Postovi
Iz uredničkog pera
Vanja J. Vučenović
RAŠKA KOJA PRETI DA POSTANE KOSMET?
Da li aktuelni politički sukob u Raškoj („Sandžaku“),između dva „oštro suprotstavljena“ protivnika, Sulejmana Ugljanina i Rasima Ljajića, predstavlja izolovani „unutarbošnjački“ incident ili pak „okidač“ za neke nove potrese i „nedovršene poslove“ u balkanskom regionu? Da li stavljanje srpske vlade na stranu Ugljanina može da umiri narastajuću i sve problematičniju „bošnjačku samosvest“? Jedno je sigurno: pasivan stav države Srbije povodom sve aktuelnijeg i akutnijeg problema zvanog „Sandžak“, može da pokrene „određene procese“ na koje aktuelna vlast, prema svemu sudeći, neće imati adekvatan i pravovremen odgovor. Pre svega reč je o nojevskom ignorisanju krize u ovom području a zatim o logici korumpiranja muslimanskih prvaka koja je do sada davala samo kratkoročne rezultate.
Poslednji slučaj zvani „Balkanika“, o kome se tako malo kod nas govorilo za razliku od incidenta «Nacionalnog stroja», neminovno nas navodi na takav zaključak. Kao što je poznato,Vlada Srbije je početkom aprila donela odluku o raspuštanju Skupštine Opštine Novi Pazar i obrazovanju privremenih organa vlasti u toj opštini. Odluka je tako, u izvesnom smislu sprečila održavanje referenduma o opozivu predsednika opštine Novi Pazar, Sulejmana Ugljanina, predsednika Stranke demokratske akcije(SDA) ,a čija dva poslanika u Skupštini Srbije obezbeđuju vladajuću većinu. Inače, opoziv je iniciran od strane odbornika Sandžačke demokratske partije(SDP) Rasima Ljajića, a kao glavni razlog se ističu zloupotrebe u opštinskom budžetu i pronevere novca. Ovakav stav Vlade je izazvao oprečne stavove, i u samoj Raškoj zaoštrio već dosta napetu političku situaciju. S jedne strane je dodatno polarizovao i „isfrustrirao“ muslimanski (tzv. bošnjački) živalj u tom delu (još uvek) Srbije, ali isto tako i u susednoj Crnoj Gori i BiH. Drugo, u pojedinim „bošnjačkim“ krugovima u „matici“ – u BIH, ova odluka Vlade je shvaćena kao nedolično uplitanje Srbije u „unutrašnje stvari“ Sandžaka.
Isto tako, sve je očiglednije da posledice pomenute odluke neće zaobići ni tamošnju manjinsku srpsku zajednicu, koja dobro poznaje istorijat međunacionalnih odnosa, ali i pravu prirodu «sandžačke» društveno-političke svakodnevice. Politički i svaki drugi položaj Srba u Raškoj je nezavidan, iako ovdašnje vlasti nastoje da na svaki način prilike u tamošnjem društvu prikažu kao potpuno zadovoljavajuće i u granicama političke „korektnosti“. Međutim, najviše zapada za oko svojevrsna pasiviziranost i indolentnost zvaničnog Beograda povodom određenih problematičnih procesa koji su sve prisutniji u tom regionu.
Zaštitničko držanje Vlade prema Ugljaninovoj vladavini u Novom Pazaru, teško da se može shvatiti kao nastojanje i stremljenje ka očuvanju legalnosti i demokratičnosti bez obzira na cenu. U situaciji kada postaje potpuno očigledno da srpska vlada sve više gubi demokratski kapacitet i podršku u narodu izjava Rasima Ljajića se čini potpuno opravdanom: „Nema nikakve dileme da je ova odluka (Vlade) motivisana činjenicom da se po svaku cenu očuva većina u Skupštini Srbije“. Da bi ovakva situacija mogla dodatno zakomplikovati stanje u Raškoj svedoči i sledeći Ljajićev stav:„To je političko i pravno nasilje koje vrši deo Vlade Srbije i Vlada Srbije mora preuzeti odgovornost za posledice koje će iz ovog čina proisteći. To je situacija koja će nesumnjivo izazvati radikalizaciju u Sandžaku“(izvor-B92).
Pored toga, kao logično nameće se sledeće pitanje: Da li podrška neskriveno separatističkoj političkoj opciji u Raškoj, oličenoj u „sandžačkoj“ SDA (ogranku SDA Alije Izetbegovića u BiH) može i sme biti uslovljena obezbeđivanjem neubedljive skupštinske većine? Čak se i argument da će se tako dobiti podrška muslimana na crnogorskom referendumu pokazao kao pogrešan.
Smatra li Vlada da će svojevrsnim „podilaženjem“ ekstremnoj „bošnjačkoj“ struji u Raškoj pridobiti istu, te je privoleti da se odrekne sna o „nezavisnoj državi Sandžak“? Još od početka devedesetih godina i građanskog rata u BiH,primetne su neskrivene aspiracije i stremljenja jednog dela „bošnjačkog“ življa na Sandžaku ka samostalnoj republici. U tom smislu, sada već davnog maja 1991. godine oformljeno je Muslimansko nacionalno vijeće Sandžaka (MNVS). Ovo veće je nedugo po osnivanju donelo poznati memorandum o specijalnom statusu za Sandžak, koji još tada pominje neke elemente državnosti ove oblasti, a koji je još uvek na snazi i nije opozvan.
Pošto prva vizija međunarodne zajednice“ o stvaranju novih država na Balkanu uobličena 1991. nije predviđala „Sandžak“ kao drugu (pored BiH) nezavisnu islamsku republiku u pomenutom regionu, pitanje „specijalnog“ statusa ostavljeno je za neke buduće potencijalne geopolitičke prekompozicije. U svetlu nastojanja pojedinih „bošnjačkih“prvaka (a prevashodno onih iz SDA) da ostvare «široku autonomiju» a u perspektivi i nezavisnost „Sandžaka“ od Srbije, nužno je osvrnuti se na „svesrdnu“ pomoć i podršku koja je režimu Alije Izetbegoviću u Sarajevu, pružana upravo iz regiona. Otvoreni secesionizam, razotkrivanje pojedinih „veza“ sa muslimanskim „zelenim beretkama“ u Bosni, predstavljali su više nego dovoljan razlog da srpske vlasti pokrenu sudske procese protiv dvadesetak najistaknutijih „sandžačkih“ muslimana, optuženih za pokušaj narušavanja teritorijalnog integriteta tadašnje SRJ.
Nasuprot toga su muslimanski ekstremisti prikazani kao žrtve «miloševićevske diktature». Međunarodni institut za bliskoistočne i balkanske studije (IFIMES) te devedesete godine okarakterisao periodom „torture i represije“ nad „Bošnjacima“ u Sandžaku, koja se ogledala u navodnoj hajci kroz traženje oružja i u specijalnim tretmanima srpskih službi bezbednosti. Međutim, pomenuti Institut nije pružio odgovor na neka logična pitanje. Kako bi to trebalo da se postupa sa onim građanima, koji otvoreno rade protiv države u kojoj žive? Da li bi ista ta država trebala da aplaudira nastojanjima nekih grupa da silom otmu deo njene teritorije? Složićemo se da ne bi, naravno.
Čini se da ni kasnije petooktobarske promene, ni „demokratizacija“ Srbije, nisu mnogo toga promenile u „sandžačkom“ društvu , pogotovu ne u onom njegovom delu koji perspektivu „Sandžaka“ ne vidi kao integralnom delu Srbije (sad da li je reč o «autonomiji» ili «republici». Tako je i sredinom 2002. godine, u jednom javnom saopštenju sa sednice regionalnog izvršnog tela Bošnjačkog nacionalnog veća „Sandžaka“, koje ima više nego tesne veze sa SDA, rečeno: Nema razloga da se dodvoravamo bilo Beogradu, bilo Podgorici, ili međunarodnoj zajednici, jer Sandžak mora biti odvojena teritorijalna jedinica (izvor - Institut za izveštavanje o ratu i miru). Na osnovu ovakvog i sličnih stavova, nije teško zaključiti da budućnost ovog regiona ne mora biti ni izbliza onako sjajna i «multikulturna»,kako nastoje da je prikažu predstavnici naše zvanične vlasti i naši mediji.
Pored toga, i pojedini vojno-politički komentatori i geopolitički analitičari sve više ukazuju i upozoravaju na opasnost od prisustva vahabitskog faktora u Raškoj oblasti, s posebnim akcentom na Novi Pazar. Inače, vahabizam predstavlja radikalan, ekstremni oblik islama koji se često dovodi u vezu s terorizmom, a čak se tvrdi da su svih 19 otmičara, koji su 11. septembra učestvovali u terorističkim napadima na SAD, bili vahabiti. Izvorno, ovaj pokret je nastao u Saudijskoj Arabiji, odakle se početkom sedamdesetih godina prošlog veka proširio u SAD i u neke evropske zemlje. Vahabizam je „uvezen“ i u Bosnu tokom konflikata početkom devedesetih godina, gde su se vojnicima bosanskih muslimana pridružili u borbi protiv srpskih i hrvatskih oružanih snaga „džihad- ratnici“ iz čitavog muslimanskog sveta. Veruje se da je danas, samo u Novom Pazaru stacionirano oko hiljadu vahabita, sa nejasnim „razlogom“ prisustva. Ova činjenica nije nimalo uzbudila našu vlast, iako je nedavno obelodanjena činjenica da u pojedinim delovima federacije BiH, postoji nekoliko kampova za obuku islamskih ekstremista (ne ulazeći u to „ko“ iste finansira) za preduzimanje „specijalnih“ zadataka koji očigledno nisu kulturno-umetničke prirode. Ovi i njima srodni islamski ekstremisti su se često pokazali kao dobra oruđa u rukama nekih centara moći koji žele destabilizaciju određenih regiona.
Slučaj „Sandžak“ ima i svoju geopolitičku i geostratešku dimenziju, i ista ne bi smela biti zanemarena u analizama nekih budućih „potencijalnih dešavanja“ u ovoj oblasti. Danas je, posle svega što je zadesilo ove naše prostore, manje-više jasno, da su velike sile i „međunarodna“ zajednice imale viziju stvaranja jakog „islamskog“ uporišta na Balkanu. Mora se priznati da je ta vizija u većoj meri i sprovedena u delo. Slučaj BiH, Ko- smeta,„turbulentne“ Makedonije i Crne Gore, i sve autonomnijeg Sandžaka“ (formalno nije, ali Beograd ima sve manju kontrolu nad tamošnjim dešavanjima) nesumnjivo govore u prilog te tvrdnje.
Tako, dobro poznata teza o „Zelenoj transferzali“ sve više dobija na svojoj aktuelnosti. Zelena transferzala je, u suštini, put od Turske do centralne Bosne, koja ide preko delova Bugarske naseljenih muslimanskim življem, a zatim se nastavlja preko kumanovske regije do Preševa.To je jedan od razloga zbog kojih kosmetski Albanci žele da po svaku cenu ovladaju „Preševskom dolinom“, a muslimani Raškom oblašću, do granice sa Bosnom. Prvom se kontroliše strateškii put Beograd-Skoplje, a drugim se prekida komunikacija Beograda i Podgorice. Ovo je vrlo važna kopnena veza koju muslimani decenijama pokušavaju da nasele, kako bi je učinili potpuno prohodnom za dalju penetraciju u ovom delu Evrope. Takođe, vrlo je bitan pravac pod nazivom „Albanska veza“, koji se prostire od Albanije, nastavlja preko Makedonije, Kosmeta i Bosne i svoj završetak u vidu albanskih i islamskih manjina ima širom Evrope. Kao što se može primetiti, za prodor muslimanskog fundamentalizma i ekstremizma ka Evropi, od posebnog su značaja Kosmet i oblast koju sve više nazivaju „Sandžakom“. Priznaćemo, da su procesi koji su se odigrali na Kosmetu, nedvosmisleno pokazali osnovanost prethodno navedene studije.
Na našim državnim organima je da učine sve da pokušaju da spreče neki novi „kosmetski scenario“ u Raškoj oblasti, pa makar ih neko i zlonamerno optuživao za navodno „ugrožena bošnjačka prava“ u ovom delu Srbije, a posebno još ako one stižu od „po dobru“ poznate Međunarodne krizne grupe. Na žalost mi nemamo ni institucije ni dovoljno ljudi koji se bave ovom problematikom, a da ne govorimo o tome što naša politička elita još nije naučila da razmišlja strateški i geopolitički. A bez toga se danas ne može ni voditi nikakva, pa ni loša politika.
(avgust, 2006.)
Objavio analitika u 22. oktobar 2007 9:14:00
...
CIA SRBIMA RADI O GLAVI
Nedavni tajni susret visokih zvaničnika američke i albanske obaveštajne službe u Tirani još jednom je otvorilo pitanje da li je i koliko u rešavanju bitnih političkih problema na Balkanu "kumovala" ili bar "dosoljavala" Centralna obaveštajna agencija. "Materijala" za tu tezu je na pretek, a priča počinje još krajem sedamdesetih godina prošlog veka kada su eksperti ove najveće i najsloženije obaveštajne službe na svetu ozbiljnije počeli da se interesuju za bivšu SFRJ. U prvom izveštaju CIA koji je nagovestio raspad bivše Jugoslavije, njihovi stručnjaci su tu državu nazvali "svojevrsnom izmošljotinom 20. veka".
Prelet tri "herkulesa"
U jeku rata u Bosni, 1994. godine, francuski "avaks" je iznad Tuzle uočio tri "herkulesa C130" u pratnji šest lovaca koji su, sudeći po radarskim signalima, bili F18. Na pitanje novinara otkuda ova "flota" nad ovim delom Bosne, te da li su "herkulesi" tajno dopremali oružje muslimanskim snagama, dobijen je odgovor da ni SAD, Francuska ili Britanija tada nisu imali nijedan avion u vazduhu. Ovaj incident je bez ikakve dalje istrage jednostavno stavljen među bezbrojne papire Ujedinjenih nacija. "Glavno pitanje je opstanak federacije. Postoji ozbiljan potencijal za katastrofu", navodi se u izveštaju CIA koji je potpisao tadašnji šef službe za specijalna istraživanja Hal Ford. List "NJujork tajms" objavio je 1990. godine studiju CIA u kome analitičari ove agencije predviđaju da će se SFRJ raspasti za osamnaest meseci! Da li je posredi rezultat dobre analize ili su pripadnici ove agencije umnogome kumovali upravo ovakvom raspletu? Odgovor na ovo pitanje teško je decidno izreći zato što su operacije ove službe uvek obavljane u velikoj tajnosti. Ipak, nekadašnji vojni obaveštajac koji je zahtevao anonimnost tvrdi da je smešno verovati i teorijski je nemoguće da su se Slovenija i Hrvatska početkom devedesetih naoružavale, a da vodeća svetska obaveštajna služba o tome nije znala ništa. - Kao što smo mi relativno lako došli do tih podataka, siguran sam da su Amerikanci to mogli daleko lakše, ako i sami u tom naoružavanju nisu učestvovali - veli naš sagovornik.
Obuka snajperista?
Prema nekim podacima, Amerika se direktno zainteresovala za situaciju u Bosni 1994. godine kada se otvoreno stavila na stranu muslimanskih snaga. Navodno, Amerikanci su čak obučavali muslimanske snajperiste kako da gađaju i ubijaju vlastiti narod, a da potom za to okrive Srbe. U hrvatskoj štampi više puta je objavljeno da su vojno-policijske operacije "Oluja" i "Bljesak" pripremane upravo na osnovu procena i uz pomoć stručnjaka CIA. - To je bilo moguće zato što ova agencija već na početku rata uveliko počela da razgranava svoju obaveštajnu mrežu: agenti na terenu, "dispečeri" za navođenje aviona, "avaksi" i bespilotne letilice u vazduhu... Prva grupa obaveštajaca CIA, civilne i DIA, vojne obaveštajne službe SAD instalirana je u Kiseljaku 1993. godine kao sastavni deo snaga Unprofora - kaže ovaj obaveštajac. On navodi da u Tuzli i sada postoji Štab civilnih i vojnih američkih obaveštajaca, koji je fomiran pod patronatom CIA radi sprovođenja Programa za mir.
Takođe, CIA je pomagala kako Hrvatima, tako i snagama Armije BiH najčešće posredstvom raznoraznih vojnih stručnjaka i penzionisanih generala koji su okupljeni oko Militari profešnel risorsis (MPRI), firme koju mnogi dovode u direktnu vezu sa ovom agencijom. - CIA je takođe imala i jednu od ključnih uloga prilikom bombardovanja SRJ 1999. godine, ali da je prostor Srbije za njih ostao zanimljiv i kasnije najbolje pokazuju ne samo tvrdnje nekih opozicionih stranaka u Srbiji da je nevladina organizacija "Otpor" finansirana upravo novcem CIA, već i nešto mnogo konkretnije - hapšenje nekadašnjeg načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije, generala Momčila Perišića koji je 2002. godine zatvoren pod sumnjom da je špijunirao u korist SAD. On je uhapšen zajedno sa DŽonom Nejborom, službenikom ambasade SAD u Beogradu za koga se posle otkrilo da je bio visoki funkcioner CIA - ističe ovaj dugogodišnji vojni obaveštajac.
Đ.Barović
("VESTI")
Objavio analitika u 11. oktobar 2007 22:22:00
...
Ugo Gaudenci
Nezaceljene evropske rane
Nije balkanizovana Evropa, nego je atlantizovan Balkan.
Zapad nikad neće naučiti da se ne meša u pitanja koja ga se ne tiču, zato što ga vode
Reč je o „Zapadu“, virtuelnoj zemlji koja nije Evropa, imenu za sva ona mesta na kojima su prisutni angloamerički vlastodršci. Možda zvuči da je suviše grubo rečeno, ali, na žalost, to je tako. Opet na žalost, i Italija, okupirana od 1945. godine, čini deo te atlantske dominacije. Na žalost po Italijane, nema izraza nacionalnog ponosa, povraćaja izgubljenog suvereniteta u svih ovih šezdeset godina „demokratskog kolonijalizma“ i dominacije, ako se izuzme Kraksijevo suprotstavljanje 1984.godine.
Ali, od tada, tokom dvadeset godina, italijanska potčinjenost u sopstvenoj zemlji nije prekinuta, štaviše, postala je još čvršća i „prihvaćenija“.Ta pozicija je doživela svoju ekonomsku verifikaciju pre dvanaest godina, preko rasprodaje celokupne italijanske strateške industrije, u svim sektorima, od energije do prehrane, od transporta do telekomunikacija. A njena vojna potvrda se dogodila u vidu sramnog učešća ondašnjih levičarskih vlada - Prodijeve i D’Alemine- u agresiji na Srbiju, u agresiji na samo srce naše velike otadžbine, naše Evrope. Prvo NATO, pa UN. Svejedno, obe organizacije su američki instrumenti.
Otmica Kosova i Metohije od njegove majke Srbije je slučaj za primer. Na Kosovu i Metohiji, oblasti veličine polovine Pijemonta, 20.000 gerilaca OVK, koje su Amerikanci dobro naoružali i opremili, borili su se protiv regularne vojske i državne policije. „Nezavisnost“ Albanaca se temeljila na demografskoj uceni. Nedavna okupacija srpske teritorije, koja je pravno i istorijski srpska i smatrana je „kolevkom nacije“, imala je, dakle,jak simbolistički značaj. Albanski teroristi su sistematski primenjivali terorizam kroz neprestanu represiju. U megafonima njihovih atlantskih saveznika ma kakve pogibije albanskih civila, bez obzira na broj i okolnosti, pretvarane su u „masovne pogrome“. Danas se zna da je bilo ukupno 205 žrtava (potom se to popelo na 2000, ali tek kad je intervenisao NATO, jer je bombardovanje bilo pakao), što je opet bilo manje od broja ubijenih srpskih civila. U svakom slučaju, to je bila unutrašnja stvar suverene države SRJ.
Ali zapadne „demokratije“ su intervenisale u ime „humanitarnih prava“ - predvođene D’Alemom,Solanom,Emom Bonino, Kušnerom - pa su, pošto su same sebe proglasile za „svetske policajce“, sedamdeset osam dana i noći bombardovale SRJ ubivši i ranivši 10.000 civila (od kojih 500 albanaca), a onda su doveli na vlast na Kosovu i Metohiji albanske islamske teroriste iz OVK.
Rezultat te „humanitarne“ intervencije bio je najveće „etničko čišćenje“ na Balkanu. Od 360.000 srba koji su tamo živeli, ostalo ih je samo 60.000. Ako uključimo i intervenciju Hrvata Tuđmana (stotine hiljada prognanih Srba iz Krajine,samo u jednom danu), razmere tog užasa postaju prosto neverovatne.
U Miloševićevo vreme dve građanske zajednice, srpska i albanska, živele su kako-tako zajedno (tukli su se vojska i gerilci,ali ne i civili), a danas taj zajednički život nije više moguć i potrebno je stalno prisustvo okupacionih snaga. U toj situaciji, Srbi u enklavama su svedeni na žive mete, što se potvrđuje skoro svakodnevno.
Živeli Angloamerikanci, živeo NATO, živele UN! Normalizovali su i atlantizovali Balkan. Nije balkanizovana Evropa, nego je atlantizovan Balkan. Sada su prešli na nove adrese. Dokle? I hoće li doista uspeti?
"EVROPA NACIJA"
Objavio analitika u 3. oktobar 2007 12:13:00
IRAN SLEDEĆI?
Vanja J. Vučenović
MEDIJSKA PRIPREMA ZA "MILOSRDNI ANĐEO II "
Karikature «bez granica»
Da «slika govori više nego hiljadu reči», svedoče poslednja događanja, koja su uznemirila međunarodnu javnost a radikalizovala velik deo islamskog sveta, a povodom objavljivanja serije «kontroverznih» karikatura proroka Muhameda u uglednom danskom časopisu «Jyyllandposten». Nešto kasnije, iste ili slične «uvredljive» karikature našle su mesto i u mnogim časopisima širom čitave Evrope, u Francuskoj, Poljskoj, Češkoj, Slovačkoj, Hrvatskoj i u drugim zemljama.
Naime, sve je počelo, u Kopenhagenu (u Danskoj), gde inače živi autor romana, u kom se govori o životu proroka Muhameda, dečiji pisac Ko Blutjen. On je, navodno, tokom pripreme teksta romana za štampu, kontaktirao nekolicinu danskih ilustratora, u želji da svojim crtežima (koji su se odnosili na proroka Muhameda) upotpune sadržaj njegovog romana. Svi su ilustratori, osim jednog, odbili saradnju sa danskim piscem ne želeći da se grubo izruguju sa svetinjama muslimanske religije, možda i iz straha od moguće ljutite reakcije "druge strane". Međutim, nedugo zatim, Blutjena su kontaktirali ljudi iz pomenutog danskog časopisa u nameri da utvrde «ko se to u Danskoj plaši proroka Muhameda». Časopis je uspeo da okupi dvanaest danskih karikaturista, te je posao vezan za karikature završen septembra 2005, kada su iste po prvi put i objavljene.
Početkom ove godine, ista serija karikatura ponovo je ugledala svetlost dana u «Jyyllandposten»- u , i ovog puta izazvala revolt celokupnog islamskog sveta i pokrenula lavinu protesta, koji ne samo da se ne stišavaju, već prete da se pretvore u «nešto mnogo ozbiljnije i dramatičnije». U vezi s ovim «incidentom», u javnost je izašao i Mons Brikenbirgo , predsednik Danskog udruženja novinara, ističući da je cilj celokupnog projekta bio da se ukaže na «autocenzuru u medijima». «Niko nije pokušavao da crtežima napadne neku grupu ili pojedinca, već da ukaže na važnost izbegavanja autocenzure» , kaže on. O nastalom međunarodnom incidentu, čovek od koga je sve počelo, Blutjen, ističe: «Ovde više nije reč o mojoj knjizi – već o demokratiji, slobodi govora i najvažnijem pitanju: kako se odnositi prema fundamentalističkim verskim uverenjima u demokratskim društvima» . (izvor - BBC ).
U isto vreme, iz zemalja Bliskog Istoka, u kojima su posle masovnih protesta učestale pojave kamenovanja danskih ambasada, paljenja danskih zastava, šalje se nedvosmislena poruka čitavoj «demokratskoj» Evropi, ali i SAD , da muslimani neće tolerisati njihovo «nedolično» ponašanje, kojim se udara na same osnovne postulate Islama.
Neki to vole «nuklearno»
Iz svega navedenog, nameće se sledeće pitanje. Da li u pozadini objavljivanja neumesnih verskih karikatura, prvo u Danskoj, a zatim i u drugim zemljama «slobodoumne» Evrope uistinu stoji samo «nezasita glad» za slobodom od svakog vida cenzure u novinarstvu, ili možda i nešto "ozbiljnije"? Provaljene veze ključnih ljudi ovog lista sa nekim moćnim krugovima "međunarodne zajednice" i ekspresno udaljavanje urednika koji se ponudio da objavi karikature o "svetinjama drugih" nam govori da je nešto uistinu "trulo" u državi Danskoj.
Ono što upada u oko jeste okolnost da su se sporne karikature pojavile na tlu Evrope, koja za razliku od "američkih krstaša" nije do sada ušla u konfrontaciju sa muslimanskim svetom. I pored vidljive sekularizacije čitavog evropskog područja, i činjenice da Hrišćanstvo više nema, kao nekada, značaj integrativnog faktora evropskih naroda, ne smemo zapostaviti činjenicu da je današnja Evropa, bez obzira da li govorimo o Zapadu ili Istoku, nastala i razvijala se na hrišćanskoj tradiciji i kulturi. Kao takva je ipak tolerantna i svesna značaja verskog opredeljenja i tradicije u životu svakog pojedinca. Pomalo je nelogično kako su se te antimuslimanske karikature pojaviše u «tolerantnoj» i multikulturnoj EU (i naročito Danskoj), a ne u SAD u kojoj su izuzetno aktivni protestantski fundamentalisti i antiislamska osećanja naročito posle 11. septembra. Čak je izostalo prenošenje tih karikatura na teritoriju SAD (osim ako ne računamo jedan beznačajan studentski list iz unutrašnjosti).
Da bi se stvar razjasnila potrebno je ukazati na neke bitne međunarodne momente, koji se ne bi smeli zanemariti, u svetlu analize incidenata vezanih za pomenute karikature. Naime, ovaj međunarodni problem javlja se "baš slučajno" u trenutku «zategnutih do pucanja» odnosa SAD i Irana, a zbog «nedozvoljenog» iranskog razvijanja sopstvenih nuklearnih potencijala.
Poznato je da je Amerika nedavno «preventivno» osudila Iran, tvrdeći da isti razvija nuklearno oružje, i time ugrožava celokupnu međunarodnu bezbednost, kao i bezbednost i « vitalne interese » SAD. Iran je, međutim, izričito odbacio svaku optužbu SAD kao neosnovanu, ističući da razvija nuklearni program, ali u čisto mirnodopske i naučne svrhe. Očekivano, ovaj odgovor Irana nije «zadovoljio» međunarodnu zajednicu (pre svega SAD), koja je i dalje čvrsto uverena u «loše nuklearne namere » Irana. Stoga, ukoliko Iran bude i dalje «neposlušno» odbijao nuklearne preporuke sa Zapada, vojna intervencija (poučeni iskustvom Iraka) se čini kao sasvim izvesna opcija u naredn om periodu . U tom smislu, u SAD, političari iz obe glavne partije su izjavili da bi Vašington trebalo da uzme mogućnost vojne intervencije protiv Irana ako to bude neophodno ( izvor « BBC»).
U međuvremenu se situacija na Bliskom Istoku poslednjih nekoliko dana dodatno zakomplikovala. Povod za to je rušenje džamije Al Askari u gradu Samari (u Iraku), koja se nalazi na oko 90 kilometara severno od Bagdada. Pomenuta džamija, inače jedno od najvećih šiitskih svetilišta (poznata i pod nazovom «zlatna džamija»), uni š tena je u snažnoj eksploziji, za koju se pretpostavlja da je navodno izazvana postavljanjem vrlo razornog eksploziva. Pravi uzrok eksplozije još nije poznat, međutim, nagađa se odgovornost za pomenuti incident najverovatnije snosi sunitska verska zajednica u Iraku. O ozbiljnosti mogućih posledica navedenog događaja svedoči izjava Hazima al Naimia, profesora političkih nauka na Univerzitetu „ Mustanisirija“ u Bagdadu: «Za šiite je rušenje džamije u Samari napad koji bi se mogao uporediti sa rušenjem svetilišta u Meki, koje je sveto svim muslimanima . Ovaj napad je zapravo džinovski korak ka građanskom ratu u Iraku “. (izvor «Blic»). To strahovanje potvrđuju i vesti na terenu koji govore o otpočinjanju unutarmuslimanskih ratnih sukoba.
S druge strane , duhovni vo đ a Islamske revolucije ajatolah Sejed Ali Hamenei izjavio je nedvosmisleno da iza skrnavljenja šiitskog svetilišta u Samari stoje SAD, koji na taj način žele da izazovu etnički i verski sukob u Iraku («IRNA» - Novinska agencija islamske republike). Na koji način objasniti ovu prividnu ili realnu protivrečnost?
Kada vam nešto u politici nije najjasnije, pokušajte kao i u kriminalističkoj istrazi, da 
analizirate kome je u interesu da se u Evropi i u muslimanskom svetu radikalizuju stvari, i dolije ulje na već potpaljenu ratnu vatru.
Zanimljivo je u tom svetlu protumačiti i istup iranskog predsednika Mahmuda Ahmadinedžada jednom arapskom mediju u kom je kao glavne krivce za «proizodnju karikatura», ali i za rušenje šiitske svetinje na jugu Iraka prozvao SAD i Izrael. On će naravno to možda izjaviti i ako to nije tačno, ali se tu ipak postavljaju neka pitanja. Da li potpirivanje antievropskih osećanja u muslimanskom svetu ( slika iz knjige «Velika šahovska tabla», autor Zbignjev Bžežinski) evidentno sužava mirotvoračke napore briselskih lidera, ali i antiratno raspoloženje već umorne Evrope? Da li se ovakvim š i itsko-sunitskim sukobima slabi sposobnost muslimana da se jedinstvenije odupru daljnjem prodoru "zapadnih krstaša" (kako ih zove Bin Laden) u regionu Zaliva?
Ukoliko postoji skrivena namera, jedan od ciljeva "kreatora" ili "spin doktora" događaja ovog tipa (vezanih kako za karikature, tako i za rušenje muslimanskih svetinja), mogao bi se ogledati u očekivanju povratne reakcije na isti taj ispad, a koji će opet poslužiti za neku novu «preventivnu» akciju, pa makar se ona svodila na upotrebu vojne sile.
Međutim, i u takvoj «krajnjoj nameri» potrebno je obezbediti, barem mlitavu, podršku Evrope u slučaju intervencije, koja je "opstruirala" američki rat protiv Sadama (barem to tako vide neokonzervativci) koji po naknadnom priznanju nije imao ono zbog čega su ga napali – oružje za masovno uništenje. Da bi SAD imala zaštićene bokove u svom "novom preventivnom krstaškom ratu", ali i da bi se izvršio pritisak na evro-političare da prekinu veze sa Teheranom. Ako se uzme u obzir da je u igri i prelazak Iranaca sa petrodolara na patroevre, onda je pored geopolitičkih motiva za rat važan i monetarni.
Da bi se suzbio taj iranski, mogli bi reći očajnički, manevar prema Briselu bilo je potrebno generisati ili naduvati neki događaj koji bi napravio jaz između evropljana i muslimana.
J asno je svakom ko imalo poznaje realne odnose da u savremenim međunarodnim odnosima radi postizanja realnih ili umišljenih političkih ili ekonomskih ciljeva se koriste skoro sva ili sva raspoloživa sredstva. Od medijskih manipulacija i spinovanih afera do podzemnih operacija u kojima se prepliće svet obaveštajnih struktura, vrhova multinacionalnih kompanija i terorizma kao u novom Klunijevom filmu «Sirjana». U tom smislu nije nika ka v znak opsednutosti "teorijama zavere" ako se posumnja da iza ove priče o karikaturama ("milion dolara za glavu karikaturiste") i o prikazivanju brutalnih snimaka mučenja Iračana od strane zapadnih vojnih formacija, koje se rekli smo pojavljuju "baš kad treba" stoje medijsko-politički štabovi. Najmanje je bitno da li su ove medijske operacije u celini isfabrikovane ili su samo iskorišćene i "usmerene u pravom smeru".
Pojava karikatura i slika torture bi se mogla tumačiti i kao svojevrsno «ispipavanje pulsa» kako Evropljana tako i islamskog sveta, a u slučaju najavljenih "intervencija" u regionu Bliskog Istoka. Kao što je za bombardovanje Srbije bilo potrebno ili generisati ili prenaduvati "humanitarnu katastrofu" tako je i za moralno opravdanje "Milosrdnog anđela II" potrebno konsternirati zapadne nacije, a naročito E vropljane od moguće varvarske pretnje sa Istoka (ma koliko ona realna bila dugoročno gledano). Moguće je da se ovim testira i spremnost muslimanskog sveta, naročito sunitskih A rapa da priteknu u pomoć svojoj šiitskoj persijskoj "braći" ako i kada dođe do "preventivnih udara".
Ne bi bilo opravdano ako se ne bismo osvrnuli i na geopolitičku i geoekonomsku dimenziju vrlo mogućeg vojnog udara. Dobro je poznato da kaspijski region i Bliski istok, a Iran pripada i jednom i drugom, kriju ogromnu većinu preostalih rezervi nafte. Iran je zemlja koja ima velike rezerve nafte i koja ima izuzetno važan položaj u tom delu sveta. Ova zemlja izuzetno bogate istorije i duge imperijalne tradicije, predstavlja poslednju zaista nezavisnu državu muslimanskog sveta. Kao most između Srednjeg Istoka i Centralne Azije ona je najveća prepreka potpunoj kontroli oba regiona. Stoga je često bila meta svih onih impe rijalnih sila koji su hteli da kontrolišu ovaj region i znatno šire od njega. Put za Centralnu Aziju koja je ciljni prostor uklinjavanja SAD između Rusije i Kine neminovno vodi preko Persije.
(tekst objavljen u časopisu "Nova srpska politička misao",mart 2006.)
Objavio analitika u 1. oktobar 2007 11:56:00
