Postovi
"Umivanje" istorije Balkana
Džered Izrael
Mnogo truda je uloženo u
kreiranje novog imidža Hrvatske, gde se ona navodno odriče svoje ubilačke prošlosti i zbog čega ona sada ima puno pravo da se pridruži EU. U ovom naporu, glavna meta su Jevreji, koji se kao glavne i najveće žrtve Nacista, sada ovde koriste za oproštaj počiniocima zločina.
Tako je 2001. godine Hrvatski Predsednik Stjepan Mesic posetio Kneset, gde se tobože izvinio za hrvatsko ubistvo oko 30.000 Jevreja od strane hrvatskih klero-fašista - Ustaša.
On se, u stvari, i nije izvinio s obzirom da a) nije ni pomenuo ustase; b) nije pomenuo ubistvo od preko 30.000 Jevreja; i c) počeo je svoje "izvinjenje" rečenicom: "Ovo je pravo mesto i prava prilika da se oslobodimo tereta iz prošlosti"- pokazujući time kako on doživljava Holokost kao običan "balast."
Zeleći da se predstavi kao reformisana zemlja, Hrvatska je u novembru otvorila izložbu u Jasenovačkom logoru smrti u Slavoniji, sa čije je teritorije (oh, velike li ironije!) hrvatska vojska 1995. godine očistila sve Srbe, pretvorivši je tako u serbenrein. Time je Hrvatska ispunila san svih ustaša, koji su trebali biti predmet sećanja Hrvata, pod parolom "da se nešto tako više ne ponovi"; iako, pošto se već otarasila svih Srba, Jevreja i Roma, više nije jasno šta bi to još mogli ponovo da urade hrvatski klero-fašisti - i kome, osim možda nešto sebi samima (ili možda nekome van Hrvatske).
Evo nekih detalja koji se moraju znati da bi se pravilno razumela ova izlozba. U junu 1991. jugoslovenska Republika Hrvatska, pod kontolom HDZ-a (Hrvatska Demokratska Zajednica) i pod vodjstvom Franje Tuđmana i Stjepana Mesića, započela je secesionistički rat koji je uništio Jugoslaviju. HDZ je oživeo simbole i ideologiju hrvatskih Ustaša, čiju je osnovu činilo katoličko sveštenstvo koje je širilo mržnju prema "stranim elementima" (uglavnom ne-katoličkim Srbima). U Aprilu 1941. godine, ustaše su osnovale profaštisticku državu, masovno ubijajući Srbe, Jevreje i Rome. Njihova divljaštva se mogu porediti jedino sa Einsatzgruppen njihovih saveznika Nemaca. (Za detaljnije podatke pogledajte Enciklopediju Holokusta).
Kada su 1991. Tudjman i Mesić, uz podršku Nemačke i Vatikana, započeli secesionistički rat, srpske optužbe su bile da su ovi dogadjaji povezani sa ustaškom mrežom koja se raširila i ojačala u celoj hrvatskoj dijaspori posle II Svetskog Rata. Ove optuzbe su ismejavane u svetskim medijima, koje su prikrile dokaze o povezanosti Hrvatske sa ustašama. Odličan primer: Hrvatska je 9. decembra 2006 na svojoj televiziji prenela Mesićev govor iz 1992, u kome se on obratio austalijskim Hrvatima sledećim recima:
"U Drugom svjetskom ratu, vidite, Hrvati su dva puta pobijedili i mi nemamo razloga se nikome ispričavati. Ovo sto skroz traže od Hrvata, ajde idite kleknuti u Jasenovac, kleknite ovdje, mi nemamo pred kime sta klecati. Mi smo dva puta pobijedili, a svi drugi samo jednom. Mi smo pobijedili 10. travnja [1941], kada su sile osovine priznale Hrvatsku državu [kada su krvnici Ustase preuzeli vlast u Hrvatskoj i priklonili se Hitleru - J.I.] i pobijedili smo jer smo se našli poslije rata opet s pobjednicima, za pobjedničkim stolom."
- BBC Monitoring; 10. decembra 2006
U svoju odbranu, Mesić je rekao da je on držao takve govore (plural!) da bi pomogao Hrvatsko ratovanje u 90-tim godinama (BBC Monitoring, 15. decembra 2006).
Na video snimku, Mesić slavi fašiste koji su se uspešno predstavljali kao anti-fašisti kada su Nacisti izgubili rat, tako sto su "sedeli za pobjedničkim stolom".
Dakle: a) ovaj skandal pokazuje da su Srbi govorili istinu kada su tvrdili da su ustaše, početkom 90-tih, bile organizatori rata protiv Jugoslavije (i Srba); i da b) nista stvarno ne opstaje od priče kako Mesić navodno iskreno žali zbog ustaških zločina.
Iako su cetiri agencije za elektronske vesti - Associated Press, Agence France Presse, ANSA i BBC Monitoring - javile o ovom vaznom i nesvakidasnjem skandalu, samo je jedna od vise hiljada novinskih i TV kuca, koje pokriva pretrazivac Lexis-Nexis, prenela ovu vest: Holandski Dagblad van het Noorden.
Predsednik Hrvatskog Parlamenta, Vladimir Šeks, je 15. decembra 2006. priznao da su on i Predsednik Mesić "verovatno" pevali pesme u slavu Jure i Bobana, vodja Hrvatske Crne Legije. Ova Legija je bila SS jedinica sastavljena od hrvatskih katolika i bosanskih muslimana koji su pobili ogroman broj srpskih civila, brišući sa lica zemlje čitava sela, paleći žive ljude i bacajući ih u planiske jame i pećine. (Posle poraza ustaša, Jugoslavija je zacementirala ove jame širom zemlje, da bi se očuvalo "bratstvo i jedinstvo"). Ovo je jedan izvod iz tog zvaničnog izveštaja. Komentari u zagradama su od agencije BBC Monitoring:
"Predsednik hrvatskog Parlamenta Vladimir Seks je večeras izjavio na HTV-u [Hrvatska Televizija] u programu OTVORENO - u odgovoru na pitanje novinara o istinitosti tvrdnji da su on i Predsednik drzave Stjepan Mesic pevali ustaske pesme o "Juri i Bobanu" [ustaskim komandantima] - da "je moguće da se ovo dogodilo i da to nije isključeno"
-- "Predsednik hrvatskog Parlamenta priznao da je možda pevao ustaske pesme sa Predsednikom", BBC Monitoring, 15. decembar 2006.
Ja nisam nasao ni jedne jedine novine ili TV stanicu koje su prenele ovaj, jos veći skandal.
Prikrivanje ovih senzacionalnih vesti ide u prilog mojoj optužbi da su mediji dezinformisali javnost u vezi Hrvatske, a takodje i sluzi kao odlican dokaz da su mediji, Zapadne vlade i pri-vladine organizacije promovisale kampanju koju je lansirao opštepoznati antisemita, hrvatski vođa Tuđman u kojoj se osporava Holokaust- velikim umanjivanjem broja ubijenih, gusenjem bilo kakvih diskusija o kljucnoj umesanosti Katolicke Crkve i poricanjem cinjenice da su ustaše uživale podršku celokupne hrvatske nacije.
Jevrejske organizacije i Srpska Pravoslavna Crkva su se borile protiv ovog poricanja Holokosta. Kao odgovor na to, pojavljuje se jedan pokusaj i pritisak da se oni privole da prihvate Tudjmanovo stanoviste, pokusaj koji je podstican najvise od Nemacke vlade i njenog Instituta Gete i Americkog Stejt Dipartmenta, putem Vasingtonskog Holocaust Muzeja.
A to nas dovodi do Hrvatske izlozbe u Jasenovackom logoru smrti otvorene 27. Novembra 2006. Ova izlozba ima ogromnu politicku vaznost, jer iako izbegava bilo kakvu diskusiju o hrvatskom Holokosnom rezimu, ukljucujuci i vodecu ulogu katolickog svestenstva, i smanjuje broj zrtava, u skladu sa onima koji poricu Holokost, na samo 70.000- umesto 600-700 000 pa i vise, ona je ipak:
* na opste zaprepascsenje, sponzorisana od Jad Vasema, cija Enciklopedija Holokosta (objavljena 1990 godine, kada je kampanja da se prepravi hrvatski Holokost i hrvatska istorija, tek bila u svom zacetku) sto daje podrsku hrvatskom poricanju Holokosta; i * na opste zaprepascenje, zamaskirana i opunovazena prisustvom Vladike slavonskog iz Srpske Pravoslavne Crkve, srpskim ambasadorom i Efraim Zurofom iz izraelske kancelarije Simon Wizental Centra. Dr. Zurof je napisao clanak o izlozbi u kome je kritikovao istu, navodeci cinjenicu da se nigde individualno ne pominju ustase i da se nigde ne objasnjava ideologija koja je dovela do toga "da se zlocini pocinjeni na ovome strasnom mestu dogode". Ali ova kritika je slaba i pogresna, jer, na primer, izlozba ne samo da ne objasnjava zasto i kako su se ovi zlocini dogodili, vec daje laznu sliku o prirodi ovih zlocina i predstavlja Jasenovac samo kao "radni logor". Dalje, Zurof pise sa puno postovanja o navodno modernoj hrvatskoj izlozbi sa njenom "preciznom statistikom od 69.842" ubijenih u Jasenovcu, dok u isto vreme tvrdi da je procena od 700.000 žrtava preuveličana. Ta procena je, po Zurofu, "nerealna" tvrdnja srpske i komunisticke propagande. Zurof nas takodje dezinformise kada opisuje ustasku ideologiju kao "fanatični patriotizam". Na ovaj nacin on trivijalizuje rasisticko-versku mrznju koja je ucinila da ustase pretvore Veliku Hrvatsku u jednu ogromnu klanicu za stotine hiljada ljudi. (Samo zamislite da se neko usudi da opise Nemacku Nacisticku ideologiju kao "fanaticni patriotizam"). Relevantna veb stranica sa Vizentalovog sajta je sacuvana u arhivi Carevog Novog Odela onako kako izgleda u originalu- i ona sluzi kao svedok i dokaz protiv svih onih koji pokusavaju da reklamiraju i predstave obicno poricanje Holkosta kao - lekciju o Holkostu.
Protivno Zurofovom pokusaju da minimalizuje obim ustaskog masovnog ubijanja, sam Vizentalov Centar tvrdi na svom vebsajtu da je 600.000 ljudi, uglavnom Srba, ali i skoro svih Jevreja i Roma iz Bosne i Hrvatske, ubijeno u Jasenovcu. Pa, da li je Vizentalov Centar propagandno oruzje Srba i Komunista?
Objavio analitika u 30. novembar 2007 12:02:00
U SUSRET NOVOM "HLADNOM RATU"
Zloslutna epizoda trećeg svetskog rata
Aleksandar Zinovjev razgovara sa komentatorom moskovske “Pravde” Viktorom Kožemjakom o iračkim događajima u kontekstu naše nedavne istorije i o našim perspektivama.
Beše rat “hladan” i ”mlak”
• Dakle, Aleksandre Aleksandroviču, kako gledate na ono što se u Iraku desilo i kako ocenjujete ono što se tamo sada dešava?
- 
Aleksandar Zinovjev. Na rat u Iraku se ne sme gledati kao na samostalnu pojavu. To je samo delić ogromnih događaja započetih krajem prošlog veka, koji se sada dešavaju i verovatno će se protegnuti barem tokom prve polovine XXI veka. U tom periodu je otpočeo treći svetski rat. On je otpočeo još u doba “hladnog” rata, postepeno prerastao u “mlaki” rat i, najzad, prešao u stadijum “vrućeg” rata. A taj stadijum se odvija ne samo uz primenu svih dostignuća savremene tehnike, to jest sredstava za uništavanje, on uz to u socijalnom pogledu predstavlja novi rat: treći svetski rat je prerastao u imperijalistički stadijum. Tako da ono što se sada dešava u Iraku - jeste epizoda trećeg svetskog rata, vrućeg rata u punom smislu reči, i imperijalističkog rata.
Svi znaju šta je to “hladan” rat. Šta ja zovem “mlakim” ratom? Tu etapu su svi prevideli, kao da je nije ni bilo. Zapravo je to bila etapa prelaska sa “hladnog” rata na ”vrući”. Kao rezultat “mlakog” rata uništena je naša zemlja i uništeno socijalno uređenje naše zemlje.
• Koji period “mlaki” rat približno obuhvata?
- To je period kada je došlo do preokreta u “hladnom” ratu. Ja ga datiram dolaskom Gorbačova na vrhovnu vlast. U tom periodu su sredstvima “hladnog” rata, to jest ideološko-propagandističkim i drugim sredstvima pritiska, pa i trci za naoružavanje, pridodata sredstva kao što su operacije diverzija ogromnih, globalnih razmera. Operacije diverzije primenjivane su i u drugim ratovima, ali su u ovom slučaju po razmerama i karakteru znatno prevazišle sve što je bilo pre.
Evo primera operacije da tako kažem “mlakog” perioda - dovođenje Gorbačova na vrhovnu vlast. To je bila operacija diverzije od strane Zapada, i to unapred pripremljena. Gorbačov se nije slučajno pojavio, on je bio predviđen za tu ulogu svog čoveka za Zapad. Kada je Gorbačov otputovao u Englesku, a ja sam onda upravo tamo bio, desila se ona čuvena epizoda kada nije otišao na Marksov grob, to jest tada prvi komunista nije otišao osnivaču komunizma na grob, već je otišao na prijem kod Tačerke. Onda sam to ocenio kao početak istorijske izdaje.
• On tada još nije bio Generalni sekretar CK KPSS...
- Već je bio predviđen. I, obratite pažnju, Gorbačov nikad nije bio biran tako da ima konkurenta u izbornom procesu. Nekako je uvek bilo bez toga. Setite se, Ščerbinski je otputovao u SAD. Zašto je odgođen njegov povratak odatle i zasedanje Politbiroa na kome se birao Gorbačov, održano bez njega? Romanova su uputili na odmor, a veza sa njime je sasvim bila prekinuta. On čak nije ni znao da se održava za to doba takav presudan događaj. Po mom mišljenju, da su i Romanov i Ščerbicki bili prisutni, teško da bi Gorbačov postao Gensek, i onda bi se mnogo toga moglo desiti drugačije.
Eto, to je primer operacije globalnih razmera u koju su bile uključene ogromne snage kako u našoj zemlji, tako i na Zapadu. Pa onda posle toga, uzmimo događaje iz avgusta 1991. godine. Ja sam avgustovski takozvani puč i način obračuna sa njim pratio iz iznostranstva, ali mi je već tada bilo jasno - sve je to Zapad u potpunosti izmanipulisao. Zapravo su se odigrala dva puča: jedan fiktivni - ono što je nazvano pučem, i pravi politički puč na čije čelo je doveden Jeljcin. Kao rezultat tog puča se i odigrao politički prevrat u vrhuški. Takvog puča bez Zapada ne bi bilo. Gorbačov je u to vreme kao čovek Zapada već bio potrošen. Potrošen ne u smislu da je prestao da se sviđa Zapadu, već u smislu da je prestao da se sviđa Rusiji i protiv njega je na pomolu bio izuzetno snažan otpor. Gorbačova je trebalo zameniti prikladnijim čovekom. Bio sam u prilici da se srećem sa ljudima na Zapadu manje-više angažovanim u sovjetske stvari, za njih to nije bilo tajna. I upravo su tako i govorili: Gorbačova ćemo skloniti i postaviti prikladnijeg čoveka.
Tada sam često istupao i neko me je upitao...
• Boljšakov?
- Da, da. Upitao je: može li se taj proces zaustaviti? Odgovorio sam da takve ljude kao što su Gorbačov, Jakovljev i drugi, treba za 24 sata obesiti. Sećate se, tada su me zvali filozofom linča? A u dotičnom slučaju, rekao sam, dovoljna su dva hica. Jedan hitac uvis preko Jeljcina i njegove kompanije, a ako se ne razbeže, u njih. Tada bi zemlja bila spašena barem za 25 godina. Ali, eto, to nije učinjeno.
Zapad je slične operacije diverzije želeo da ponovi u Kini, međutim, to im je propalo.
• Svakako imate u vidu događaje na trgu Tjenanmen. Eto šta znači ispoljiti političku volju i odlučnost!
- Tačno. Pucanje u naš parlament 1993. godine - i ta se operacija odvijala uz znanje Zapada i njegovu podršku. Svi znaju šta je to Jeljcin. Nije valjda da bi se on bez naloga Zapada rešio na takav korak kao što je pucanje u Vrhovni sovjet? Suština svih tih operacija uopšte nije proučena, izbegavaju da o tome govore kao o diverzijama. Trude se da sve to prikažu kao čisto unutrašnju stvar. Međutim, ja tvrdim: to su bile operacije Zapada u kojima je on manipulisao svojom “petom kolonom” u našoj zemlji.
A sad - na “vrući”
• To je bio period “mlakog” rata. Ali, već je tada planirana primena sredstava “vrućeg” rata?
- Posle uništavanja Sovjetskog Saveza došlo je do kapitulacije, započela je demontaža sovjetskog socijalnog sistema, a rat je prešao u treći stadijum, to jest u stadijum “vrućeg” rata i u stadijum imperijalističkog rata. Pre toga, rat ne mogu nazvati imperijalističkim, pre bih rekao da je to bio rat sistema u kome je Sovjetski Savez po snazi sučeljavanja bio faktički uporediv sa Zapadom. Ali eto, posle njegovog poraza je započeo imperijalistički period, kada je Zapad, izvojevavši pobedu, počeo da primenjuje sredstva “vrućeg” rata. To je najpre bio prvi rat sa Irakom, očito rat u Jugoslaviji, kada nikakvog povoda za bombardovanje Srbije nije bilo. Bio je postavljen sasvim određen zadatak - uništiti, dezintegrisati Jugoslaviju i uništiti sva žarišta otpora, pre svega Srbiju. Što je uz primenu sredstava “vrućeg” rata i ostvareno.
No, to je bio samo početak. Zapad još nije bio spreman za prelazak na opsežan “vrući” rat, pošto još uvek nije bila jasna ideologija. Pre toga je čitav “hladni” rat i “mlaki” rat proticao pod parolama antikomunizma. U izvesnoj meri je tako bilo i u Srbiji, u Jugoslaviji. Istovremeno je u Rusiji već počelo da se priča o terorizmu, međutim, Amerikanci ideologiju antiterorizma još uvek nisu uzimali za ideologiju rata.
• Mislite - u vezi sa Čečenijom?
- Sa Čečenijom i terorističkim akcijama.
• Zapad je to ipak podržao?
- Tek kasnije. A dotad su SAD podržavale teroriste. Čečenije bez podrške Zapada ne bi ni bilo! To je upravo i bila operacija diverzije i uporedo s tim primene sredstava “vrućeg” rata. SAD su i u ratu protiv Jugoslavije podržavale albanske teroriste. Tek je kasnije počelo da se govori o ratu civilizacija, hrišćanske civilizacije protiv islamske. Budalaština! Upravo su u to vreme bombardovali hrišćane-Srbe, podržavajući muslimane-Albance, podržavajući teroriste.
Amerikanci su ideologiju antiterorizma prihvatili tek posle 11. septembra 2001. godine. To je za njih bilo kao otkriće. Neću se sada podrobno zadržavati na tome zašto su se odigrali ti događaji 11. septembra, već smo o tome govorili. Ja sam 100 odsto uveren: ako Amerikanci to već nisu sami priredili, onda barem nisu ni ometali. Za njih je to bio zgodan, vrlo zgodan povod za prelazak u stadijum “vrućeg” rata! Pogledajte samo šta se posle toga dešava. Buš dobija neograničenu mogućnost da vodi “vrući” rat na bilo kojoj tački planete gde god hoće, da dobija kolosalan novac izdvojen za taj rat, pravo da uništava političke protivnike u bilo kojoj zemlji. Posle toga su SAD počele da sasvim ignorišu Organizaciju ujedinjenih nacija, raznorazna “ljudska prava” i tako dalje. Rečju, otvoreno su prešle na zloslutan rat.
Da, uzgred budi rečeno, zaboravili smo da spomenemo njihov rat u Avganistanu. To je već bila epizoda “vrućeg” rata.
• To je bila epizoda koja je sad nastavljena u Iraku?
- Vrlo očito. Osobenost tog novog svetskog rata je u tome što on nema jasno naznačenu liniju fronta. Kako je bilo pre? Ovde su jedni, tamo su drugi - neprijatelji. Rat se sada vodi i može se voditi ma gde na planeti, gde god to nađe za shodno agresor u ovom ratu.
• To jest SAD.
- Oličen u zapadnističkom naddruštvu čija se metropola nalazi u SAD. Ono što se dešava u Iraku - već je odavno planirana epizoda tog rata. Uzgred, u mojoj knjizi “Globalni čovečinjak” koja uskoro treba ponovo da se pojavi u izdanju “Algoritma”, taj sam rat predvideo. Tamo se taj rat opisuje, navedeno je kako je planiran. Samo sam tamo ovako postupio: umesto da kažem Irak, govorio sam Kari - obrnutim redom, umesto Husein pisao sam Niesuh. Tamo je dato nekoliko epizoda - kako se rat priprema, koja se vojna sredstva primenjuju, do čega je to dovelo.
• I to ste pisali pre jedno deset godina?
- To je bilo moguće zato što se već odigrao onaj, prvi rat protiv Iraka, i tada sam u nizu intervjua govorio da je to samo početak, svejedno će Amerikanci zauzeti Irak. Da, ovaj rat koji se vodi raspada se na mnoštvo epizoda, i nemoguće je povući jasnu granicu između fronta i pozadine. Sada se taj rat vodi u Iraku, naredna etapa će možda biti u drugim arapskim zemljama, možda u Severnoj Koreji. Već je sad unapred manje-više jasno gde će se voditi. Kako će se rat tehnički voditi, takođe je jasno. Amerikanci nastoje da ratuju uglavnom tehnikom. Ako se u velikom broju uvede pešadija, smesta će početi neuspesi, i sami žitelji zapadnih zemalja će onda postati glavni neprijatelj agresije. Obratite pažnju, sada se protesti protiv tog rata uglavnom održavaju u samim SAD i zemljama Evrope, to jest u taboru samih učesnika rata. To je vrlo karakteristično obeležje ovog rata...
(SRPSKA POLITIKA)
Objavio analitika u 28. novembar 2007 21:59:00
Iz uredničkog pera
Vanja J. Vučenović
Od Vimera do Cobela - otrežnjenje od evroatlantizma
Svakoga ko je i malo upućen u spoljnopolitička pitanja nisu iznenadile medijske pojave anglosaksonskog diplomatskog dueta, pa ni “diplomatski ispad” nemačkog ambasadora, osim ako nije u pitanju “evroatlantističko pijanstvo”. Da te stvari nisu od juče, potvrđuje i velika podudarnost pisma nemačkog parlamentarca Vilija Vimera upućenog kancelaru Gerhardu Šrederu 2000. godine i današnjih nikad življih aktivnosti vodećih zapadnih država usmerenih na oživotvorenje ovih planova. U tom pismu najavljuju se pritisci zemalja “prijateljskog Zapada” (pre svega SAD) radi srpskog priznavanja nezavisnosti Kosova i utvrđuje plan o trajnom isključivanju Srbije iz bilo kakvog evropskog razvoja. Mnoštvo jasnijih ili manje jasnih nagoveštaja da “Srbiji nema mesto u EU” završava se s poslednjom Cobelovom izjavom – da bi Srbija možda mogla za 20–25 godina da razmišlja o članstvu u EU, naravno pod uslovom da se odrekne ikakvih pretenzija na Kosovo. Ovakvi jasno izraženi stavovi zapadnih političara i diplomata morali bi uticati na srpske vlastodršce da temeljno preispitaju postojeće spoljnopolitičke prioritete, ali i da ih potencijalno opredele na tranziciju s postpetooktobarskih evroatlantskih na šire i potpuno zapostavljene multilateralne diplomatske aktivnosti u već gotovo multipolarnim međunarodnim odnosima i, što ne reći, ka razmatranju „vanevropskih“ i „evroazijskih“ perspektiva.
U našoj javnosti je simptomatično neprimetno propraćeno za političku budućnost Srbije možda i sudbonosno pismo kojim je član spoljnopolitičkog odbora Bundestaga i tadašnji potpredsednik Parlamentarne skupštine OEBS-a Vili Vimer informisao nekadašnjeg nemačkog kancelara o sadržaju konferencije “Balkan i proširenje NATO-a“, koju su krajem aprila te (po mnogo čemu sudbonosne) 2000. godine organizovali Američki državni sekretarijat i Spoljnopolitički institut Republikanske partije (American Enterprise Institut) u Bratislavi, u Slovačkoj. U prilog činjenici da je reč o konferenciji na izuzetno visokom nivou – s ozbiljnim političkim i vojno-bezbednosnim reperkusijama po budućnost kako regiona, tako i naše zemlje – govori njen zvanični karakter i podatak da su učestvovali visoki predstavnici zemalja članica i kandidata za članstvo u NATO, i to na nivou predsednika vlada i ministara inostranih poslova i odbrane država našeg regiona.
U cilju bar delimičnog rasvetljavanja današnje međunarodno-političke pozicije Srbije, naše nejasne i (sudeći po porukama koje učestalo dolaze) neizvesne evropske perspektive, kao i zbog neshvatljivo ponižavajućeg odnosa najuticajnijeg dela međunarodne zajednice kad je reč o legitimnim državnim, istorijskim i svim drugim interesima naše zemlje na Kosmetu (koji konačnu formu dobija u ultimativnom “Ahtisarijevom paketu”), bilo bi korisno osvrnuti se na neke stavove i zaključke usvojene na pomenutoj konferenciji.
Američki predstavnici su te 2000. godine u Bratislavi zatražili da se u krugu savezničkih država (SAD i Velika Britanija pre svega), što je moguće pre, obavi međunarodno priznanje nezavisne države Kosovo. Ako imamo u vidu ovu činjenicu, teško održiva postaje teza, ili pre floskula da je bombardovanje SRJ 1999, koje je sprovedeno mimo odluke Saveta bezbednosti UN kao jedino nadležnog međunarodnog tela, za isključivi cilj imalo sprečavanje kršenja osnovnih prava Albanaca na Kosmetu ili – kako se često nastoji predstaviti – da je bilo nužno zbog navodne majčinske brige međunarodne zajednice uzrokovane tzv. terorom i tiranijom Miloševićevog režima (a nekadašnjeg faktora mira i stabilnosti i velike uzdanice Zapada) nad sopstvenim i drugim narodima. Potvrda ovog stava sadržana je u konstataciji sa konferencije: “Rat protiv Jugoslavije vođen je da bi se ispravila pogrešna odluka američkog generala Ajzenhauera iz Drugog svetskog rata”, te da stacioniranje američkih vojnika na njenoj teritoriji (Jugoslavije) mora da bude nadoknađeno iz strategijskih razloga. Posmatrano iz današnje perspektive, sa stanovišta platforme “izaslanika” Martija Ahtisarija, koju je srpska delegacija eksplicitno odbacila kao pravno i politički neprihvatljiv dokument, ovih dana na sednici Saveta bezbednosti UN zaključak, ili možda pre nalog o stacioniranju i razmeštanju američkih trupa garantuje se i ostvaruje odredbom predloga kojom se pored nadgledane nezavisnosti (“pod starateljstvom”) predviđa zadržavanje međunarodnog vojnog prisustva u pokrajini (pre svega NATO snaga) s problematičnom odrednicom “koliko god to bude bilo potrebno”. Stoga, ako se uzmu u obzir pomenuti “Ajzenhauerov promašaj” s jedne i današnje “idealno” Ahtisarijevo rešenje s druge strane, nije potpuno izvesno da bi nezavisno Kosovo predstavljalo baš toliko značajan ustupak “državotvornim” Albancima, koliko idealan geopolitički poligon NATO-a za ostvarivanje budućih političko-bezbednosnih planova na teritoriji Starog kontinenta, a i šire. A sve to da bi se ispunili do sada neostvareni američki spoljnopolitički naumi i ispravile strateške “greške” načinjene neposredno nakon Drugog svetskog rata.
Jasno je da dugotrajno vojno prisustvo SAD u regionu, tačnije na teritoriji Kosova, može biti obezbeđeno i garantovano jedino nezavisnošću pokrajine, koja bi zbog kriminogeno-terorističkog karaktera lokalne vladajuće oligarhije klanova nesumnjivo otvarala vrata budućim sukobima u regionu i šire. U toj činjenici krije se odgovor na pitanje zašto se baš američka administracija pojavljuje kao najveći pobornik i “ktitor” kosovske nezavisnosti. Ulažući formalno u “slobodu i nezavisnost kosovskog naroda”, američka administracija zapravo ulaže u svoju stratešku budućnost na teritoriji Evroazije. Izgleda paradoksalno, ali samo konflikti opravdavaju svrhu NATO-a. Pored toga, potencijalno nezavisnim Kosovom SAD nastoje da preostalom korpusu “savezničkih” islamskih i muslimanskih zemalja kompenzuju ono što su američke trupe radile u Avganistanu, što trenutno rade u Iraku i što bi potencijalno mogle da urade u Iranu, zapaža Vimer.
Ali opet, kojim magičnim rečima ili “drastičnim merama” uveriti ljude u Srbiji i deo sumnjičave Evrope da samo nezavisno Kosovo može da donese toliko potreban mir i stabilnost u regionu i na prostorima bivše Jugoslavije, i na taj način obezbediti dalje “neophodno” američko vojno i političko prisustvo na ovim prostorima? Za razliku od 1998. i 1999. godine kad su SAD politiku podrške albanskom separatizmu obrazlagale dosta naivnom retorikom o potrebi sprečavanja politike „represije“, „masovnog kršenja ljudskih prava“ i sprečavanja „humanitarne katastrofe“, danas, zarad ostvarivanja pretežno ličnih interesa na potencijalno nezavisnom „nadziranom“ Kosmetu, koriste druge, mnogo suptilnije „argumente“ tipa: da su Albanci frustrirani i da ne žele da žive u Srbiji, da je Kosmet već osam godina izvan vlasti Srbije, da će se srpskoj i drugim manjinama, kao i Srpskoj pravoslavnoj crkvi u nezavisnom Kosmetu garantovati prava kakva ne postoje ni u jednoj drugoj državi (ta prava su ustupak ravan presedanu!), da je Srbija navodno centralna država Balkana, tako da će (za utehu) Kosmet faktički zauvek biti ekonomski i politički zavisan od Srbije, da se navodno neće dozvoliti formiranje Velike Albanije i da će svi ubrzo biti u Evropskoj uniji, pa je nebitno da li Kosmet ulazi u EU kao deo Srbije ili kao nezavisna država. Onda se kao logična nameću pitanja: da li je razbijanje i teritorijalno sakaćenje jedne države na krajnje nepravan način uslov za njenu buduću i možda nikad dočekanu (ali zato pravom uobličenu) evroatlantsku perspektivu i nije li licemerno držati govorancije o navodnoj potrebi za što bržom integracijom Srbije u evropsku porodicu, a istovremeno neskriveno raditi na njenom teritorijalnom rasturanju, političkom slabljenju i kočenju na evropskom putu?
Možda najlicemernija krilatica koja se ovih dana može čuti u pojedinim političkim, pa i diplomatskim krugovima u našoj zemlji jeste da je važno kako ljudi u Srbiji i Srbi na Kosovu žive a ne kakav je status pokrajine! Prema tim shvatanjima, Srbija bi trebalo da bude kao Luksemburg. Ni manje države – ni većeg standarda i prosperiteta, kažu neki „dobronamerni“ glasovi. Luksemburg tako nema ni pokrajina, ni velike vojske, ni nezaposlenih, niti ima sirotinje! Srbija bi – da bi dostigla takve standarde – morala što pre da se oslobodi robovanja prošlosti, zastarelih i prevaziđenih shvatanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta i da se napokon okrene budućnosti, ne opterećujujući se više teritorijalnim pitanjima, preambulom Ustava o Kosmetu i izraženom voljom naroda na prethodnom referendumu koja je koči za iole „bolji i prosperitetniji“ život. Čak i ako još jedan deo srpskog naroda bude getoiziran i pretvoren u nacionalnu manjinu na delu svoje teritorije, od toga ne treba praviti tragediju jer je sve to cena i kolateralna šteta u obećanjima dostižne tzv. evroatlantske perspektive. Čak i da se postupi po tim zamislima, koliko bi uistinu bila izvesna evropska budućnost s obzirom na sve „štapove i šargarepe“ i obećanja kojima je Srbija bila zamajavana kroz ovo svoje demokratsko i postpetooktobarsko sedmoleće?
Ipak, glavna dilema za SAD i nezavisnosti naklonjen deo Zapada je šta uraditi s odlučnim i dosadnim insistiranjem Srbije na poštovanju principa teritorijalnog suvereniteta i celovitosti sopstvene teritorije, garantovanih kako Helsinškim dokumentima, tako i drugim načelima međunarodnog prava? Za ovo, kao i neka druga neugodna pitanja bratislavsko-američki „orkestar“ ustoličio je te 2000. dovitljivu i verovatno dalekosežnu i presedansku definiciju: evropski pravni poredak predstavlja smetnju za sprovođenje planova NATO-a. U tom smislu, za primenu u Evropi znatno je pogodniji američki pravni poredak. U svakom procesu pravu naroda na samoopredeljenje treba dati prednost nad svim drugim pravilima i odredbama međunarodnog prava .
Zato nije slučajno što „izaslanik Ahtisari“ i američka administracija, pošto su im pred Savetom bezbednosti UN osporeni svi zdravorazumski političko-pravni argumenti za kosovsku nezavisnost, poslednjih dana gotovo ogorčeno poručuju vlastima u Srbiji da status Kosova ne zavisi toliko od primene međunarodnog prava, koliko od volje većinskog naroda koji tamo živi. U prenesenom značenju – sila i interes treba da stoje iznad i izvan prava, posebno ukoliko ono ometa ostvarenje istih. Stav koji je gotovo podudaran s onim bratislavskim „načelom“ iz 2000. godine.
Značajnu tačku konferencije u Bratislavi predstavlja i nalog da Srbija (verovatno radi obezbeđivanja stalnog vojnog prisustva SAD) trajno mora da bude isključena iz evropskog razvoja . Svedoci smo da je ova zemlja svih ovih godina bez većih razloga držana na odstupnici od Evrope, a da joj se sad nude neke daleke, nejasne i posve nepredvidive „evropske perspektive“? Evropska budućnost Srbije evidentno se, prema gorepomenutom zaključku, ne poklapa s interesima NATO-a i SAD, koliko god da oni formalno podržavaju njen evropski put.
Međutim, takav interes ne mora biti inicijalno usmeren protiv same Srbije, iako ona, u ovom trenutku, zbog toga najviše trpi. Amerika na Evropu i dalje gleda kao na potencijalnog političkog i ekonomskog konkurenta i iz tog razloga treba uraditi sve kako bi i dalje bila u podređenom položaju. Tako eminentni američki geostrateg Zbignjev Bžežinski zaključuje da integrativne evropske procese treba zdušno podržavati sve dok eventualna samostalnost i samodovoljnost Evrope ozbiljno ne naškodi geopolitičkim i ekonomskim interesima SAD i dovede u pitanje dalju opravdanost postojanja NATO saveza. U tom svetlu treba posmatrati i problem Kosmeta, koji je sve samo ne evropsko pitanje, mada bi trebalo da bude. Zainteresovanost Evrope za rešavanje ovog pitanja je potpuno izostala, pa je rešavanje prepušteno na milost i nemilost SAD. S druge strane, Amerika nastoji da putem nezavisnog Kosova – kao izvesno „crne rupe“ regiona i potencijalnog izvorišta nekih budućih sukoba – obezbedi dalji vojno-političku opstanak i uticaj NATO-a na ovom području i tako uspostavi efikasne mehanizme političko-ekonomske kontrole svoje starije sestre Evrope. U tom pogledu, čine se prikladni Vimerova konstatacija i pitanje: „Jednom reči, meni se koji put čini da Amerikanci danas deluju kao nemački državnik Bizmark nekada. On je jednom prilikom rekao da je u nemačkom interesu da na Balkanu vladaju nemiri i sukobi jer to nemačke suparnike drži u stalnoj napetosti. Nije li cilj Vašingtona danas isti, da ometa evropske napore ka jednoj samostalnoj, nezavisnoj evropskoj politici?
No, pored toga što se kroz bombardovanje i „mirovni proces“ ovaj geopolitički važan region u velikoj meri „odvaja od EU“, tj. uspostavlja se kontrola nad komunikacijama od Evrope prema Aziji, istovremeno se nastoji eliminisati i eventualni „povratak Rusije u igru“. Iako je Evropa u značajnoj meri svesna geopolitičke igre oko Balkana i u perspektivi nesagledivih opasnosti od separatizama koje može da generiše „kosovska nezavisnost“, ona mora da se povinuje dominantnoj Americi. Anglosaksonski ambasadori su u svojim medijskim nastupima bili jasni u stavu o sudbini Kosova. To potvrđuje i „kontroverzna izjava“ nemačkog ambasadora o neophodnosti „nadzirane nezavisnosti“ Kosova, ali i „upozorenje“ da bi odbijanjem takvog rešenja Srbija rizikovala pokretanje pitanja statusa Vojvodine i raške oblasti, što se može shvatiti kao dodatni pritisak na srpsku javnost da konačno „prelomi mozak“. Ne ulazeći u kalkulacije tipa „da li iza toga stoji Berlin ili Vašington“, jer se prvi „ponašao prilično suzdržano oko kosovskih pregovora“, možemo reći da bi svakom razumnom i dobronamernom trebalo da bude sve jasno ili, reformskim novogovorom rečeno, „izuzetno transparentno“. Strateške linije i pravci koji su postavljeni u vreme Miloševića ili pre njega „odrađuju“ se i danas, bez obzira na to ko će formirati vladu u Beogradu, pri čemu „iznenađena i uvređena“ može biti samo srpska politička naiva.
(NSPM, april 2007.)
Objavio analitika u 13. novembar 2007 20:11:00
