SRPSKA ANALITIKA

LUKSEMBURG JE SRCE SRBIJE !

(fotografija - "ALO" novine)

Predsednik Srbije Boris Tadić potpisao je juče u u Luksemburgu sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) Srbije sa Evropskom unijom

Predsedavajući Saveta ministara Dimitrij Rupel rekao je da su ministri zemalja članica EU odlučili da Srbiji ponude da potpiše SSP, kao i privremeni sporazum kao prateći dokument, na osnovu kojeg se Srbiji pruža mogućnost da koristi skoro 90 odsto beneficija na osnovu SSP-a i pre nego što ga ratifikuju sve zemlje članice Unije. Implementacija tog pratećeg dokumenta zavisiće, međutim, kako je objasnio Rupel, od ocene Saveta ministara o ispunjenosti saradnje Srbije sa Haškim tribunalom. - Ovo je velika prilika za Srbiju i snažan signal za Srbe da nam se pridruže i postanu deo EU - rekao je Rupel.
Holandski zvaničnici, međutim, tvrde da je Savet ministara Evropske unije doneo odluku da SSP odmah po potpisivanju praktično automatski bude stavljen van snage sve do ispunjenja uslova pune saradnje s Haškim tribunalom!

- Potpisujemo SSP i prelazni sporazum, ali je Savet upravo doneo odluku da će oba sporazuma biti automatski stavljena van snage. Ratifikacija i primena sporazuma će početi tek kada Savet bude odlučio da je Srbija ostvarila punu saradnju s Haškim tribunalom - izjavio je portparol holandskog ministarstva spoljnih poslova Bart Rijs.

Objavio analitika u 30. april 2008 13:17:40

KAMPANJA U PUNOM JEKU!

(sa sajta subotica.info)

Objavio analitika u 29. april 2008 16:35:50

Latinka ,Biljana i Sonja "zajahale" Srbiju

Javni poziv na preispitivanje oslobađajuće presude Srbiji za genocid


Javni poziv da se 'puni i necenzurisani zapisnici sastanaka 'Vrhovnog saveta odbrane' Srbije 'javno objave kako bi se objektivno mogla oceniti uloga srpske države u genocidu u Bosni i Hercegovini'

Otvoreno pismo predsednicima Međunarodnog suda pravde, Međunarodnog tribunala za zločine za bivšu Jugoslaviju i Republike Srbije

Pre godinu dana, Međunarodni sud pravde (MSP) presudio je u predmetu Bosne i Hercegovine protiv Srbije tako što je oslobodio Srbiju krivice za neposredno učešće u genocidu u Bosni. Mi, članovi međunarodne akademske zajednice, smatramo da ova odluka – koja je doneta bez razmatranja svih raspoloživih dokaza – predstavlja lošu presudu i izdaju načela po kom međunarodno krivično pravo treba da deluje u cilju sprečavanja i kažnjavanja zločina genocida.

MSP je odbio da Srbiji uruči zahtev za predaju necenzurisanih zapisnika sastanaka Vrhovnog saveta odbrane Savezne Republike Jugoslavije. Predložak bosanskog tima odbrane sa ovim zahtevom je odbijen. Sudije MSP su takođe odlučile da ne zatraže od Međunarodnog tribunala za zločine za bivšu Jugoslaviju (MTZJ) predaju ovih dokumenata. Važnost ovih zapisnika za dokazivanje namere Republike Srbije da izvrši genocid protiv muslimanskog stanovništva u Bosni i Hercegovini tokom 1992-1995. postala je očigledna u slučaju bivšeg srpskog predsednika Slobodana Miloševića pred MTZJ. Sudije u slučaju protiv Miloševića imale su ove zapisnike na raspolaganju kada su utvrdile da postoji dovoljno dokaza da bi se Milošević oglasio krivim za genocid u Bosni i Hercegovini – ne samo u Srebrenici 1995. već i u vezi sa zločinima počinjenim od 1992. U proceduralnoj presudi u ovom slučaju od 16. juna 2004. Sudsko veće je zaključilo da 'postoji dovoljno dokaza da je počinjen genocid u Brčkom, Prijedoru, Sanskom Mostu, Srebrenici, Bijeljini, Ključu i Bosanskom Novom'. U nastavku se kaže da se 'moglo utvrditi van osnovane sumnje da je optuženi bio učesnik združenog zločinačkog poduhvata' čiji su 'cilj i namera' bili uništavanje dela bosanskih muslimana kao grupe. S obzirom na ovo, razumno je pretpostaviti, da su necenzurisani zapisnici sastanaka Vrhovnog saveta odbrane bili dostupni MSP-u, da bi presuda možda bila drugačija i da bi Srbija možda bila proglašena odgovornom za genocid. Činjenica da je Sud odlučio da ne traži ove zapisnike vodi nas do zaključka da su na ponašanje Suda u ovom slučaju, kao i na njegovu presudu, uticali politički obziri.

Prema presudi MSP, bosansko-srpski počinioci nigde nisu bili krivi za genocid osim u Srebrenici. Međutim, ovo je već dovedeno u pitanje od strane Evropskog suda za ljudska prava, koji je 12. jula 2007. potvrdio presudu za genocid koju su nemački sudovi doneli protiv bosansko-srpskog paravojnog vođe Nikole Jorgića. Jorgić je u Nemačkoj proglašen krivim za izvršavanje genocida u regionu Doboja tokom 1992., jednom u nizu masakra za koje je MSP tvrdio da nisu genocidni.

Međutim, MSP nije jedini sud Ujedinjenih Nacija koji nije podržao načela međunarodnog prava. Sudije MTZJ su odobrile zahtev Srbije da zapisnike Vrhovnog saveta odbrane dostavi u cenzurisanoj verziji, navodno iz obzira prema 'nacionalnoj bezbednosti' Srbije. Ovo bi bilo jednako tome da je Međunarodni vojni tribunal u Nirmbergu pristao da spreči iznošenje ključnih dokaza protiv nacističkih vođa iz obzira prema 'nacionalnoj bezbednosti' Nemačke. Ustupak MTZJ prema Srbiji bio je rezultat političkog sporazuma Tribunala i srpske vlade i, stoga, još jedan dokaz da su međunarodni sudovi dozvolili da se politika umeša u pravni proces.

Kao predstavnici akademske zajednice, aktivisti za ljudska prava i intelektualci iz svih delova sveta, zahtevamo da se međunarodnoj javnosti kaže cela istina. Stoga tražimo da se puni i necenzurisani zapisnici sastanaka Vrhovnog saveta odbrane javno objave, da bi uloga srpske države u genocidu u Bosni i Hercegovini mogla objektivno da se oceni.

Potpisnici:

1. Dr Marko Attila Hoare, Viši naučni saradnik na katedri za Umetnosti i društvene nauke, Kingston univerzitet; autor knjiga “Istorija Bosne: od Srednjeg veka do danas” i “Genocid i otpor u Hitlerovoj Bosni”

2. Edina Bećirević, Viši predavač, Katedra za krivično pravo, Univerzitet u Sarajevu, autor knjige “Međunarodni krivični sud: između ideala i stvarnosti”

3. Sonja Biserko, Direktor Helsinškog komiteta za ljudska prava u Srbiji, napisala i priredila nekoliko knjiga o srpskom nacionalizmu, između ostalih i knjigu “Bosna i Hercegovina, jezgro projekta Velike Srbije”

4. Dr Robert Donia, Naučni saradnik Centra za ruske i istočno-evropske studije Univerziteta u Mičigenu, autor knjige “ Sarajevo : jedna biografija”

5. Dr Noel Malcolm, Viši naučni saradnik Ol souls koledža, Univerzitet u Oksfordu, autor knjiga “Bosna: kratka istorija” i “Kosovo: kratka istorija”

6. Profesor Norman Cigar, Naučni saradnik Univerziteta marinskog korpusa, Kvantiko, Virdžinija, SAD, autor knjige “Genocid u Bosni”

7. Diego Arria, ambasador, bivši Predsedavajući Saveta bezbednosti UN

8. Sylvie Matton, francuski pisac i publicista, autor knjige “Srebrenica: najavljeni genocid”

9. Profesor Tom Gallagher, O dsek za mirovne studije, Univerzitet u Bradfordu, UK, autor knjiga “Balkan nakon Hladnog rata”, “Balkan u novom milenijumu”, Balkan 1789-1989.”

10. Branka Magaš, istoričar, autor knjige “Destrukcija Jugoslavije”, priređivač knjige “Rat u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini”

11. Quintin Hoare, Direktor Bosanskog instituta

12. Maja Petrović-Steger, Istraživač na Piterhaus koledžu i Odseku za društvenu antropologiju, Univerzitet u Kembridžu

13. Dr Smail Cekić, Direktor Instituta za istraživanje zločina protiv čovečnosti i međunarodnog prava, autor knjige “Agresija protiv Republike Bosne i Hercegovine”

14. Una Barac, diplomirani arhitekta, London

15. Dr Mirsad Abazović, profesor, katedra za Krivično-pravne nauke, Univerzitet u Sarajevu

16. Jasmin Ahić, Viši predavač, katedra za Krivično-pravne nauke, Univerzitet u Sarajevu

17. Dr Susan M. Blaustein, Kolumbija univerzitet, SAD

18. Dr James Lyon, viši savetnik Međunarodne krizne grupe

19. Latinka Perović, istoričar, autor više knjiga o srpskoj istoriji, od kojih je najnovija “Između anarhije i autokratije: srpsko društvo na prelazu između vekova (XIX-XXI)”

20. Biljana Kovačević-Vučo, Direktor JUKOM (Komitet za ljudska prava), Beograd

21. Jasmina Beširević Regan, Dekan Trambul koledža, Jel Univerzitet

22. Sabrina P. Ramet, profesor of Političkih nauka, Norveški univerzitet nauke i tehnike, Trondhajm, Norveška, autor knjige “Tri Jugoslavije”

23. Dr Ronald A. Roberts, katedra za Umetnosti i društvene nauke, Kingston univerzitet, autor knjige “Pravedni rat: psihologija i terorizam”

24. Ed Vulliamy, Viši međunarodni dopisnik londonskog Observera, autor knjige: “Sezone u paklu: razumevanje rata u Bosni”

25. Jens-Martin Eriksen, pisac iz Danske

26. Florian Bieber, predavač iz oblasti Istočno-evropske politike, Univerzitet u Kentu, autor knjiga “Posleratna Bosna” i “Razumeti rat na Kosovu”.

Ostali...

Objavio analitika u 27. april 2008 23:04:56

Austrijanac sa dušom Srbina

Intervju - Peter Handke: Moji su oni koji pate
 

AUSTRIJSKI državljanin, francuski rezident, svetski pisac, prevodilac, scenarista i, kako sam za sebe skromno kaže, „skriveni filozof“, Peter Handke već godinama ukazuje na nepravdu učinjenu Srbima. I sam je, zbog toga, doživeo mnoge nepravde. Između ostalog, pre dve godine skinuta mu je s repertoara predstava u čuvenoj pariskoj „Komedi Fransez“, zbog čega se, verovatno, i sam Molijer okretao u grobu.

- Srbi su jedini narod koji je raspadom Jugoslavije sve izgubio i bio ugrožen, u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, a sada, evo, i na Kosovu - kaže Handke u razgovoru za „Novosti“.

·   Zašto se to dogodilo?

- To je kao grčka tragedija. Sve je unapred bilo predviđeno. Ta tragedija je, možda, mogla da se odigra bez žrtava, organizovanjem mirovne konferencije, ali niko nije želeo da je organizuje.

·   Sve je predviđeno unapred sudbinski, ili je to neko zaista režirao na hartiji, za stolom?
- Uradili su to demoni istorije koji sve pišu unapred!

·   Povodom jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova, živo ste reagovali i u protestnom pismu u „Figarou“ istakli da su, „priznajući albansku državu na Kosovu, samoproklamovani lekari iz zapadne hemisfere prekršili Hipokratovu zakletvu i pokazali se kao lažni doktori“...
- Bio sam još oštriji. Napisao sam da su države-protuve sa Zapada stvorile državu-protuvu za primer!

·   Zbog čega su to uradili?

- To je mehanizam istorije. Fizika istorije. Reč je o osveti. Osveta je fizika istorije. Mrzim tu reč, ali ovo je osveta za borbu koju su za vreme Drugog svetskog rata vodili Jugosloveni, pre svega Srbi, zatim Slovenci, neki Hrvati, neki Bosanci i neki Albanci protiv nacističke Nemačke. Na red je, kao strašan zločin, prethodnih godina došla osveta.

·   Ucene se nastavljaju. Ništa što je uradila Srbija nije dovoljno...

- Evropa koja je, ipak, izazvala rat i raspad Jugoslavije, sad nastavlja s ucenama, poručujući Srbima da ne mogu da uđu u Evropsku uniju, ako ne izvrše određene ustupke. Siguran sam da svi Srbi žele da uđu u EU, ali ne pod uslovima ucene. Zapadna Evropa mora konačno da uvidi da je kriva za svu nesreću i da odluči da otvori granice, bez uslova. Tada više neće ni biti potrebe za formulacijama kao što je „ultranacionalizam“. To su samo povređeni ljudi. Postoji velika razlika između patriotizma i nacionalizma. Bio sam u Srbiji, sreo sam te ljude, i to su patriote koje ne pristaju na ucene. Žele da budu Evropljani, možda čak i bolji nego ovde u Francuskoj ili Nemačkoj. Zašto ne ostave sudovima u Banjaluci, Beogradu ili Negotinu da sude? Bilo bi to mnogo pravičnije nego u Hagu, gde ništa ne funkcioniše. Zatvorenici godinama čekaju na proces i nikom ništa. Sud u Hagu radi pristrasno u korist Zapada.

·   Čemu, u ovakvom svetu kakvim ga opisujete, mogu da se nadaju mali narodi?

- Ničemu!

·   Zašto volite Srbe?

- Nikada nisam rekao da volim Srbe. Volim nekoliko Srba, srpske pejzaže, reke, literaturu, slikarstvo, muziku... Uvek volim narode koji trpe nepravdu. Zar to nije normalno? Sa narodima sam koji pate. To je moj narod. Da moji Austrijanci tako pate, bio bih s njima. Ali, pošto su dosta bogati i bezbedni, ne vidim nikakav razlog da budem uz njih.

·   Na izložbi „Kosovo, vreme enklava“, postavljenoj pre dve godine u srpskoj pravoslavnoj crkvi Sveti Sava u Parizu, pomno ste razgledali fotografije i zapisivali u vašu beležnicu mesta, lica, predmete, tragične situacije, ističući da ćete, možda, jednoga dana o tome nešto napisati. U međuvremenu je izašla vaša nova knjiga „Moravska noć“...

- To što sam video, ne samo na toj izložbi, pretvorio sam u knjigu koja je nedavno objavljena na nemačkom, gde opisujem, u nekoj vrsti metamorfoze, ono što sam doživeo u Srbiji i na Kosovu. Jer, za mene je epopeja realnija od reportaže u opisivanju problema. Opisujem putovanje Evropom jednog pisca koji više nije pisac.

·   Zato što možda Evropa više nije Evropa?
 

- Da, današnja Evropa, trenutno, više nije Evropa! Nije ona Evropa koja mi je bila ideal kada sam imao dvadeset godina. Kada je bilo mnogo nade. To nije definitivno, a ono što je trenutno, krajnje je tužno i za žaljenje.

·   Pre dve godine proveli ste dve nedelje na Kosovu, posetili Kosovsku Mitrovicu, Veliku Hoču, Orahovac i ostale enklave. Govorili ste tada da su vas veoma pogodili ožiljci strašnih stradanja i užasan život ljudi kojima je ograničeno kretanje. Kako tim ljudima pomoći danas?

- Srpski političari imaju dosta pravilan stav. Slažem se sa Solženjicinom koji kaže da nikako ne treba napustiti grobove predaka. Tamo gde ih, uopšte, ima, jer je mnogo srpskih grobalja uništeno na Kosovu. U Orahovcu, na primer, zbog pretnji, mrtvi više ne mogu da se sahranjuju van sela. A oko crkve više nema mesta za grobove. I autobusi, koji retko idu za Kosovsku Mitrovicu, više ne mogu da se okrenu, zbog grobova usred sela! To je tema „Moravske noći“. Namera mi je da ubuduće dva-tri puta godišnje odem na Kosovo, u Veliku Hoču i osamim se, razmišljam. Planiram da odem već za pravoslavni Uskrs, krajem aprila.

·   Kako sačuvati grobove? Kako u sadašnjoj situaciji Srbi mogu da zadrže Kosovo? I, šire, kako mogu da se bore protiv nepravde koju ističete?

- Nažalost, nemam odgovor! Albanska deca s tri, četiri godine, igraju se na ulici, i čim primete ćirilicu na autobusu, automatski se saginju za kamen. Kako albanski roditelji misle da formiraju državu s nasiljem koje se stvara u najranijoj dobi? Šta planiraju? Šta konkretno nude srpskom narodu koji bi s Kosovom izgubio srce nacije?

 Umreću kao pravoslavac

·   PISALI ste svojevremeno vladici zapadnoevropskom Luki molbu da, kad dođe vreme, budete sahranjeni po pravoslavnim običajima. Da li vam je vladika odgovorio?

- Nešto smo, u tom smislu, zajedno stavili na hartiju i napravili neku vrstu ugovora. Nadam se da se taj papir neće zagubiti!
 

·   Zašto napuštate rođenu religiju?

- Posle rata NATO, u ono vreme, protiv Jugoslavije, kada Srbija još nije bila samostalna, Vatikan i Katolička crkva su bili za taj strašni rat, s bombama i „kolateralnim štetama“ u ljudskim životima. Rekao sam sebi da više ne mogu da ostanem u Katoličkoj crkvi. Napustio sam je, a pošto se osećam hrišćaninom, tražio sam od vladike Luke to što smo se dogovorili. Naravno, pod uslovom da ostanem dostojan toga, i pod uslovom da sahrana ne traje previše dugo, naročito ukoliko bude održana zimi! Pravoslavna služba ponekad traje dosta dugo...

Objavio analitika u 24. april 2008 0:19:35

Nacionalna strategija obrazovanja: Hrvatski bukvari za srpsku decu?

Brat bivšeg Tuđmanovog ministra Miomira Žužula Ante zajedno sa Slovencima osvojio bezmalo 50 odsto srpskog tržišta školskih udžbenika

Hrvatski tajkun Ante Žužul, brat jednog od najradikalnijih Tuđmanovih ministara „vanjskih“ poslova, srbomrsca Miomira Žužula - uveliko štampa i prodaje udžbenike za srpske osnovne škole. Prema procenama beogradskih izdavača, hrvatski štampar je zajedno sa slovenačkom firmom „Klet“ zaposeo više od 40 odsto domaćeg tržišta udžbenika, a srpski osnovci učiće prva slova iz hrvatskog bukvara!

Ante Žužul je od 2005. vlasnik nekada slavnog „Bigza“, od kojeg je stvorio „Bigz pablišing“ i „Bigz školstvo“. Veoma agilnim nastupom na srpskom tržištu, Žužul je uspeo da se nametne i raznim poklonima „osvoji srca“ nadležnih za obrazovanje, ali i za uvoz u Srbiju, i postane gotovo monopolista na tržištu školskih udžbenika.

Jedan od vodećih srpskih izdavača koji je želeo da ostane anoniman, prosto je ogorčen takvim razvojem događaja. On za Kurir otkriva da država ništa ne preduzima kako bi sprečila Hrvate i Slovence da svojim udžbenicima obrazuju srpsku decu.

- Žužul nema skrupula. Država mu je nesumnjivo ostavila manevarski prostor i on to maksimalno koristi. Njegovi komercijalisti posećuju škole po Srbiji, podmićuju direktore, pa se tako skoro polovina osnovnih škola u Srbiji odlučila se da kupi njegove, hrvatske knjige. Strašno! Osim nekih verbalnih osuda, niko od nadležnih nije učinio ništa da spreči ovu sramotu - kaže naš sagovornik.

Osim dve knjižare u Beogradu u kojima se prodaju udžbenici čiji su autori - uglavnom Hrvati, Žužulovi akviziteri preplavili su srpske gradove i u unutrašnjosti. U hrvatskim medijima često su se mogle pročitati žalbe njihovih biznismena kako nisu dobrodošli u Srbiju, iako su hrvatske firme već pokupovale desetak srpskih preduzeća, a srpske teško ulaze na to tržište.

- Naša vlast ćutke posmatra kako Hrvati sprovode ekonomsku, ali i kulturnu okupaciju Srbije! Zašto se ovde ne primeni princip reciprociteta, zašto država Srbija ne zatraži od Hrvatske da se isti uslovi poslovanja omoguće i našim biznismenima u „lijepoj njihovoj“ i zašto se dozvoljava da najbolja ovdašnja preduzeća i najplodniju zemlju u Vojvodini kupuju sumnjive privatne firme iz Hrvatske? - pita se sagovornik Kurira.

(Кurir)

Objavio analitika u 21. april 2008 22:06:03

Pozicioniranje stranaka pred majske izbore

Agencija Politikum (mart/april 2008): Za koju stranku/koaliciju biste najradije glasali?

•  Reprezentativni uzorak

•  1300 ispitanika

•  Terensko anketno istraživanje

•  Teritorija Srbije bez Kosova

•  Period: 24. mart – 1. april 2008. godine

Anketa SRPSKE ANALITIKE 

Objavio analitika u 21. april 2008 8:49:37

PSIHOPATOLOGIJA GRAĐANISTIČKOG FAŠIZMA

 Slobodan Antonić

LEGENDA O VELIKOM HIGIJENIČARU

Teofil Pančić, Kroz klisurine, «Biblioteka XX vek», Beograd 2007, str. 408.

Odmah da kažem: Teofil Pančić je dobar kolumnista. Njegov stil je tečan, njegova razmišljanja povezana, njegove ideje privlačno iznesene, uz maštovite slike koje se prosto lepe za čitaoca. On je često duhovit i oštrouman. Čak i kada proizvodi mnogo (a Pančić piše i za «Vreme», i za «Peščanik» i za «Helsinšku povelju») to nije samo «odrađivanje posla». On i tada daje zanatski valjano urađene proizvode. Mnogi ga ogovaraju zbog toga što nema fakultet. Ali, Pančić je puno knjiga pročitao. I, što je važnije, mnoge je i razumeo. Iskren da budem, on često piše bolje od mnogih intelektualaca okićenih najvišim akademskim titulama.

U čemu je onda problem? Možda baš u zavodljivosti koju nosi Pančićeva darovitost. Kao što znamo, «Lukavi», od koga se u Očenašu molimo da nas Gospod izbavi, vrhunske je inteligencije. Baš kao takav, on proizvodi Zlo. Pančić je nesporno darovit. Ali, misaoni kontekst u kome se on kreće usmerava njegovu darovitost u pravcu koji nije baš sasvim neproblematičan. Taj misaoni kontekst, kao što se vidi iz ove Pančićeve knjige, zove se intelektualni globalistički konformizam. Sa moćnim transnacionalnim strukturama iza sebe, Pančiću odista nije teško da «hrabro» juriša na ovdašnje džepove otpora onome što se naziva «evrounionizam» ili «neoliberalni rasizam».

Kao i drugi krstaši globalicizma, i Pančić veruje da je vitez koji se bije sa dvoglavom aždahom. Jednu glavu čine svetski «turbolevičari» (121) tipa Čomskog ili Naomi Klajn (122). Drugu glavu čine lokalni desničari, sa tipičnim «ksenofobičnim, populističkim, delomice otvoreno profašističkim diskursom» (121). Hrabri vitez Teofil juriša na ovu drugu glavu, zamahuje mačem, vitla kopljem. A kada je poseče, verovatno planira da krene u obračun i sa prvom, «turbolevom» glavom beštije. Teško Naomi Klajn, samo kada je se Teofil dočepa!

Ali, ono što je ozbiljno u čitavoj stvari jeste Pančićevo jezično proizvođenje mržnje, svojevrsna lingvistička kontaminacija naše medijske scene. Pančić i sam, u ovoj knjizi, lepo kaže da se Zlo uvek najpre začne u jeziku (138). Naime, protofašistički jezik netrpeljivosti najčešće u sebi krije «nepodnošljivu lakoću demoniziranja Drugog» (160). Drugi, samim tim što je Drugi, postaje neprijatelj (247). Jer, kao što dobro objašnjava Pančić, problem sa običnim, «malim» čovekom, ali i sa mnogim intelektualcem, jeste što su oni često «sistematski lišeni sposobnosti uživljavanja u poziciju Drugog» (371). Pošto nisu u stanju da se postave u položaj Drugog, oni ga ne razumeju. Pošto ga ne razumeju, oni ga se plaše. A pošto ga se plaše, oni ga mrze.

Prvi učinak mržnje je psovka , neprestano misaono i verbalno obezljuđenje Drugog. «Oni (protofašisti – A. S) iskreno ne mogu da veruju da ima ljudi koji ne fukcionišu u tom (njihovom – A. S) pojmovno-vrednosnom registru» (372). Zato za njih Drugi prestaje da bude čovek i postaje poluživotinja. Status životinje Drugi najpre dobije u jeziku («svinja», «stoka», «smrad»). Iz takvog jezika lako proistekne Zločin. A prva najava zločina upravo je jezička dehumanizacija Drugog. «Ono što je neophodno učiniti u pripremnoj fazi Zločina», lepo zapaža Pančić, «jeste simboličko obezljuđenje budućih žrtava» (125).

Paradokslano je da Pančić, taj gorljivi branilac Drugog, uopšte i ne primećuje da i on sam ima svog Drugog! Da i on ima predmet potpunog nerazumevanja, straha i mržnje. I da se ta sistematska mržnja završava potpunim obezljuđenjem Drugog. Njegov Drugi zove se – Nacionalosta, Patriota. I sada gledajte kako se kod Pančića pojavljuje sve ono protofašističko u jeziku, upravo ono što i sam Pančić prethodno prepoznaje kao Veliku Najavu Zločina!

Najpre, obezljuđenje. Patriote nisu ljudi. Kada oni govore to je «rodoljubivo groktanje» (128). Kada se patriote uznemire oni se «uskreketaju» (360). Patrioti nemaju ljudske, već «rutave uši» (79). Oni su «razlarmana kasta potkontinentalnih Dvopapkara, radosnih da smrde» (71). Da, glavno u obezljuđenju je optužba da neko smrdi. Pridev «smrdljivi» najbolji je način nečijeg poživinčenja. «Smrdljivi Jevrejin» zaudara zato što nije čovek. I pošto Jevreji smrde, «konačno rešenje» jevrejskog pitanja nije pokolj, već prosta tehnika društvene higijene.

Poslušajte sada Pančića. Za njega «fekalni Patriota» (147), kao deo «parapatriotske ekipe, vazda spremne da zasmrdi gde god i kom god treba» (207), izrasta u osobeni filosofsko-teološki pojam. Autor tog pojma je lično Teofil Pančić, a pojam glasi: «Govnočovek» (254)! To je suprotni, ali istinski lik «Bogočoveka – na kojeg se licemerno i odurno pozivaju svi ti Desni Tradicionalni Patriotski Hrišćanski Listovi» (254). Takav «Govno-čovek» po pravilu «zasvinji sve čega se dotakne» (366). Stoga svaka stvar koju dodirne «fekalni Patriota» dobije «specifično smrduckav etničko-politički preliv (proliv?)» (366).

Naravno, sve je stvar društvene higijene. Kada se, odmah posle 5. oktobra, a valjda posebno posle 12. marta, vodilo računa o higijeni, takvi su izbacivani napolje prosto «da ne smrde po kući» (378). Nažalost, sa tom higijeničarskom praksom se mnogo brzo odustalo. Ali, ima još nade. Samo da evroreformske snage pobede!

Za Pančića je patriotizam takvo supstancijalno zlo da jednostavno ne može biti dobrog patriote. Kao što za naciste ne postoji Dobar Jevrejin, tako ni za naše građanističke protofašiste ne postoji Dobar Patriota. On je uvek samo Nacionalista, u kojem god obliku da se javi. Pančić daje jednu potpunu i nadahnutu klasifikaciju svih nacionalista.

U prvu kategoriju spada «polupismena fukara» (145). Nju odlikuje «neopevano i neopevljivo prostaštvo i banalnost grotesknih palanačkih Rodoljubaca» (391). To su po pravilu «zadrigle palanačke budaletine» (367) koje «još nisu ni primile hrišćanstvo, o prosvetiteljstvu je besmisleno nagvaždati: do toga će im trebati oko 1500 godina nakon hristijanizacije» (348). Kada se ti Dvopapkari okupljaju, recimo na «skrnavom letnjem derneku u Guči» (120), oni dolaze «iz samo dva pravca: s Koca i Konopca» (111). Naravno da takve spodobe koje se deru po Guči i nisu ljudi već «dvonožni egzemplari» (145). Najgore je, međutim, upozorava nas Pančić, što taj «zadrigli fašistoidni polusvet» (315) zapravo «sve vreme merka najpogodnije mesto da nas pobaca u kanjon» (349). Zato, valjda, sa nacionalističkom fukarom čovek nikada ne može biti dovoljno surov.

Druga kategorija srpskih nacionalista jesu intelektualci. To je «perverzni soj negovanih, znanjem, elokvencijom i otmenim manirima pristojno opskrbljenih Patriota Opšte Prakse među intelektualcima» (145). Odmah sam se i sam prepozano među ovim sojem. Ali, ostalo mi je nejasno, zašto ono - «perverzni»? Znam da protofašizam uz «pogrešne» ideje ili poreklo obavezno dodaje i moralnu iskvarenost koja se po pravilu ispoljava u seksualnoj perverziji. Jevereji su, tako, bili ne samo smrdljive svinje, već i muželošci i skotološci. Zato me je kopkalo koju vrstu seksualne perverzije upražnjavamo mi, intelektualci-nacionalisti? Ubrzo me je Pančić lišio svake neizvesnosti. Lepo je objasnio da sve te «`fine` desničare uvek i svugde paraerotski uzbuđuju ti divlji primitivci » (159). Dakle, najzad je razotkrivena naša Tajna! Ti nacionalistički intelektualci, svi ti kabinetski desničari, zapravo su samo dobro prikriveni homoseksualci, latentni muželošci koji perverzno uživaju u prljavom, ali jakom muškom telu Primitivnog Nacionaliste!

Hej, ali otkuda sada «homofobija»? Nije li Pančić predstavnik potpune EU tolerancije i potpunih seksualnih ljudskih prava? Ne zalaže li se i sam za legalizaciju «lakih» droga i ozvaničenje homoseksualnih «brakova» (330)? Da, ali protofašizam je neumoljiv gospodar. Na površini možete biti koliko hoćete «tolerantni» i «ljudskopravaški». Ali u svojoj mentalnoj dubini vi ostajete netrpeljivi, zli i diskriminatorni. Zato ćete, u obezljuđenju Drugog, primeniti sav uobičajeni arsenal protofašističkih stereotipa. Pa čak i one koji su u neposrednoj suprotnosti sa vašom sopstvenom ideologijom!

Ali, da se vratimo Pančićevoj tipologiji nacionalista. Sledeći njihov soj su naizgled pristojni i normalni ljudi. U taj soj ne spada niti fukara, niti inteligencija. Čine ga ljudi iz srednje ili čak iz više klase (tzv. japi-fašisti; 79). Naizgled normalni nacionalista zapravo je, podučava nas Pančić, «bolesno, upadljivo normalan». A svako ko je gledao Hičkokove filmove, a Pančić ih je gledao sve pa zato i zna, nema nikakvu nedoumicu da su upravo takvi «najsumnjiviji». «Taj je manijakalni ubica, vidi mu ruke, otr`o ih o zavesu» (70).

Kakva pronicljivost! Na Primitivnom Nacionalisti i na Intelektualcu-Nacionalisti odmah se lepo vidi ko su i šta su. Prvi je smrdljiva svinja, drugi je perverzna pederčina. Ali, neki nacionalisti su toliko pokvareni da se majstorski prerušavaju u Normalne ljude. No, ne mogu prevariti našeg Teofila. Njegov njuh ih neumoljivo detektuje. Baš to što izgledaju «nekako isuviše normalno» za Pančića je najbolji dokaz da su zapravo nenormalni! I on, neumoljiv kao smrt, strog ali pravedan, upire prstom u njih, razotkriva njihov unutrašnji smrad, razotkriva tog Govno-čoveka, tog fekalnog Patriotu, i objavljuje: «Higijenšite ih! Da nam više nikada ne smrduckaju po kući!».

Ako ste mislili da je ovim upotpunjena Pančićeva klasifikacija i da sada ni jedna fela nacionalista nije ostala nepokrivena, grdno se varate. Ostala su – njihova deca! Da, čak su i deca Nacionalista i Patriota nekako drugačija. Razumljivo, jer je nacionalizam takva genetska bolest koja se prenosi sa kolena na koleno. Otuda naš higijeničar Pančić ne može a da se ne osvrne i na njihov «smrad». Dakle, podučava nas Teofil, svima je poznato da su «deca osmoškolske dobi, muška osobito, neretko baš krasni mali fašisti» (278). Čak i kada su naizgled dobra i potiču iz valjanih porodica, ta deca su suštinski zla jer dolaze iz dobrih, ali nacionalističkih porodica. «Nisu oni Prljavi Mali Fašisti zato što su`nevaljali`, naprotiv, kao dobra deca , oni postaju verne kopije svojih nakaznih roditelja, pokorno reprodukujući njihov govnarski weltanschauung do u lošu beskonačnost. Sva velika zla ovoga sveta počinila su bivša dobra deca , takvih se treba kloniti kao kuge» (277).

I kada takva, nakazna deca od nakaznih roditelja postanu tinejdžeri, ona ne mogu biti ništa drugo do Mladi Mutanti. Sva ta balavurdija, objašnjava Pančić, koja danas peva srpsku himnu na tribinama i po ulicama kliče «Kosovo je srce Srbije», zapravo je sastavljena od «Mutanta Devedeetih» (380). Reč je o novom pokolenju mladih nacionalista, «zastrašaujće mutiranih u skladu sa onom vrstom genetskog inženjeringa koji je devedesetih oblikovao naše živote, a od kojih su oni najteže mogli da se odbrane, jer nisu posedovali iskustvo» (380). Ti Mladi Mutanti baš su se nakotili, vajka se Pančić, svuda ih ima, a što je najgore, lepo se vidi da ne vole naše prijatelje iz Brisela i Vašingtona, da ne uživaju da gledaju B92, da ne vole da slušaju Dve Svete Cece iz «Peščanika», da odbijaju Suočavanje Sa Srpskom Genocidnom Prošlošću.

Ali, ništa ih neće spasiti. Srećom, tu je Veliki Higijeničar! On će ih namirisati, on će ih razobličiti, on će ih neumoljivo označiti. Sve njih, i one primitivne, i one obrazovane, i one siromašne, i one bogate, i one stare i one mlade, i decu, i starce, sve, sve... Niko se neće izvući, na sve njih Veliki Higijeničar udariće jedno veliko i neumoljivo «O». A ono će značiti - «Očistiti!». I kada dođe dan, o samo kada dođe taj veliki Dan Higijene, i kada nam naši vašingtonski prijatelji pošalju dovoljno jaku ekipu za deratizaciju i dekontaminaciju, i kada hiljadu mladih «EU-nema- alterantive»-Higijeničara uđe u škole i na fakultete, u bolnice i porodilišta, o kakvo će samo Čišćenje onda da nastane! Sve će da prašti od čistoće, sve će da prašti od higijene! A Veliki Higijeničar samo će zadovoljno da gleda, da pije svoje «Zlatorog» pivo (jer, kako nam je lepo objasnio, «svako ko zna nešto o pivu radije će kupiti Zlatorog iz Laškog od bilo kojeg domaćeg pivolikog bućkuriša»; 97) i da kaže: «Ove ovde sam sredio, dajte sad da se malo pozabavim i sa Naomi Klajn!».

Ali, do toga dana, naš Veliki Higijeničar ne gubi vreme. On nastavlja da vredno udara «O» na svakog kod koga namiriše tu strašnu bolest zvanu nacionalizam. I evo ga kako nikoga ne preskače. Ni Natašu Jovanović (SRS), koja je «razularena Gibaničaruša» (80), ni Boru Đorđevića, koji je «osvedočeni, eksplicitni i nesumnjivi ratno-nacionalistički huškač» (257), ni Aleksandra Vučića, koji je «japičetnik koji bi kod Hičkoka sigurno igrao odlikaša-masovnog ubicu» (82), ni Matiju Bećkovića, koji je «jedan od apostola srpske sramote» (273), ni Aleksu Đilasa, koji kada govori ima «Izliv Sluzi u Javnosti» (73), ni Kostu Čavoškog, koji je «opskurni radikalno desničarski politikant» (137) koji se «odao genocidu» (137)...

Da, neumoljiv je Pančić. Jer, ti nacionalisti baš umeju da ga iznerviraju. Oni iz svojih «gadnih usta» (207) štošta «umeju da izarlauču» (81), da «palamude» (141), «lupetaraju» (177) «sumanuto trućaju» (179)... Ako još u tome ima neke argumentacije, nekog znanja ili logike, niko ljući od Pančića. Zato je Teofil posebno besan na Čavoškog. Zato, dok se seća kako je Čavoški svojevremeno negde nešto «istrtljao» (za to što on govori, veli Pančić, «ne postoji uljudija reč»; 136), Teofil kaže da «likovi poput Čavoškog simbolički zapišavaju naše buduće grobove i radosno jašu na bombi koja otkucava» (136). Stoga se Pančić s pravom pita: «koliko bi to ljudi trebalo da pomre pa da Čavoški zaćuti?» (137)

Ali, ne brine Pančić, ućutaće Čavoški, ućutaće Aleksa Đilas, ućutaće Matija Bećković, ućutaće sav taj «perverzni soj negovanih, znanjem, elokvencijom i otmenim manirima pristojno opskrbljenih intelektualaca». Oni će biti konačno ućutkani u tom velikom Danu Higijene. Posle njega Srbija će konačno biti sterilno čista, konačno umivena, konačno europejska, i konačno spremna da konačno bude vaznesena na konačno nebo punopravnog članstva NATO pakta. O, ta divna Konačna Rešenja! Pomolimo se Svetom Teofilu, da taj Dan što pre dođe!

(Pečat, 11. april 2008)

Objavio analitika u 20. april 2008 10:56:17

Čestitke i pozdravi...

    Buš: "... pa onda neka ti je srećno Kosovo Beni".
   Benedikt:  "Hvala Džordži, hvala....tvoj sam dužnik! " 

Objavio analitika u 17. april 2008 21:44:07

GOTOVO JE?

Stratfor: Cilj Zapada bio da ukloni Rusiju 

Primarni cilj Zapada nije bio da Kosovo postane funkcionalna država već da se polako ali sigurno odstrani ruski uticaj sa zapadnog Balkana, ocenio je Peter Cajhan iz američke agencije za strateška istraživanja Stratfor.

U razgovoru za Radio Slobodna Evropa, Cajhan je ocenio da Kosovo dugo neće biti nezavisna zemlja u funkcionalnom smislu, već "protektorat Evropske unije i, u manjoj meri, NATO-a najmanje još jednu generaciju". Uz ocenu da je Beograd "sada apsolutno poslednji bastion ruskog uticaja na Balkanu" Cajhan je dodao je Zapad "vrlo agresivno odigrao tu geopolitičku igru koja je nepromenjiva".

Istovremeno je dodao da "sada kada je ruski uticaj odstranjen" očekuje "relativno postojano, iako ne prebrzo, smanjenje američkih trupa u čitavom regionu". "Amerika će zadržati veoma nizak nivo diplomatije, neće baš potpuno nestati sa scene, ali će, u suštini, sve prepustiti misiji EU. U smislu svog oružanog prisustva, ona se priprema za odlazak iz regiona", rekao je stručnjak Stratfora.

Cajhan je ocenio i da se "nezavisnost Kosova nije dogodila zbog samog Kosova" već je, za Evropljane, ona značila "uklanjanje potencijalnih prepreka koje je Srbija stvarala, kako zajedničkom evropskom tržištu, tako i širenju Unije", dok je za Amerikance "bila sredstvo potiskivanja ruskog uticaja iz regiona".

Događaji na severu Kosova, prema Cajhanovim rečima, "zavisiće u najvećem stepenu od namera Beograda". "NATO nema kapacitet da iz dana u dan, sistematski, nameće rešenje na severu Kosova. To znači, da ako paravojne, odnosno, policijske jedinice Srbije odluče da uzmu u zaštitu Srbe na severu Kosova, vrlo je verovatno da ćemo imati de fakto podelu Mitrovice", kazao je.

Cajhan je naglasio da ne može da kaže da je takvo rešenje već sada izvesno ili neizbežno, ali je dodao da će "odluka o tome da li će do njega doći biti doneta u Beogradu, a ne u Vašingtonu ili Briselu". "NATO i EU jednostavno nemaju kapacitet da to spreče, tako da, ako Srbija bude želela da takvo rešenje isforsira, ona će to i moći", rekao je.

Na pitanje da li je nezavisnost Kosova donela regionu zapadnog Balkana više stabilnosti ili nestabilnosti Cajhan je rekao da ključni događaj nije nezavisnost Kosova nego nedavni NATO samit, odnosno, činjenica da su Hrvatska i Albanija dobile pozive za članstvo, a Makedonija uslovnu pozivnicu. "Nakon ovog dogadaja, ako pogledate mapu Srbije, videćete da je NATO kompletno 'zacementirao' sve njene granice" rekao je Cajhan i dodao da "to znači da građani Srbije koji uskoro izlaze na izbore biraju između samodestrukcije i strateške irelevantnosti".

Drugim rečima, precizirao je, biraju "između ekonomskog napretka uz organizaciju koja ih je bombardovala ili destrukcije". "To je sve što je ostalo. Izgubili su Kosovo, izgubili su Crnu Goru, izgubili su sve druge republike bivše Jugoslavije. Ako nakon svega ovoga, sada izaberu kurs konfrontacije, izgubiće i severnu pokrajinu", kazao je.

"Dakle, gledano iz perspektive Zapada, rat je završen, Srbija je izgubila. NATO i EU su se sad proširili do tačke u kojoj nije moguće da Srbija ili Rusija bilo šta u regionu promene ili poremete", rekao je Cajhan.

Stručnjak Stratfora ocenio je i da je "Srbija dobrodošla da se pridruži EU, ali pod uslovima koje EU definiše, a o kojima se neće pregovarati, kao što se neće pregovarati ni o Kosovu".

(www.novine.ca)

Objavio analitika u 16. april 2008 10:21:13

...

 Ðorde Vukadinović

UVELA RUŽA EVROPSKA

"Evropska unija trebalo bi da pomogne proevropskim snagama u Srbiji potpisivanjem SSP-a pre 11. maja. Moramo da ucinimo sve kako bismo kod ljudi u Srbiji stvorili utisak da ih želimo što je moguce bliže nama. Hocu da 10. maja zaspim i da mi savest bude cista da smo uradili sve što smo mogli, a ne da se 12. maja probudim i shvatim da smo mogli da ucinimo više… Ja mnogo volim Srbiju, iako je ona sklona da gleda nazad umesto napred."

Ove reci Havijera Solane i srpske reakcije na njegovu izjavu odlicno ilustruju nadrealnu situaciju u kojoj se Srbija nalazi u predvecerje još jednih, ko zna vec kojih po redu, "istorijskih" izbora u poslednjih nekoliko godina. (Uzgred receno, ovoga puta izbor zaista jeste strahovito važan i - barem na kratke staze - gotovo sudbinski. Ali je pitanje koliko ce rezignirana i od svih aktera non-stop varana i lagana srpska javnost biti u stanju da to prepozna.)

Dakle, s jedne strane, imamo Solanu, nekadašnjeg generalnog sekretara NATO-a i coveka koji je formalno izdao naredenje za pocetak bombardovanja Jugoslavije, a koji danas, sa pozicije prvog diplomate EU, glasno razmišlja o merama koje bi trebalo preduzeti da bi se kod ljudi u Srbiji "stvorio utisak da ih želimo". Na drugoj strani, imamo komicnu srpsku politicku scenu, gde se oni koji Solanu najžešce kritikuju zbog mešanja u srpski politicki proces, zapravo, pritajeno raduju zbog toga što njihove politicke protivnike evidentno blamira, prikazujuci ih kao svoje favorite i šticenike. A one "proevropske snage" kojima bi, navodno, Solana želeo da pomogne (citaj - Tadic i njegove demokrate - buduci da se Jovanovic i LDP u tom pogledu barem ne femkaju) svijaju se i uvijaju u istovremenom pokušaju da ne budu nezahvalni prema Solani, a da, opet, u ocima domace javnosti ne ispadnu baš obicne "zapadne marionete".

E, sad, druga je stvar što bi Havijer Solana, da su Srbi zaista više skloni, ne "gledanju unazad", nego makar elementarnom nacionalnom pamcenju i dostojanstvu kojim se inace toliko ponose, što bi, dakle, u tom slucaju, doticni Solana u Srbiji vec odavno morao biti proglašen personom non grata, umesto što nam, zajedno sa haškim tužilaštvom i Olijem Renom, odmerava stepen napretka na evropskom putu. Nema veze što Solana, kažu upuceni, "nije najgori". Nema veze ni što svi znamo da je on u citavoj toj prici bio samo pion koji je izvršavao tuda naredenja.

Ali, dobro, Solanu na stranu, šta mi to konkretno zameramo Evropi, odnosno Evropskoj uniji? Šta se to ona i kada o nas tako ogrešila? I nije li evroskepticizam koji se poslednjih meseci sve više pomalja u srpskoj javnosti samo posledica aktuelne izborne kampanje i politickog sukoba izmedu dojucerašnjih koalicionih partnera koji su se, uostalom, svojevremeno utrkivali u tome ko ima više zasluga i ko je stekao više poena na "evropskom putu Srbije"?

Stvar, medutim, stoji upravo obratno. Razne predizborne kampanje, sitne racunice i partijski interesi - a narocito nekriticki prihvacen i bezbroj puta ponovljen podatak o tome kako je "najmanje dve trecine gradana cvrsto opredeljeno za ulazak u EU" - sprecavali su da se do sada trezveno razmotri spoljnopoliticka orijentacija zemlje i ozbiljno razmotre geopoliticki plusevi i minusi podrazumevanog "evro-atlantskog" kursa. A Srbija je opet u kampanji, i to kampanji u kojoj je jedna strana na "evropsku buducnost" bacila prakticno sve svoje karte, a ni druga - delom iz uverenja, a delom zbog pomenutih 66 odsto - te "evropske perspektive" ne želi, odnosno ne sme da se u potpunosti odrekne.

I tako se opet propušta prilika za ozbiljnu debatu. A narocito za "jereticko" pitanje da li se isplati žrtvovati nacionalne interese i ostatke nacionalnog samopoštovanja zarad krajnje neizvesnog i naknadnog ukrcavanje u poslednji vagon vec uveliko prepunog evropskog voza. Možda je svojevremeno to i bila dobra opcija i možda je greška što se nismo ukrcali medu prvima. Ali danas samo poslednji evroentuzijasti, tacnije evrolobisti mogu da se prave kako ne vide da je, zapravo, vec dobrano opala pozlata sa rama "Evrope bez granica". I da su pod naletom sve hladnijih vetrova sa Atlantika i Urala cvetovi evropskog jedinstva vec prilicno uvenuli.

"Bolje ikad, nego nikad", reci ce neko. No, to je zapravo dosta sumnjiva teza. Znam da zvuci neverovatno - ali recimo da je pisac ovih redova pre dvadeset i kusur godina bio prilicno vešt u baratanju fudbalskom loptom i teniskim reketom. I da se posvetio tome umesto knjigama, filozofiji i politici možda bi od njega nešto bilo. Ali zamislite da sada, cetvrt veka kasnije, reši da "nadoknadi propušteno". Kakva bi to bila komedija, kakva glupost i kakva opasnost! Šta hocu da kažem. Naprosto to da se, kako u životu tako i u istoriji, neke prilike propuštaju, a neke druge ukazuju, i da je besmisleno pokušavati zaustaviti vreme i juriti davno propuštene vozove.

(Politika)

Objavio analitika u 15. april 2008 7:22:08

...

Igor Ivanović 


ILIJA ČVOROVIĆ – PRVI SRPSKI ANTIGLOBALISTA

«Ko nije u liku Ilije Čvorovića prepoznao svog oca, taj nije rastao u tipičnoj srpskoj porodici» - govorio je moj prijatelj početkom osamdesetih godina. Bilo je to vreme'hladnog rata' između Istoka i Zapada i njihove neprestane borbe za politički i kulturni uticaj svuda po svetu. Podele su zahvatile i nas. Moja generacija je rasla u 'mekom' komunizmu i navijala je za liberalni i dobro dizajnirani Zapad, dok su naši očevi bili okrenuti ka Istoku. Kasnije se ispostavilo da su to činili mnogo manje zbog komunizma, a mnogo više zbog tradicionalne ljubavi ka Rusiji.

Ilija Čvorović dočekuje 5. oktobar

Svi naši očevi su izgledali i ponašali se isto. Zdepasti i namršteni, ispod staromodnih brkova, još od detinjstva na selu negovali su kult 'glave porodice'. Uvek kruti i strogi, tvrdoglavo su gospodarili kućom. Na poslu su bili sasvim drugačiji ljudi: mirni ko bubice, vredni i poslušni. Za 35 godina radnog staža ni jednom nisu zakasnili na posao.

Kada se pojavio 'Balkanski špijun' i kada je glavnu ulogu poneo kultni glumac moje generacije Bata Stojković odmah je postalo jasno da će to biti još jedan od stubava našeg sazrevanja i prevaspitavanja (uz Tikve i Milutina, Maratonce, Alan Forda, Kuma 1. i 2, Kafku, Doli Bel, Zvezdin Sever i Duleta, EKV i Točka, Azru i Čorbu, Nadrealiste i dr). Kroz lik Ilije Čvorovića videli smo ogromno uveličavajuće staklo svih zabluda i ideoloških bolesti naših očeva. Smejali smo se ovoj grotesknoj budaletini čija je paranoja mutirala iz kolektivnog nesvesnog stanja.

Onda su nekako podmuklo došle devedesete i donele još veće podele. Rovovi iskopani između generacija koje su imale različite vrednosne sisteme, postali su i rovovi između različitih političkih opredeljenja. Nacija se podelila: za i protiv Miloševića. I sam Dušan Kovačević, koji je morao da trpi torture Miloševićeve vlasti, razmišljao je kako bi njegov Ilija Čvorović u to vreme nužno postao tvrdi SPS-ovac, a brat mu Đura radikal.

Danas smo već nekoliko godina u novom milenijumu. Vlast je u međuvremenu 'okrenula cajger': prvo se promenila - pa onda menjala, tako da su se podele ublažile. Nema više apsolutne ideološke istine u Srbiji i manihejske podele na 'crno i belo'. Prošlo je i dosta godina i premnogo događanja, pa je vreme za pokušaj stavljanja ovog 'živog lika' u ramove novih tumačenja i drugačijih gledanja.

Ko je, zapravo, Ilija Čvorović?

Šta je nesporno i opštepoznato kao negativno u liku Ilije Čvorovića?

Da je staljinista i paranoik, da je pratio i maltretirao nedužnog čoveka i da je uvrteo sebi u glavu međunarodnu zaveru koje nema ni u naznakama.

 Šta je vrlo verovatno u biografiji Ilije Čvorovića?

 Da je seoskog porekla i to najverovatnije iz Bosne ili Hrvatske gde se kao mladić priklonio partizanima, prvenstveno zbog odbrane od ustaške kame. Da se u tom ideološkom pokretu postepeno zaljubio u ideje 'svetske pravde i jednakosti'. Da je na samom kraju rata poslat na Sremski front kao i većina srpske omladine, gde je ranjen i jedva uspeo da preživi. Da mu još rana nije pošteno ni zarasla a da su ga njegovi drugovi uhapsili i poslali na Goli otok, gde je u paklu izdržao dve godine. Da je živeo u stalnom strahu od novog hapšenja i pod čestom prismotrom i da mu dugo vremena ništa nije bilo jasno.

 Šta je to ostalo nezapaženo, a pozitivno je u liku Ilije Čvorovića i zapravo čini temelj ovog tumačenja?

 Prvo, da je on vredan čovek koji je celoga života tvrdo radio. Sigurno je neuporedivo više dao društvu nego što mu je to društvo vratilo. Dirinčio je i ćutao disciplinovano verujući u nužnost individualne žrtve zarad opšteg dobra. U žučnom razgovoru sa ćerkom njegova žena Danica kaže: 'tvom ocu je često u životu bilo teško, proživeo je vek kao pas, bio vređan i ponižavan, crnčio je i radio...'. Ovakav tip ljudi muku podnosi uspravno, iznutra, noseći ćutke svoje sudbinsko breme. To su ljudi koji su teško živeli, mučene duše, generacije 'rođene u plaču i sazrele u muku'. Na drugom mestu Danica kaže podstanaru: '25 godina smo proveli po šupama, podrumima...on je postao srčani bolesnik, a ja zaradila reumu...onda smo podigli kredit i u dugovima smo do guše...' Bilo je to vreme kada je društvo gotovo svakome davalo stan, Ilija spada u manjinu koja nije imala tu opštu privilegiju. Zaradio je svoj krov nad glavom pošteno, sa svojih deset prstiju, kao i svaki građanin savremenog tržišnog sveta. Nikome nikada sigurno nije ostao ništa dužan.

 Drugo, da on spada u one ljude koji o svojoj bolesti nerado govore, čak se i stide. Tako im je lakše, jer ne žele nikome da budu na teretu. Radije će i umreti nego postati nečija mučna obaveza. Koliko je samo naših očeva otišlo prerano na onaj svet samo zato što su se predugo stideli da priznaju da su bolesni?! 

 Zatim, Ilija Čvorović je bez ikakve sumnje pošten i čestit čovek. To nije alibi njegove sudbine, to je ideal njegovog života. On sam kaže: ' živeo sam ko pošten čovek i umreću ko pošten čovek...' Ovo je suštinska vrednosna parabola njegovog bivstvovanja na zemlji, koja je u današnje vreme postala retkost. Ilija Čvorović drži do sopstvenog ugleda i časti: 'neću da mi se ime provlači po novinama i da prstom upiru u mene...'. Ovakva spremnost na veliku žrtvu zarad izbegavanja sopstvene sramote predstavlja kapitalnu, ali nevidljivu moralnu investiciju. Traži 'celog čoveka celog života' i sem lične satisfakcije, zvaničnih priznanja nema. Kakva suprotnost sa brendiranom filozofijom 'Novog doba', tim zavodljivim 'carstvom privida' u kojem vladaju zakoni brzih i površnih medijskih intervencija. 

 Dalje, Ilija je nesumnjivo miran i patrijahalan čovek. Skromnog izgleda, ali osoba koja drži do sebe, uvek uredan i čist. Konzervativan u najboljem smislu te reči. Bezrezervno privržen porodici, tip čoveka koji nikada, ni za živu glavu, ne bi prevario svoju ženu. On sve 'daje u kuću', ne ide u kafane i živi za to da iškoluje svoje dete za doktorku. Njegova žena plače od radosti kada joj ćerka kaže da se zaposlila, on je krut čovek pa ne pušta suzu, ali mu se srce topi od miline ('i meni nešto lepo da se desi!'). Poštuje običaje, vadi sve pare iz novčanika i daje ćerki da počasti društvo.

Uopšte svi oni 'znaju red' i izkazuju poštovanje. Brat Đura dolazi u posetu i nosi pune ruke skromnih poklona, ljut je što nije ranije pozvan da pomogne Iliji i što ga je ovaj samo zvao da pomogne snajki ('ovako bar znam...nemam brata!'). Oni spadaju u one većinske i u javnosti nepravedno zapostavljene srpske porodice u kojima su odnosi među braćom čitavog života skladni i više nego solidarni.

 Potpuno je vidljivo da Ilija Čvorović nije koristoljubiv čovek i da za sebe lično ne traži ništa. 'Mene ako se sete za Dan bezbednosti, sete se, ako ne ništa... to je bila moja dužnost, da jednog čoveka izvedem na pravi put.' Ako ovakvo osećanje dužnosti izvadite iz poznatog konteksta i izvršite njegovu depersonifikaciju, dobićete najopštije i najcenjenije mesto zapadne heroike - top-temu mnogih filmova, knjiga, emisija, magazina u kojima skromni čovek svesno postaje dželat, samim tim i žrtva, zarad zaštite bezbednosti zajednice. To je ona kultna rečenica iz Skorsezeovog Taksiste: 'neko mora nešto da učini'. To je trenutak kada obični čovek, kome je svega preko glave, uzima mač osvete u svoje ruke. U zapadnoj umetničkoj industriji najčešće takav junak biva prvo progonjen, a na kraju mu svi priznaju da je bio u pravu. On tada prolazi kroz apsurdnu katarzu, umesto pomoći čitavom društvu dovoljno je i saznanje da je pomogao bar jednom jedinom čoveku.

 Jasno je da je Ilija spreman da sve žrtvuje zarad svoje ideje i da sam bude velika žrtva: 'ja sam u ovaj posao uložio sve svoje, svoje znanje, pare, iskustvo...'. Na drugom mestu Danica kaže: '...sve sam finansira, zadužio se preko pet miliona'. Kao i svaki fanatik i idealista Ilija Čvorović je hrabar čovek. On u svojoj iskrivljenoj predstavi vidi problem i ne beži od njega, ne zadovoljava se odgovorima koje dobija od zvaničnih institucija i ne smatra da je time on umirio svoju savest i ispunio svoju dužnost. On prosto ide do kraja. Čak i u tom ludilu morate mu priznati neke uzvišene stvari: spremnost na samožrtvovanje i idealizam. U današnjoj civilizaciji koju polako razjeda postmodernističko mrtvilo nepostojanja ideja i ideala, kovertirana podrška svemu što je 'in' i 'urbano', šansu su dobili neki bledi i površni ljudi. I zbilja, koliko je u poslednjih dvadesetak godina ispred naši očiju prošlo takvih mediokriteta koji su nam krojili sudbinu, a koje je interesovala samo bedna lična promocija, sitna korist i kukavičko srebroljublje?!

 U svom političkom biću Ilija Čvorović veoma poštuje autoritet države i njene institucije. On je zapravo 'legalista' i pokorni građanin ('mi smo stabilizaciju prihvatili...'). U njegovom životu sve se menja kada stigne poziv sa zvaničnog mesta: 'kad se to policija interesovala za nekog poštenog čoveka...' Ukoliko čovek voli svoju državu i poštuje njene institucije, onda su ova shvatanja sasvim opravdana i logična. Na takvom poimanju građanske svesti i discipline počivaju liberalne države kojima se mi danas divimo. Da li je problem samo u Iliji Čvoroviću ili i u našoj hipokriziji? Dajemo za pravo zapadnim medijima da oblikuju javno mnjenje uprošćavanjem, pa i iskrivljavanjem slike stvarnosti i time štite interese sopstvene države. A kada Ilija kaže 'ima ko je u ovoj zemlji zadužen za istinu', odmah ga proglasimo paranoikom i fatalistom.

 Jasno ja da Ilija Čvorović nije religiozan čovek u smislu spoznaje. Ali, sa druge strane, njegovo biće je u osnovi tradicionalističko i satkano od niza osobina iz hrišćanskog kanona, kao što su skromnost, požrtvovanost, nesebičnost, vrednoća, smernost, poštenje, disciplina, patrijahalnost...  Jasno je i da su ovo vrednosti na kojima je, između ostalog, građena evropska civilizacija i na kojima i danas počiva. Lako je uočljivo da Ilija Čvorović poseduje u svom karakteru širok spektar osobina za najiskrenije poštovanje i da je danas malo ljudi sa takvom moralnom arhitekturom. Pa kako je onda ovaj obični čovek umesto temelja društva odjednom postao paranoik koji progoni nedužne ljude?

 Sve potiče još iz njegove mladosti, tačnije od dvogodišnje robije. Ovaj nedužni zatvorenik je morao izdržati golgotu zbog premene kursa jedne politike. Ni krivom ni dužnom, naneta mu je duboka duševna rana, koja nikada nije zarasla. Ceo život je živeo sa osećajem gorčine i nepravde. Obeležen kao krivac ('a na stolu fascikla sa kružićima od kafe... moj slučaj!') patio je, stideo se i kajao ('jednom sam robijao što sam verovao ljudima'), uporno čekajući rehabilitaciju. Ona nikada nije stigla, kao ni kod stotine hiljada drugih, po raznim osnovama nepravedno proglašenim krivima, a on se čitavog života osećao dužan prema državi ('ja sam ovom društvu uvek bio sumnjiv'). Stideći se negde samog sebe, otišao je korak dalje: iz velikog straha da ne ode na onaj svet 'dužan i grešan' rešio je da preuzme stvar u svoje ruke.

Epilog svi znamo. Kraj je čista tragedija. Bolno je njegovo ispovedno saznanje: 'Jel` to znači da sam celog života bio budala? Da sam uvek bio na suprotnoj strani?'

 Ilija Čvorović i evro-atlantske integracije

U međuvremenu mnoge stvari su se promenile u našim životima. Ilija Čvorović danas zvuči manje paranoično, ponekad čak i kao slučajni prorok. Tako je famozna Vinča postala Irak, gde je histerija 'oružja za masovno uništenje' dostigla najviše domete apsurda. Ko se poslednji smeje, najslađe se smeje - kaže naša narodna poslovica. A mi smo se superiorno podsmevali Iliji Čvoroviću kada je govorio: 'jel` slučajno što je Valensa dobio Nobelovu nagradu i što je Papa em stranac, em Poljak'?! Možda smo bili naivni ko Danica i nismo shvatili da 'u svetu špijuna postoji zlatno pravilo: sve je suprotno od onoga što izgleda da jeste'! Ili nismo na vreme shvatili da je Ilija Čvorović prvi srpski antiglobalista!

 Neke su stvari postale za poštenog čoveka neshvatljive. Danas je i izdaja postala normalna i prirodna stvar. Za generaciju naših očeva, kao i za samog Iliju Čvorovića, to je bila najveća sramota! A posle 'slučaja Perišić' i onog dela javnosti koji nas je grlato uveravao 'da nema toga što Oni već ne znaju i što bi Im se zapravo moglo dostaviti', izvršena je sramotna zamena teze između moralnog posrnuća i pukog cenkanja oko cene izdaje. Tačno je da su mnoge stvari podložne promenama kroz vreme, ali i tu postoji granica: nemoguće je da laž postane istina, a izdaja normalan posao. Što bi rekla Danica Čvorović: 'Kad izdaju žene, što ne bi i zemlju?'

 Da je Ilija Čvorović preživeo sve ove godine šta bi danas bilo sa njim? Sigurno bi ostao čovek autoritarne svesti i sklon bespogovornoj podršci političkom vođi. Ali, ne bi se suštinski razlikovao od velikog broja članova i funkcionera stranaka takozvanog demokratskog bloka u njihovom idolopoklonstvu prema liderima. Ilija Čvorović bi verovatno bio radikal i ponovo bio prezren od strane takozvane demokratske i proevropske javnosti. Ponovo bi morao da gleda gomilu neradnika 'sa prave strane' kako uživaju u privilegijama vlasti – uostalom, kao i čitavog njegovog života, ma ko da je bio na toj pravoj strani. Njegova Danica bi ga verno pratila do kraja i u svemu, kao i sve naše majke.

A ćerka? Možda bi otišla da živi negde daleko u belom svetu, ona je svoje roditelje već jednom napustila kada im je bilo najpotrebnije, što ne bi i drugi put? Tamo negde u tuđini osećala bi teskobu kada misli o Srbiji, možda i stid. Zato što je upravo ono zbog čega ju je prihvatila Nova domovina i dala joj 'hleb u ruke', stekla u ovoj ubogoj zemlji i na grbači svojih jadnih roditelja.

* * *

Ovo nije samo pokušaj bacanja novog svetla na jedno od najboljih dela naše dramske književnosti. Ovo je pomalo i priča o našim očevima za koje smo kasno shvatili koliko su nam odani i koje smo kasno počeli da uvažavamo. Valjda je to prirodno: što čovek više stari, to više shvata kako poštuje ono kod svojih roditelja čemu se nekad podsmevao. Biti običan čovek, kako smo to nekad samo prezrivo izgovarali dok smo maštali o budućnosti. Biti običan čovek, možda je to ipak mnogo više, možda je to zapravo – sam život.

Nemoguće je podržavati Iliju Čvorovića, teško ga je opravdati, ali je važno razumeti ga. Samo tako ćemo sprečiti rađanje novih generacija 'Čvorovića' koji na ovim prostorima, u svako nemirno vreme, niču 'k`o pečurke posle kiše'. Stavljanje novog skenera na Balkanskog špijuna ne umanjuje bogatstvo ovog dela. Naprotiv, ono ga samo uvećava, pokazujući da velika dela to postanu kada istrpe provere vremena i novih tumačenja. Kada se ovo delo pojavilo Dejan Mijač je rekao: 'siguran sam da ćemo u srpskoj dramaturgiji vreme računati pre i posle Balkanskog špijuna'. Kako god ga računali, učinimo to samo bez ideoloških rovova!

I da završim ko Ilija Čvorović: 'kolko dugo ovo naše traje?'


(tekst objavljen u časopisu "Nova srpska politička misao")

Objavio analitika u 13. april 2008 19:49:47

Postoji li dilema u vezi EU?

Oliver Vulović

Izbori - Vlada pobedničkog kvantiteta ili vlada svesrpskog sporazuma?
 

Na izborima 11. maja, koji , ma koliko oba suprostavljena bloka galamila iz sveg glasa, ipak se neće odlučivati o tome hoće li Srbija u EU ili ne. Ni jedan od suprostavljenih političkih blokova nije dobio blanko mandat ili obećanje od eurokratije da će baš pod njihovom vlašću Srbija automatski po ustaljenom redosledu ispunjavanja uslova postati član ove organizacije država ali ni apsolutno nepromenjljivu i cementiranu pretnju  da to neće postati nikada pod vlašću bloka partija koja prema EU u ovoj kampanji ne zagovaraju apsolutni negativizam već vrlo oštri kriticizam koji nema veze sa evroskepticizmom britanskog tipa, već sa suštinskim pitanjem, srpskim nacionalnim i teritorijalnim nerešenim pitanjem u modernoj Evropi, kao i načina i uslova pod kojim bi smo mi u tu organizaciju država bili primljeni ali takođe sa jakom izraženom željom da Srbija na kraju bude u EU . Da nije tako onda bi smo mogli očekivati da će Solana imati životni vek od 200 godina a sadašnji sastavi holandskog i belgijskog parlamenta najmanje po pola milenijuma, s time što niko ne može da garantuje ni da će Belgija opstati, bilo u do sada poznatoj državnoj formi ili kao država uopšte. Na ovim izborima će se samo dati prilika  EU da nas prebroji u skladu sa invalidnim pricipima demokratije koji prednost daju kvantitetu a nekvalitetu.

Vojislav Stanovčić u Zborniku radova - o demokratiji - u izdanju 'Biblioteke politika i društvo' iz 1995-e godine se osvrnuo na kvantitet kao postulatademokratije kao državnog uređenja i podvukao da - većina čiji glasovi prevagnui samim tim njihove kasnije odluke budu opšteobavezujuće ne mora samim tim biti apsolutno u pravu jer kontrapredlozi koje daje manjina se u budućnosti mogu pokazati kao mnogo razumniji i pametniji po državu i narod. Da nije tako onda posle predsedničkih izbora u Srbiji ne bi ni dolazilo do novih izbora, bez obzira što su ovi sada parlamentarni, jer se i tokom predsedničkih kao tokom sadašnjih parlamentarnih izbora tvrdilo i tvrdi isto - da će se konačno i za sva vremena Srbija opredeliti za jednu ili drugu opciju. Onom prilikom kroz ličnost Predsednika Republike a ovom kroz sastav Narodne Skupštine. Ako Predsednikova koalicija i na ovim izborima dobije većinu, onda bi trebala mnogo više da od u tom smislu datih verbalnih izjašnjenja nakon pobede na predsedničkim izborima, ako zaista voli svoju zemlju, razmisli i osmisli kako da povede ozbiljne unutrašnje pregovore sa kvantitativno gledano gubitničkom političkom manjinom. O pregovorima sa kvantitativnim gubitnikom moraju ozbiljno da razmišljaju i jedan plan u tom smislu iznesu ispred birača i političari iz Predsedniku suprostavljenog političkog bloka ukoliko su u pravu da nikada nisu bili bliži osvajanju vlasti od prevrata 2000-te. Ukoliko se to ne desi, za Srbiju će i dalje svi sledeći izbori biti 'na život i smrt' i samim time automatski lišeni demokratskog stila izbornih kampanja ali i demokratske forme nakon objavljivanja rezultata.

Nekadašnja komunistička Javna rasprava koja je imala izuzetno mali demokratski kapacitet (ne može se ni reći da uopšte nije imala nikakav) jer je svoju svrhu imala samo u okviru jedne političke partije je srećom po državu i narod doživela svoj kraj Miloševićevim prihvatanjem realnosti postojanja i drugih političkih opcija. Međutim, bili smo svedoci i da u višestranačju i demokratiji anglosaksonskog tipa koja je postojala u Srbiji i za vreme Miloševića, ukoliko politički kavntitativno jača strana bude uporna u svojoj isključivosti sopstvenog poimanja vršenja vlasti, kada tada dođe do prevrata / bez obzira da li je nastao kao posledica akumuliranog unutrašnjeg nezadovoljstva ili finansijskom potporom iz inostanstva ili kombinacijom oba/. Budući pobednici na parlamentarnim izborima u Srbiji moraju ozbiljno povesti računa otome. Vesna Pešić je retko kada u pravu kada govori o svom narodu i državi, jer od zloupotreba ideologije nacionalizma kroz koje ona u svom delovanju jedino i posmatra nacionalizam gori je samo alkoholisani apsolutistički mondijalizam čiji je ona neodvojivi deo, ipak se mora izdvojiti jedan deo iz njenih skupštinskih govora u kojima je rekla da bi trebalo svima u Srbiji da nam postane muka od smenjivanja vlasti prevratima i pučevima i ako je ona sa zadovoljstvom u jednom od njih kasnije aktivno učestvovala. Ovo treba izdvojiti ne zbog njenog istinskog uverenja u tako nešto, jer je svojim petoktobarskim delovanjem i podrškom revolucionarnim kriznim štabovima, upornim zalaganjem za odstrel neistomišljenika kroz političko-policijsko-vojni '6.oktobar',mučenica je ipak naslutila šta njene političke i mentore i pulene može zadesiti. Ona je to rekla iz straha a ne iz uverenja, ali je ipak činjenica da istorijski gledano demokratija u Srbiji traje samo u intervalima, to jest da postoje samo određeni periodi u kojima dolazi do mirnog smenjivanja vlasti, sve do trenutka kada politički kvantitet na konto demokratije ne uvede demokraturu i time odustajanjem od kompromisa sa političkom manjinom dovede do radikalizacije u njenom načinu političkog delovanja. U tom smislu se varaju jastrebovi iz Predsednikovog političkog bloka u svom uverenju da ako pobede i na ovim izborima da su ,em konačno za duži vremenski period sebi obezbedili nesmetano sprovođenje svojih političkih ideja ,em takođe na duži vremesnki period neoporavljujuće porazili protivnika. Njihove procene bi možda i imale dobru podlogu da osim zbog pojave jake Rusije u globalnim okvirima, nije došlo i do konačnog svođenja mera i u redovima njihovih protivnika na ovim izborima, te se sve može ozbiljnije računati na postizbornu koaliciju „večitih gubitnika“ SRS sa DSS-om. Izuzetno je bitna i činjenica da su Socijalisti konačno raskrinkani i da je svima sada jasno da je njihova politika ekvidistance od SRS-a i od DSa verbalno praćena brigom za radničku klasu i penzionere, ništa drugo do izdaja sopstvenih kongresnih dokumenata i partijskog statuta, a SPS ipak nije organizacija tipa NATO pakta pa da olako nastavlja da uspešno vara ceo svet oko sebe i ako tako krši isopstveno ustrojstvo. Biraèi nisu pobegli od SPS-a samo zbog smrti Miloševića i permanentnog gubljenja izbora / i radikalski vođa je utamničen u Hagu i oni redovno gube izbore/ već zbog suštinske promene svoje politike i izdaje uverenja na osnovu kojih su nekada bili ozbljni politički subjekt u Srbiji. Njihova nada da će biti politički tas na vagi koja će odmeravati ko će formirati vladu bi bio jednako porazni postizborni rezultat po Srbiju kao i u meri u kojoj bi nakon pobede jednog od dva profilisana bloka došlo do poruke - e sada ima da bude samo onako kako mi kažemo - Za prošlu republičku vladu kažu da je bila ispregovarana, možda, ali ne u Srbiji. To je i bio njen najveći nedostak i razlog njenog kratkog postojanja. Onog trenutka, kada srpski političari zaista sami između sebe ispregovaraju vladu bez uticaja i Solane i Lavrova, kada se obavežu jedni drugima da neće donositi odluke kroz sopstvene centralne komitete i svoje političke protivnike posmatrati samo kroz zloupotrebe ideologija koje predstavljaju a ne same ideologije, onda će jedna takva vlada moći da izađe u svet i konačno bude ozbiljno i shvaćena i prihvaćena. Ove dosadašnje „postkomunističke vlade“ su bile ili više ruske ili briselsko-američke nego srpske i zbog toga smo tu gde i jesmo.

Beograd, 12. april 2008.

Objavio analitika u 13. april 2008 15:56:30

Iz uredničkog pera

Vanja J. Vučenović

SRBIJA U LAVIRINTU

To što smo vam oteli Kosovo i što trijumfalno oslobađamo i veličamo sve one koji su mučki ubijali vašu decu, žene i starce, to je izraz našeg dubokog poštovanja prema vama. Time što vas godinama zavlačimo pričom o vašem skorom ulasku u EU iako možda nemamo ozbiljnu nameru da vas primimo, želimo da pokažemo koliko nam je uistinu stalo do izgradnje iskrenih partnerskih i prijateljskih odnosa sa vama. Na kraju krajeva, ukoliko baš insistirate da bacimo i tu poslednju kartu na sto, sve ovo vam radimo jer nam je ponestalo dobrih argumenata kojima bismo odagnali sve te zle slutnje koje su počele da vas obuzimaju, a tiču se naših „dobrih namera“ prema vama. A vi? Sve se čini da ste nas „provalili“. No, šta sada da se radi. Prelazimo na plan B. Ovako ćemo: vi, i pored svega, jednostavno morate – iako vam se to možda previše i ne sviđa – da stvari prihvatite onakvim kakve jesu, tačnije kakve bismo mi želeli da budu. Jer i to je, po ko zna koji put vam ponavljamo, sve za vaše dobro. Zar je moguće da nama ne verujete na reč? Ni posle „slučaja Haradinaj“? Ali ipak ćete na kraju preći preko svega i poverovati, zar ne? Kao i uvek što biva.

Ovih nekoliko rečenica oslikava permanentni „tretman“ većinskog dela međunarodne zajednice prema Srbiji u pokosovskim danima. Ne, taj tretman se nije završio kako smo opravdano očekivali onog 17. februara, kada je uz većinsko međunarodno olakšanje i oduševljenje konačno ozvaničena ta tako dugo gurana i sponzorisana kosovska nezavisnost. Sasvim suprotno tome, tretman je produžen u potpuno istom, neizmenjenom sadržaju i obliku i sledećeg, 18. i 19. i tako dalje. I danas ga, u ovom prvom naletu zakasnelog proleća, osećamo na koži, a još nismo u stanju da proniknemo koja je to svrha, tačnije namera takvog, najblaže rečeno, neprijatnog tretmana. Očigledno da apetiti nisu zadovoljeni ni kosovskim ustupkom Albancima ili kome već, pa se mora nastaviti sa ustupcima. Jednostavno, čini se da je glad pojedinih centara moći suviše velika da bi se tek tako mogla utoliti malim i beznačajnim „kosovskim kolačem“. Srbiju treba i dalje ostaviti na ringišpilu, neka je voza ko stigne.

S tim u vezi, možda najviše zabrinjava činjenica da sve više splašnjava spolja forsirana i eksploatisana teza o neminovnosti uključenja Srbije u dalje evrointegracije. Kao da to više nije primarno za naše inostrane „saveznike“. Stiče se utisak da su isti uvereni u to da integracije više nisu potrebne ni Srbiji, ni njenim građanima. Nekako je kod inostranih prijatelja sve slabija vera u bilo kakvu mogućnost ostvarivanja naših evro-perspektiva (čitaj evro-snova). Šta se to u međuvremeno dogodilo? Zbog čega smo to odjednom postali nedostojni uživanja u evro-blagodetima? U stvari, da li je sve to baš tako odjednom? Uostalom, kao i uvek, nismo mi pozvani da o tome razmišljamo. Neka prijatelji razmišljaju umesto nas, oni ionako sve ovo rade zarad našeg dobra.

Gde je u toj celoj priči naša politička elita i kako ona gleda na ovaj simptomatičan i ničim izazvan nastavak nepopularne politike prema Srbiji? Ponekad se pitam da li ona uopšte išta i primećuje. Postoje još uvek oni koji veruju, ili možda bolje rečeno, žele da običan narod poveruje u tu „našu“, sve bleđu, evrointegracionu priču, na koju ni naši „saveznici“ više ne polažu neke velike pare(www.nspm.org.yu/koment_2007/2007_vucenovic1.htm ).

Međutim, ipak je moguće da će ona poslužiti još jednom, bar za taj predstojeći „sudbonosni“ izborni 11. maj. A onda ćemo se – bez obzira na pobednike i poražene – ponovo vratiti u realnost našeg lavirinta. Zaboravljeni i od „saveznika“ i od onih koji to nisu, životareći tako do nekih novih sudbonosnih izbora.

 Novi Sad, 9. april 2008. 

(tekst objavljen u časopisu "Nova srpska politička misao")

Objavio analitika u 9. april 2008 22:20:39

MANJINSKA VLADA SRS ILI DS: OD SPS-a ZAVISI?

Prema procenama analitičara i istraživača javnog mnjenja u Srbiji, SPS bi mogla da odigra ulogu 'jezička na vagi' u formiranju buduće vladajuće većine.

Socijalistička partija Srbije, sama po sebi nema veliki procenat u biračkom telu. Prema poslednjim istraživanjima on iznosi oko sedam odsto, ali to je dovoljno da SPS odigra ulogu koju je igrala DSS, tvrdi Milan Nikolić, direktor Centra za istraživanje alternativa. Poslednja izjava predsednika SPS, kojom se odbacuje postizborna saradnja sa DS, kao i druge predizborne priče, prema Nikolićevim rečima mogu biti promenjene, te će biti još 'trgovine i ponuda': 'SPS duguje nešto DS, jer im oni pomažu da uđu u Socijalističku Internacionalu. Tako da tu sada ima razloga da se oni priklone 'proevropskom bloku', pogotovo što SPS nema tako tvrde stavove po pitanju ulaska u EU, kao SRS i DSS. Sačekajmo da vidimo šta će se zapravo desiti.'

Sve postizborne kombinacije su moguće

Odavno je poznato da, kada je reč o politici, sve kombinacije su moguće. Postizborne kombinacije su stvar dogovora i pragmatičnog ponašanja stranaka, dok predizborne priče moraju da idu u skladu sa raspoloženjem biračkog tela, kaže Srđan Bogosavljević, direktor 'Stratedžik marketinga', i dodaje: 'Biračko telo SPS-a svakako sebe ne vidi u bilo kakvoj koaliciji sa DS i LDP-om. Ni na koji način. Sa druge strane, oni sebe nisu videli ni u koaliciji sa DSS-om, pa je, uprkos predizbornim pričama, SPS tada ušla u saradnju sa prethodnom vladom Vojislava Koštunice. Sada izjave diktira raspoloženje biračkog tela, a naknadno ponašanje biće diktirano interesom stranaka.'

Tri stranke za parlamentarnu većinu

Na samom početku ove predizborne kampanje izgovoreno je mnogo teških reči, konkretno između DS i DSS. To, naizgled, ne vodi nikakvoj budućoj saradnji. Međutim i ranije smo bili svedoci sličnih dešavanja, da bi se posle ipak sarađivalo. Trenutna 'predizborna matematika', prema rečima Bogosavljevića, izgledala bi ovako: 'Raspored cifara je sad takav da će biti potrebne tri stranke da se formira parlamentarna većina. Sve ide ka tome da će to biti manjinska vlada ili DS ili SRS, sa podrškom druge dve stranke. Pri čemu svako može da podrži svakoga, sem LDP radikale.'

Dakle, odlučujuću ulogu, po svemu sudeći, odigraće postizborna procena stranaka šta im se na duže staze najviše isplati.

Objavio analitika u 8. april 2008 23:28:21

VLADIMIR PUTIN – RUSKA ENIGMA BROJ 1

Relja Tadić

Zlatni petrogradski dječak

Tajna evropske politike je napraviti dobar dogovor sa Rusijom, govorio je Oto Fon Bizmark. Međutim, to nije nikad bilo lako. Vinston Čerčil je tvrdio da je nemoguće predvidjeti reakcije Rusije, jer je to zagonetka, omotana misterijom unutar enigme.

Zapadna percepcija hladnoće, surovosti i mračnjaštva Kremlja se duboko ukorijenila u odnosu tog dijela svijeta prema najvećoj slovenskoj zemlji. Izgleda da se skoro ništa nije promijenilo od vremena kijevske Rusije do modernog doba, ukoliko izuzmemo grotesknu figuru Borisa Jeljcina. Šarmom dobroćudnog rasipnika i lakog pregovarača, izvukao se uz vidljiv podsmijeh savremenika iz uspostavljenog stereotipa o ruskim liderima. Rusija se tokom njegove vladavine svela na skup nepovezanih, anarhičnih cjelina čija je jedina objedinjavajuća sila bila pečat vjekovne autokratije duboko urezan u svijesti njenog naroda. Nimalo slučajno, svi zapadni analitičari ukazuju na ovaj period kao na zlatno doba u odnosima između Rusije i Zapada.

„Najviše ste voljeli Rusiju kad je ona bila najslabija u svojoj istoriji“, rekao je Mihail Gorbačov osvrćući se na ovaj jednodušan stav zapadne političke elite.

I onda je, zagonetno, ušuškan misterijom unutar enigme došao na scenu Vladimir Vladimirovič Putin. Otkuda? Pravo iz neke istorijske polušanse, iz sudara nekih slučajnosti ili iz snage ideala, usmjerenosti i vještog političkog otvaranja?

Rođen je 1952. godine u Petrogradu. Na porodičnom stablu nema znamenitijih predaka ako izuzmemo djeda koji je bio lični Lenjinov i Staljinov kuvar. Otac mu je bio ubijeđeni komunista, aktivista i diverzant NKVD-a. Majka je bila duboko religiozna pravoslavna hrišćanka koja je u tajnosti krstila Vladimira u periodu kad je samo najsnažnija vjera mogla nadvladati opravdan strah od surove odmazde komunističkog režima.

 Kad je imao samo sedamnaest godina, vezan jakom strašću prema detektivskim romanima, potražio je posao u KGB-u. Rekli su mu da se sam vrati. Upisao je pravo na Lenjingradskom državnom univerzitetu. Preduhitren je u namjeri da se sam vrati. Na završnoj godini studija, 1975. godine, prišao mu je impresivan, nepoznat čovjek i tražio da razgovaraju o karijeri. Taj filmski trenutak je trajno odredio njegovu budućnost. Momenat sudbine koji će imati svoju značajniju reprizu nekih 25. godina kasnije.

Nakon treninga i rada u Lenjingradskom direktoratu KGB-a, i dijelom u Moskvi, 1985. godine postaje dio obavještajne misije u Drezdenu, u Istočnoj Njemačkoj. Oskudne su informacije o njegovim stvarnim aktivnostima, ali ništa drugo se i ne može očekivati. Zna se da je u sklopu industrijske špijunaže, dovodio stručnjake iz IBM-a i Simensa u gigantsku istočnonjemačku elektronsku kompaniju Robotron. Nekoliko godina kasnije, našao se u rijeci koja je mijenjala svijet. Skriven svojim besprekornim znanjem njemačkog jezika i obavještajnim iskustvom, izbjegao je linč mase koja je rušila jedan poredak i zid kao njegov simbol.

Država u koju se vratio se raspadala. Kasnije, reći će da ko god ne žali za bivšim Sovjetskim savezom nema srca, a ko god priziva njegovo obnavljanje nema pameti. Smatra da je taj tragičan događaj raspada sovjetske države najviše koštao Rusiju, odnosno 25 miliona Rusa koji su ostali van njenih granica.

Vratio se u Petrograd, gdje je ubrzo dobio posao u administraciji liberalnog gradonačelnika gdje je postao savjetnik za međunarodne poslove. Nakon korupcionaške afere koja je politički penzionisala gradonačelnika, Vladimir Putin je krenuo u potragu za novim poslom. Dok su se u Petrogradu vrata redom zatvarala, otvarao se put za Moskvu. Ni najpasioniraniji biografi prilika u Kremlju ne razumiju do kraja ovaj dio Putinove karijere. Dolaskom u Moskvu, pojednostavljeno govoreći, karijera bi se mogla opisati kao prvo zanimanje, drugo zanimanje, treće zanimanje, a nakon toga mjesto načelnika službe FSB-a u julu 1998. godine. Za svo to vrijeme, prema mišljenju samog Putina, vladaju isključivo sile nepredvidljivog istorijskog zapleta. Uskoro, avgusta 1999. godine, Boris Jeljcin ga predlaže za premijera. Najprije odbija, a nakon toga prihvata predlog.

Mjesto premijera, u trenutku kad je to ponuđeno Vladimiru Vladimiriviču, je bilo konstantno ugroženo nekontrolisanim popodnevnim odlukama Borisa Jeljcina. U sedamnaest mjeseci, na premijerskoj poziciji se promijenilo pet ljudi. Vladimir Putin je opstao. Više od toga, postao je izabrani Jeljcinov nasljednik. Za to je svakako trebalo više od političke mudrosti i teorijskih znanja. Detalj da je već 1999. godine u tajnosti više puta posjetio kuću oligarha Borisa Berezovskog u Španiji govori o praksi koja vuče korijene u KGB treningu.

Dugo je Zapad tražio odgovor na pitanje šta je prava priroda Vladimira Putina. Demokrata ili autokrata, jedno je od pojednostavljenih dilema koje se vezuju ruskog predsjednika. U svom mandatu je pokazao nezabilježenu žustrinu u borbi sa čečenskim teroristima, ali na drugoj strani Rusi su se, nakon tragedije 113 moranara u podmornici Kursk, opravdano pitali šta se krije ispod nepomičnog blijedog lica njihovog predsjednika. Na kraju, Times je objavio konačnu presudu pod naslovom „Car je rođen“ dodijelivši mu titulu čovjeka godine.

Novinar Tajmsa, u trosatnom razgovoru, nije uspio da registruje nijednu neprotokolarnu emociju ruskog predsjednika.