazni faktor mira i stabilnosti u regionu".

Ipak, kako je vreme prolazilo pokazalo se da Milošević nije hteo da preda Kosovo na upravu Amerikancima, kao što je bio i dalje veoma skeptičan prema modelu „stranih investicija“ u strateške privredne sisteme i kontrola stranaca nad ključnim resursima u Srbiji. Zbog toga se i dogodilo bombardovanje 99. godine, a zatim i 5. oktobar, u režiji Amerikanaca i ovdašnje "tajkunske elite iz devedesetih".

Vreme, posle 5. oktobra, nastavak je "socijalno klasne kontrarevolucije" u Srbiji. Razlika u odnosu na devedesete je u tome da glavu reč ima inostrani činilac (politički i finansijski). Sektor ekonomije potpuno je prepušten strancima, dok se "domaći tajkuni" neprestano ucenjuju i od njih se traže brojne protivusluge na unutrašnjem planu da bi održali svoje pozicije na tržište. Poslednja je stvaranje "proevropske socijalno odgovorne vlade", posle nedavno održanih izbora.

Prema tome, da ne bude nikakvih iluzija, ova Vlada ima zadatak da "legitimizuje" klasno socijalne promene, koje su se u Srbiji dogodile poslednjih dvadeset godina. Zbog toga niko ne bi smeo da se čudi "savezu crvene i žute petokrake", koje ideološki i simbolički oličavaju "srpski put u kapitalizam", u poslednje dve decenije.

Priče o "Evropskoj Uniji i socijalnoj državi" već su se na samo početku rada vlade raspršile kao mehur od sapunice. Baš kao i ideja o "nacionalnom pomirenju", koja treba da konsenzusu "tranzicione elite" podari dodatni legitimitet milion nezaposlenih i još toliko socijalno deklasifikovanih ljudi u današnjoj Srbiji. Istina, i sindikat je blagoslovio formiranje ove vlade, pokazujući da je sve podložno "zakonima političkog tržišta" i sveopšte nacionalne i društvene entropije. U Srbiji je kao u najliberalnijoj zemlji u svetu „sve na tržištu“ pa i sama Srbija.

Novi Sad, 13.07.2008

Objavio analitika u 14. jul 2008 6:37:50

...

Oliver Vulović

 VLADA "NACIONALNOG UZNEMIRENJA"

Modifikovani CK DOS-a je uspeo da metarmofozira u Vladu Srbije. Ulogu SSRN-a su zajednički preuzele i podelile već odavno ovde instalirane antisrpske NVO sa jedne strane i RRA sa druge strane a ulogu AFŽ-a Sonja Liht i njena zaista izuzetno dobro spolja organizovana “politička izuzetnost”. LDP se zadovoljio istom onom pozicijom koju je njihov guru Latinka u istoj priči, ali pre 50 godina i tada imala sve do svrgavanja, što isto njenim pulenima sprema sadašnji “Veliki Vođa”, ali se odlučio na strpljivost.

Projekat kombinovane vojno-političke okupacije Srbije je, barem u ovom momentu, doveden do kraja. Poslednji kamičak u cipeli mondijalističke okupacione armade u Srbiji je srpska skupština na Kosmetu. Koliko će i ona izdržati, ostaje da se vidi. Za razliku od predaka iz 1945-e, sadašnja crvena kolona je u svoje redove uključila i sopstvene disidente, koji su kolege iz sadašnje koalicije do nedavno nazivali nacional-socijalistima koje treba vešati po terazijama, a sada su mišljenja da treba podržati napore “Velikog Vođe” da iste po svaku cenu mora progurati u Internacionalu. Pošto su uvideli da u Srbiji ima još ljudi koji za sebe misle da nisu blesavi, krupnu krilaticu “nacionalno pomirenje” su pokušali da zamene sa još glupljim izrazom “političko pomirenje”. Vele da su i jedni i drugi propatili zbog preranih smrti predsednika svojih partija i da je to jedan, pored levičarske provenijencije, od bitnijih integracionih momenata u njihovom sadašnjem političkom zbližavanju. Dakle, moglo bi se konstatovati da je njihova koalicija ishodovana iz smrti. Nasilne smrti sopstvenih vođa, gde su se smrti drugog, ovi prvožalošćeni sa balonima po Beogradu iskreno radovali i na sve načine opstruirali ukop, a nasuprot tome, smrt svog lidera politički toliko raubovali da ne bi bilo čuda ni da ga je pod tadašnjom silnom impresijom i presijom i lično Nadbiskup beogradski predložio Papi za betafikaciju, pošto srpski mitropolit tokom državne sahrane nije zadovoljio njihove visoke doze glorifikovanja. U starom dobrom komunističkom maniru, i današnji CK se ponaša kao da je sve redovno, kao da država nije u kompletnom rasulu i vanrednom i ekonomskom i političkom stanju. Umesto na rešavanje gorućih pitanja, a šta je više goruće nego kosmetsko pitanje, pala je odluka da se prvo radi na skidanju glava Smailovićke, Tijanića i ostalih koji i malo imaju respekta prema mišljenju i one druge Srbije koja nije bila predviđena za gromoglasno nacionalno pomirenje, već su po Hatišerifu iz izborne noći prekomandovani, to jest zamenili mesta sa SPS-om, u sile mraka 90-ih. Što se tiče Koštunice, da nije ogromne političke štete druge vrste, njegov odlazak u opoziciju mi i ne bi izmamio suze, što zbog zakasnelog prelaska iz salonskog u javnopolitičko delovanje u cilju istinske a ne kozmetičke odbrane srpskih nacionalnih interesa na kosmetskom slučaju , a što zbog njegovog olakog prelaska preko evropske prevare na crnogorskom referendumu.

Što se Radikala tiče, izgleda da dok i njihov Predsednik ne napusti na ovaj ili onaj način ovaj svet, oni još dugo neće moći da budu deo “Vođinog zamišljenog nacionalnog pomirenja” i zahtevi za lustracijom i denacifikacijom će ostati da vise nad glavom još samo njima na političkoj sceni Srbije.

Dugogodišnjim agresivnim delovanjem u smislu insistiranja na etičkim razlikama i beskompromisnim političkim razlikama u okviru istog etosa, a da se pri tom ne iskoristi ni jedna prava prilika za detant i politički kompromis, /ovo izmedju DS-a i SPS-a zbog svakojake degutantnosti i ponižavanja samog izbornog procesa kao produkta demokratije ne spada pod izraz kompromis /lako se može pretvoriti u proces veštačkog etničkog raslojavanja i secesije, osim ako ne dođe do građanskog rata i jasne pobede jedne od strana u nekadašnjem etičkom i političkom sukobu. Blaži slučaj / bez rata / u okviru srpskog etosa smo već imali na primeru Crne Gore, gde je tamošnja kriminalna družina dugo godina agresivno, strpljivo i uspešno igrala na kartu banalnih razlika u jeziku, nekim modifikacijama u tradiciji i kratkom periodu samostalnosti u prošlom veku koje je bilo slično samostalnosti koje su imale i mnoge druge srpske državice na Balkanu kroz istoriju, i tako uspela da izdejstvuje referendum pod patronatom EU i na njemu izbornom krađom formira državu kojoj su sada od Srba bliži i Turci i Albanci, a posebno Hrvati. Ovo pominjem jer se u političkom životu današnje Srbije dešavaju opasne stvari kojima je vrata širom otvorio svojim diktatorsko pretećim govorom “Veliki Vođa” nakon kraja u brojanju glasova na parlamentarnim izborima. Njihovo neprestano insistiranje na postojanju dve Srbije, pri čemu se u onoj njima suprostavljenoj ne vrši politička propaganda nego se širi govor mržnje, ne bori se za Kosmet već se vrši povratak u mračne devedesete, pravno argumentovano ne osporava tzv. Tribunal u Hagu, već se ide na sukob sa Međunarodnom zajednicom, ne insistira na što ravnopravnijem odnosu sa EU nego se država odvraća od evropske perspektive i ne osporava argumentavo naše eventualno članstvo u NATO paktu već se radi na gušenju i atlantske prespektive a koja je po njima neodvojiva od evropske, i još se uz sve nabrojano preti Srbima koji drugačije misle da će Srbija u EU ući sa ili bez Srba, već je dalo za rezultat duboku podelu Srbije. Sve ovo daje šansu da se, kod nama po pravilu nenaklonjenim zapadnim političkim kreatorima kriza u svetu , rodi ideja da ovu duboku političku ali i etičku podelu, jednog dana i proglase i za etnički sukob jer će se Srbima imati da se smatra samo onaj deo našeg naroda koji bude bespogovorno izvršavao naređeno mu. Kada već postoje evropski Srbi i oni koji to nisu a posle kreiranja bosanskih Srba, crnogorskih Srba, kosmetskih Srba, našim neprijateljima i njihovim saveznicima u samoj Srbiji neće biti veliki problem i da naprave neke nove vojvođanske Srbe / jer se u Vojvodini sličan scenario delimično već odigrava/ , pa kasnije što da ne i sandžačke ili šumadijske Srbi ili nešto tome slično.

Od ove vlade se ne očekuje neko posebno insistiranje na pažnji prema kosmetskom pitanju jer znamo koju je sastavljao, ali i pored svega moramo moliti Boga da ne bude baš toliko revnosna u totalnom sprovođenju briselskih naloga, jer ili će Srbija zaista u EU ući bez Srba ili će se prethodno etički i politički toliko udaljeni ljudi u ovoj državi podeliti na neke etničke podsrbe i evropske nadsrbe i tako možda odlučiti i da se drugim sredstvima osim političkih sukobe i time podsrbi nateraju na borbu i za biloški opstanak a zatim i na borbu za samo postojanje sopstvene države ,a što je u oba slučaja katastrofalno.

Onaj ko uspe ovakav scenario da spreči imaće prava u Srbiji da govori i o nacionalnom i o političkom pomirenju. I ko ga preživi.

Beograd, 11. jul 2008.

Objavio analitika u 11. jul 2008 19:16:08

SATRTI SRBIJU!

Na briselskom tajnom dogovoru 13. marta 1999. godine čelnici NATO doneli su odluku o napadu na Srbiju! Sastanku su prisustvovali generali Klaus Nauman, Vesli Klark, Švarckopf, Anderson, Rouzman, Žak Klajn, Vilijem Voker i Bernar Kušner... Kao datum određen je 17. mart, ali zbog loših meteoroloških uslova određen je drugi datum, 24. mart. Zahvaljujući obaveštajnom radu srpskih agenata, koji su bili dobro pozicionirani u samom vrhu NATO, vlasti u Beogradu imale su pravovremenu informaciju o početku napada. Čitav sastanak od 13. marta je dokumentovan i Glas javnosti objavljuje zaključke sa ovog sastanka.

Zacrtani ciljevi svrstani su u nekoliko grupa:

1) Stvoriti najoptimalnije uslove za agresiju na Jugoslaviju. Operacijom „Aligator“ poniziti Jugoslaviju i blickrigom poraziti vojsku i policiju na Kosovu i u Jugoslaviji.

2) U slučaju pružanja otpora Jugoslaviju razarati najubitačnijim sredstvima uz korišćenje municije sa osiromašenim uranijumom i kasetnih bombi. Kontejnere s bojnim otrovima i mikrobiološkim materijama aktivirati ako odbrambeni sistemi pruže toliki otpor da se poremete planovi razrađene akcije „Aligator“. Strateške neutronske bombe koristiti za eliminisanje žive sile na granici prema Albaniji i Makedoniji.

3) Formirani Međunarodni sud u Hagu treba da presuđuje po brzom postupku političkom, vojnom i policijskom rukovodstvu Jugoslavije uz selektivan pristup, jer insajderi treba da posluže tužilaštvu i sudu za donošenje brzih presuda. Suditi za najteža dela iz oblasti ratnog prava: za genocid, ratne zločine i kršenje zakona i običaja ratnog prava.

4) U slučaju otpora Jugoslavije, treba ubijati civile, rušiti mostove, bolnice, škole, obdaništa,