Postovi
KOSOVSKI PING-PONG DVA PREDSEDNIKA
"Neverni" Voja
Lider Demokratske stranke Srbije i predsednik (tehničke) Vlade Vojislav Koštunica izjavio je sinoć na prvoj izbornoj konvenciji koalicije DSS-NS održanoj u Beogradskoj areni da više ne veruje DS-u i G17 plus, “jer su oni ti koji kažu da je kolektivno ludilo kada čuju da je Kosovo Srbija i koji žele da je Kosovo i Metohija nezavisno”.
Prema Koštuničinim rečima, Borisu Tadiću i Mlađanu Dinkiću se ne može verovati i zato “jer pod uticajem Nenada Čanka sprečavaju da Srbija dobije nešto što predstavlja njenu nasušnu potrebu, a to je autoput Horgoš- Požega”. “Ništa im se ne može verovati i jer je Srbija potpisala sporazum sa Rusijom da se kroz Srbiju izgradi nasušno važan gasovod, ali oni, pod uticajem pojedinih intresnih grupa, sve čine da Srbija ostane i bez gasovoda”, kazao je Koštunica.
Lider DSS-a je naveo da se DS-u i G17 plus ništa ne može verovati i zato jer, kako je rekao, „nemaju politku, već samo veliku propagandu s kojom idu kroz Srbiju i pričaju da će nastati smak države ako oni ne budu na vlasti”. „Odlučivaće se 11. maja za Srbiju, a ne za Evropsku uniju. Nisu ovo izbori za ili protiv Evrope, nego za ili protiv Srbije. Svi znamo da samo celovita, jedinstvena i snažna Srbija može da bude ravnopravan i uvažavan partneru EU”, rekao je Koštunica. “Pitanje ulaska u EU rešavaće se posle 2012. godine, a ovo je prilika da se otvoreno i demokratski u razgovoru sa EU reši pitanje teritorijalne celovitosti Srbije”, poručio je Koštunica i dodao da je “to dnevni red danas, a da će članstvo doći naknadno”. Po njegovim rečima, nakon 11. maja Srbija treba da dobije “državotvnornu, nacionalno jedinstvenu i poštenu vladu koja će svuda u svetu bez ustezanja moći da kaže da je Kosovo Srbija”.
Objavio analitika u 31. mart 2008 14:41:19
MILOŠEVIĆ-PO DRUGI PUT MEĐU SRBIMA?
Ideološke iluzije i prkos
U februaru 1989. godine, mađarska komunistička vlast je rešila da dozvoli uvođenje višepartijskog sistema, i da dopusti sprovođenje demokratskih izbora. Koji mesec kasnije, u klasičnom duhu „socijalističke demokratije“ – Slobodan Milošević je izabran za predsednika Predsedništva SR Srbije.
Dok je berlinski zid počinjao da se urušava, Milošević je gajio nadu da stari sistem može da se doradi i sačuva. Dok su raspisivani višepartijski izbori u donedavno rigidnim realsocijalističkim zemljama, lider srpskih komunista je govorio o „bespartijskoj demokratiji“. Dok su se istočnoevropski komunisti upinjali da postanu socijaldemokrati, Milošević je pokušavao da sačuva SKJ. Dok su se svi utrkivali u podilaženju Vašingtonu, Milošević demonstrativno nije hteo da primi američkog ambasadora.
Džordž H. V. Buš – otac sadašnjeg američkog predsednika – obratio se Kongresu 11. septembra 1990. godine. Nadahnuto je govorio je o novoj eri – eri harmonije, u odnosima među velikim silama. Govorio je o saradnji i slozi na međunarodnom planu, ali je imao u vidu američku dominaciju. To novo stanje, nazvao je: Novi svetski poredak. Postkomunističke zemlje, pa čak i još formalno komunistički SSSR, požurili su da prinesu „lovorov venac“ pobedniku u hladnom ratu. Glasno su izražavale svoju saglasnost sa novim globalnim poretkom. Za to vreme Milošević je iščekivao puč u Sovjetskom Savezu, i prkosio pobedničkoj supersili.
Tako se desilo nešto strašno po Srbe i sa dalekosežnim posledicama. Miloševićeva borba za očuvanje starog sistema, uplela se sa pravednim težnjama našeg naroda da sačuva jedinstvo svog državnog i etničkog prostora. Amerika je na nas prenela svoje ideološko, ostrašćeno, neprijateljstvo iz prethodnih vremena, pritom još pojačano potrebom da se svima pokaže šta se dešava nepokornim narodima.
Darku Tanaskoviću, profesoru i diplomati, Piter Galbrajt je 1993. godine, rekao sledeće: „Vi treba da znate da ste vodili jedan rat protiv volje Amerike i međunarodne zajednice i da ste taj rat dobili. Ali, to je Pirova pobeda. Mi, za sada, nemamo dovoljno interesa da se neposredno, na terenu, angažujemo radi menjanja ishoda ovog rata, ali, znajte, ne samo vi i vaša deca, već će i deca vaše dece gadno ispaštati zbog toga što ste se suprotstavili našoj volji”.
I ispaštali smo. Ne treba ni govoriti kakve su bile posledice sankcija. Usledila je direktna američka vojna agresija. Prvo je zbrisana Srpska Krajina, a srpski narod je uglavnom proteran sa teritorije avnojevske Hrvatske. Onda je okupirana, prethodno umanjena, Republika Srpska. Konačno, bombarderi su se obrušili i na srbijanske gradove. Kosovo i Metohija su tako dospeli pod stranu vlast.
Doba poltronskog autizma
Pošto je početkom oktobra 2000. godine došlo do smene vlasti – Srbija je krenula u drugom pravcu. Krajnje vreme je i bilo da to uradi, ali tako da ubuduće stvarno vodi računa o svojim interesima, a ne da nekritički na prvo mesto stavlja tuđe prohteve.
Na operativnom nivou, prevagu su odneli oni činioci u novoj vlasti koji nisu želeli – ili to nije bilo u skladu sa njihovim senzibilitetom – da malo razmislimo šta nam je činiti. Naterali su nas da odmah poletimo u zagrljaj SAD, i da olako ponudimo da učinimo sve što se od nas tražilo. Nadali su se da ćemo tako povratiti izgubljenu „ljubav“. Ili, možda su samo u naše ime, a za svoj račun, plaćali dugove iz vremena dok su bili u opoziciji.
Preko noći smo zaboravili da uz Zapad, postoje još tri strane sveta. Vojsku smo skoro ukinuli. Malo smo se bavili Kosovom i Metohijom. U gotovo sva ministarstva – što se u tim razmerama nije desilo ni u doba Nedićeve vlade – doveli smo strane „nadzornike“. Medijski prostor smo u znatnoj meri prepustili stranim centrima moći.
Previđali smo, neki iz nehata, a drugi namerno, da se sve više govori o „osvajanju medijskog prostora“ – kao novom vidu kolonijalne kontrole. Zaboravili smo da ne živimo u svetu u kome cene „goloruke“. Tako smo krenuli putem kojim smo po sili inercije nastavili da se kotrljamo i kada su nacionalno opredeljene snage dobile veći uticaj. Na nizbrdici se teško pravi zaokret. Pogotovo kad se radi o ideološki mešanoj „koalicionoj salati“, i sputanosti koja iz toga proizlazi. Radilo se tu i o još živoj nadi da su oni, što stalno pričaju o uzvišenim humanističkim principima – možda uvideli da smo dovoljno patili. Svet se u međuvremenu menjao!
Novi, novi svetski poredak
Rusija, u Jeljcinovo doba na kolenima – ubrzano se podiže. Taj proces je počeo da se odvija prvo na ekonomskom planu, a sada se prenosi i na spoljnopolitički i vojni. Prema podacima Federalne službe državne statistike, rast bruto domaćeg proizvoda (BDP) Rusije 2001. godine bio je – 5,1%, 2002. – 4,7%, 2003. – 7,3% … da bi prošle godine rast dostigao 8,1%. Prema podacima Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) – ruski BDP posmatran na osnovu pariteta kupovne moći, već sada je na nivou francuskog i nije mnogo manji od nemačkog. Svakako, podeljen po „glavi“ stanovnika ruski BDP i dalje zaostaje. Ipak, daleko je od malog. Procene su da će 2008. godine iznositi 14625 USD.
Procene su, i to Zapadne, da će do 2030. ruski BDP rasti po godišnjoj stopi od 7,5-8,5%. Dotada će, i podeljen po „glavi“ stanovnika, dostići nivo vodećih zemalja EU! Za Rusiju očito ne važe ograničenja tzv. efekta sustizanja – pojave da se nerazvijenije države samo tokom jedne faze modernizacije brže razvijaju od onih već bogatih.
Ruska Federacija raspolaže ogromnim rezervama gasa. Značajna su i nalazišta nafte. Generalno gledano, ta zemlja raspolaže sa preko 20% svetskih realno upotrebljivih prirodnih resursa. Sve to spram udela od oko 2%, u ukupnom stanovništvu naše planete.
O značaju svega toga, pogotovo u našoj epohi kada se već nazire pod globalnog „skladišta“, ne treba ni govoriti. No, koliki je taj značaj, u punom obimu vidimo tek kad se podsetimo da uz Zapadno, sada postoje i druga velika platežno sposobna tržišta. Činjenica je da će u skoroj budućnosti Rusija moći da bira kome će prodavati ono što ima, a da će Zapad imati sve manje mogućnosti da bira od koga će kupovati neophodne energente i sirovine.
Kina i Indija, ali i neke druge zemlje Azije, poslednjih godina (pa i decenija) postižu izuzetan ekonomski uspon. Dovoljno je reći da će tokom 2009. godine Kina prevazići američki BDP zasnovan na paritetu kupovne moći. Inače, udeo kineskog BDP, u ukupnom svetskom, već sada iznosi 16%, a indijskog – 6,5%! Tek poređenja radi: očekuje se da udeo nemačkog BDP 2008. godine bude 3,6%, a ne tako daleke 2004. godine još je bio preko 4%. Ovo su sve podaci MMF-a, a ne neke kineske ili indijske državne institucije.
Istinska dilema – stereotipi ili analiza
Daleko je od toga da će SAD brzo postati drugorazredni igrač. Ne stoji ni da se EU preobražava u „dolinu gladi“. Nemačka, Francuska, Belgija, Ujedinjeno Kraljevstvo, ako se ne desi neka globalna kataklizma, u dogledno vreme biće među najbogatijim zemljama sveta. Međutim, u tom društvu neće se govoriti samo engleski, nemački i francuski, već će uvaženo mesto imati i ruski, hindi, i (mandarinski) kineski. Što je još važnije – već sada svetski poredak nije onakav kakav je bio 90-ih.
U nestrpljivom nastojanju da se brže ekonomski razvijamo, da što pre unapredimo životni standard, ne bismo smeli da ugrozimo perspektive dugoročnog brzog napredovanja! Nama su integracije sa EU, i tim pre usvajanje mnogih evropskih standarda, sigurno od koristi. Međutim, moramo dobro da razmislimo koja vrsta integracije nam najviše odgovara. Norveška nije članica EU, ali je u mnogo čemu sa njom povezana. Švajcarska je sa svih strana opkoljena zemljama EU, ali za sada ne pomišlja da joj se pridruži jer joj to nije ekonomski interes.
Nismo mi Norveška, sa njenim rezervama nafte i gasa, ni sa radnim navikama i društvenom svešću njenog stanovništva. S druge strane, ne treba ni da se zavaravamo da nas u EU čekaju sa „korpom“ darova. Smešno je i pomisliti da je dovoljno da nas udruženi Evropljani prime u svoje redove – pa da procvetamo. Pogotovo, što za sada na delu i ne pokazuju da im je stalo do nas.
Neki evropski političari kažu da žele Srbiju u redovima EU, ali to manje znači od rezultata ispitivanja javnog mnjenja. Prema njihovim rezultatima, za građane nekih zemalja članica EU, poželjni smo taman onoliko koliko i Turci! Nastranu – neuka ili namerno trapava – politika vodećih zemalja EU u vezi sa Kosovom i Metohijom. Politika koja ceo naš region gura u dugotrajnu krizu.
U takvim okolnostima, bez papagajskog ponavljanja već otrcanih parola, morali bismo ozbiljno da se pozabavimo našim strateškim opredeljenjima. Šta nam stvarno, bez unapred zadatih stereotipa, najviše odgovara? U kojoj je meri to moguće i kada? Šta je sada konkretno ostvarivo? Kako se prekomerno vezivanje za neku zemlju – ili blok zemalja – odražava na naše perspektive u bližoj i daljoj budućnosti? Kako, sagledavajući dugoročnu korist, da najbolje zauzmemo pozicije u svetu koji se ubrzano menja?
Lažna dilema – aktivna odbrana Kosova ili EU
Manipulator obično nastoji da stvori privid da ne postoji drugi put, osim onoga koji on predlaže! Kako je s punim pravom, napisao Đuro Šušnjić: „Najefikasniji način da se ljudima manipuliše jeste da se njihova egzistencijalna situacija učini nesigurnom, nejasnom, neodređenom, višesmislenom, nestabilnom, novom, punom očekivanja i straha. U ovakvim situacijama opada kritička sposobnost svesti.“ Stvaranje psihoze straha oprobano je sredstvo vladanja, a nedavno smo videli koliko je korisno i za pobedu na izborima. Tvrdilo se, i ponovo se usiljeno ponavlja, da neki Srbiju žele da uvedu u samoizolaciju! Da „mračnjaci“ ne žele da zemlja ekonomski napreduje! Međutim, čiji god potrošački nagoni nisu toliko jaki da ga sprečavaju da malo razmisli i vidi da nije tako.
Onaj ko je nacionalno opredeljen, ne može da ne želi da Srbija bude jaka i uticajna zemlja. Da bi to bila, nužno je i ekonomski da bude napredna. Jasno je da napretka nema bez saradnje sa svetom, pogotovo sa onim njegovim delovima koji se burno razvijaju ili su već bogati. Znači, Srbiju niko ne želi da vodi u samoizolaciju, ali izgleda da ima onih koji bi da joj nametnu izolaciju od dela sveta, i to onog pred kojim se otvaraju sve veće ekonomske i druge perspektive.
Takođe, Srbiji niko iz inostranstva ne namerava da nametne izolaciju. Zar su Zapadne zemlje u našu privredu uložile oko 15 milijardi dolara iz čistog altruizma? Ko je lud da zavodi, makar i neformalne, sankcije zemlji u kojoj je već mnogo toga kupio? I da nećemo u EU, terali bi nas da nađemo sa njom neki model ekonomske saradnje. Model koji stranim investitorima donosi korist. S druge strane, i kad glasno vičemo da po svaku cenu hoćemo u EU, sa nama će se povezivati onom brzinom koja odgovara važnim evroatlanstkim poslovnim „igračima“.
Ko tvrdi da ćemo se prećutnim odricanjem od Kosova i Metohiji suštinski brže približiti EU – greši ili svesno n e govori istinu. Istina je da ćemo se možda brže približiti nekoj novoj međufazi na putu do EU, ali to nesumnjivo neće imati za nas gotovo nikakav praktični značaj.
Kosovo drugima nije od istog značaja kao i nama. Otuda, naivno je verovati da „ritualno“ žrtvovanje tog dela naše zemlje – relevantnim evropskim zemljama, više znači od sopstvenog ekonomskog interesa. Pre svega na osnovu tog interesa odlučivaće kada da nas prime, i da li uopšte da nas prime u EU. Isto tako, u duhu reči Pitera Galbrajta, kažnjavaće nas taman tako da ne ugroze svoj kapital. Nastaviće da nas kažnjavaju samo ako krotko trpimo „batine“. Međutim, kada shvate da je većinsko raspoloženje naroda da to više neće da podnosi – počeće, zbog svojih investicija i strateških interesa, da zajedno sa nama traže obostrano prihvatljiva rešenja. Jedino tako ćemo se izboriti za dugoročan opstanak srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Jedino tako ćemo stvarno ubrzati i svoje putovanje ka EU. Stoga nametanje lažne dileme – angažovana odbrana KiM ili EU, jedino može da posluži nekim našim političarima kako bi izmanipulisali birače na predstojećim izborima. Kako bi zloupotrebili razumljivu želju ljudi da što skorije počnu da žive bolje.
No, da se vratimo malo u prošlost da bi iz nje izvukli pouke. Da je Slobodan Milošević 8. maja 1989. godine sproveo slobodne, višepartijske, izbore – sigurno bi trijumfalno pobedio. On tada to nije uradio ne zbog straha da izgubi vlast, već zbog ideološke zaslepljenosti. Doduše, kasnije se više puta pokazalo da je njegova principijelnost manja od želje da zadrži vlast. Da li su oni što nas ubeđuju da bespogovorno trčimo ka EU – bez obzira na to da li su njene kapije za nas otvorene i bez obzira po koju cenu – da li su oni, na drugi način, ali ništa manje ideološki zaslepljeni od Slobodana Miloševića, u vreme pada berlinskog zida? Ili im je samo važno da vladaju? Makar i po cenu zanemarivanja stvarnih ekonomskih i drugih interesa Srbije i njenog naroda.
Dragomir Anđelković
Objavio analitika u 30. mart 2008 15:33:10
KOSOVSKI AUŠVIC?
Pošto bubreg, Karla?
Bivši glavni tužilac Međunarodnog krivičnog suda za ratne zločine na području bivše Jugoslavije navodi da je Haško tužilaštvo otkrilo, istražujući zločine Oslobodilačke vojske Kosova 1999. godine nad Srbima, Romima i drugim etničkim zajednicama, da su osobe, nestale u sukobima na Kosovu, korišćene u operaciji krijumčarenja organa.
Istražitelji Tribunala i funkcioneri UNMIK-a dobili su te informacije od "pouzdanih novinara" koji su otkrili da su u leto 1999. godine kosovski Albanci kamionima prebacili preko granice na sever Albanije više od 300 otetih osoba.
Ti zatvorenici najprije su bili zatvoreni u kampove u mjestima poput Kukeša i Tropoje. Prema izvorima novinara, mlađe i vitalnije zatvorenike pregledali bi ljekari, dobijali su hranu i niko ih nije tukao, a zatim bi bili prebačeni u pritvor u druge centre, u Burel i njegovu okolinu.
Grupa njih bila je pritvorena u baraci iza jedne "žute kuće" dvadesetak kilometara južno od tog grada, navodi Del Ponte.
Jedna soba u toj "žutoj kući", kako su opisali novinari, služila je kao operaciona sala u kojoj su hirurzi vadili organe zatvorenicima. Organe bi zatim, preko aerodroma Rinas kod Tirane, slali u hirurške klinike u inostranstvu gde su korišćeni za presađivanje klijentima koji bi to plaćali.
Žrtve koje bi ostale bez jednog bubrega ponovo bi bile zatvarane u istu baraku do trenutka kada bi ih ubijali zbog "drugih vitalnih organa".
"Na taj način, drugi zatvorenici u baraci znali su kakva sudbina čeka i njih i, prema tim navodima, preklinjali su, prestravljeni, da odmah budu ubijeni", prenosi ona navode izveštaja.
Među zatvorenicima dovedenim u tu baraku bilo je i žena s Kosova, iz Albanije, Rusije i bivših jugoslovenskih republika, a dva izvora su tvrdila da su pomagala u sahranjivanju žrtava oko "žute kuće" i na obližnjem groblju.
Iako su informacije novinara i pripadnika UNMIK-a bile nepotpune, istražitelji Tribunala su utvrdili da su se detalji uklapali i potvrđivali podatke koje je sakupio Tribunal.
Sve osobe za koje izvori navode da su bile prisutne u kampovima u Albaniji u kasno leto 1999. proglašene su nestalim u leto iste godine i od tada više nikada nisu viđene.
Objavio analitika u 27. mart 2008 16:06:54
PARLAMENTARNA KOALICIJA U EU SPROVODI HITLEROV PLAN
Dejan Baić
Nove mape za manju Srbiju
Na karti je Vojvodina posebno označena, pa je čak i „ štrpnut“ njen severni deo. Crna Gora je odvojena nekoliko godina pre nego što su Milo Đukanović i njegova ekipa zaista i realizovali taj plan
Zoran Petrović Piroćanac, rukovodilac Centra za geopolitičke studije „Jugoistok“, istupajući na međunarodnom skupu „Rusija i Balkan - pitanje saradnje i bezbednosti“ koje je održano na Pravnom fakultetu u Beogradu, prikazao je dve mape na kojima se jasno vidi da su neke evropske političke organizacije još u vreme Hitlerove Nemačke planirale da nam pored Kosova oduzmu i deo Vojvodine.
Kako tvrdi Piroćanac, Evropom je, od 2002. godine, tiho kružila, stravična i geostrategijski indikativna mapa koja je nepoznata široj srpskoj javnosti.
- Mapu je izdala parlamentarna koalicija u EU, o čijim se nedozvoljenim dugogodišnjim aktivnostima prećutkuje u političkoj klasi Srbije. Reč je o savezu nekadašnjih mirotvoraca, nemačkih Zelenih, i Evropske Slobodne Alijanse (EFA). Ova politička grupacija veoma je, kako i sama kaže, „politički aktivna u 29 nacija i regiona bez države“(mapa 1). Za Srbiju je bitan detalj u dnu spiska regiona, označen sa „Budući članovi“ - objašnjava Piroćanac.
Izuzetno su bitna još dva detalja. Na mapi je Vojvodina posebno označena, pa je čak i „štrpnut“ njen severni deo.
- Pored Vojvodine i Crna Gora je odvojena, nekoliko godina pre nego što su Milo Đukanović i njegova ekipa zaista i realizovali taj plan. Ne treba sumnjati da su Joška Fišer i drugi evrokrati svojevremeno i poslali u Podgoricu ove mape na uvid. Na mapi se lako uočava da je, Kosovo (Kosova) obojeno istom bojom kao i Albanija. Da ne govorimo kako se crtači mapa nisu ni trudili da označe unutar BiH posebnu Republiku Srpsku. NJe jednostavno - nema! - opisuje Piroćanac.
CENZURA
- Neka čudna i užasna cenzura sprečavala je da se one prikažu javnosti. Nedopustiv diletantizam političke klase Srbije, ili pak namerno prećutkivanje, kao i mnogo toga drugog, pomogli su uspesima Šiptara u ovoj istorijskoj fazi završnih radova na novoj evropskoj bezbednosnoj arhitekturi i geometriji. Ovo nečinjenje i totalna neaktivnost naše diplomatije doneli su očite koristi našim neprijateljima - zaključio je Piroćanac.
Kako tvrdi naš sagovornik, indikativan je i jedan događaj iz januara 2004. godine, koji se odigrao u Berlinu, pod patronatom nemačke fondacije „Bertelsman“. Naime, tada je, kako kaže, održan kolokvijum, uz otvoreno sudelovanje i pomoć nemačkog Ministarstva spoljnih poslova, u vreme dok je ministar bio lider Zelenih Joška Fišer. Učestvovali su gosti iz Rusije, SAD (predvođeni Henrijem Kisindžerom), Izraela, Hrvatske, Turske, Ukrajine, kao i delegacija Kosova, kojoj je dat status državne delegacije.
- Joška Fišer je, od izlizanih farmerki, lažnog levičarenja i sumnjivih veza sa nemačkim i stranim obaveštajnim službama sedamdesetih i osamdesetih godina, postao početkom ovog veka, značajni „majstor krojačke radionice Evrope“ za izradu nove evropske mape, sa posebnim odeljenjem za „štepovanje“ Srbije. Ima u ovoj mapi i frapantne sličnosti sa hitlerovskom geopolitikom, po starom nemačkom konceptu „potrebe za Evropom radi okupljanja nemačkih plemena“ - uverava Piroćanac.
On kaže da je plan o Evropi autonomnih naroda pod nemačkim vođstvom, u kojoj je bilo čak 19 nemačkih Hitlerovih divizija, od kojih su tri bile sa jugoslovenskog prostora, tokom Drugog svetskog rata, bio predložen i u svetu u kome će pobediti Hitler. Prema njegovim rečima, u SS štabovima bila je projektovana i Karta evropske federalne države.
- Posmatraču je nemoguće da ignoriše sličnosti ratne nemačke mape, i ove savremene, načinjene u Strazburu 2002. Zar to nije bila suštinski antievropska politika. Ovo krojenje mapa događa se u vreme socijalističkog lidera Šredera u Nemačkoj, i DOS-a u Srbiji. Fišer se, što se Srbije tiče, usudio i da saučestvuje u štrpkanju Vojvodine, i pripajanju Kosova i Metohije Albaniji. Dokle su stigli mirotvorci Zeleni - pretvorili su se u najopasnije geopolitičke krojače inspirisane fašističkim geopolitičkim snovima Trećeg Rajha iz četrdesetih godina prošlog veka. Svakom laiku je očito da se Fišer sa Zelenima upustio tada u vrlo opasne aktivnosti, koje su u najmanju ruku nekorektne i neprijateljske prema narodima koji žive na prostoru njihovih „radova „ - uverava Piroćanac i dodaje da je na ovakvu mapu i planove, naša država ćutala godinama.
(“Glas javnosti”)
Objavio analitika u 26. mart 2008 14:43:58
TA RETKA REČ - "IZVINI"
Slobodan Antonić
Srbija i Nato
Srbija je jedina evropska zemlja koju je NATO bombardovao. To bombardovanje bilo je nelegalno, bez odluke Saveta bezbednosti. Bacajući bombe po Srbiji, NATO je počinio zločine nad civilnim stanovništvom. Zato Srbija ne može tek tako da uđe u NATO. To je moguće tek kada Srbija dobije jasno izvinjenje od čelnika NATO makar za “kolateralnu štetu” koja joj je nanesena 1999. Takvo izvinjenje Srbija nikada nije dobila. Naprotiv, čelnici i službenici NATO, kao i SAD, neprestano ponavljaju da je agresija na Srbiju 1999. bila “neophodna”, a zločini se uopšte ne pominju. Brojne NVO u Srbiji, sa daljinskim finansiranjem iz SAD ili koje druge NATO zemlje, ovdašnju javnost neprestano ubeđuju da se svaki srpski zločin mora okajati. Nasuprot tome, NATO ne samo da ne pominje svoje zločine, već se od Srbije danas smatra nepristojnim da o tim zločinima uopšte i govori.
Tako se i moglo dogoditi da je u Beogradu, 13. jula 2006, svečano dočekan major Endru Vajls, američki pilot. On je kao član 555. eskadrona učestvovao u NATO agresiji na Srbiju. Neki srpski mediji su odmah utvrdili da su možda iz njegovog aviona bile bačene kasetne bombe na centar Niša. Međutim, to nije smetalo srpskom ministru odbrane da ga dočeka i poželi mu dobrodošlicu u Srbiju. Izgleda da se dobar deo “evroreformske” javnosti u Srbiji slaže sa američkim ambasadorom Kameronom Manterom, koji je u Evropi (22. 11. 2007) rekao: "Verujemo da je [bombardovanje Srbije] bilo teško, ali i neophodno. Ono je bilo nužno da bi se oterao Milošević.”
Zbog takvog stava, “evroreformska” javnost u Srbiji sistematski je radila na potiskivanju sećanja na NATO zločine. Danas se još prisećamo samo bombardovanja RTS-a, ali ne kao zločina NATO pilota, već kao zločina čelnika Miloševićevog režima. Tako je i sećanje na zločine podvrgnuto selekciji i političkoj manipulaciji.
Srbija mora jasno da prizove u sećanje šest “malih” NATO zločina, da ih postane svesna i da se o njima objasni sa NATO strukturama. I tek nakon tog objašnjenja Srbija i NATO mogu dalje da razgovaraju. Tih šest “malih” NATO zločina su ujedno i šest “malih” razloga zašto Srbija, pod sadašnjim uslovima, ne treba da ide u NATO.
Prvi “mali” razlog je dvogodišnji Marko Simić. Njega je otac Vladan poveo da se, tog 31. maja 1999. u podne, prošetaju po rodnom Novom Pazaru. Kada su došli do jedne stambene zgrade, u ulici Stefana Nemanje broj 74, odjeknula je eksplozija. Zgrada je pogođena projektilom koji je verovatno bio namenjen obližnjoj autobuskoj stanici. (Zašto je gađana civilna autobuska stanica, ostaje nedokučivo.) Uz Marka i Vladana, poginulo je još devetoro civila. Markova mama, ubrzo po tragediji, porodila se i na svet donela devojčicu. Kada devojčica poraste, možda će u knjizi NATO zločini u Jugoslaviji pronaći sliku svog mrtvog bratića kako krvava lica i otkinute leve noge leži na belom bolničkom čaršavu.
I majka jedanaestomesečne Bojane Tošović, drugog “malog” svedoka neokajanih NATO zločina, bila je u šestom mesecu trudnoće. Onda je na njihovu kuću, u selu Merdare (kod Kuršumlije), 10. aprila, pala bomba. Otac Božin upravo je držao bebu kada se gornja ploča srušila na njih. Majka Marija je mogla samo nemoćno da posmatra kako otac, pritisnut betonskom pločom i sa ćerkicom u naručju, lagano umire.
Trogodišnja Milica Rakić, iz Batajnice, naš je (i božji) treći “mali” anti-NATO svedok. Ona je zatražila, 17. aprila, oko pola deset uveče, od svoje majke Dušice da ide na nošu. Dušica ju je odvela do kupatila, stavila na nošu i otišla da namesti krevet. Osećali su se prilično bezbedno, jer je njihova kuća bila udaljena najmanje četiri kilometara od vojnog aerodroma. A onda je u blizini zgrade pala bomba. Odmah po eksploziji, otac Žarko utrčao je u kupatilo. Milica je ležala u lokvi krvi, pogođena parčetom čelika iz rasprsnute bombe. Odveli su je u obližnju ambulantu, ali nije bilo pomoći. I ona je slikana kako počiva na čaršavu batajničkog doma zdravlja. Na slici se vidi njena zavijena leva butina i lice samrtnički bledo, ali izuzetno lepo i nežno. Tako anđeoski lepo lice, valjda, može da ima samo mrtvo dete.
Nema slike mrtvog Branimira Stanijanovića, šestogodišnjaka iz Aleksinca. On je sa ocem Vidosavom i majkom Divnom, 12. aprila, putovao vozom koji se, dvadeset minuta pre podneva, našao na mostu iznad Grdeličke klisure. Pilot je, objašnjavali su docnije u štabu NATO, imao zadatak da sruši most. Ali suviše kasno je na kontrolnom ekranu spazio voz. Valjda je zato posle minut–dva, kažu očevici, voz još jednom pogođen. Voz, ne most. I to na isto mesto – u drugi i treći vagon. Cela porodica Stanijanović je poginula, zajedno sa još petnaestak putnika. Broj mrtvih nije bilo moguće tačno utvrditi jer su ugljenisana tela popadala u Južnu Moravu. Među njima i Branimirovo. Ako pilota koji je ovo uradio, i Džejmija Šeja, glasnogovornika NATO koji je odbio svaku krivicu za ove namerne smrti, zanima koga su ubili, ima jedna Branimirova slika. Na njoj se vidi kako švrća, sa leptir mašnom i ozbiljnim izrazom lica, učestvuje na školskoj priredbi. Da li je tako obučen i sada dok šeta božjim vrtom?
U tom vrtu sada su i osmogodišnji Stefan i njegova sestra, petogodišnja Dejana Pavlović. Oni su spavali u svojoj porodičnoj kući, u Ralji kod Beograda, kada je na nju, 26. maja, pala bomba. Šta je u blizini bilo tako značajno da bi se gađalo, ostaje potpuno nejasno. Uz brata i sestricu, poginuo je i otac Vladimir. Majka Branislava je preživela. I njoj je za uspomenu na celu porodicu, izgubljenu u jednom časku, ostala slika mrtve dece. U šarenim dečjim spavaćicama, oni leže na plavom porodičnom jorganu. Dejana samo malo raskrvavljenog nosa, a Stefan gotovo bez ikakvih rana.
Eto to je šest “malih” svedoka NATO zločina, šest “malih” razloga zašto Srbija mora da zahteva objašnjenje od NATO čelnika. A objašnjenje je vrlo jednostavno. Eno ga u Tašmajdanskom parku spomenik deci stradaloj u NATO bombardovanju (istina, još uvek polusrušen: od devojčice sa leptirovim krilima ostala su, danas, još samo krila; ali valjda će jednoga dana čelnici Beograda izdvojiti malo novca da se spomenik vrati u prvobitno stanje; ako nemaju, neka nam kažu, skupiće se koliko treba). Dakle, pred taj spomenik treba da dođe Jap de Hop Shefer, generalni sekretar NATO, ili koji drugi NATO zvaničnik i da jasno kaže “Izvinite”. Ne treba da kleči, ne treba ni da zapali sveću. Neka samo donese jedan cvet i kaže “Izvinite”. I Srbija će oprostiti.
Dotle, bojim se da nemamo šta da pričamo. Ni u Beogradu, ni u Briselu, ni u Ohaju. Jedan cvet u Tašmajdanu – to je uslov za svaku narednu priču. Jedan cvet u Tašmajdanu – tek tada i mi i vi ponovo možemo biti ljudi.
(tekst objavljen u časopisu “Nova srpska politička misao”)
Objavio analitika u 24. mart 2008 22:20:43
SRBIJA MORA DA OSTANE TRAJNO ISKLJUČENA IZ EVROPSKOG RAZVOJA?
Milorad Vukašinović
Vimerov šamar "evroreformistima" u Srbiji
Ovih dana, na stranicama "Glasa Javnosti" , ponovo je aktuelizovan sadržaj privatnog pisma nemačkog diplomate Vilija Vimera, tadašnjem kancelaru Šrederu. Podsetimo, reč je o zaključcima sa Konferencije koja je 2.maja 2000 te godine, održana u Bratislavi, a na kojoj se na neuobičajeno otvoren način debatovalo o stvarnom cilju Natovske agresije na Srbiju i Saveznu Republiku Jugoslaviju. Danas punih osam godina posle ovog događaja, procesi na Balkanu i Evropi, odvijaju se doslovno po zaključcima sa ovog skupa koji su organizovali američki specijalistički instituti.
Kosovo je priznato, kao "nezavisna država" , uz saglasnost najvećeg broja država članica EU, u prvom redu Nemačke, koja, eto ironijom sudbine, nije poštovala preporuke upravo jednog nemačkog diplomate. Ali ostavimo to po strani i vratimo se ovdašnjem odjeku, sadržaja jednog senzacionalnog dokumenta. Posebno je zanimljiva tačka 8. navedenog pisma, u kojem Vimer tvrdi, da je na konferenciji u Bratislavi, još maja 2000 te, otvoreno saopšteno "da Srbija (verovatno zbog obezbeđivanja nesmetanog vojnog prisustva SAD) treba da bude trajno isključena iz evropskog razvoja"! Ovakvo stanovište nije moguće do kraja razumeti, ukoliko se na navede i prvi stav tačke 8, u kojoj je naglašeno potreba "da Rumunija i Bugarska treba da obezbede kopnenu vezu sa Turskom". Dakle, kopnena veza sa Turskom, eto zašto su u EU primljene Rumunija i Bugarska, odnosno zašto su SAD i njihovi podanici iz Brisela, svih ovih godina zdušno radili na stvaranju NATO države na Kosmetu, sa glavnim gradom "Bondstilom".
Umesto da naša evroreformska klasa, prihvati odgovornost za katastrofalno loše procene i da „da ostavku“, jer je uhvaćena u velikom laganju sopstvenog naroda, ona besomučno nastavlja sa lažima, po sistemu "ako nam se ne sviđaju činjenice, utoliko gore po njih".
Ipak, malo ljudi zna , da je Vimerovo pismo, samo interpretacija nečega što je odavno napisano u američkoj štampi. Naime, na stranicama "Njujork Tajmsa", 2. januara 1996. godine, pojavio se gotovo podjednako senzacionalan manifest američke geostrategije na Balkanu, pod naslovom "Treća američka imperija". Autori teksta su članovi Saveta za inostrane poslove Hajlbrun i Lind. Evo kako ciljeve američke geostrategije definišu ovi vašingtonski osmatrači: "Umesto da Bosnu shvatimo kao istočnu granicu NATO a, na Balkan bi trebalo gledati kao na zapadnu granicu naglo šireće američke sfere uticaja na Bliskom istoku. Valja se podsetiti da je sve do Drugog svetskog rata Balkan smatran delom Bliskog Istoka", uz konstataciju "nove američke uloge predvodnika jednog nezvaničnog skupa muslimanskih nacija od Zaliva do Balkana". I sledi ono najvažnije: "Oblast pod nekadašnjom upravom osmanskih Turaka, kojem svakako pripada i Srbija (prim.autora) pokazuje znake postanka Treće američke imperije", posle Prve latinoameričke stvorene u 19. veku posle američko-španskog rata i druge nastale u Zapadnoj Evropi, posle 1945. godine.
Prema tome stvari su potpuno jasne. Naši "evroreformatori" su najobičniji "opsenari" čiji je zadatak da nas ponovo vrate u Tursku, ovoga puta po nalogu vašingtonskih stratega. Upravo je to i razlog zbog kojeg je Turska bila prva muslimanska država koja je priznala "nezavisnost Kosova", zahtevajući da to isto u ime navodne islamske solidarnosti urade i ostala "muslimanska braća" okupljena u Svetskoj islamskoj konferenciji. Na svu sreću to se za sada nije dogodilo, jer je većina država sa pretežno muslimanskim stanovništvom svesna opasnosti ovog pravnog i političkog presedana. Izgleda da toga nije svesna jedino naša "evroreformska elita". Ona i dalje vergla istu priču. Do nadam se svog ali ne i našeg kraja.
Sledi tekst pisma:
Berlin, 02. 05. 2000.
Vili Vimer: Pismo kancelaru Gerhardu Šrederu
Veoma cenjeni gospodine kancelaru,
Krajem protekle nedelje bio sam u prilici da u slovačkom glavnom gradu Bratislavi prisustvujem konferenciji, koju su zajednički organizovali američko ministarstvo inostranih dela i American Enterprise Institut (Spoljnopolitički institut Republikanske stranke). Glavne teme skupa bile su Balkan i proširenje NATO-a.
Konferenciji su prisustvovali veoma visoki politički predstavnici, na što ukazuje prisustvo velikog broja predsednika vlada, kao i ministara inostranih poslova i ministara odbrane iz tog regiona. Među brojnim važnim tačkama, o kojima se raspravljalo, neke od tema zaslužuju da ih se naročito istakne:
1. Organizatori konferencije su zahtevali da se u krugu savezničkih država što je moguće brže izvrši međunarodno priznanje nezavisne države Kosovo.
2. Organizatori su izjavili da se Savezna Republika Jugoslavija nalazi van svakog pravnog poretka, a pre svega izvan Završnog dokumenta iz Helsinkija.
3. Evropski pravni poredak predstavlja smetnju za sprovođenje planova NATO-a. U tom smislu znatno je pogodniji američki pravni poredak za primenu i u Evropi.
4. Rat protiv Savezne Republike Jugoslavije vođen je da bi se ispravila pogrešna odluka generala Ajzenhauera iz doba Drugog svetskog rata. Zbog toga se iz strateških razloga tamo moraju stacionirati američki vojnici, te da se tako nadoknadi ono što je propušteno godine 1945.
5. Evropski saveznici su učestvovali u ratu protiv Jugoslavije da bi, de facto, prevazišli prepreku i dilemu koja je nastala posle usvajanja “Koncepta nove strategije” Alijanse u aprilu 1999. godine, odnosno nastojanje Evropljana da se prethodno dobije mandat UN ili KEBS-a.
6. Ne umanjujući važnost naknadne legalističke interpretacije Evropljana da je, naime, kod širenja zadataka NATO-a preko granica zakonski dogovorenog područja u ratu protiv Jugoslavije, bila reč samo o izuzetku, ipak je jasno da je u pitanju presedan, na koji se u svako doba svako može pozvati, i tako će mnogi ubuduće i da postupaju.
7. Valjalo bi da se prilikom sadašnjeg širenja NATO-a ponovo uspostavi teritorijalna situacija na prostoru između Baltičkog mora i Anadolije, kakva je postojala u vreme Rimskog carstva i to u doba kada je ono bilo na vrhuncu moći i zauzimalo najveće teritorijalno prostranstvo.
8. Zbog toga Poljska mora da bude okružena sa severa i juga demokratskim državama kao susedima, a Rumunija i Bugarska da obezbede kopnenu vezu sa Turskom. Srbija (verovatno zbog obezbeđivanja nesmetanog vojnog prisustva SAD) trajno mora da bude isključena iz evropskog razvoja.
9. Severno od Poljske treba da se ostvari potpuna kontrola nad prilazima Sankt Peterburga Baltičkom moru.
10. U svakom procesu pravu naroda na samoopredeljenje treba dati prednost nad svim drugim odredbama ili pravilima međunarodnog prava.
11. Tvrdnja da je NATO prilikom napada na Saveznu Republiku Jugoslaviju prekršio sva međunarodna pravila, a naročito sve odgovarajuće odredbe međunarodnog prava – nije osporavana.
Posle ove konferencije, na kojoj se raspravljalo veoma slobodno i otvoreno, ne može da se izbegne važnost i dalekosežnost njenih ocena, naročito kada se ima na umu visok i kompetentan sastav učesnika i organizatora.
Američka strana, izgleda, svesna je i spremna da u globalnom okviru, zbog ostvarivanja svojih ciljeva, potkopa u ukine međunarodni pravni poredak, koji je nastao kao rezultat Drugog svetskog rata u prošlom veku. Sila ima da stoji iznad prava. Tamo gde međunarodno pravo stoji na putu, treba ga ukloniti.
Kada je sličnu sudbinu doživelo Društvo naroda, Drugi svetski rat nije više bio daleko. Način razmišljanja, koji vodi računa samo o sopstvenim interesima, može da se nazove samo totalitarnim.
S prijateljskim pozdravima,
Potpis Vilija Vimera
(UREDNIK SRPSKE ANALITIKE VANJA J. VUČENOVIĆ NA OVO PISMO OD ISTORIJSKOG ZNAČAJA ZA SRBIJU I NJENE GRAĐANE UKAZAO JE JOŠ U APRILU 2007. GODINE U TEKSTU - ANALIZI :
OD VIMERA DO COBELA - OTREŽNJENJE OD EVROATLANTIZMA)
Objavio analitika u 22. mart 2008 18:00:50
ČAVIĆ SUSPENDOVAN ZBOG RODOLJUBLJA : IMA LI OVOME KRAJA?
Oliver Vulović
Evropske sportske višestrane medalje
Na fonu opšte germanske i anglosaksonske antisrpske histerije, u Ajndhofenu u Holandiji, iz daljeg evropskog takmičenja u plivanju eliminisan je Milorad Čavić, evropski prvak i rekorder, zbog toga što je primajući zlatne medalje svima dao do znanja i da je Srbin i da još pride zna kolika mu je država. I ako je Srbija "opet zgranuta", sve je kristalno, kao i u svim dosadašnjim evropskim kristalnim noćima za Srbe i jasno i predvidljivo. U svakoj državi koja se ne bude libila da javno pokazuje šovinizam u odnosu na Srbe, poput Holandije koja je u tako nečemu postala ekspert, srpski takmičari će osim protiv rivala na terenu morati da se bore i sa birokratijama što takvih država domaćina što protiv sportskih federacija koje bajagi ne vole politiku ali zato vole balističke narko pare, a zna se koji proizvod jedino na svetu slobodno možete pazarati po holandskim ulicama a da i dalje ponosno nosite oreol naprednog Evropljanina u odnosu na srpske varvarske momke koji ceo svoj život provode živeći sportski i obarajući rekorde. Razloga za komplekse niže vrednosti je mnogo ali verujte ni ja baš nisam očekivao da će ih Evropljani tako eklatantno prikazati u Ajndhovenu.
Sankcije u sportu prema Srbima su započele dan nakon zajedničke objave šiptarskih terorista i američke fašističke administracije da se posle slavne Lujze Braun / prve bebe iz epruvete na svetu / , na svetu pojavila i prva država iz američke mengeleovske političke epruvete pa nam je oduzeta organizacija Svetskog prvenstva u stonom tenisu jer zaboga, Srbi neće dati vize kosovskim stonoteniserima. Slične pretnje su već stigle i iz rukometne federacije. Osveta Čaviću zbog njegovog genetskog sastava od strane narkomansko-nacističke koalicije koja sedi u vrhu plivačke federacije koja je onomad jednostavno "zaboravila" da reaguje kada su Ustaše nakon poraza reprezentacije Hrvatske od tadašnje SCG demolirale kompletan sportski objekat u Sloveniji tokom Evropskog prvenstva u vaterpolu, ovoga puta je bila brza i efikasna, i jedino što za razliku od Ustaša koji su u Sloveniji u nedostatku vrba prisutne Srbe kačili na gelendere tribina i bacali ih uvodu sa visina, oni to sa Čavićem nisu smeli da urade jer je dečko jednostavno i jak i brz.
Ovaj "incident" , kako ovaj fašistički ispad u Holandiji nazva lažni predsednik Boris mali, nije početak, nije kraj, nije ni sredina, već deo antisrpskog kontinuiteta u evropskim sportskim federacijama a koje imaju najviše uticaja i u svetskim sportskim federacijama još od 1992-e godine. Mrvice sloboda koje su tada davane sportistima ovog naroda kroz mogućnost da se takmiče pod olimpijskom zastavom nisu bile iskazi milosti ili razumevanja za situaciju u kojoj se nalazio naš narod nego još jedan način da se javno i na svetskim borilištima i pred milijardama gledalaca jasno označe i od ostalih odvoje predstavnici ne otpadničke države već otpadničkog naroda. Takav pristup Svetske olimpijske organizacije nije bila nikakav pokušaj zaštite sporta od politike već suptilan način da se baš po nalogu politike preko nekolicine sportista kojima je dato pravo da se takmiče celom jednom narodu "kulturno" kolektivno navuče zvezda na rukav.
U ovom najnovijem periodu sveopšteg žigosanja Srba, Čavić je prvi sportista koji je za primer drastično kažnjen ne bi li se tako sprečilo da recimo pet šest vrhunskih svetskih tenisera i teniserki ili recimo košarkaša i košarkašica, odbojkaša i odbojkašica a koji su - o užasa- Srbi, slučajno i ne pomisle da svetu prirede sličan šok prilikom primanja medalja koje nam ne mogu uskratiti ukoliko opet demokratski ne odluče da nam nije mesto u svetskom sportu, pout demokratske odluke da nam otmu teritorije, ubijaju i proteruju narod.
Zato se nemojmo zavaravati. Slučaj sa Čavićem je tipičan odraz sveukupnog evropskog antagonističkog stava prema Srbima, bili ti Srbi vrhunski sportisti ili obični utamničeni donatori organa ili ti nemoćne žene u mitrovačkom sudu. Za njih smo mi svi isti i svima nam sleduje ista porcija kazni i za milisekund javno iskazanog rodoljublja i patriotizma. Do danas sam mislio da medalje imaju zaista samo dve strane.
Objavio analitika u 21. mart 2008 17:35:03
REPRIZA KRVAVOG KOSOVSKOG MARTA?
Više od 100 ljudi povređeno u sukobu Srba sa snagama UN u Kosovskoj Mitrovici. Među uhapšenim građanima i 12 žena, čak i jedna trudnica. Unmik se povukao sa severa Kosova, kontrolu nad ovim delom pokrajine preuzeo Kfor. MUP Srbije podigao stepen pripravnosti. Tadić pozivao na smirivanje strasti. Koštunica zvao Rusiju da pomogne l Slobodan Samardžić: Ovo što su nam uradili vratićemo im.
(ALO)
Objavio analitika u 18. mart 2008 10:12:00
IZ UREDNIČKOG PERA
Vanja J. Vučenović
Bio jednom jedan narod
Svako čudo za tri dana, kaže naš narod. Čini se da ni ovo naše čudo u vidu februarskog prokosovskog bunta ili otpora pod parolom “Kosovo je Srbija“, nije trajalo ništa duže. Taj „odlučni“ otpor ispario je negde u isto vreme kad i poslednji dašak dima sa drugog sprata famozne savezničke ambasade u Kneza Miloša. Ili možda bolje rečeno, negde sa „nestankom“ poslednjeg para renomiranih „Najk“ patika iz nekolicine raskošnih butika u Kralja Milana. Nema šta, Kosovo je srce Srbije!
Prema svemu sudeći, taj otpor nam se više nikada neće vratiti, uostalom kao ni onaj toliko osuđivani i „zaludni“ iz 99-te godine. U stvari, otpora ovog puta kao i da nije bilo. Ili ga ja, eto, nisam primetio. Kakva neuviđajnost s moje strane. Voleo bih da me neko uveri u suprotno. Ali to će biti teško, zar ne? A ukoliko ga je kojim slučajem istinski i bilo onda je bio vrlo kratkog i kontrolisanog dometa, a sve ovo poslednje jesu njegovi poslednji trzaji u odbrani onoga, što se još samo u suvoparnoj teoriji sreće u Srbiji, sve nepopularnije i ređe, naziva nacionalnim dostojanstvom. Međutim, praksa je, kao što je poznato, gotovo uvek nešto sasvim drugo, pa i kad je o nacionalnom dostojanstvu reč.
I tako, kada se sve sabere i oduzme, dolazimo do pomalo zabrinjavajućeg rezultata da smo, čini se, samo „fola radi“ odbijali i negodovali, a na kraju ipak „kolektivno svesno“ progutali tu već dobro poznatu i najavljivanu „gorku kosovsku pilulu“, što se moglo naslutiti već dan posle, činilo se u prvi mah, obećavajućeg beogradskog performansa – „vatrenog“ 21. februara. Svi smo je progutali, i politička elita i mi ostali obični i nebitni, zajedno, bez razlike, onako u paketu, muški! I to, ako smem da primetim, bez nekog značajnijeg opiranja i gađenja, iako baš i nije bila obložena šećerom kako su nam to ranije obećavali. Uostalom, tako to na kraju radi svako neposlušno dete kada bi roditelj malo glasnije podviknuo. Dostojanstveno!
Međutim, ukoliko bismo bar za trenutak pokušali da sagledamo stvari iz nekog drugog ugla, kroz ružičaste naočare, kako nam to neki pojedinci toplo poručuju, sve „ovo naše“ možda i ne bi izgledalo baš tako tragično, kao što mi to neopravdano uobražavamo. Pesimizmu nema mesta, jer gorak ukus u ustima će nesumnjivo nestati, pre ili kasnije, a život (šta god da to u našoj interpretaciji više može značiti) moraće da teče dalje, ovako ili onako, sa Kosovom ili bez njega, poručuju nam ti gorepomenuti. Jedina nepoznanica, a na šta čak ni ti vrli „prosvetljeni“ pojedinci nemaju adekvatan odgovor, je to kuda taj životni tok može da vodi nakon svega ovoga, i da li uopšte igde vodi. Uostalom, koga još sve te suštinske stvari treba danas da zanimaju, jer od prevelikog razmišljanja ume da zaboli glava, otresito nam odgovaraju „prosvetljeni“. Bitno je da se mi i nadalje držimo našeg „sigurnog i sve izvesnijeg“ evro-puta, šta god to značilo. A nekog novog „konja“ za trku ćemo već opet pronaći, kada za to dođe vreme. Ako ništa drugo, bar teritorija za poklanjanje i trampu imamo. Doduše ne mnogo, ali dovoljno. Ambasador Cobel nam je svojevremeno lično rekao šta misli o tim našim teritorijama. Zar smo i to već zaboravili?
Međutim, ipak ne bi trebalo misliti da je ova poslednje iskazana, manje-više sveopšta nacionalna ravnodušnost i nezainteresovanost povodom friške kosovske nezavisnosti isključiva posledica dezorijentisane državno-nacionalne politike i opštenacionalne apatije koja traje samo par poslednjih godina. Da se razumemo, ta zla kob prati nas još od onog “istorijskog“ 11. juna 99-te godine, kada je inače (čisto podsećanja radi, ako je neko već i to zaboravio), okončana milosrdna interevencija na ovu zemlju. Humanitarna i milosrdna – da nisam nešto pogrešno rekao? I tada smo, neposredno posle završetka „iznuđenih aeromitinga“ slično kao i danas bespogovorno natakli te ružičaste naočare i krenuli da tražimo saveznike i prijatelje po svetu. I pronašli smo ih. Danas ubiremo plodove tih prijateljstava. I baš nam je lepo, divota!
Pre samo par godina, moj bliski prijatelj rekao mi je nešto, za šta u prvi mah nisam mislio da je vredno pažnje i neke dublje analize, jer se tada sve to činilo tako daleko i neprimenjivo na ovaj naš „nacionalni slučaj“: „Vanja, i veće „božje“ narode i Carstva istorija je nemilosrdno gutala i oni su nestajali bez traga, pa zašto bi onda mi, tako sićušni, bili izuzetak u svoj ovoj našoj bedi, nesreći i neslozi! Danas, ove njegove reči otrežnjujuće odzvanjaju u mojoj glavi. I sa „naočarima“ i bez njih.
(tekst objavljen u časopisu "NOVA SRPSKA POLITIČKA MISAO")
Objavio analitika u 15. mart 2008 22:28:38
TAKO JE GOVORIO COBEL: VOJVODINA KAO NOVO KOSOVO
Ambasador Nemačke u Srbiji Andreas Cobel izjavio je da bi problem Kosova trebalo rešiti što pre "u smislu nadzirane nezavisnosti", jer bi, u suprotnom, mogli da budu otvoreni problemi u Vojvodini i Sandžaku. "Insistiranje na Kosovu kao delu Srbije destabilizovalo bi Srbiju, i onda bi moglo da bude otvoreno pitanje Vojvodine, koja je nova u Srbiji. To nije pretnja, to je analiza", rekao je Cobel na sastanku Foruma za medjunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji. Cobel je rekao da "nije tačno" da je Kosovo oduvek u Srbiji, jer je postalo deo Srbije 1912. godine "posle dugo vremena", i podsetio da je Vojvodina ušla u sastav Srbije 1918. godine, dodavši da bi, ako Srbija bude destabilizovana, Mađarska mogla da "insistira na Vojvodini". (april, 2007.)
Objavio analitika u 14. mart 2008 11:32:14
U NEMILOSTI "BOŽJEG DELA"
Milorad Vukašinović
Trilateralni katolicizam
Istorijat tajnih kontakata Vašingtona i Vatikana, seže u vreme Drugog svetskog rata i potpuno je u skladu sa strateškim dokumentom – “Studijom o ratu i miru” Saveta za spoljnje poslove. Posle završetka ratnog sukoba, tajni diplomatski kontakti dve do juče formalno suprotstavljene strane se intenziviraju. Visoki funkcioner američkog ministarstva pravde Loftus uključen je u formiranje “ antikomunističkog konzorcijuma’’, koji je okupljao okorele ratne zločince iz redova sila Osovine i njihovih satelita. Oni preko noći sticu imidž “boraca za slobodu” protiv komunističke diktature.Direktor CIA Alen Dals uputio je u London poznatog obaveštajca Vilijama Kejsija , koji ima zadatak da uz pomoc britanske tajne sluzbe Mi-6 , potpomogne funkcionisanje “pacovskih kanala” radi prebacivanja ratnih zločinaca u SAD i države Latinske Amerike.
Rimski Papa Pije XII sa saradnicima. bio je do detalja upoznat sa operacijom koju će obaveštajac Loftus nazvati u svojoj knjizi “najtajnijom i najsramnijom u istoriji Vatikana”. Britanci će formirati i posebnu masonsku ložu među emigrantima u koju će biti uključeni i najeminentniji lideri Balkana. Ključna ličnost – mozak operacije za spasavanje ustaških zločinaca biće monsinjor Krunoslav Draganović , sekretar bratstva Svetog Jeronima u Rimu. On je kao hrvatski predstavnik uključen u aktivnosti grupe “Intermarium”, koja je rukovodila operacijom na relaciji Rim-London-Vašington , a na čijem je čelu bio bivši član kraljevske Vlade , Slovenac Miha Krek.
Ipak sve do osamdesetih godina proslog veka i ere “reganizma’’, odnosi i kontakti dve strane odvijaće se bez pune obnove diplomatskih odnosa.Razloga za to ima više. SAD nisu održavale diplomatske odnose sa Vatikanom zbog ustavnopravnih odredbi, ali i snažne opozicije okupljene oko protestantskih crkava u zemlji.Americki puritanci nisu zaboravili događaje iz 1867. godine, kada je rimski Papa Pije IX , proterao sve protestante i zatvorio sve protestantske crkve. Za američku spoljnju politiku, događanja u Drugom svetskom ratu i saradnja Katolicke crkve sa nacistima i fašistima , kao i teški zločini koje je Vatikan podsticao i podržavao, bili su prepreka za sve vidove saradnje na javnom diplomatskom planu. Naime, to bi svakako urušilo brižljivo građen mit, o moralnom pravu Amerike da učestvuje u evropskim poslovima, pod izgovorom pobede nad fašizmom.
Katolička crkva koja je podržavala koncept sila Osovine, iz rata je izašla teško diskreditovana i u očima svojih vernika. Mnogobrojni dokazi o zločinima pripadnika Katolicke crkve, posebno u ustaškoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, umešanost u progone pravoslavnih “šizmatika” u Ukrajini , kao i neprikrivena podrška nacističkoj strategiji pogroma Jevreja, razlog su zbog kojeg koncepcija tajne diplomatije u odnosima sa Amerikom i Velikom Britanijom , u tom trenutku odgovara i “svetoj stolici”.
Papa Pije XII će dati “očinski blagoslov’’, prilikom stvaranja NATO alijanse 1949. godine. Praksa susreta obe strane na najvišem nivou biće redovna, u periodu “ hladnog rata”. Predsednik Nikson biće gost Pape Pavla VI, 1970 . godine. Ipak, do uspostavljanja punih diplomatskih odnosa, doći će tek u vreme Reganovog predsednikovanja i vođstva Pape Jovana Pavla II u Vatikanu, 15. septembra 1983. godine. Formalizovanju međusobnih odnosa, prethodila je diplomatska ofanziva koju je pokrenuo vrlo uticajni katolički lobi u administraciji američkog predsednika.Direktor CIA Vilijam Kejsi i njegov zamenik general Vernon Volters, uspostavili su lični kontakt sa Jovanom Pavlom II.Kejsi praktikujući i vatreni rimokatolik, sastajao se najmanje dva puta godišnje sa Papom Vojtilom, snabdevajući ga najpoverljivijim obaveštajnim informacijama, ulazeći sa njim i u “najintimniju spiritualnu konverzaciju’’. Prema dostupnim izvorima, razgovori na relaciji Vašington – Vatikan obuhvatali su najrazličitije teme, od unutrašnje politike u Sovjetskom Savezu i Kini , njihovoj vojnoj snazi i tehnologiji, do zdravlja predsednika Brežnjeva , Latinske Amerike i “teologije oslobodjenja”. Posle dva neuspela atentata na predsednika Regana i Papu Vojtilu, tokom 1981. godine, međusobni kontakti i razmena pisama je nastavljena.Činjenica da su prilikom atentata izbegli smrt, učvrstila je kod dve visoke ličnosti, uverenje da im je “providjenje dodelilo istorijsku misiju’’, pa su i sa tim uverenjem pristupili formiranju “jedne od najvećih tajnih alijansi svih vremena’’, koja će na presudan nacin, uticati na kasnije događaje u istočnoj Evropi i Sovjetskom Savezu.
Predsednik Regan i Papa Vojtila sastali su se 7. juna 1982. godine. Na sastanku je bilo reči o rešenjima usvojenim na Jalti 1945. godine.Obe strane su u razgovore ušle vodeći prvenstveno računa o praktičnim interesima, ignorišuci pitanja ideološkog i teološkog karaktera. Američka administracija, i pored toga sto su je činili vatreni rimokatolici, saradnju sa Vatikanom smestila je u kontekst “real politike’’, dajući prednost Katoličkoj crkvi kao instituciji. Vašington je pošao od procene da duhovna snaga Pape ima širi spektar od vojne sile, kao i da sa praktičnog stanovišta, može da ubrza razaranje Istocnog bloka. Ovakv pristup potpuno je u skladu sa osnovnim osobenostima američkog političkog establišmenta , koji je kao što je već rečeno, obrazovan na masonskim antihrišcanskim principima. Predsednik Regan, poreklom irski katolik, nikada nije odlazio u Crkvu. Njegova politika prema Vatikanu, prvenstveno je proisticala iz strategije trilateralizma u odnosu prema Sovjetskom Savezu, i modelu “prikrivenih akcija” oslonjenom na akcije Katolicke crkve. Uspostavljanje formalnih diplomatskih odnosa , izazvalo je velike polemike u samoj Americi. Predstavnici protestantskih crkava otvoreno su kritikovali politiku administracije, pre svega zbog privilegovanog statusa koji Katolicka crkva dobija u samoj Americi, posle 1982. godine. Oni su ukazali, da vlada zloupotrebom religioznih organizacija “za informacije , ako ne i za špijunažu, ugrožava ne samo kredibilitet poruka koje šalje , nego i živote u ratom zahvaćenim zemljama”. Vatikan je takođe primoran na ozbiljne ustupke. Reč je o teološkom karakteru saveza, koji je bio u potpunoj suprotnosti, sa tradicionalnim odnosom Katoličke crkve prema masonskoj organizaciji. Naime, evropska etika proistekla iz katolicizma, u suprotnosti je sa verzijom liberalne ekonomije i neižbeznom kultu čoveka koji iz nje proizilazi, a koji propoveda masonska organizacija. Pape Pije IX I Lav X, krajem19 i početkom 20. veka, otvoreno su osuđivali “savremene zablude naših dana”, racionalizam i ideju progresa, pozivajući na odlučnu borbu protiv liberalizma , socijalizma i panteistickog obožavanja čoveka. Papi Vojtili nisu bile nepoznate ove činjenice.
Izvanredni poznavaoci vatikanske politike tvrde, da se Jovan Pavle II na ovaj hazarderski potez opredelio, imajući u vidu katastrofalni duhovni pad katoličanstva u Zapadnoj Evropi. Papa je podržao koncepciju trilateralizma , prvenstveno uveren da će nestanak Sovjetskog Saveza i rušenje komunističkih sistema, osloboditi ogromne katoličke energije i snage na Istoku koje ce potom “ raslamsati vatre vere iz zgarišta i pepela u srcima zapadnjaka’’. Papa Vojtila , očekivao je od saveza sa Vašingtonom, i veliko obogaćenje novim vernicima sa Istoka , posredstvom politike unijaćenja u tradicionalno kanonskim područijima Pravoslavlja.
Geopolitika Božijeg dela
Politiku Vatikana potrebno je analizirati i sa stanovista procesa unutar Katolicke crkve. Oni nisu nimalo jednostavni i laki za razumevanje.Duboke podele unutar Katoličke crkve, neće razrešiti ni Drugi vatikanski koncil, sazvan sa namerom da odgovori na sva “otvorena pitanja koja opterecuju rimokatoličanstvo u modernoj epohi” . Koncil koji je trajao, od 11. oktobra 1962. godine do 8. decembra 1965. godine, nije uspeo da razreši izražene sporove izmedju “reformatora i konzervativaca” u samoj Crkvi.
Predvodnik reformističke struje Papa Jovan XXIII , zahtevao je osavremenjavanje crkve, zavisno od vremena i okolnosti van crkve . Posle njegove smrti, 3. juna 1963. godine, reformatorsku palicu nasledio je Papa Pavle VI. On je prvi hrabro izjavio da će “monolitno rimokatoličanstvo krajem XX veka nestati pod pritiskom razvoja nauke , građanske neposlušnosti i novih alternativa hrišćanstvu’’. Mnogobrojni istraživači Drugog vatikanskog koncila, koncept modernizacije Katolicke crkve objašnjavaju uticajem masonerije, koja je tokom 20. veka, duboko prodrla u sam vrh rimokatoličke crkve. Naime, kardinal Ronkali , tadašnji papski nuncije u Parizu i buduci Papa Jovan XXIII, imao je vrlo intezivne kontakte sa pojedinim uglednim masonima neposredno po zavrsetku Drugog svetskog rata 1947. godine. Zajednicki sadrzaj svih tih kontakata bio je ekumenizam , odnosno kako je Papa Jovan XXIII kasnije rekao “ zbližavanje , zatim susret i na kraju potpuno ujedinjenje sa svim hrišćanima’’, što je potpuno odgovaralo viziji hrišćanstva koju podržavaju pripadnici masonskih organizacija.
Na Drugom Vatikanskom koncilu, nasuprot reformistima, veoma oštro istupala je konzerativna grupa, prvenstveno poljskih biskupa. Prema njihovom konceptu, rimokatolička crkva odnos prema modernom svetu mora da zasniva na bazi “protivreformacije’’. Ovakav stav proističe iz uverenja da je “crkva savršena zajednica iznad istorije’’, odnosno kako je tadasnji krakovski biskup Vojtila govorio “ čuvar Božije istine koje svako ljudsko biće treba da sledi kako bi došlo do istine’’. Poljski biskupi na čelu sa Karolom Vojtilom, prihvatili su dijalog sa nekatolicima , ali pod uslovom da se izričito prizna da je “crkva istina deo drustva ali iznad njega’’. Vojtila je smatrao da se ne može govoriti istim jezikom sa katolicima i nekatolicima, vernicima i nevernicima, sa onima koji se bore protiv crkve i onima koji veruju u Boga.
Zbog svega rečenog, pojedini ugledni autori s pravom konstatuju , da je sa današnje vremenske distance, Drugi koncil samo jedna epizoda u neuspešnom pokušaju oslobadjanja Katoličke crkve od uticaja fundamentalista , koji će skoro deceniju kasnije, potpuno prevladati u krugovima Rimske kurije, za vreme pontifikata Pape Vojtile. Konačno, strategiju vatikanske politike nije moguce razumeti, bez analize izbora Karola Votile za rimskog Papu. Naime, njegovom izboru prethodiće mnogi mračni dogadjaji, koji do danas predstavljaju veliku misteriju. Posle smrti Pape Pavla VI , 26. avgusta 1978. godine, za novog Papu bice izabran kardinal Albino Lučijani , koji će simbolicki uzeti ime oba svoja prethodnika – Jovan Pavle I. Kao sin siromašnog socijaliste i kao kardinal zauzimao je nezavisan stav u odnosu na Rimsku kuriju. Na papskom tronu se zadržao samo 33 dana. Umro je pod misterioznim okolnostima, iznenada, a da nikada nije urađena autopsija. U najširoj javnosti veoma je rasprostranjena teza da je otrovan. Poznato je da njegov izbor nije bio po volji američke administracije, kao i uticajnih masonskih loža, posebno lože P-2, za čije delovanje se vezuju mnogi najviši krugovi u Vatikanu. U svakom slučaju, njegovom smrću bila su široko otvorena vrata za izbor Vojtile za Papu , što će se posle čak devet glasanja konačno dogoditi, 16. oktobra 1978. godine.
Politiku Vatikana potrebno je analizirati i sa stanovišta same ličnosti Karola Vojtile.Iako je o njemu kao rimskom Papi napisana ogromna literatura, postoje mnoga nedorečena mesta u njegovoj biografiji. Ona su ostala na nivou raznih špekulacija sve do njegove smrti. Pojedini istrazivači, isticali su njegovo članstvo u organizacijama svetske zakulise, poput Trilateralne komisije ili Bilderberg grupe. Određeni istraživači, u njegovoj biografiji, kao posebno sporan ističu period Drugog svetskog rata i naglašavaju bliskost idejama Adolfa Hitlera . Ono što je međutim nesporno, to je vezanost Pape za rad tajne organizacije “ Božije delo – Opus Dei “, koja u kuloarima vatikanske politike, predstavlja “crkvu u crkvi”. Upravo zahvaljujući njenim aktivnostima , Karol Vojtila izabran je za rimskog Papu . Zahvaljujući uticaju ove organizacije, uspostavljen je geostrateški savez sa trilateralnim kapitalom. Krajem osamdesetih godina prošlog veka, “Opus Dei” direktno je uključen u strategiju urušavanja komunističkih sistema u istočnoj Evropi, ali i borbu protiv sve većeg uticaja “teologije oslobođenja” u Latinskoj Americi, čiji su najznačajniji predvodnici bili pojedini ugledni katolički sveštenici iz tog dela sveta.Članovi ove tajne organizacije, predstavljali su najtvrdokornije jezgro katoličanstva, koje je sve do smrti bezrezervo podržavalo geopolitiku Jovana Pavla II. Papa Jovan Pavle II duboko svestan te činjenice, osnivača organizacije Hose Eskrivu, proglasio je za sveca , čime je i simbolički doprineo njenom usponu u kuloarima vlasti i uticaja rimokatoličke crkve.Zahvaljujući akcijama Opus Dei-a , vatikanska politika je u poslednje dve i po decenije izvršila neviđenu i skupu versku mobilizaciju u nekoliko pravaca. Pored finansiranja promena u istočnoj Evropi , vatikanska strategija devedesetih godina prošlog veka, bila je direktno uključena u razaranje bivše Jugoslavije , širenje ekumenskog dijaloga unutar i izvan hrišćanskih zajednica, ali i u akcijama otvorenog prozelitizma na prostorima koji su kanonski oduvek pripadali Pravoslavlju.
Jednom rečju, politika Pape Vojtile, bila je na fonu epohalnih promena koje su nastupile u poslednjoj deceniji 20. veka, koje su široko otvorile vrata idejama politizacije religije i pojavama verskog fundamentalizma.Organizacija Opus Dei , kao sprovodnik katoličkog fundamentalizma, neosporno deo je tog procesa, koji ima snažnu psihosocijalnu dimenziju i predstavlja katolički odgovor na krizu kroz koju prolazi svetska zajednica. Zbog svega navedenog, ideju o “novom svetskom poretku” i savez Vašington – Vatikan, potrebno je analizirati i u religioznom kontekstu , uz puno uvažavanje činjenice, da sekularna racionalnost nije isključivi način razmišljanja u projektovanju politike. Istorijske paralele svedoče da je ovakav način promišljanja svojstven kriznim vremenima, “kada su ljudi skloni da artikulišu svoj očaj kroz utopijske snove, da bi prebrodili teške časove lične ili kolektivne drame”.
Objavio analitika u 13. mart 2008 11:33:57
DUGO OČEKIVANA KOALICIJA?
KOŠTUNICA HOĆE VLADU SA SRS
Premijer Vojislav Koštunica i zamenik predsednika Srpske radikalne stranke Tomislav Nikolić načelno su se dogovorili da prave postizbornu koaliciju radi formiranja vlade. Po saznanjima „Blica“, Koštunica je odlučio da objavi pad Vlade i najavi izbore tek pošto je Nikolić izrazio spremnost da posle izbora formira vladajuću koaliciju sa narodnjačkim blokom.
Zamenik predsednika SRS odbio je pre toga ponudu Koštunice da SRS pruži podršku manjinskoj vladi.
Koštunica i Nikolić razgovarali su u prošli četvrtak i petak, a premijer je u subotu objavio da sadašnja vlada ne može da funkcioniše. Jučerašnja sednica, na kojoj je ova odluka i potvrđena, trajala je oko desetak minuta, što je najkraće zasedanje od kako je ova vlada formirana pre deset meseci. U hladnoj atmosferi predloženo je raspisivanje izbora za 11. maj i utvrđen je i upućen predlog predsedniku Republike Srbije za raspuštanje Narodne skupštine.
U narodnjačkoj koaliciji ne žele da govore o periodu posle izbora. Najdirektniji je lider Nove Srbije Velimir Ilić, koji kaže da bi bilo besmisleno da se vlada formira sa istim snagama kao do sada. Portparol DSS Andreja Mladenović naglasio je juče da je princip ove stranke da se tokom kampanje ne govori o postizbornim koalicijama, ali je najavio da će nosilac izborne liste DSS i prvi na listi biti predsednik stranke Vojislav Koštunica.
Odlazak ove vlade karakteriše i da su gotovo istovetno sa njenim padom otpočeli i pregovori o koalicijama. Juče su prvi sastanak imali DS i SDP Rasima Ljajića.
- Ne svodim politiku na piljarnicu i za mene to nije trgovina. Mislim da je Demokratska stranka stožer demokratskih snaga u Srbiji, sa svim svojim manama i vrlinama. U Srbiji nema ničeg boljeg i jačeg od DS. Nije mi primarno koliko ćemo dobiti mesta, iako sam siguran da smo najjača manjinska stranka u državi i možemo i sami zahvaljući prirodnom pragu za stranke manjina. Ali smatramo da su ovo jako bitni izbori, praktično drugo poluvreme predsedničkih izbora, na kojima je jako bitno da demokratski blok pobedi, da ima najviše glasova i da sa tih pozicija uđe u pregovore o vladi. I na tim osnovama pravimo dogovor sa DS - kaže za „Blic“ lider SDP Rasim Ljajić.
U koaliciju sa DS najverovatnije ide i G17 plus, dok će stranke vojvođanskih Mađara najverovatnije u izbornu trku ići samostalno. Predsednik Bošnjačke demokratske stranke Sandžaka Esad Džudžević pozvao je juče sve stranke i organizacije koje okupljnju Bošnjake da nastupe jedinstveno na predstojećim izborima. DSS u predizbornoj koaliciji ostaje sa Novom Srbijom, a ova stranka želela bi i SPO u svom taboru. Radikali idu sami, a socijalisti već imaju koaliciju sa partijom penzionera.
(Blic)
Objavio analitika u 11. mart 2008 10:43:55
ONDA, VIDIMO SE U MAJU?
Vanja J. Vučenović
Ponoćna vlada na ispitu (podsećanje, septembar 2007.)
Samo su se najveći optimisti proletos mogli zakleti da će 
onako nespretno i u poslednji čas sklepana ponoćna vlada, s obzirom na sve političke razlike i podele koje su postojale (koje su nesumnjivo i danas prisutne unutar tzv. demokratskog bloka čiji su glavni stožeri DS i DSS), doživeti ove septembarske dane. Ipak, rok trajanja aktuelne vlade, koja se opravdava navodno poželjnim, preporučenim, ali i ne baš suđenim političkim kompromisom osovine Koštunica–Tadić, mogao bi u vremenu koje je pred nama biti ozbiljno doveden u pitanje. Posebno ako se imaju u vidu svi preteći izazovi sa kojima se neizbežno mora suočiti u narednom periodu, što se pre svega odnosi na konačno određivanje temeljnih spoljnopolitičkih prioriteta kroz prizmu očekivanog razrešenja kosmetske drame.
U pojedinim političkim i analitičkim krugovima kao sve aktuelnija provlači se teza da je dosadašnje nepucanje prilično krhkih šavova ponoćne vlade (i pored nekih ozbiljnih afera) rezultat navodno dalekovide i razborite političke procene prvaka DS-a i DSS-a da jedino vođenje pomirljive, odmerene i ni u čemu štrčeće politike na unutrašnjem i spoljnopolitičkom planu u ovom delikatnom političkom trenutku može da obezbedi koliko-toliko spokojan doček, kako stvari sada stoje sve neizvesnijeg, kraja mandata. „Kohabitaciju“ DS-a i DSS-a, tj. odsustvo značajnije političke konfrontacije u prethodnih sto dana rada vlade i njihovu neočekivano dobru i korektnu saradnju neki drugi pak objašnjavaju postojanjem tzv. dihotomne (duple) vlade, strogo podeljene po stranačkom ključu, u kojoj postoji potpuna autonomija resornih ministara u njihovom radu, a odgovornost isključivo prema stranci kojoj pripadaju. Ali to je – kako bi poučno objasnio jedan naš proslavljeni demokratski vođ – srpska demokratija, kojoj se ne može baš sve zameriti jer je mlada i u procesu svojevrsne evolucije.
Bilo kako bilo, idila suživota osovine DS–DSS u ponoćnoj vladi postaje u ovim danima za one manje zainteresovane posmatrače neočekivano, dok za neke druge koji pomno prate evoluciju njihovih odnosa i ne zaboravljaju besane majske noći i direktne skupštinske prenose potpuno očekivano narušena čime drugim do poslovično mučnim pitanjima konačnog statusa Kosmeta i moralno-političke opravdanosti puta Srbije u evroatlantske integracije. Identična i suštinska razmimoilaženja su dugo štrčala kao prepreka isiljenoj i na problematičan način konstituisanoj vladi pre nekoliko meseci.
Naime, kao što se može čuti ovih dana, kao jabuka koalicionog razdora (koji nesumnjivo uvodi ponoćnu vladu, a i državu u krizu par excellence) javila se odluka, tj. najnoviji stav vrhuške DSS-a da bi Srbija trebalo da ostane van članstva u NATO ukoliko bi se dopustilo da kosovski Albanci u decembru jednostrano proglase nezavisnost Kosova i Metohije. Ako je već svima poznato čvrsto i nedvosmisleno opredeljenje većeg i najuticajnijeg dela Severnoatlantskog saveza (okupljenog oko SAD) u ovom trenutku da je nezavisnost jedino i najoptimalnije rešenje kosmetske drame, ova odluka Koštuničine stranke ne može se okarakterisati nikako drukčije do kao logičan i nužni, pa čak i iznuđeni spoljnopolitički potez. I onda, naravno, mimo svake državotvorne logike i potpuno nepromišljeno, ali za mnoge kao znak političkog otrežnjenja, stiže odgovor iz tabora Demokratske stranke (i to najeksplicitnije od ministra spoljnih poslova) da je interes Srbije u ovom trenutku da ima što bolje odnose sa zemljama NATO, prejudicirajući verovatno na taj način i buduće članstvo u toj organizaciji, jer će to, tobože, pozitivno uticati na konačan ishod pregovora. Međutim, ako imamo u vidu činjenicu da je u našoj javnosti pre ne toliko mnogo vremena obelodanjena, a začuđujuće slabo, s obzirom na težinu, propraćena sadržina pisma nemačkog parlamentarca Vilija Vimera u kojem se govori o stvarnim razlozima proglašenja nezavisnog Kosova i kao jedan od glavnih navodi se stacioniranje američkih i NATO trupa na toj teritoriji, onda motivi dela vlade za užurbanim kretanjem ka evroatlantskim integracijama postaju – u najmanju ruku – sumnjivi.
Da li to ministar spoljnih poslova, tačnije grupacija čije interese zastupa, možda veruje u to da se kupovinom naklonosti NATO saveza (pri čemu samo neko ko je krajnje zlonameran ne želi da primeti da postoji svojevrsni prećutni vojno-politički pakt između aktuelnih kosovskih vlasti i ove organizacije) može obezbediti ostanak Kosmeta unutar postojećih državnih granica? Ili, ako se već predviđa da uprava i dobar deo snaga NATO ostanu u južnoj pokrajini (poznata je sintagma „Kosovo kao nova NATO država na Balkanu“), i to bez obzira na konačan ishod pregovora – da li ova uporna i ničim izazvana jurnjava u naručje NATO ne potvrđuje tezu koja se provlači kroz dobar deo političke javnosti da deo aktuelne vlasti na svaki način nastoji da se reši tog neugodnog i teškog kosovskog balasta? S druge strane, na koji način opravdati latentno, ali na osnovu prethodno izrečenog licemerno i neproduktivno, da ne kažemo štetno, odbijanje pomoći onih respektabilnih zemalja-sila koje u ovim trenucima imaju uticaj da u rešavanju pitanja konačnog statusa Kosova i Metohije zaštite, pored svog (što ne bi trebalo da bude sporno) spoljnopolitičkog i geopolitičkog, posredno i naš državni interes.
Na taj način, stav ili platformu da je poželjno praviti saveze ili razvijati dobre odnose sa onima koji imaju direktan ili indirektan uticaj na to da li ćete ostati bez dela svoje teritorije (bez obzira na to koliko je procenata u pitanju), a istovremeno odbijati pruženu ruku onoga od koga biste mogli imati realne i opipljive državne koristi, teško je objasniti drukčije do stanjem svojevrsne spoljnopolitičke šizofrenije u koje je, očigledno, zapao deo vladajuće garniture. Ukoliko pojedini srpski demokratski vlastodršci ovako shvataju izbalansiranu spoljnu politiku „i prema Istoku i prema Zapadu“, onda običnom građaninu postaje zaista teško da prepozna iskrene namere u pričama o željama da se zaštiti suverenitet i celovitost države.
Međutim, ne bi trebalo zaključiti da su ove krupne spoljnopolitičke nesuglasice koje postoje u vladajućoj koaliciji (pre svega između DS-a i DSS-a) od juče i da su baš tako benigne i naivne kako se to najčešće široj javnosti želi predstaviti, a što se kod nas uglavnom čini u funkciji umirenja pojedinih „posebno zainteresovanih“ inostranih centara. Turbulencije i konflikti, koji su periodični i primetno prisutni u odnosima ovih dveju stranaka tzv. demokratske provenijencije, a jednu od ozbiljnijih kulminacija doživeli su i u noćima pred formiranje vlade, kriju u svojoj osnovi suštinski nepremostive razlike u shvatanju onoga što se naziva državom i državnim interesima i prioritetima.
Stoga, prvi ozbiljniji izazov, tačnije pravi test političke jačine za osovinu DS–DSS (koja, očigledno, samo ako se spolja površno posmatra, deluje prilično koordinirano i homogeno), ako ostavimo po strani još frišku i nedovoljno razjašnjenu „koncesionu aferu“, biće period u kome predstoji donošenje možda za nas ne baš popularne odluke o konačnom statusu Kosmeta, ali i sa njom usko povezano i nikada aktuelnije pitanje opravdanosti evroatlantske budućnosti Srbije u NATO. Upravo ti događaji mogli bi da rezultiraju ozbiljnim potresima unutar – zašto ne reći – ne baš najstabilnije i dobrim delom načete koalicije. Pojedini analitičari idu čak dotle da predviđaju da upravo ova najnovija kriza, a ne brojni propusti u ekonomskoj i socijalnoj sferi, lako može rezultirati padom vlade i vanrednim parlamentarnim izborima.
Pa dobro, da se razumemo, nema ničeg toliko strašnog u tome da jedna vlada u određenom trenutku padne a da na njeno mesto dođe neka druga. I tako u krug. To valjda i jeste cilj i odlika svake demokratije i demokratskog političkog delovanja. Međutim, mnogo je strašnije da država padne zbog vlade, tačnije pojedinaca u njoj, jer teško da imamo rezervnu državu. Ili, možda, ti pojedinci u vladi misle drugačije. No, decembar će nam reći sve.
Novi Sad, 05. septembar 2007.
(autor teksta je urednik SRPSKE ANALITIKE)
Objavio analitika u 9. mart 2008 22:32:21
OSVETA PORAŽENIH
Intervju – dr Slavenko Terzić, istoričar
Političko preuređenje Balkana u 19. i 21. veku, slični su planovima centralnih sila. Suočeni smo sa revizijom rezultata svetskih i balkanskog rata, evropske istoriografije i činjenica o narodima Balkana
Neki elementi savremenih projekata istorijskog revanšizma koji su na delu kada je reč o „nezavisnom Kosmetu“, imaju kontinuitet sa idejom Trećeg rajha. Za dr Slavenka Terzića, istoričara sa prestižnog Istorijskog instituta SANU, današnje „zatvaranje očiju pred etničkim čišćenjima Srba sa Kosmeta u vremenu 1878-1912. i posle 1945. godine, je revanš političkih snaga poraženih u oba svetska rata“.
· Ovih dana pratimo posledice stvaranja lažne „države Kosovo“, a naročito reagovanja evropskih činilaca međunarodnog života. Šta vi kao istoričar uočavate?
- Mislim da je Evropa, a naročito jugoistočna Evropa suočena sa revizijom rezultata Prvog balkanskog i oba svetska rata. Takođe prisustvujemo reviziji evropske istoriografije, reviziji opšteprihvaćenih činjenica i znanja o narodima ovog dela kontinenta“.
· Šta je to što je podložno reviziji?
- Na primer, višegodišnja propaganda Zapada uporno ponavlja neistinu da su 1912. godine, Srbi vojnički zauzeli i „okupirali“ Kosovo i Metohiju, kao da je to bila neka zasebna albanska političko-teritorijalna celina. U svetskoj političkoj javnosti najmanje četiri pitanja su lažno predstavljena. Prvo, kosovski vilajet je 1912. godine bio samo jedan vilajet među nekoliko desetina ovakvih administrativno-upravnih oblasti Osmanlijskog carstva.
Kontinuitet antislovenstva
Od vremena Albanske lige (1878-1881), pa do danas, u nekim uticajnim krugovima Evrope i SAD izražava se jaka antislovenska orijentacija. S druge strane, Albanci se veoma vešto predstavljaju kao brana navodnom panslavizmu u jugoistočnoj Evropi. Albanski pisac Ismail Kadare tvrdi „Kosovo je zemlja gde je prekinuta slovenska najezda u ranom srednjem veku. Ono je preseklo panslavenski san: osvajanje i slavizaciju glavnog evropskog poluostrva“. Za razliku od Nemačke, Turske, ili Austrije čiji stavovi otkrivaju revanšizam prema Srbiji i Srbima, SAD srpsko pitanje vide u širokom kontekstu svoje politike od Baltika do Mediterana. Glavna meta je Rusija, a u okviru te strategije Bliski i srednji istok i srednja Azija. U težnji ka novoj podeli sveta, Balkan je važan radi uspostavljanja potpune kontrole u pozadini velikog „prodora na Istok“. Zanimljivo je da Albanci nikada nisu pristajali da uđu u savez sa ostalim balkanskim narodima u borbi protiv Turske. Uvek su produžena ruka neke od velikih sila koja želi da dominira na Balkanu. Oni sada smatraju da je došao trenutak za stvaranje „velike Albanije“ i u tome imaju podršku Zapada. Naglašavaju navodni istorijski i etnički „ilirsko-albanski identitet“ još od antičke Dardanije.
Već viđeno
- Zapanjujuća je podudarnost politike Austrougarske, fašističke Italije i nacističke Nemačke iz prve polovine 20. veka sa politikom vođstva zapadnih sila okupljenih oko NATO na čelu sa SAD krajem prošlog i početkom ovog veka. Radi se o širim vojnostrategijskim i političko-religioznim projektima prema jugoistočnoj Evropi, Bliskom istoku i srednjoj Aziji. Austrougarski ambasador u Berlinu početkom 20. veka Gotfrid Hoenloe je među „noseće stubove“ spoljne politike monarhije smatrao podršku „razvijanju i jačanju albanskog faktora kao protivteže Slovenima na Balkanskom poluostrvu“. U vreme Prvog balkanskog rata 1912. godine, kada su oslobođeni i Kosovo i Metohija, ministar spoljnih poslova Leopold Berthold smatrao je da je „životni interes“ Austrougarske da stvori jaku Albaniju kao „protivtežu dvema srpskim sestrinskim državama“, čije granice treba proširiti „što više prema istoku na račun Srba“.
Šta sada da se učini?
- Ovo nije kraj već početak duge i duboke krize na Balkanu. Projekat „velike Albanije“ ruši međunarodno priznate granice sa Srbijom, Crnom Gorom, BJR Makedonijom i Grčkom. Evropa i SAD su otvorili brojna pitanja, a nisu rešili nijedno. Srpsko pitanje je jedno od pitanja bez čijeg rešenja je nemoguće uspostaviti mir na Balkanu. Srbija mora strpljivo i mudro graditi dugoročnu strategiju reintegracije Kosova i Metohije - političku, diplomatsku, ekonomsku, naučnu, kulturnu, vojnu, stavljajući uvek interese države i naroda iznad partijskih i ličnih interesa. Veliku prepreku može predstavljati malodušnost i prenebregavanje kosovskog pitanja koji su vidljivi u većini medija, pa i državnih. Srbija mora u svakoj prilici i na svakom mestu insistirati da su Kosovo i Metohija neotuđivi deo Srbije.
Nije to bio „albanski vilajet“. On je obuhvatio celu Staru Srbiju, znači, Rašku oblast Kosovo i Metohiju i Skopsko-Tetovsku oblast. Drugo, u tom vilajetu Albanci nisu činili većinu, već Srbi i ostali Sloveni. Treće, Srbija 1912. godine, nije ratovala protiv Arbanasa, već zajedno sa balkanskim hrišćanima za oslobođenje od Osmanlijskog carstva. Četvrto, Albanci su kao deo osmanlijskih trupa fanatično ratovali protiv balkanskih hrišćana do kraja rata.
Hrišćanska Evropa zna da su Srbi učestvovali u zaustavljanju Osmanlija u pohodu prema Evropi, a potom i u proterivanju iz Evrope od kraja 17. veka. Ta istina je svojevremeno motivisala i Henrija Kisindžera da temelje krize na KiM potraži u viševekovnoj interakciji islama i hrišćanstva.
· Islamska Turska je manje-više uklonjena sa Balkana 1912. godine. A procesi koje pominjete su nastavljeni. Kakav je istorijski predtekst angažovanja regionalnih i velikih sila u ovom slučaju?
- Turska je udruženim snagama balkanskih hrišćana potisnuta iz Evrope, ali ima se utisak da želi da se vrati na Balkan. Albanija i Turska imaju ugovor o odbrambenom savezu od 1992. godine. Turska je požurila da odmah prizna samoproklamovanu državicu na teritoriji Srbije. Bivši turski predsednik Ozal je isticao da su bivše granice Osmanlijskog carstva na Balkanu granice turske interesne sfere. Neki istraživači ukazuju da su SAD Nemačkoj i Turskoj poverile brigu o uređenju odnosa na Balkanu.
Kada je reč o istorijskoj pozadini Austrougarska je na Berlinskom kongresu 1878. godine preuzela ključnu ulogu u rešavanju Balkanskog i Istočnog pitanja. Glavni cilj Beča bilo je potiskivanje uticaja Rusije i uspostavljanje kontrole ne samo nad zapadnim nego i nad istočnim delom Balkana. Austrougarska je i po cenu rata, radila na sprečavanju nastanka veće, kompaktne, srpske i slovenske države, pre svega srpskog ujedinjenja. Jedan od vodećih ideologa austrougarske balkanske strategije je bio Benjamin Kalaj, konzul u Beogra