OD DRAŽESNOG PALČIĆA DO JEDNOUMNOG LJUDOŽDERA KIKLOPA

Slobodan Antonić

Za TV stanicu B92 ono što je suštinski obeležilo 17. februar jesu razbijeni izlozi „Mekdonaldsa”

,,Poštenije je biti kurva nego patriota”. Ovako glasi naslov jednog od udarih VIP blogova na B92. Ta interesantna deviza me je podstakla da kažem nešto i o držanju ove televizije u poslednjim događajima.

Reč je o kombinovanju umeća manipulacije Si-En-Ena i Miloševićevog RTS. Od prve televizije B92 je preuzeo proizvodnju događaja. Glavna vest, tako, nije priča o Velikom događaju, koji je katkad isuviše veliki da bi se, uobičajenom ideološkom obradom, mogao učiniti ,,jestivim”. Ne, glavna vest je priča o Malom događaju, koji se daleko bolje uklapa u ideološku matricu. Njega medijski majstori jednostavno uzmu i obrađuju sve dok ne izraste u novi Veliki događaj. I ne samo da Veliki i Mali događaj po značaju zamene mesto. Oni se rokiraju i u uzročno-posledičnom lancu. Mali događaj više nije posledica Velikog, već je upravo on taj koji je sve proizveo.

Ili u interpretaciji B92, Veliki događaj nije komadanje Srbije, a Mali događaj razlupana stakla na terazijskom „Mekdonaldsu”. Ne, obrnuto, ono što je za ovu TV stanicu suštinski obeležilo 17. februar jesu baš razbijeni izlozi „Mekdonaldsa”. Za konzumente B92 taj događaj je ne samo bio glavni događaj u danu, već i prvi uzrok u lancu dešavanja. Dakle, komadanje Srbije nije došlo pre, već posle polupanog stakla na Terazijama.

Ako mislite da preterujem, pogledajte komentare koji su postavljeni tako da na internet stranici B92 prate vesti od 17. februara. Za neupućene, komentari se na B92 strogo probiraju, pa od stotinak komentara samo jedan ili dva odudaraju od ,,ispravnog” mišljenja. To je zato što je funkcija ovih komentara da ideološki ispravno orijentišu publiku u odnosu na aktuelni događaj. Ako ste zbunjeni nekim dešavanjem, samo pogledajte komentare koji idu uz njega i odmah ćete znati šta, kao dobar pripadnik ,,druge Srbije”, treba da mislite. Dakle, većina komentara na vesti od 17. februara bili su: ,,Eto kakvi smo divljaci! Zaslužili smo sve što nam se dešava!”. Tako, ideološki ispravno mišljenje o ovom događaju nije da su razbijena stakla posledica Komadanja. Ne, razbijena stakla su samo pokazatelj divljačke i nacionalističke prirode Srba, ta priroda je pravi uzrok svega što nam se dešava, a vatromet u Prištini je onda samo opravdana i razumljiva posledica razbijanja „Mekdonaldsa” u Beogradu.

Kada je pak reč o veštinama preuzetim od Miloševićevog RTS-a, glavno umeće se tiče tzv. senčenja događaja. Kao slikar koji, dodavanjem senki, od lepotice pravi rugobu, tako i B92 čak i od sastanka filatelista može da napravi minhensku pivnicu iz 1927. Neka hiljade ljudi mirno protestuju. Ali, B92 će uvek naći jednog kako diže ruku. I čitav skup postaje fašistički. Mislite li da preterujem? Pogledajte onda kako je B92 propratio miting ,,ultradesničarskičkih organizacija” (izraz je sa B92), od 16. februara. U njihovoj vesti kaže se da su navijači, koji su pristigli, ,,otpozdravljali okupljene nacističkim pozdravom”. Pazite samo formulaciju – ,,otpozdravljali”! Čim to čujete odmah zamišljate kako se ,,okupljeni” i ,,navijači” međusobno pozdravljaju i otpozdravljaju, pozdravljaju i otpozdravljaju: „Hajl Hitler”, „Hajl Hitler”, i tako tri hiljade puta, a reporteri B92 sve to snimaju li snimaju, ali oni su objektivni, oni su uzdržani, oni neće da preteruju, oni neće da pogrešno optužuju, zato i ne pokazuju to odvratno pozdravljanje i otpozdravljanje nego samo neutralno i uviđavno kažu ,,otpozdravljali nacističkim pozdravom”...

A odmah zatim se u vesti dodaje: ,,svojim prisustvom skup je podržala i (...) supruga bivšeg direktora RTS-a Ljiljana Milanović”. Pazite sad to! Eto kakvi su ,,ultradesničari”, vidite ko ih podržava, šteta je samo što naši medijski udarnici sa B92 nemaju policijske i zdravstvene kartone svih tih ,,okupljenih”, tek bi se tu svašta pokazalo, eno ga jedan pijanac, dakle, ,,svojim prisustvom skup je podržao alkoholičar Petar Petrović”, evo ga jedan neurastenik, dakle ,,svojim prisustvom skup je podržao i nervni bolesnik Jovan Jovanović”... Kako je sve lako, samo ako nepokolebljivo verujete da vaš put ,,nema alternativu”!

Za B92 odavno je rečeno da je ,,sveta krava srpskog novinarstva”. Ne možete im ništa reći, a da i sami odmah ne postanete nacionalista i budete optuženi da gušite ,,slobodu informisanja”. Ali, ta ,,sloboda” nekako previše liči na ono što smo nekada zvali ,,jednoumlje”, ,,ideološka ostrašćenost”, ,,manipulacija” i ,,uvreda zdravog razuma”. I nije najgore to što je B92 izneverio ideale slobode iz devedesetih. Nije najgore ni to što je od dražesnog Palčića mutirao u jednoumnog ljudoždera Kiklopa. Strašno je to što B92 tvrdi da je naša budućnost. Da je norma onoga što srpska javnost tek treba da postane ako želi da se uzdigne do Evrope.

Nešto tu nije u redu. Ili se oni lažno predstavljaju. Ili je Evropa drugačija od onog što mi mislimo. Ne znam zašto, ali nekako mi se čini da smo u ovih nekoliko dana koji su prošli dobili brutalno iskren i potpuno jasan odgovor.

Politički analitičar

(Politika)

Objavio analitika u 28. februar 2008 7:35:33

RAT SVIH PROTIV SVIH

Vanja J. Vučenović

Ponoćna vlada na ispitu 

Samo su se najveći optimisti proletos mogli zakleti da će onako nespretno i u poslednji čas sklepana ponoćna vlada, s obzirom na sve političke razlike i podele koje su postojale (koje su nesumnjivo i danas prisutne unutar tzv. demokratskog bloka čiji su glavni stožeri DS i DSS), doživeti ove septembarske dane. Ipak, rok trajanja aktuelne vlade, koja se opravdava navodno poželjnim, preporučenim, ali i ne baš suđenim političkim kompromisom osovine Koštunica–Tadić, mogao bi u vremenu koje je pred nama biti ozbiljno doveden u pitanje. Posebno ako se imaju u vidu svi preteći izazovi sa kojima se neizbežno mora suočiti u narednom periodu, što se pre svega odnosi na konačno određivanje temeljnih spoljnopolitičkih prioriteta kroz prizmu očekivanog razrešenja kosmetske drame.  

U pojedinim političkim i analitičkim krugovima kao sve aktuelnija provlači se teza da je dosadašnje nepucanje prilično krhkih šavova ponoćne vlade (i pored nekih ozbiljnih afera) rezultat navodno dalekovide i razborite političke procene prvaka DS-a i DSS-a da jedino vođenje pomirljive, odmerene i ni u čemu štrčeće politike na unutrašnjem i spoljnopolitičkom planu u ovom delikatnom političkom trenutku može da obezbedi koliko-toliko spokojan doček, kako stvari sada stoje sve neizvesnijeg, kraja mandata. „Kohabitaciju“ DS-a i DSS-a, tj. odsustvo značajnije političke konfrontacije u prethodnih sto dana rada vlade i njihovu neočekivano dobru i korektnu saradnju neki drugi pak objašnjavaju postojanjem tzv. dihotomne (duple) vlade, strogo podeljene po stranačkom ključu, u kojoj postoji potpuna autonomija resornih ministara u njihovom radu, a odgovornost isključivo prema stranci kojoj pripadaju. Ali to je – kako bi poučno objasnio jedan naš proslavljeni demokratski vođ – srpska demokratija, kojoj se ne može baš sve zameriti jer je mlada i u procesu svojevrsne evolucije.         

Bilo kako bilo, idila suživota osovine DS–DSS u ponoćnoj vladi postaje u ovim danima za one manje zainteresovane posmatrače neočekivano, dok za neke druge koji pomno prate evoluciju njihovih odnosa i ne zaboravljaju besane majske noći i direktne skupštinske prenose potpuno očekivano narušena čime drugim do poslovično mučnim pitanjima konačnog statusa Kosmeta i moralno-političke opravdanosti puta Srbije u evroatlantske integracije. Identična i suštinska razmimoilaženja su dugo štrčala kao prepreka isiljenoj i na problematičan način konstituisanoj vladi pre nekoliko meseci.        

Naime, kao što se može čuti ovih dana, kao jabuka koalicionog razdora (koji nesumnjivo uvodi ponoćnu vladu, a i državu u krizu par excellence) javila se odluka, tj. najnoviji stav vrhuške DSS-a da bi Srbija trebalo da ostane van članstva u NATO ukoliko bi se dopustilo da kosovski Albanci u decembru jednostrano proglase nezavisnost Kosova i Metohije. Ako je već svima poznato čvrsto i nedvosmisleno opredeljenje većeg i najuticajnijeg dela Severnoatlantskog saveza (okupljenog oko SAD) u ovom trenutku da je nezavisnost jedino i najoptimalnije rešenje kosmetske drame, ova odluka Koštuničine stranke ne može se okarakterisati nikako drukčije do kao logičan i nužni, pa čak i iznuđeni spoljnopolitički potez. I onda, naravno, mimo svake državotvorne logike i potpuno nepromišljeno, ali za mnoge kao znak političkog otrežnjenja, stiže odgovor iz tabora Demokratske stranke (i to najeksplicitnije od ministra spoljnih poslova) da je interes Srbije u ovom trenutku da ima što bolje odnose sa zemljama NATO, prejudicirajući verovatno na taj način i buduće članstvo u toj organizaciji, jer će to, tobože, pozitivno uticati na konačan ishod pregovora. Međutim, ako imamo u vidu činjenicu da je u našoj javnosti pre ne toliko mnogo vremena obelodanjena, a začuđujuće slabo, s obzirom na težinu, propraćena sadržina pisma nemačkog parlamentarca Vilija Vimera u kojem se govori o stvarnim razlozima proglašenja nezavisnog Kosova i kao jedan od glavnih navodi se stacioniranje američkih i NATO trupa na toj teritoriji, onda motivi dela vlade za užurbanim kretanjem ka evroatlantskim integracijama postaju – u najmanju ruku – sumnjivi.         

Da li to ministar spoljnih poslova, tačnije grupacija čije interese zastupa, možda veruje u to da se kupovinom naklonosti NATO saveza (pri čemu samo neko ko je krajnje zlonameran ne želi da primeti da postoji svojevrsni prećutni vojno-politički pakt između aktuelnih kosovskih vlasti i ove organizacije) može obezbediti ostanak Kosmeta unutar postojećih državnih granica? Ili, ako se već predviđa da uprava i dobar deo snaga NATO ostanu u južnoj pokrajini (poznata je sintagma „Kosovo kao nova NATO država na Balkanu“), i to bez obzira na konačan ishod pregovora – da li ova uporna i ničim izazvana jurnjava u naručje NATO ne potvrđuje tezu koja se provlači kroz dobar deo političke javnosti da deo aktuelne vlasti na svaki način nastoji da se reši tog neugodnog i teškog kosovskog balasta? S druge strane, na koji način opravdati latentno, ali na osnovu prethodno izrečenog licemerno i neproduktivno, da ne kažemo štetno, odbijanje pomoći onih respektabilnih zemalja-sila koje u ovim trenucima imaju uticaj da u rešavanju pitanja konačnog statusa Kosova i Metohije zaštite, pored svog (što ne bi trebalo da bude sporno) spoljnopolitičkog i geopolitičkog, posredno i naš državni interes.  

Na taj način, stav ili platformu da je poželjno praviti saveze ili razvijati dobre odnose sa onima koji imaju direktan ili indirektan uticaj na to da li ćete ostati bez dela svoje teritorije (bez obzira na to koliko je procenata u pitanju), a istovremeno odbijati pruženu ruku onoga od koga biste mogli imati realne i opipljive državne koristi, teško je objasniti drukčije do stanjem svojevrsne spoljnopolitičke šizofrenije u koje je, očigledno, zapao deo vladajuće garniture. Ukoliko pojedini srpski demokratski vlastodršci ovako shvataju izbalansiranu spoljnu politiku „i prema Istoku i prema Zapadu“, onda običnom građaninu postaje zaista teško da prepozna iskrene namere u pričama o željama da se zaštiti suverenitet i celovitost države.

Međutim, ne bi trebalo zaključiti da su ove krupne spoljnopolitičke nesuglasice koje postoje u vladajućoj koaliciji (pre svega između DS-a i DSS-a) od juče i da su baš tako benigne i naivne kako se to najčešće široj javnosti želi predstaviti, a što se kod nas uglavnom čini u funkciji umirenja pojedinih „posebno zainteresovanih“ inostranih centara. Turbulencije i konflikti, koji su periodični i primetno prisutni u odnosima ovih dveju stranaka tzv. demokratske provenijencije, a jednu od ozbiljnijih kulminacija doživeli su i u noćima pred formiranje vlade, kriju u svojoj osnovi suštinski nepremostive razlike u shvatanju onoga što se naziva državom i državnim interesima i prioritetima.         

Stoga, prvi ozbiljniji izazov, tačnije pravi test političke jačine za osovinu DS–DSS (koja, očigledno, samo ako se spolja površno posmatra, deluje prilično koordinirano i homogeno), ako ostavimo po strani još frišku i nedovoljno razjašnjenu „koncesionu aferu“, biće period u kome predstoji donošenje možda za nas ne baš popularne odluke o konačnom statusu Kosmeta, ali i sa njom usko povezano i nikada aktuelnije pitanje opravdanosti evroatlantske budućnosti Srbije u NATO. Upravo ti događaji mogli bi da rezultiraju ozbiljnim potresima unutar – zašto ne reći – ne baš najstabilnije i dobrim delom načete koalicije. Pojedini analitičari idu čak dotle da predviđaju da upravo ova najnovija kriza, a ne brojni propusti u ekonomskoj i socijalnoj sferi, lako može rezultirati padom vlade i vanrednim parlamentarnim izborima.  

Pa dobro, da se razumemo, nema ničeg toliko strašnog u tome da jedna vlada u određenom trenutku padne a da na njeno mesto dođe neka druga. I tako u krug. To valjda i jeste cilj i odlika svake demokratije i demokratskog političkog delovanja. Međutim, mnogo je strašnije da država padne zbog vlade, tačnije pojedinaca u njoj, jer teško da imamo rezervnu državu. Ili, možda, ti pojedinci u vladi misle drugačije. No, decembar će nam reći sve.               

Novi Sad, 05. septembar 2007. 

(autor teksta je urednik SRPSKE ANALITIKE)

NAŠI DANI
(Napisano 1910)

Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podig'o se truli zadah propadanja,
Umrli su svi heroji i proroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.

Progledale sve jazbine i kanali,
Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali
Postali su danas naši suvereni.
Progledale sve jazbine i kanali.

Pokradeni svi hramovi i ćivoti,
Ismejane sve vrline i poštenje,
Poniženi svi grobovi i životi,
Uprljano i opelo i krštenje.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti.

Zakovana petvekovna zvona bune,
Pobegao duh jedinstva i bog rata;
Obesismo sve praznike i tribune,
Gojimo se od grehova i od blata.
Zakovana petvekovna zvona bune.

Od pandura stvorili smo velikaše,
Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izrađuju bogataše,
Mračne duše nazvaše se patrioti.
Od pandura stvorili smo velikaše.

Svoju mudrost rastočismo na izbore,
Svoju hrabrost na podvale i obede,
Budućnosti zatrovasmo sve izvore,
A poraze proglasismo za pobede.
Svoju mudrost rastočismo na izbore.

Mesto svetle istorije i grobova,
Vaskrsli smo sve pigmeje i repove;
Od nesrećne braće naše, od robova,
Zatvorismo svoje oči i džepove.
Mesto svetle istorije i grobova

Ostala nam još prašina na hartiji,
K'o jedina uspomena na džinove;
Sad svu slavu pronađosmo u partiji,
Pir poruge dohvatio sve sinove
Ostala nam još prašina na hartiji.

Pod sramotom živi naše pokolenje,
Ne čuju se ni protesti ni jauci;
Pod sramotom živi naše javno mnenje,
Naraštaji, koji sišu k'o pauci.
Pod sramotom živi naše pokolenje.

Pomršina pritisnula naše dane,
Ne vidi se jadna naša zemlja huda;
Al' kad požar poduhvati na sve strane,
Kuda ćemo od svetlosti i od suda!
Pomrčina pritisnula naše dane

Vladislav Petković Dis

Objavio analitika u 26. februar 2008 7:21:44

NEVLADINE ORGANIZACIJE KAO POLITIČKI TROJANSKI KONJI

U poslednje tri decenije broj NVO u svetu se povećao do neviđenih granica. Postoji više desetina miliona organizacija i udruženja koja mogu da se nazovu NVO

"Jedan pogled bačen na kartu Evroazije ukazuje nam na interese Vašingtona. Cilj SAD je da Rusiju okruži serijom NATO baza, što je započeto Bondstilom na Kosovu, potom kroz Poljsku, Ukrajinu, Belorusiju, što bi im pomoglo da kontrolišu puteve snabdevanja energijom izmedju Rusije i Evropske Unije", pisao je nedavno F. Vilijem Engdel, ekonomista specijalizovan za energetiku (Horizons et débats, 2005).

Međutim, pretpostavljati da su SAD imale samo jedan cilj prilikom vojne agresije na Srbiju 1999. godine, bio bi rizik koji oni sebi nisu mogli da dopuste. Videvši priliku da započnu sa interkontinentalnim eksperimentima u političkom terorizmu, oni su prilikom postavljanja temelja baze Bondstil, istovremeno instrumentalizovali oružane snage OVK. "Pozicija američkog ministarstva inostranih poslova bila je da se ne dozvoli postojanje OVK kao vojne snage, nego da im se omogući da krenu ka sopstvenoj upravi, ali u različitom kontekstu, što bi značilo pomeranje ka 'narko-demokratiji' pod NATO zaštitom", piše Mišel Čosudovski, profesor univerziteta Otave.

Kosmetski Albanci na Haitiju

Po rečima Kevina Pine, američkog novinara, instrumentalizovana teroristička organizacija OVK bila je upotrebljena 2003. godine za obuku najbrutalnije dela haićanske policije. "OVK je već bila umešana na Balkanu u politička ubistva i ubijanje civila, u mesecima koji su prethodili NATO invaziji 1999. godine, kao i u nastavku." Veza izmedju OVK i haićanskih paramilitarnih trupa bio je američki ambasador na Haitiju, Džejms Folej, nekadašnji stručnjak NATO-a za misije na Balkanu. Po rečima Kevina Pine, prljav posao za američku vladu obavila je organizacija USAID (United States Agency for International Development). "Dovoljno je pogledati njihova dokumenta na internetu i videti da oni plaćaju OVK stručnjake za obučavanje haićanske policije", kaže Pina.

Umešanost USAID-a, NED-a, Soros Fondacija i različitih nevladinih organizacija u pripremama vojnih prevrata, rušenjima vlada, promenama sistema i političkim ubistvima, nije nova. Na Kosovu je, prema rečima Riste Karajkova, makedonskog stručnjaka za medjunarodni razvoj, dejstvovalo 3.800 nevladinih organizacija, ali je samo mali broj bio vrlo aktivan. U pitanju su bile američke NVO, vrlo dobro organizovane i čvrsto povezane sa američkom vladom, špijunažom i vojskom.

"Tri Kolor Revolucije sprovedene su do danas - Ruža Revolucija u Gruziji (2003), Narandžasta Revolucija u Ukrajini (2005) i Lala Revolucija u Kirgizstanu (2005). Svaka od njih je sledila istovetni put i bila je vodjena američkim demokratskim nevladinim organizacijama koje su radile za račun američke spoljne politike", kaže Sreram Čaulia, indijski doktor političkih nauka. Po njegovim analizama, nevladine organizacije (NVO) kao Trojanski konj, služe moćnim državama da u zemlje svoje interesne sfere unesu promene povoljne za njihove daljnje planove. Inače, poznata je činjenica da je sistem Kolor revolucija prvo bio oproban u Srbiji prilikom rušenja Miloševićevog režima. Organizacija "Otpor" pripremana je u Budimpešti na seminarima, a potom je dobila novčanu i materijalnu pomoć od više američkih vladinih i nevladinih organizacija (USAID, NED i Soros Fondacija).

Američka humanitarna špijunaža

"Danas u Ukrajini postoji četrdeset hiljada NVO koje dotiču 12 odsto stanovništva. Oni su bili ključni igrači u Narandžastoj revoluciji", kaže Vera Nanivska, direktor Medjunarodnog centra za političke studije u Kijevu. Ona objašnjava da su pripadnici NVO u ulogama medjunarodnih konsultanata, eksperata i tehničkih saradnika razvijali uticajne grupe, saradjivali sa medijima, pripremali nove zakone, organizovali proteste i menjali režim. Aleksej Pankin, koordinator američke pomoći u Rusiji, objasnio je svoj rad za NVO: "Tri godine sam vodio USAID program podrške ruskim medijima sa budžetom od 10,5 miliona dolara i Sorosove fondacije sa 1,8 miliona dolara. Broj supervizora, šefova, inspektora i savetnika sa kojima sam saradjivao, prevazilazi svaku maštu. Siguran sam da su obaveštajci bili brojni."

Inače, SAD vrlo često manipuliše NVO i upotrebljava ih kao produženu ruku u svojoj globalnoj politici. Dat novac mora da se utroši isključivo na političke ciljeve, prikrivene u različitim altruističkim terminima. Dobro je poznata uloga nevladinih organizacija u prevratima ili pokušajima prevrata na Kubi, u Venecueli, Čileu, Nikaragvi, Haitiju... Alen Veinstajn, prvi predsednik NED-a, izjavio je da ono što oni sada rade, pre 25 godina bio je posao CIA-e.

Prema procenama Centra za studije o globalizaciji na Jejlskom univerzitetu, u Rusiji deluje više od 600.000 NVO i nekomercijalnih organizacija. Aleksej Ostrovski, poslanik u Dumi, procenjuje da trećina tih NVO (ekologija, ljudska prava, potrošači...) dobijaju novac iz inostranstva, iz SAD, zapadnoevropskih zemalja i sa računa interkontinentalnih korporacija. Tako je došlo i do neophodnosti da se zakonski reguliše strana "pomoć" ruskim gradjanima i organizacijama. Po novom zakonu svaka strana organizacija koja dela na ruskoj nacionalnoj teritoriji, ili domaća grupa koja prima novac iz inostranstva, mora da bude upisana u državni registar. Podržavši zakon, predsednik Putin je rekao:

"Htele te organizacije ili ne, one postaju instrument u rukama stranih država koje pokušavaju da ostvare sopstvene ciljeve. Te prilike su neprihvatljive. Novi zakon bi trebalo da onemogući mešanje stranih zemalja u rusku unutrašnju politiku i da unese jasne uslove za finansiranje nevladinih organizacija".

Po najavi zakona, Kondoliza Rajs je upozorila Putina da će to biti nedemokratska mera, zaboravljajući da spomene američki zakon u vezi istovetnog problema. Naime, u Americi sve strane organizacije koje finansiraju bilo šta, moraju da traže dozvolu i da se upišu u državni registar. Ako im se ne dozvoli upis, oni ne mogu legalno da pomažu ni jednu američku organizaciju. Istovremeno, ni jedna zemlja na svetu nema zakonsko pravo da finansira bilo kakvu političku formaciju u SAD-u. Drugim rečima, Kondoliza je htela Putinu da kaže - radi šta ti ja kažem da radiš, a ne ono što ja radim.

"Neprofitni" kolonijalizam 21. veka

U poslednje tri decenije svetski broj NVO se povećao do nevidjenih granica. Postoji više desetina miliona organizacija i udruženja koja mogu da se nazovu NVO i njihova uloga nikada nije bila toliko velika. Ta eksplozija dovela je do velikih poremećaja jer su se namnožili avanturisti, prevaranti, ideolozi, nacionalisti, sekte, rasisti, multinacionale, mafija... Preuzimajući novu ulogu, NVO su se neminovno politizirale, što ih je odvelo ka gubitku neutralnosti i ulasku u instrumentalizaciju. Setimo se pobunjenika u Bijafri koji su 1969. godine organizovali glad populacije da bi privukli pažnju na sopstvene teorije. Sredinom 80-ih godina, etiopske vlasti su zloupotrebile humanitarnu pomoć za raseljavanje čitavih sela, neophodnih za njihovu demografsku politiku. Nedavno su Tanzanija i Kamerun osudile NVO koje su krale novac i upotrebljavale ih za bogaćenje pojedinaca, jedne etnije ili verske grupe. Nedostatak kriterijuma i jasnih granica olakšao je haos.

U osnovi, nevladina organizacija definiše se kroz tri karakteristike: profit im nije cilj, ostaju u sferi privatnog i imaju medjunarodne ciljeve. NVO se prvi put pojavljuju u članu 71 Povelje Ujedinjenih nacija iz 1946. godine, gde se pozivaju ekonomski i socijalni savet da po potrebi konsultuju nevladine organizacije. Odredjeno je da NVO može da bude finansirana iz javnih fondova do 30 odsto budžeta. Medjutim, niko o tome ne vodi računa. Konferencija u Durbanu je konstatovala da sve veći broj vlada stvara marionetske NVO i potom ih upotrebljava za svoje političke i ekonomske ciljeve. Humanitarne akcije koje predstavljaju kolosalne sume novca, često služe za rušenje vlada, indoktrinaciju ljudi ili pripremanje neokolonijalizma. Slično tužnoj kolonizatorskoj prošlosti velikih sila, današnje NVO pripremaju reorganizaciju ciljane zemlje i podučavaju kadrove koji će kasnije biti saradnici. "Nesebična pomoć" širim narodnim masama omogućava da se one u datom trenutku prisete "farbanja školskih taraba", "pomoći od 50 hiljada dolara bolnici" i ostalih "dobročiniteljskih" aktivnosti i da sa radošću mašu zastavicama kada neokolonizatori stignu u koloniju.

Pravi ciljevi politiziranih nevladinih organizacija su izmene zakona o vlasništvu, o ulazu stranog kapitala, o privatizaciji društvenih sredstava i dobara, o razaranju socijalnih programa, o prilagodjavanju medija, o osmišljavanju obrazovanja i što je najvažnije, radu na umanjivanju značaja suverenosti u budućim glasačima. Izuzetno je važna činjenica da nevladine organizacije rade u sprezi sa Ujedinjenim nacijama o čemu nam svedoče i reči Kofija Anana. Obraćajući se 2000. godine predstavnicima NVO on kaže: "Vi ćete postati nova supersila. Ja ću, sa moje strane, učiniti sve da vas svi partneri medjunarodne zajednice pažljivo slušaju."

Nevladine organizacije pod zaštitom Ujedinjenih nacija

"Ujedinjene nacije na različite načine pretvaraju narode u debile. Konsenzus se dobija na medjunarodnim skupovima uz pomoć 'sigurnih' nevladinih organizacija, koje rade na lobiranju. Potom, pozivajući se na konsenzus, vrši se pritisak na narode da potpišu ugovore i konvencije čije su teme i akcioni programi bili predmet konsenzusa. Tako ratifikovani, ovi ugovori postaju pravosudni instrumenti sa snagom zakona za sve one koji su potpisali", piše Mišel Šojan, stručnjak za političku filozofiju i profesor univerziteta, u svojoj knjizi "Skrivena strana Ujedinjenih nacija".

Zanimljivo je napomenuti da su Ujedinjene nacije, pri ostvarenju svojih manipulacija, preuzele piramidalni koncept vlasti zasnovan na teorijskim radovima malo poznatog bečkog filozofa Hansa Kelsena (1881-1973). U "Čistoj teoriji prava", on je objasnio da je pravna norma esencijalna vrednost. Norme državnog prava vrede samo ako ih je uvažilo pravo superdržave. Na taj način, OUN koncentriše vlast na vrhu piramide gde se i stvaraju najviše pravne norme. Kelsen je prve nacrte svoje teorije napisao 1911, a dovršio ju je 1934, tako da se njome pre Ujedinjenih nacija poslužio Hitler.

 Prikriveni ciljevi OUN-a izraženi su u tekstu izveštaja koji 1994. godine po narudžbini napisao Jan Tinbergen, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju. U njegovoj analizi, napisanoj tonom manifesta, problemi čovečanstva mogu jedino da budu rešeni eliminisanjem nacionalnih vlada i stvaranjem svetske vlade koju bi predstavljale Ujedinjene nacije. Ne treba zaboraviti da je OUN gigantsko sredstvo Amerike za njihov projekat svetske hegemonije, prikrivene iza etikete "globalizacije". Prirodno, Amerika to ne bi mogla da učini bez saglasnosti i pomoći Evrope. Zato je Konvencija 124 Evropskog saveta (1986) regulisala postojanje NVO na evropskom nivou, ozakonivši sve vrste manipulacija. Prisetimo se nedavnog skandala ruskog magnata Mihaila Hodorkovskog, bivšeg vlasnika naftne kompanije Jukos. Hodorkovski, inače finansijer Karnegi fondacije za medjunarodni mir, jedne od najvažnijih američkih nevladinih organizacija, trebalo je SAD-u da omogući preuzimanje dobrog dela ruske energetike i time da naruši bezbednost sopstvene zemlje.

"Gori od ubica samo su njihove sluge", kazao je Mirabo pre više od dva stoleća. NJegovo zapažanje vredi i danas.

Aleksandar Manić

www.balkanmagazin.net

Objavio analitika u 24. februar 2008 16:45:24

SCENARIO KOJI SE (NAŽALOST) OSTVARIO

 Vanja J. Vučenović

Od Vimera do Cobela - otrežnjenje od evroatlantizma

Svakoga ko je i malo upućen u spoljnopolitička pitanja nisu iznenadile medijske pojave anglosaksonskog diplomatskog dueta, pa ni “diplomatski ispad” nemačkog ambasadora, osim ako nije u pitanju “evroatlantističko pijanstvo”. Da te stvari nisu od juče, potvrđuje i velika podudarnost pisma nemačkog parlamentarca Vilija Vimera upućenog kancelaru Gerhardu Šrederu 2000. godine i današnjih nikad življih aktivnosti vodećih zapadnih država usmerenih na oživotvorenje ovih planova. U tom pismu najavljuju se pritisci zemalja “prijateljskog Zapada” (pre svega SAD) radi srpskog priznavanja nezavisnosti Kosova i utvrđuje plan o trajnom isključivanju Srbije iz bilo kakvog evropskog razvoja. Mnoštvo jasnijih ili manje jasnih nagoveštaja da “Srbiji nema mesto u EU” završava se s poslednjom Cobelovom izjavom – da bi Srbija možda mogla za 20–25 godina da razmišlja o članstvu u EU, naravno pod uslovom da se odrekne ikakvih pretenzija na Kosovo. Ovakvi jasno izraženi stavovi zapadnih političara i diplomata morali bi uticati na srpske vlastodršce da temeljno preispitaju postojeće spoljnopolitičke prioritete, ali i da ih potencijalno opredele na tranziciju s postpetooktobarskih evroatlantskih na šire i potpuno zapostavljene multilateralne diplomatske aktivnosti u već gotovo multipolarnim međunarodnim odnosima i, što ne reći, ka razmatranju „vanevropskih“ i „evroazijskih“ perspektiva.

U našoj javnosti je simptomatično neprimetno propraćeno za političku budućnost Srbije možda i sudbonosno pismo kojim je član spoljnopolitičkog odbora Bundestaga i tadašnji potpredsednik Parlamentarne skupštine OEBS-a Vili Vimer informisao nekadašnjeg nemačkog kancelara o sadržaju konferencije “Balkan i proširenje NATO-a“, koju su krajem aprila te (po mnogo čemu sudbonosne) 2000. godine organizovali Američki državni sekretarijat i Spoljnopolitički institut Republikanske partije (American Enterprise Institut) u Bratislavi, u Slovačkoj. U prilog činjenici da je reč o konferenciji na izuzetno visokom nivou – s ozbiljnim političkim i vojno-bezbednosnim reperkusijama po budućnost kako regiona, tako i naše zemlje – govori njen zvanični karakter i podatak da su učestvovali visoki predstavnici zemalja članica i kandidata za članstvo u NATO, i to na nivou predsednika vlada i ministara inostranih poslova i odbrane država našeg regiona.

U cilju bar delimičnog rasvetljavanja današnje međunarodno-političke pozicije Srbije, naše nejasne i (sudeći po porukama koje učestalo dolaze) neizvesne evropske perspektive, kao i zbog neshvatljivo ponižavajućeg odnosa najuticajnijeg dela međunarodne zajednice kad je reč o legitimnim državnim, istorijskim i svim drugim interesima naše zemlje na Kosmetu (koji konačnu formu dobija u ultimativnom “Ahtisarijevom paketu”), bilo bi korisno osvrnuti se na neke stavove i zaključke usvojene na pomenutoj konferenciji.

Američki predstavnici su te 2000. godine u Bratislavi zatražili da se u krugu savezničkih država (SAD i Velika Britanija pre svega), što je moguće pre, obavi međunarodno priznanje nezavisne države Kosovo. Ako imamo u vidu ovu činjenicu, teško održiva postaje teza, ili pre floskula da je bombardovanje SRJ 1999, koje je sprovedeno mimo odluke Saveta bezbednosti UN kao jedino nadležnog međunarodnog tela, za isključivi cilj imalo sprečavanje kršenja osnovnih prava Albanaca na Kosmetu ili – kako se često nastoji predstaviti – da je bilo nužno zbog navodne majčinske brige međunarodne zajednice uzrokovane tzv. terorom i tiranijom Miloševićevog režima (a nekadašnjeg faktora mira i stabilnosti i velike uzdanice Zapada) nad sopstvenim i drugim narodima. Potvrda ovog stava sadržana je u konstataciji sa konferencije: “Rat protiv Jugoslavije vođen je da bi se ispravila pogrešna odluka američkog generala Ajzenhauera iz Drugog svetskog rata”, te da stacioniranje američkih vojnika na njenoj teritoriji (Jugoslavije) mora da bude nadoknađeno iz strategijskih razloga. Posmatrano iz današnje perspektive, sa stanovišta platforme “izaslanika” Martija Ahtisarija, koju je srpska delegacija eksplicitno odbacila kao pravno i politički neprihvatljiv dokument, ovih dana na sednici Saveta bezbednosti UN zaključak, ili možda pre nalog o stacioniranju i razmeštanju američkih trupa garantuje se i ostvaruje odredbom predloga kojom se pored nadgledane nezavisnosti (“pod starateljstvom”) predviđa zadržavanje međunarodnog vojnog prisustva u pokrajini (pre svega NATO snaga) s problematičnom odrednicom “koliko god to bude bilo potrebno”. Stoga, ako se uzmu u obzir pomenuti “Ajzenhauerov promašaj” s jedne i današnje “idealno” Ahtisarijevo rešenje s druge strane, nije potpuno izvesno da bi nezavisno Kosovo predstavljalo baš toliko značajan ustupak “državotvornim” Albancima, koliko idealan geopolitički poligon NATO-a za ostvarivanje budućih političko-bezbednosnih planova na teritoriji Starog kontinenta, a i šire. A sve to da bi se ispunili do sada neostvareni američki spoljnopolitički naumi i ispravile strateške “greške” načinjene neposredno nakon Drugog svetskog rata.

Jasno je da dugotrajno vojno prisustvo SAD u regionu, tačnije na teritoriji Kosova, može biti obezbeđeno i garantovano jedino nezavisnošću pokrajine, koja bi zbog kriminogeno-terorističkog karaktera lokalne vladajuće oligarhije klanova nesumnjivo otvarala vrata budućim sukobima u regionu i šire. U toj činjenici krije se odgovor na pitanje zašto se baš američka administracija pojavljuje kao najveći pobornik i “ktitor” kosovske nezavisnosti. Ulažući formalno u “slobodu i nezavisnost kosovskog naroda”, američka administracija zapravo ulaže u svoju stratešku budućnost na teritoriji Evroazije. Izgleda paradoksalno, ali samo konflikti opravdavaju svrhu NATO-a. Pored toga, potencijalno nezavisnim Kosovom SAD nastoje da preostalom korpusu “savezničkih” islamskih i muslimanskih zemalja kompenzuju ono što su američke trupe radile u Avganistanu, što trenutno rade u Iraku i što bi potencijalno mogle da urade u Iranu, zapaža Vimer.

Ali opet, kojim magičnim rečima ili “drastičnim merama” uveriti ljude u Srbiji i deo sumnjičave Evrope da samo nezavisno Kosovo može da donese toliko potreban mir i stabilnost u regionu i na prostorima bivše Jugoslavije, i na taj način obezbediti dalje “neophodno” američko vojno i političko prisustvo na ovim prostorima? Za razliku od 1998. i 1999. godine kad su SAD politiku podrške albanskom separatizmu obrazlagale dosta naivnom retorikom o potrebi sprečavanja politike „represije“, „masovnog kršenja ljudskih prava“ i sprečavanja „humanitarne katastrofe“, danas, zarad ostvarivanja pretežno ličnih interesa na potencijalno nezavisnom „nadziranom“ Kosmetu, koriste druge, mnogo suptilnije „argumente“ tipa: da su Albanci frustrirani i da ne žele da žive u Srbiji, da je Kosmet već osam godina izvan vlasti Srbije, da će se srpskoj i drugim manjinama, kao i Srpskoj pravoslavnoj crkvi u nezavisnom Kosmetu garantovati prava kakva ne postoje ni u jednoj drugoj državi (ta prava su ustupak ravan presedanu!), da je Srbija navodno centralna država Balkana, tako da će (za utehu) Kosmet faktički zauvek biti ekonomski i politički zavisan od Srbije, da se navodno neće dozvoliti formiranje Velike Albanije i da će svi ubrzo biti u Evropskoj uniji, pa je nebitno da li Kosmet ulazi u EU kao deo Srbije ili kao nezavisna država. Onda se kao logična nameću pitanja: da li je razbijanje i teritorijalno sakaćenje jedne države na krajnje nepravan način uslov za njenu buduću i možda nikad dočekanu (ali zato pravom uobličenu) evroatlantsku perspektivu i nije li licemerno držati govorancije o navodnoj potrebi za što bržom integracijom Srbije u evropsku porodicu, a istovremeno neskriveno raditi na njenom teritorijalnom rasturanju, političkom slabljenju i kočenju na evropskom putu?

Možda najlicemernija krilatica koja se ovih dana može čuti u pojedinim političkim, pa i diplomatskim krugovima u našoj zemlji jeste da je važno kako ljudi u Srbiji i Srbi na Kosovu žive a ne kakav je status pokrajine! Prema tim shvatanjima, Srbija bi trebalo da bude kao Luksemburg. Ni manje države – ni većeg standarda i prosperiteta, kažu neki „dobronamerni“ glasovi. Luksemburg tako nema ni pokrajina, ni velike vojske, ni nezaposlenih, niti ima sirotinje! Srbija bi – da bi dostigla takve standarde – morala što pre da se oslobodi robovanja prošlosti, zastarelih i prevaziđenih shvatanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta i da se napokon okrene budućnosti, ne opterećujujući se više teritorijalnim pitanjima, preambulom Ustava o Kosmetu i izraženom voljom naroda na prethodnom referendumu koja je koči za iole „bolji i prosperitetniji“ život. Čak i ako još jedan deo srpskog naroda bude getoiziran i pretvoren u nacionalnu manjinu na delu svoje teritorije, od toga ne treba praviti tragediju jer je sve to cena i kolateralna šteta u obećanjima dostižne tzv. evroatlantske perspektive. Čak i da se postupi po tim zamislima, koliko bi uistinu bila izvesna evropska budućnost s obzirom na sve „štapove i šargarepe“ i obećanja kojima je Srbija bila zamajavana kroz ovo svoje demokratsko i postpetooktobarsko sedmoleće?

Ipak, glavna dilema za SAD i nezavisnosti naklonjen deo Zapada je šta uraditi s odlučnim i dosadnim insistiranjem Srbije na poštovanju principa teritorijalnog suvereniteta i celovitosti sopstvene teritorije, garantovanih kako Helsinškim dokumentima, tako i drugim načelima međunarodnog prava? Za ovo, kao i neka druga neugodna pitanja bratislavsko-američki „orkestar“ ustoličio je te 2000. dovitljivu i verovatno dalekosežnu i presedansku definiciju: evropski pravni poredak predstavlja smetnju za sprovođenje planova NATO-a. U tom smislu, za primenu u Evropi znatno je pogodniji američki pravni poredak. U svakom procesu pravu naroda na samoopredeljenje treba dati prednost nad svim drugim pravilima i odredbama međunarodnog prava .

Zato nije slučajno što „izaslanik Ahtisari“ i američka administracija, pošto su im pred Savetom bezbednosti UN osporeni svi zdravorazumski političko-pravni argumenti za kosovsku nezavisnost, poslednjih dana gotovo ogorčeno poručuju vlastima u Srbiji da status Kosova ne zavisi toliko od primene međunarodnog prava, koliko od volje većinskog naroda koji tamo živi. U prenesenom značenju – sila i interes treba da stoje iznad i izvan prava, posebno ukoliko ono ometa ostvarenje istih. Stav koji je gotovo podudaran s onim bratislavskim „načelom“ iz 2000. godine.

Značajnu tačku konferencije u Bratislavi predstavlja i nalog da Srbija (verovatno radi obezbeđivanja stalnog vojnog prisustva SAD) trajno mora da bude isključena iz evropskog razvoja . Svedoci smo da je ova zemlja svih ovih godina bez većih razloga držana na odstupnici od Evrope, a da joj se sad nude neke daleke, nejasne i posve nepredvidive „evropske perspektive“? Evropska budućnost Srbije evidentno se, prema gorepomenutom zaključku, ne poklapa s interesima NATO-a i SAD, koliko god da oni formalno podržavaju njen evropski put.

Međutim, takav interes ne mora biti inicijalno usmeren protiv same Srbije, iako ona, u ovom trenutku, zbog toga najviše trpi. Amerika na Evropu i dalje gleda kao na potencijalnog političkog i ekonomskog konkurenta i iz tog razloga treba uraditi sve kako bi i dalje bila u podređenom položaju. Tako eminentni američki geostrateg Zbignjev Bžežinski zaključuje da integrativne evropske procese treba zdušno podržavati sve dok eventualna samostalnost i samodovoljnost Evrope ozbiljno ne naškodi geopolitičkim i ekonomskim interesima SAD i dovede u pitanje dalju opravdanost postojanja NATO saveza. U tom svetlu treba posmatrati i problem Kosmeta, koji je sve samo ne evropsko pitanje, mada bi trebalo da bude. Zainteresovanost Evrope za rešavanje ovog pitanja je potpuno izostala, pa je rešavanje prepušteno na milost i nemilost SAD. S druge strane, Amerika nastoji da putem nezavisnog Kosova – kao izvesno „crne rupe“ regiona i potencijalnog izvorišta nekih budućih sukoba – obezbedi dalji vojno-političku opstanak i uticaj NATO-a na ovom području i tako uspostavi efikasne mehanizme političko-ekonomske kontrole svoje starije sestre Evrope. U tom pogledu, čine se prikladni Vimerova konstatacija i pitanje: „Jednom reči, meni se koji put čini da Amerikanci danas deluju kao nemački državnik Bizmark nekada. On je jednom prilikom rekao da je u nemačkom interesu da na Balkanu vladaju nemiri i sukobi jer to nemačke suparnike drži u stalnoj napetosti. Nije li cilj Vašingtona danas isti, da ometa evropske napore ka jednoj samostalnoj, nezavisnoj evropskoj politici?

No, pored toga što se kroz bombardovanje i „mirovni proces“ ovaj geopolitički važan region u velikoj meri „odvaja od EU“, tj. uspostavlja se kontrola nad komunikacijama od Evrope prema Aziji, istovremeno se nastoji eliminisati i eventualni „povratak Rusije u igru“. Iako je Evropa u značajnoj meri svesna geopolitičke igre oko Balkana i u perspektivi nesagledivih opasnosti od separatizama koje može da generiše „kosovska nezavisnost“, ona mora da se povinuje dominantnoj Americi. Anglosaksonski ambasadori su u svojim medijskim nastupima bili jasni u stavu o sudbini Kosova. To potvrđuje i „kontroverzna izjava“ nemačkog ambasadora o neophodnosti „nadzirane nezavisnosti“ Kosova, ali i „upozorenje“ da bi odbijanjem takvog rešenja Srbija rizikovala pokretanje pitanja statusa Vojvodine i raške oblasti, što se može shvatiti kao dodatni pritisak na srpsku javnost da konačno „prelomi mozak“. Ne ulazeći u kalkulacije tipa „da li iza toga stoji Berlin ili Vašington“, jer se prvi „ponašao prilično suzdržano oko kosovskih pregovora“, možemo reći da bi svakom razumnom i dobronamernom trebalo da bude sve jasno ili, reformskim novogovorom rečeno, „izuzetno transparentno“. Strateške linije i pravci koji su postavljeni u vreme Miloševića ili pre njega „odrađuju“ se i danas, bez obzira na to ko će formirati vladu u Beogradu, pri čemu „iznenađena i uvređena“ može biti samo srpska politička naiva.

Autor teksta je urednik SRPSKE ANALITIKE

(tekst objavljen u časopisu NOVA SRPSKA POLITIČKA MISAO, april 2007.)

Objavio analitika u 23. februar 2008 17:28:17

PALJEVINA AMERIČKE AMBASADE - KOLATERALNA ŠTETA ILI KRŠENJE MEĐUNARODNOG PRAVA?

 Dušan Bratić

SLAVA PALOM HEROJU

Povodom napada na ambasadu SAD u Beogradu , u medijima se vodi nevidjena haranga  protiv mladića  koji su taj akt preduzeli,  a sam čin se naziva varvarskim.

Radi pravilnog poimanja karaktera i prirode tog  dogadjaja , valjalo bi podsetiti na sledeće :

U poslednjih 20 godina javlja se jedan novi oblik rata koji se ne vodi na bojnom polju.Radi se o ratu koji NATO na čelu sa SAD vodi u različitim delovima sveta , putem ucena, pretnji , obmana i kolektivnim kažnjavanjem naroda putem „sankcija“.

Tako je devedestih godina prošlog veka otpočeo kombinovani rat  protiv  Jugoslavije. Nastavio se oružanom agresijom na SRJ 1999. godine u kojoj je ubijeno preko 2000 hiljade civila , 1004 borca , i naneta materijalna šteta procenjena na iznos od preko 100 milijardi dolara, te posejano na stotine neeksplodiranih ubojnih sredstava od kojih se neka i danas naleze u središtu naseljenih mesta(primer Kineske ambasade i kasarne u Obrenovcu).

Jedna od faza takvog kombinovanog rata je i secesija Kosova i Metohije , organizovana , pomagana i usmeravana od strane SAD i njenih evropskih saveznika, a motivisana ekonomskim razlozima.

Dakle , čin proglašenja tzv. nezavisnosti Kosova i Metohije i priznanje od strane SAD –a i drugih država je protivpravan , a samo najavljivanje priznanja  od strane drugih država , predstavlja po sebi radnju pomaganja i podstrekavanja , odnosno saučesništva u tom protivpravnom činu , sve i da nema drugih dokaza o pravim počiniocima tog zločina nad Srbijom i sprskim narodom.

Na taj čin , kao  jednu fazu rata protiv Srbije koji traje , umesto države , odgovorila je srpska mladost napadom na ambasadu SAD-a.

Taj čin napada NIJE PROTIVPRAVAN. Naprotiv, radi se pravnom institutu REPRESALIJA , koji institut je previdjen pravilima medjunarodnog javnog prava.Na osnovu tog istituta septembra 1923.godine italijanske trupe bombardovale su i okupirale ostrvo Krf, pravdajući svoju akciju kao akt represalija zbog ubistva italijanskih članova komisije za utvrdivanje granice iznedju Grčke i Albanije, 27. avgusta iste godine.

Takodje, 04.novembra 1979.godine , povodom zauzimanja ambasade SAD-a u Teheranu od strane „ studenata vernih liniji imama Homeinija“ i zadržavanja diplomatskog osoblja kao talaca, američka vlada je preduzela REPRESALIJE u vidu zamrzavanja u američkim bankama sredstava Irana i njenih gradjana.

Prema čl.1. Rezolucije Instituta za medjunarodno pravo o režimu represalija :

„Represalije su mere prinude koje odstupaju od redovnih pravila medjunarodnog prava i koje preduzima država posle protivpravnih akata učinjenih na njenu štetu od strane druge države, a koje imaju za cilj da joj nametnu poštovanje prava nanoseći joj pri tome štetu“.

A prema priručniku za kopnenu vojsku SAD od jula 1956. godine ( Priručnik za kopnenu vojsku SAD ,jul 1956,FM 27-10,paragraf 497):

„ Represalije su akta osvete , na način koji bi inače bio nezakonit; njima  pribegava jedna zaraćena strana protiv ljudstva i imovine zbog ratnih postupaka druge strane koji su u suprotnosti sa zakonima i običajima međunarodnog prava , a s ciljem da se protivnik prinudi da ubuduće poštuje priznate običaje civilizovanog vodjenja rata“.

Prema tome, u radnjama napada na ambasadu SAD –a stiču se sva obeležja pomenutog instituta REPRESALIJA. Protiv Republike Srbije je u toku  savremen oblik rata , a preduzeta secesija ,organizovana i izvedena od strane SAD-a i njenih EU pomagača, je protivpravni akt , pa je i napad na ambasadu SAD mera koja ima pravnu prirodu i karakter REPRESALIJA.

U tom smislu , nema govora o kršenju pravila medjunarodnog prava koja nalažu državi domaćinu da  garantuje nepovredivost prostorija diplomatskih misija.Jer takva obaveza stoji samo dok  ta država odašiljanja diplomatske misije ne učini protivpravni akt na štetu države domaćina.Ovo tim pre kod okolnosti da preduzeta REPRESALIJA apsolutno nije proporcionalna u odnosu na težinu protivpravnog akta na osnovu koga i povodu koga je usledila.

O doprinosu same ambasade perfidnim  provociranjam  u vidu izjave ambasadora SAD da  oni neće povući svoju misiju iz Srbije i o pravu na samoodbranu države , da i ne govorimo.

U tom svetlu treba posmatrati predmetni dogadjaj, a mladićima odati priznanje za hrabrost i patriotizam .Njihova želja za osvetom i ispoljena hrabrost , daje nadu za opstanak ovog naroda.

Oni nisu hteli da pognu glavu i neće da postanu roblje. Zato, slava palom heroju Zoranu Vujoviću!

Danas ovde , dogodine na Kosovu i Metohiji!

Živela Srbija! 

----------------------------------------------------------------------------------------------- 

PALJENJE U REŽIJI CIA!

Paljenje Ambasade SAD tokom demonstracija u četvrtak uveče najverovatnije su organizovale strane obaveštajne službe, a akciju uništavanja zgrade u Kneza Miloša, u kojoj je poginula jedna osoba, režirala je američka obaveštajna agencija CIA! Cilj ove akcije bio je da se u zapadnim medijima Srbi prikažu kao divljaci, kao i da se u drugi plan baci vest o velikom, narodnom mitingu u centru Beograda.

„Obučeni huligani"

Sasvim je, inače, zanimljivo da su uoči mitinga sve zapadne ambasade, osim britanske, odbile zahtev srpske policije da naši specijalci dodatno obezbede njihova diplomatska predstavništva!

- Sada, posle svega, postavlja se logično pitanje zašto su to uradili, kada su i oni, kao i mi, znali da je bezbednosni rizik na dan mitinga ogroman? - pita odlično obavešteni izvor Pressa, inače visoki državni funkcioner.

Sagovornici Pressa kažu da nema konkretnih, materijalnih dokaza da je CIA režirala paljenje Ambasade SAD, ali da mnoge stvari ukazuju da je u pitanju „nameštaljka".

- Pored sumnjivog odbijanja dodatnog obezbeđenja, pažnju privlači i činjenica da su vođe „huligana", koji su učestvovali u demoliranju ambasada, bile više nego dobro obučene. Pazite, nije nimalo lako provaliti u blindiranu zgradu američke ambasade. Čovek mora da ima zavidno operativno znanje i da prođe ozbiljnu obuku da bi to izveo onako brzo i efikasno... - sumnjičav je naš sagovornik.

Upali kroz prozor

Jedan od svedoka paljenja Ambasade SAD objašnjava za Press da su demonstranti u zgradu ušli kroz prozor!

- Najpre je jedna grupa pokušala da probije vrata ambasade, ali nije uspela jer su vrata blindirana. Potom su krenuli na prozore i uspeli su da sa jednog skinu rešetke i tako uđu u zgradu. Popeli su se na drugi sprat i na mesto spaljene američke zastave istakli rusku, nakon čega su počeli da izbacuju nameštaj kroz prozor. Za njima je ušla druga grupa huligana i u prizemlju zgrade zapalila vatru. Okupljeni su im bezuspešno vikali da ne pale, jer se na spratu nalaze drugi demonstranti, ali se oni uopšte nisu obazirali. Po onome što smo mogli da vidimo, mladić koji je nastradao nije uspeo da izađe i živ je unutra izgoreo! Tek posle toga pojavila se policija u blindiranim džipovima i počela da juri i rasteruje demonstrante. Među njima je najviše bilo mladih, koji su lica skrivali kapama, kapuljačama i šalovima - priča jedan od očevidaca.

Inače, policija je juče saopštila da su tokom nereda u Beogradu u četvrtak uveče privedene ukupno 192 osobe. Povređeno je 130 ljudi - 78 građana i 52 policajca. U saopštenju se još kaže da je u prizemlju zgrade Ambasade SAD, posle gašenja požara, pronađeno ugljenisano telo, koje je posle uviđaja prebačeno u Institut za sudsku medicinu „radi utvrđivanja uzroka smrti".

(IZVOR - PRESS)
------------------------------------------------------

Objavio analitika u 22. februar 2008 7:51:44

HRVATSKE “KRTICE” NE MIRUJU ?

Skandalozno: Hrvatski obavještajci na Kosovu


Zanimljiva je i znakovita umiješanost hrvatske Sigurnosno obavještajne agencije u najnovija događanja u odmetnutoj srbijanskoj pokrajini Kosovo. Naime, kako su izvijestili mediji, SOA i Tomislav Karamarko očito obavještajno servisiraju terorističke vlasti na Kosovu, pružajući im usluge obavještajnih procjena, prisluškivanja i praćenja srbijanskih dužnosnika, srbijanske vojske, snaga sigurnosti, srbijanske policije i obavještajnih služba.

Naime, upravo je SOA po Karamarkovu i Mesićevu odobrenju, uputila i ustupila kosovskoj paravladi, obavještajne informacije i procjene o tomu da su srbijanske obavještajne službe na sjever Kosova ubacile svoje pripadnike kako bi pripremili teren za pripremanje incidenata, kao što su zadnja podmetanja eksplozivnih naprava na nekim mjestima na sjeveru Kosova.

Karamarko i Mesić, koji su odobrili kosovsku operaciju hrvatske obavještajne službe SOA, očito smatraju incidentom nazočnost srbijanskih služba sigurnosti na teritoriju Srbije, ali istovremeno ne smatraju incidentom obavještajne operacije SOA-e na teritoriji Srbije, odnosno odmetnute srbijanske pokrajine Kosovo. To je pravi incident dana. Činjenica da su šef SOA-e i predsjednik Republike Hrvatske odobrili nezakonite aktivnosti hrvatskih obavještajaca na Kosovu, te su planirali i proveli plan o SOA-inom obavještajnom servisiranju kosovske vlade u Prištini.

Ovdje se postavlja nekoliko zakonski bitnih pitanja.

1. Je li predsjednik Vlade Ivo Sanader bio upoznat i sudjelovao ili odobrio aktivnosti SOA-e na Kosovu?
2. Je li s aktivnostima SOA-e na Kosovu bio upoznat predsjednik Hrvatskog sabora Luka Bebić, kao i nadležni i SOA-i nadređeni Odbor za unutarnju politiku i nacionalnu sigurnost?
3. Jesu li s nezakonitim operacijama SOA-e na Kosovu bili upoznati ministri obrane i unutarnjih poslova, kao i ministar vanjskih poslova?
4. Je li uobičajena praksa SOA-e, Tomislava Karamarka i Stjepana Mesića, provođenje ovakvih obavještajnih operacija na teritoriji drugih država, osobito na štetu drugih država?
5. Je li SOA ilegalno sa svojih obavještajnih punktova i mobilnih stanica prisluškivala i pratila dužnosnike srbijanske Vlade i srbijanske vojske kao i srbijanske obavještajce?
6. Je li SOA za potrebe prištinskih paravlasti izvršila obavještajno razbijanje sigurnosnog sustava Srbije, kako bi mogla doći do određenih infromacija i podataka?
7. Je li upravo SOA preko svojih operativnih veza došla do podataka srbijanskom tajnom Akcijskom planu za Kosovo, kojeg je i dostavila prištinskim „vlastima“?
8. Je li SOA prisluškivala predsjednike Vlade i Republike Srbije?
9. Je li SOA pomogla naoružavanje novih tzv. snaga sigurnosti na Kosovu?
10. Je li SOA pruža tehničku pomoć vladi Hašima Tačija za organiziranje kosovskih obavještajnih služba?
11. Koliko je hrvatskih obavještajaca nazočno na Kosovu u sklopu pružanja tehničke pomoći vladi Hašima Tačija?
12. Tko je s Tačijem potpisao sporazum o tehničkoj pomoći u području sigurnosno obavještajnih služba?

U svakom slučaju, skandalozna je činjenica SOA-ino sudjelovanje u projektu kosovske „neovisnosti“, te obavještajni servis koji na ovaj način Hrvatska pruža prištinskim vlastima.

No, to svakako budi daljnje sumnje o umiješaosti hrvatskih obavještajnih struktura u međunarodnu trgovinu oružjem, drogom i ljudima, kao i u umiješanost hrvatskih obavještajnih služba u pružanje tehničke pomoći nekim terorističkim organizacijama i skupinama na Balkanu.

Hrvatska se ovom obavještajnom operacijom bespotrebno uvukla u igre oko kosovske neovisnosti na potpuno neprimjeren način, kršeći ne samo hrvatske zakone i Ustav, nego i niz međunarodnih propisa, konvencija, rezolucija Vijeća sigurnosti i međunarodnih ugovora.

Bila je to nelegalna "međudržavna suradnja" sa - za nas službeno nepostojećom i nepriznatom - "državom". Odnosno, bila je to sasvim privatna intervencija odgovornih iz SOA-e, i ako baš hoćete odavanje državne tajne (saznanja do kojih su došle hrvatske obavještajne službe) za nas ilegalnim vlastima u Prištini.

Domagoj Margetić

(margetic.blog.hr)

Objavio analitika u 20. februar 2008 9:32:59

Evropo, zašto to radiš sebi?

DOMINO EFEKAT KOJI SE STVARA PARADRŽAVOM KOSOVO : POTENCIJALNI IZGLED STAROG KONTINENTA 2020. GODINE

Vanja J. Vučenović

Sada bar znamo!
 

Postaje očigledno da su petooktobarske društveno-političke promene samo u formalnom smislu, više kozmetički, promenile kurs zapadne politike prema Srbiji, dok je suštinski ona zadržala prepoznatljivu agresivnu komponentu, koja je pravu kulminaciju doživela u predvečerje „miloševićevske ere“ krajem devedesetih godina, a koja se u neizmenjenom obliku sprovodi i u svim ovim postpetooktobarskim godinama kako na političkom, tako u istoj meri i na ekonomskom planu.

Sve to upućuje na zaključak da je Srbija bila i ostala eksperimentalni poligon geopolitičkih interesa vodećih zemalja Zapada (Kosmet je najsvežiji primer) kako pre, tako i posle „retrogradnih devedesetih“ i demokratskog preobražaja po meri Zapada dvehiljadite godine, te da kategorije kao što su „savezništvo“ i „prijateljstvo“ u zapadnom tumačenju ne igraju neku naročitu ulogu u potencijalnim izmenama nekih njihovih, po svemu sudeći, davno zacrtanih i zacementiranih strateških pretenzija vezanih za ove naše prostore. Na taj način su srpski vlastodršci dospeli u, mora se priznati, nimalo prijatnu poziciju da svoju evroatlantsku opredeljenost moraju iz dana u dan, iznova i iznova, dokazivati krajnje defetističkom politikom i otklonom od svega što bi moglo imati prizvuk nacionalnog ili državnog interesa. Jedino tako oni zadovoljavaju standarde poželjnog „savezničkog“ držanja po meri „prijatelja“ sa Zapada.

Ako ništa drugo, naša savest treba da je čista i mirna. Mi smo uradili, a bogami i dali sve što su napred pomenuti naši „ saveznici i prijatelji “ od nas tražili. Uglavnom, i mnogo više od toga. Nešto, kako stvari sada stoje, nameravaju uzeti i bez našeg pristanka. Ali to je verovatno cena svakog “prijateljstva”, pa makar se ono za nas na kraju pokazalo kao potpuno lažno i neiskreno. Tražili smo – gledajmo i trpimo. Ili je to možda samo reč o suštinskoj geopolitičkoj neobrazovanosti i kratkovidosti domaće političke elite. Geopolitika, šta li je to? Pa ono čime su se naši “saveznici” vodili dok su nas podržavali “izneverenog” petog oktobra. Saveznici…?

(ODLOMAK IZ TEKSTA UREDNIKA  "FAJRONT ZAPADNOG MASKENBALA", OBJAVLJEN U ČASOPISU “NOVA SRPSKA POLITIČKA MISAO”, decembar 2007.)

Objavio analitika u 16. februar 2008 14:43:59

DOBRODOŠLI U NOVO DOBA!

 Milorad Vukašinović

NOVO DOBA – KOALICIJA VILSONIZMA I TROCKIZAMA

Nova era u međunarodnim odnosima, otpočela je završetkom hladnog rata 1991. godine. Američki predsednik Džordž Buš stariji, neposredno po raspadu Sovjetskog Saveza i Varšavskog pakta, novonastalu geopolitičku realnost definisao je kao “novi svetski poredak“. Reč je o strateškom konceptu, koji je dugo i temeljno planiran u krugovima političke i ekonomske elite ove države. Ideja o “novom svetskom poretku” nastala je pre više od 300 godina i menjala se zavisno od istorijskih i međunarodnih okolnosti i događaja. Posle završetka Prvog svetskog rata, predsednik Vudro Vilson predložio je ostatku sveta “deklaraciju u četrnaest tačaka“ kao novu platformu međunarodnih odnosa, zasnovanu na prihvatanju univerzalnog sistema vrednosti. Društvo Naroda zamišljeno je kao njihov institucionalni garant. Osnovno načelo deklaracije bilo je “pravo naroda na samoopredeljenje”. Suštinski, njen smisao, bilo je promovisanja američke hegemonske uloge u tada teško razorenoj i podeljenoj Evropi.

Deklaracija je bila dokument od ogromnog simboličkog značaja i za Sjedinjene Američke Države. Označavala je raskid sa tradicionalnim izolacionizmom u spoljnopolitičkim opredeljenjima nacije i najavu postepene transformacije  Amerike u državu – univerzalni model. Opredeljenja sadržana u strategiji “ vilsonizma “ nisu objektivno mogla biti odmah ostvarena. Ipak, postala su dominantna u budućem delovanju ekonomske i političke elite zemlje. Predsednik Ruzvelt bio je pod snažnim uticajem “ vilsonizma “. Nimalo slučajno, posle Drugog svetskog rata , na tlu Amerike  stvorena je još jedna univerzalna organizacija - Ujedinjene Nacije. Njena povelja  suštinski sadrži načela “vilsonizma”.
Koncepcija “novog svetskog poretka” razrađivana je u elitističkim krugovima Zapada i  u vreme najžešćih hladnoratovskih konfrontacija. Predsednik Kenedi početkom šesdesetih godina prošlog veka,  naložio je “Instiutu za analizu odbrane” izradu elaborata o projektu “svetske vlade”, u čijem središtu se našla reforma Ujedenjenih Nacija. Posle dvogodišnjeg istraživanja, sačinjen je tajni Memorandum broj 7 autora Linkolna Blumfilda. On konstatuje, da je u tadađnjim hladnoratovskim okolnostima teško računati na prihvatanje koncepta „svetske vlade“. Kao skraćeni put za njeno uspostavljanje, predsedniku Kenediju, preporučuje  izazivanje “teških kriza i ratova” i “seriju iznenadnih i traumatičnih šokova”, što dokumentu daje dramatičan karakter.

Težnja za stvaranjem „svetske vlade“ proistekla  je i iz protivrečnih procesa u Sjedinjenim  Američkim  Državama, početkom šesdesetih godina prošlog veka. Posledice vijetnamskog rata, masovan bunt mladih, porast recesije, krah mehanizama socijalne države, zahtevali su novi pristup u rešavanju složenih problema.Tradicionalne vrednosti Amerike , počele su da se urušavaju i zbog kako je navedeno u jednoj analizi “preteranih očekivanja ljudi”. Projekat  „svetske vlade“, u velikoj meri bio je iznuđen  odgovor na fenomen koji je opisan kao “kriza demokratije“. Model transnacionalnog akumuliranja kapitala i koncentracija  ekonomsko političke moći u sve užim elitnim krugovima , izrodili su novu paradigmu epohe -  globalizaciju. Teorijski, globalizacija se definiše kao kvalitativno novi oblik internacionalizma,  koji se u odnosu na prethodnu formu razlikuje pre svega, u odnosu prema državi kao tradicionalnom subjektu međunarodnog prava. Stari internacionalizam koji priznaje ulogu države, prema novom teorijskom pristupu, zastareo je i nije sposoban da odgovori izazovima savremene epohe. Logika globalne međuzavisnosti nameće drugačiji pristup rešavanju problema, gde je vrhovni autoritet nužno preneti sa nacionalne na „jedinstvenu svetsku vladu“. “Patriotizam i lojalnost naciji moraju biti prilagođeni lojalnosti čovečanstvu“ slogan je nove epohe.

Ideja o  “svetskoj vladi “ tokom poslednjih nekoliko decenija , razvijala se u dva smera . Prvi pristup podrazumevao je davanje onih prerogativa “ svetskoj vladi “ koje već imaju vlade država na nacionalnom nivou . Prema ovoj interpretaciji, svetski poredak bio bi strogo hijerarhijski uređen . Funkcija održavanja reda na planeti bila bi poverena svetskoj vladi , koja bi imala vojne i policijske jedinice na raspolaganju . Svetski parlament imao bi zakonodavnu funkciju , dok bi sudska funkcija bila poverena svetskim sudovima. Naravno , postojali bi i svetski zatvori. Nasuprot , ovakvom radikalnom opredeljenju , postoji određeni broj teoretičara , čiji je pristup „mekši“. Oni zastupaju stanovište da međunarodni poredak mora biti zasnovan na “ principu federalizma “, gde bi države imale status federalnih jedinica , koje deo precizno utvrđenih nadležnosti prenose na svetsku vladu. Svetska vlada bila bi isključivo nadležna za proces “naoružavanja , zaštitu životne sredine , redistribuciju prirodnih bogatstava i kosmičko prostranstvo”. Države ne bi imale pravo na naoružavanje , pa bi prema zastupnicima koncepcije “ svetskog federalizma “ planetom vladao “ večni mir “. Pojednostavljeno rečeno,  put do svetske vlade bio bi postepen i obezbeđen kroz kontrolu prirodnih bogatstava , čime bi se onemogućilo stvaranje nacionalnih ekonomija i utabao put za ideju o jedinstvenom čovečanstvu , kojim bi vladala  “prosvetljena elita“.

Globalizacija je dakle, još pre nekoliko decenija, postala strateško opredeljenje ali i manevar elitističkih krugova na Zapadu. Međutim, put do realizacije ovog koncepta u sudaru sa stvarnošću bio je težak, uz brojne prepreke i otpore, koji opstaju  do danas, kako na međunarodnom, tako  i unutrašnjem planu. Uprkos činjenici , da se prethodnih decenija, dogodio proces prenošenja suvereniteta, sa državnih na nadnacionalne institucije, suprotno optimističkim očekivanjima globalista, država je opstala kao subjekt međunarodne politike. I ne samo to . Posthladnoratovska realnost , potvrdila je teoriju o državi kao nezamenjivom činiocu politike. Naime, podilaženje interesima globalističke elite prouzrokovalo je teške društvene potrese , čak i u najrazvijenijim ekonomijama sveta : nezaposlenost, socijalna raslojavanja , dramatičan pad nivoa opšte zdravstvene zaštite i obrazovanja, zagađenost životne sredine, klimatske poremećaje sa nesagledivim posledicama. Globalizacija se ispoljila kao proces koji je  suštinski produbio protivurečnosti, koje u svetu traju poslednjih decenija. Posthladonatovska epoha  samo je etapa u tom procesu, nikako i  put koji vodi razrešenju opštesvetske krize. Teoretičar Džon Stokvel, bivši visoki rukovodilac CIA, teško je još 1991. godine , optužio američkog predsednika Buša , dokazujući da je tzv.“novi svetski poredak” opasno ugrozio vitalne nacionalne interese SAD , slobodu i demokratiju zemlje.  Prema njegovim rečima, SAD i posle završetka hladnog rata, sprovode “politiku destabilizacije, nasilja , izazivanja sukoba niskog inteziteta”. Visoki funkcioner CIA , sa razlogom postavlja pitanje : Zašto je potrebno da SAD na tu aktivnost izdvajaju milijarde dolara u situaciji kada je zemlja prezadužena i suočena sa teškim unutrašnjim problemima? Odgovor po njemu, proizilazi iz defektnosti samog sistema , koji ne može da funkcioniše bez neprijatelja, ali i iz same negativne ličnosti predsednika Amerike . Po rečima Stokvela, Americi su potrebni neprijatelji kao “pokretači vojne mašinerije”. Zbog toga je Pentagon, ubrzo koncentrisao sve svoje snage u zemljama Trećeg sveta . Američki teoretičar tvrdi, da je Bušova koncepcija “završna faza cinične Reganove revolucije“, koja se  stavila u službu interesa multinacionalnih kompanija “koje nisu lojalne interesima SAD, več sebičnim i ličnim interesima pojedinaca”. Zbog toga, prema Stokvelu, “SAD pod pritiskom ogromnih vojnih izdataka , gube moć i uticaj na unutrašnjem i međunarodnom planu”.Profesor Kristofer Lejn uočava da sama ideja o novom svetskom poretku, „nosi u sebi seme sopstvenog pada , zbog toga što hegemonistička pozicija stvara uslove za pojavu nove velike sile i sistematski podriva hegemonističku politiku”.Pojedini autori neuspeh strategije Buša starijeg objašnjavaju „odsustvom realizma“, koji je suštinski ukorenjen u američki pogled na svet prožet mitom o  “jedinstvenosti i izabranosti američke nacije”.Da zaključimo. Posthaldoratovska epoha, svakako je predstavljala  dodatni podstrek, za jačanje ovakvih tendencija, koje su posebno došle do izražaja , posle spektakularnih terorističkih napada na Ameriku 11. septembra 2001. godine.

Dispensacijalizam

Američku strategiju u posthladnoratovskoj epohi, nije moguće razumeti bez analize versko psihološkog momenta. Reč je o duboko usađenom uverenju, da Amerika predstavlja „novi svet’’, što je  svakako moralo da utiče  na formiranje posebne političke misli. Odrednica „ novi svet’’ ima objektivno i svoje utemeljenje u istorijskom procesu , naročito u odnosu Amerike prema Evropi i političkim idejama nastalim na „starom kontinentu“. Američkom revolucijom, otpočeo je proces dekolonizacije i razaranja Britanske imperije, odbačen je feudalni poredak , evropski monarhizam i stvoren do tada u političkoj misli nepoznat sistem federalizma. Ipak, odnos prema Evropi i vezanost za politički i religiozni pogled na svet nastao na „starom kontinentu’’, nije se mogao preko noći prekinuti. Ovo posebno važi za hrišćansku ideju, koja je po dolasku na američki kontinent inspirisala većinu „belih doseljenika“. Protekom vremena, pod uticajem složenih istorijskih procesa, mnoge ideje, uključujući i samu hrišćansku veru, na američkom tlu poprimiće sasvim nove karakteristike , pa se može govoriti i o stvaranju posebnog religiozno kulturnog modela koji će formirati osnovne crte nove ideologije , ideologije amerikanizma.

Osnovne karakteristike ideologije amerikanizma, izabranost i predodređenost, imaju duboko religiozno utemeljenje u protestantskoj verziji kalvinizma. Istorijski proces,  prema kalvinizmu je borba dobra i zla, u kojoj se ne samo dobru, već i zlu daje stvaralački karakter. Kalvinizam odbacuje ideju izvornog hrišćanstva, o svejedinstvu kroz trojičnost. U svakodnevnom životu, kalvinizam je podelio ljude , na vredne i manje vredne , stvorivši ideal predvodništva i zemaljskog uspeha kao znak božije izabranosti. Ovom prilikom ukazujemo na još jedno protestantsko eshatološko učenje koje se naziva “dispensacijalizam”, a koje potiče od latinske reči “ dispensatio – promisao “. Prema dispensacijalizmu “ Bog ima jednu zamisao u vezi hrišćana Anglosaksonaca , drugu u vezi Jevreja , a treću koja se odnosi na sve ostale narode“. Anglosaksonci se smatraju „ za potomke deset kolena Izraeljevih koja se nisu vratila u Judeju iz Vavilonskog ropstva “. Promisao o protestantskim Anglosaksoncima je sledeća : „ Pred kraj sveta mora nastati smutna epoha, u kojoj će sile zla napasti protestante Anglosaksonce i nakratko će nastupiti mutno doba u kojem će vladati car Gog „. Veoma je zanimljivo da se pojava tog lica u eshatologiji dispensacijalizma , stalno poistovećuje sa Rusijiom . Takvu teoriju,  po prvi put je definisao u vreme Krimskog rata 1855. godine, evangelista Džon Kaming, koji je tadašnjeg ruskog cara Nikolaja I , poistovetio sa predvodnikom najezde na Izrael, biblijskim Gogom. Tema Rusije kao “ imperije zla “, posebno je buknula posle revolucije 1917. godine, a vrhunac je doživela u periodu hladnog rata , u eri predsednika Regana. Prema učenju dispensacijalista , drugačiji je božiji “promisao” u vezi Izraela. Veoma je važno napomenuti , da se pod ovim pojmom podrazumeva bukvalna obnova države Jevreja , koji se moraju vratiti u Izrael i pretrpeti najezdu “ sledbenika cara Goga “ , odnosno Rusa. Ipak , najčudniji deo ove ekstravagantne teorije , odnosi se na ulogu protestanata u “ poslednja vremena “. Naime , prema dispensacijalizmu , u trenutku “smutne epohe “, anglosaksonski hrišćani biće uzneti na Nebo i tamo će pričekati, dok se rat Goga sa Izraelom ne završi. Tada će zajedno sa protestanskim Hristom , se spustiti na zemlju , gde će ih dočekati Izraelci koji su pobedili Goga i koji će odmah preći u protestantizam. Onda će početi “ hiljadugodišnje carstvo zajedničke vladavine Amerike i Izraela  nepodeljenim i jedinstvenim svetom“. Ova teorija bila bi u posedu određenih marginalnih grupacija , da nije bilo izvesnih istorijskih okolnosti , koje su doprinele popularizaciji ovako opisanog eshatološkog scenarija. Duhom radikalnog dispensacijalizma , bio je prožet Sajrus Skofild , pisac jedne od najpopularnijih Biblija u SAD , koja se može pročitati na svakom koraku. To praktično znači , da propaganda hrišćanstva u anglosaksonskom svetu , nosi u sebi jasno izraženu komponentu rusofobske indoktrinacije i naglašenog cionizma. U pojedinim tekstovima savremenih dispensacijalista promisao o belim anglosaksoncima usklađuje se sa najsavremenijim tehnološkim dostignućima.  Radi se o tzv.“atomskom dispensacijalizmu “ , čiji je najpopularniji propagator evangelista  Hal Lindsi . U njegovoj interpretaciji  se atomsko oružije tumači kao element apokalipse , gde se ponovo Rusija pojavljuje kao “ sila zla – atomski Car Gog “. Zanimljivo je da je Lindsijev vatreni pristalica bio upravo predsednik Regan , koji je ovog evangelistu obavezno pozivao da drži predavanja atomskim stratezima Pentagona . Drugi veoma uticajni “ atomski dispensacijalista “ iz toga perioda, čiji je ogroman uticaj očuvan do danas, poznati je TV evangelista Džeri Folvel, koji je u vreme Reganovog predsednikovanja, bio jedan od njegovih najbližih savetnika . Folvel je redovno učestvovao na sednicama zatvorenog tipa generalštaba američke armije, gde su razmatrana pitanja atomske bezbednosti .
Pojedini autori , upravo ovim protestantskim pravcem , objašnjavaju često nerazumljivi proizraelski stav svake američke administracije, koji neretko protivreči geopolitičkim i ekonomskim interesima te države. Naime , protestantski fundamentalisti , vatreno su podržali formiranje države Izrael 1947. godine , shvatajući taj događaj kao doslovno ispunjenje Skofildovog tumačenja Biblije . Dispensacijalizmom se na paradoklasan, ali vrlo ubedljiv način, mogu objasniti i mnogi drugi događaji kao što su : hladni rat , samostalna planetarna vladavina SAD , politika širenja NATO-a na Istok , konačno i dramatični događaji od 11. septembra 2001. godine, kao i kasnija agresija na Avganistan i Irak, uz predstojeću najavu borbe koju treba povesti protiv „nove osovine zla“ koju čine Iran , Sirija i Severna Koreja . Skriveno atomsko oružije, koje navodno nameravaju da upotrebe pomenute države , ponovo igra prvorazrednu ulogu u eshatološkom scenariju, u čije ostvarenje duboko veruje, aktuelni američki predsednik, preobraćeni metodistički protestant Džordž Buš Mlađi.

(odlomak iz autorove nove knjige “U tamnom srcu epohe”)

Objavio analitika u 13. februar 2008 5:04:07

NEVINOST BEZ ZAŠTITE

Vanja J. Vučenović

Raška koja preti da postane Kosmet

Da li aktuelni politički sukob u Raškoj („Sandžaku“),između dva „oštro suprotstavljena“ protivnika, Sulejmana Ugljanina i Rasima Ljajića, predstavlja izolovani „unutarbošnjački“ incident ili pak „okidač“ za neke nove potrese i „nedovršene poslove“ u balkanskom regionu? Da li stavljanje srpske vlade na stranu Ugljanina može da umiri narastajuću i sve problematičniju „bošnjačku samosvest“? Jedno je sigurno: pasivan stav države Srbije povodom sve aktuelnijeg i akutnijeg problema zvanog „Sandžak“, može da pokrene „određene procese“ na koje aktuelna vlast, prema svemu sudeći, neće imati adekvatan i pravovremen odgovor. Pre svega reč je o nojevskom ignorisanju krize u ovom području a zatim o logici korumpiranja muslimanskih prvaka koja je do sada davala samo kratkoročne rezultate.

Poslednji slučaj zvani „Balkanika“, o kome se tako malo kod nas govorilo za razliku od incidenta «Nacionalnog stroja», neminovno nas navodi na takav zaključak. Kao što je poznato,Vlada Srbije je početkom aprila donela odluku o raspuštanju Skupštine Opštine Novi Pazar i obrazovanju privremenih organa vlasti u toj opštini. Odluka je tako, u izvesnom smislu sprečila održavanje referenduma o opozivu predsednika opštine Novi Pazar, Sulejmana Ugljanina, predsednika Stranke demokratske akcije(SDA) ,a čija dva poslanika u Skupštini Srbije obezbeđuju vladajuću većinu. Inače, opoziv je iniciran od strane odbornika Sandžačke demokratske partije(SDP) Rasima Ljajića, a kao glavni razlog se ističu zloupotrebe u opštinskom budžetu i pronevere novca. Ovakav stav Vlade je izazvao oprečne stavove, i u samoj Raškoj zaoštrio već dosta napetu političku situaciju. S jedne strane je dodatno polarizovao i „isfrustrirao“ muslimanski (tzv. bošnjački) živalj u tom delu (još uvek) Srbije, ali isto tako i u susednoj Crnoj Gori i BiH. Drugo, u pojedinim „bošnjačkim“ krugovima u „matici“ – u BIH, ova odluka Vlade je shvaćena kao nedolično uplitanje Srbije u „unutrašnje stvari“ Sandžaka.

Isto tako, sve je očiglednije da posledice pomenute odluke neće zaobići ni tamošnju manjinsku srpsku zajednicu, koja dobro poznaje istorijat međunacionalnih odnosa, ali i pravu prirodu «sandžačke» društveno-političke svakodnevice. Politički i svaki drugi položaj Srba u Raškoj je nezavidan, iako ovdašnje vlasti nastoje da na svaki način prilike u tamošnjem društvu prikažu kao potpuno zadovoljavajuće i u granicama političke „korektnosti“. Međutim, najviše zapada za oko svojevrsna pasiviziranost i indolentnost zvaničnog Beograda povodom određenih problematičnih procesa koji su sve prisutniji u tom regionu.

Zaštitničko držanje Vlade prema Ugljaninovoj vladavini u Novom Pazaru, teško da se može shvatiti kao nastojanje i stremljenje ka očuvanju legalnosti i demokratičnosti bez obzira na cenu. U situaciji kada postaje potpuno očigledno da srpska vlada sve više gubi demokratski kapacitet i podršku u narodu izjava Rasima Ljajića se čini potpuno opravdanom: „Nema nikakve dileme da je ova odluka (Vlade) motivisana činjenicom da se po svaku cenu očuva većina u Skupštini Srbije“. Da bi ovakva situacija mogla dodatno zakomplikovati stanje u Raškoj svedoči i sledeći Ljajićev stav:„To je političko i pravno nasilje koje vrši deo Vlade Srbije i Vlada Srbije mora preuzeti odgovornost za posledice koje će iz ovog čina proisteći. To je situacija koja će nesumnjivo izazvati radikalizaciju u Sandžaku“(izvor-B92).

Pored toga, kao logično nameće se sledeće pitanje: Da li podrška neskriveno separatističkoj političkoj opciji u Raškoj, oličenoj u „sandžačkoj“ SDA (ogranku SDA Alije Izetbegovića u BiH) može i sme biti uslovljena obezbeđivanjem neubedljive skupštinske većine? Čak se i argument da će se tako dobiti podrška muslimana na crnogorskom referendumu pokazao kao pogrešan.

Smatra li Vlada da će svojevrsnim „podilaženjem“ ekstremnoj „bošnjačkoj“ struji u Raškoj pridobiti istu, te je privoleti da se odrekne sna o „nezavisnoj državi Sandžak“? Još od početka devedesetih godina i građanskog rata u BiH,primetne su neskrivene aspiracije i stremljenja jednog dela „bošnjačkog“ življa na Sandžaku ka samostalnoj republici. U tom smislu, sada već davnog maja 1991. godine oformljeno je Muslimansko nacionalno vijeće Sandžaka (MNVS). Ovo veće je nedugo po osnivanju donelo poznati memorandum o specijalnom statusu za Sandžak, koji još tada pominje neke elemente državnosti ove oblasti, a koji je još uvek na snazi i nije opozvan.

Pošto prva vizija međunarodne zajednice“ o stvaranju novih država na Balkanu uobličena 1991. nije predviđala „Sandžak“ kao drugu (pored BiH) nezavisnu islamsku republiku u pomenutom regionu, pitanje „specijalnog“ statusa ostavljeno je za neke buduće potencijalne geopolitičke prekompozicije. U svetlu nastojanja pojedinih „bošnjačkih“prvaka (a prevashodno onih iz SDA) da ostvare «široku autonomiju» a u perspektivi i nezavisnost „Sandžaka“ od Srbije, nužno je osvrnuti se na „svesrdnu“ pomoć i podršku koja je režimu Alije Izetbegoviću u Sarajevu, pružana upravo iz regiona. Otvoreni secesionizam, razotkrivanje pojedinih „veza“ sa muslimanskim „zelenim beretkama“ u Bosni, predstavljali su više nego dovoljan razlog da srpske vlasti pokrenu sudske procese protiv dvadesetak najistaknutijih „sandžačkih“ muslimana, optuženih za pokušaj narušavanja teritorijalnog integriteta tadašnje SRJ.

Nasuprot toga su muslimanski ekstremisti prikazani kao žrtve «miloševićevske diktature». Međunarodni institut za bliskoistočne i balkanske studije (IFIMES) te devedesete godine okarakterisao periodom „torture i represije“ nad „Bošnjacima“ u Sandžaku, koja se ogledala u navodnoj hajci kroz traženje oružja i u specijalnim tretmanima srpskih službi bezbednosti. Međutim, pomenuti Institut nije pružio odgovor na neka logična pitanje. Kako bi to trebalo da se postupa sa onim građanima, koji otvoreno rade protiv države u kojoj žive? Da li bi ista ta država trebala da aplaudira nastojanjima nekih grupa da silom otmu deo njene teritorije? Složićemo se da ne bi, naravno.

Čini se da ni kasnije petooktobarske promene, ni „demokratizacija“ Srbije, nisu mnogo toga promenile u „sandžačkom“ društvu , pogotovu ne u onom njegovom delu koji perspektivu „Sandžaka“ ne vidi kao integralnom delu Srbije (sad da li je reč o «autonomiji» ili «republici». Tako je i sredinom 2002. godine, u jednom javnom saopštenju sa sednice regionalnog izvršnog tela Bošnjačkog nacionalnog veća „Sandžaka“, koje ima više nego tesne veze sa SDA, rečeno: Nema razloga da se dodvoravamo bilo Beogradu, bilo Podgorici, ili međunarodnoj zajednici, jer Sandžak mora biti odvojena teritorijalna jedinica (izvor - Institut za izveštavanje o ratu i miru). Na osnovu ovakvog i sličnih stavova, nije teško zaključiti da budućnost ovog regiona ne mora biti ni izbliza onako sjajna i «multikulturna»,kako nastoje da je prikažu predstavnici naše zvanične vlasti i naši mediji.

Pored toga, i pojedini vojno-politički komentatori i geopolitički analitičari sve više ukazuju i upozoravaju na opasnost od prisustva vahabitskog faktora u Raškoj oblasti, s posebnim akcentom na Novi Pazar. Inače, vahabizam predstavlja radikalan, ekstremni oblik islama koji se često dovodi u vezu s terorizmom, a čak se tvrdi da su svih 19 otmičara, koji su 11. septembra učestvovali u terorističkim napadima na SAD, bili vahabiti. Izvorno, ovaj pokret je nastao u Saudijskoj Arabiji, odakle se početkom sedamdesetih godina prošlog veka proširio u SAD i u neke evropske zemlje. Vahabizam je „uvezen“ i u Bosnu tokom konflikata početkom devedesetih godina, gde su se vojnicima bosanskih muslimana pridružili u borbi protiv srpskih i hrvatskih oružanih snaga „džihad- ratnici“ iz čitavog muslimanskog sveta. Veruje se da je danas, samo u Novom Pazaru stacionirano oko hiljadu vahabita, sa nejasnim „razlogom“ prisustva. Ova činjenica nije nimalo uzbudila našu vlast, iako je nedavno obelodanjena činjenica da u pojedinim delovima federacije BiH, postoji nekoliko kampova za obuku islamskih ekstremista (ne ulazeći u to „ko“ iste finansira) za preduzimanje „specijalnih“ zadataka koji očigledno nisu kulturno-umetničke prirode. Ovi i njima srodni islamski ekstremisti su se često pokazali kao dobra oruđa u rukama nekih centara moći koji žele destabilizaciju određenih regiona.

Slučaj „Sandžak“ ima i svoju geopolitičku i geostratešku dimenziju, i ista ne bi smela biti zanemarena u analizama nekih budućih „potencijalnih dešavanja“ u ovoj oblasti. Danas je, posle svega što je zadesilo ove naše prostore, manje-više jasno, da su velike sile i „međunarodna“ zajednice i