Postovi
...
Ljiljana Nedeljković
BUDUĆNOST KAKO JE VIDI CIA
Ako je suditi prema predviđanjima CIA, Srbija i Crna Gora neće ni 2020. postati članica Evropske unije. Budu li u EU uopšte sprovedene ozbiljne strukturne promene koje će omogućiti neophodni privredni rast i novo proširenje, odnosno povećanje broja na 30 članica, ulaznicu će dobiti Rumunija, Bugarska, Hrvatska, Makedonija i Turska, dok će SCG, Bosna i Hercegovina i Albanija morati još da čekaju. Ovo sumorno predviđanje vidi se, doduše, samo na jednoj od mapa u opsežnom izveštaju koji se pod naslovom Predviđanje globalne budućnosti može naći na sajtu CIA.
Ceo Balkan je, zapravo, ostavljen van vidokruga analitičara američkog Nacionalnog obaveštajnog saveta, koji su, na temelju sopstvenih prognoza i u konsultacijama sa ekspertima iz vladinih i nevladinih organizacija širom sveta, sačinili taj izveštaj. Čvrsto ubeđeni da drugi delovi sveta, pre svega Azija i Latinska Amerika, zaslužuju neuporedivo više pažnje, oni našu državnu zajednicu nisu nigde, sem na mapama, pomenuli. Reč Srbija, odnosno srpski, upotrebili su samo jednom, u odeljku u kome obrazlažu da zbog zastarelosti treba promeniti i učiniti fleksibilnijim međunarodna pravila ratovanja, Crnu Goru i Kosovo nigde ne pominju, dok se Bosna pominje samo kao primer neefikasnosti globalnih i regionalnih organizacija u rešavanju sukoba. Pored Bosne, kao takvi rđavi primeri navedene su još Ruanda i Somalija. Jedino utešno u svemu tome jeste da nas nema ni među područjima u kojima bi moglo doći do sukoba koji bi “nalagali američku intervenciju kako stvari ne bi izmakle kontroli i kako bi se omogućilo mirno rešenje” – to su, kako se navodi, Palestina, Severna Koreja, Tajvan i Kašmir.
Šta god ko mislio o prognozama Centralne obaveštajne agencije, one svakako zaslužuju pažnju, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što su majdan podataka na kojima se u velikoj meri temelji planiranje svih oblasti politike najjače svetske sile. U prošlosti je bilo i tačnih i netačnih predviđanja. Dovoljno je da podsetimo na 1990. godinu. Tog avgusta je CIA podnela Beloj kući izveštaj u kome je stajalo da je stanje na srednjem istoku relativno mirno i da se u bliskoj budućnosti ništa novo ne može očekivati na granici Iraka i Kuvajta. Nisu prošle ni dve nedelje, a iračke snage su ušle u Kuvajt, da bi posle nekoliko meseci izbio Prvi zalivski rat. Međutim, u novembru iste godine, CIA je podnela izveštaj u kome je sa visokim stepenom tačnosti, kako se potom pokazalo, predvidela krvavi raspad SFRJ. Jedino što među našim tadašnjim zvaničnicima, bar onim saveznim, nije bilo spremnosti da se takav rasplet prizna kao moguć, svakako ne javno.
Šta sada predviđa CIA?
Predsednik Nacionalnog obaveštajnog saveta profesor Robert Hačins u uvodu izveštaja piše da je osnovna svrha teksta da ukaže na mnoštvo mogućnosti i verovatnih diskontinuiteta, kako važni događaji koji se širom sveta zbivaju ne bi promakli pažnji i kako bi SAD bile spremne za sve eventualne izazove. Autori se nisu zadovoljili linearnom analizom, kaže Hačins, već su koristili mnoštvo novih metodologija i organizovali čitav niz regionalnih konferencija da bi dosegli globalnu perspektivu. Od ukupno 26 seminara i konferencija, tri skupa su održana u Velikoj Britaniji, dva u Mađarskoj, po jedan u Čileu, Singapuru i Južnoj Africi, a ostali u SAD.
Autori se nisu, kao u ranijim sličnim izveštajima, usredsredili samo na ključne tendencije i zemlje koje su najvažnije sa stanovišta američkog nacionalnog interesa, već su, u mnogome se oslanjajući na mišljenja stranih stručnjaka o verovatnom razvoju regiona u kojima žive i čije prilike najbolje poznaju, razradili četiri različita zamišljena scenarija razvoja sveta.
To su Davoski, tj. ekonomistički scenario, Pax Americana, Novi kalifat i Ciklus straha. Navedeni scenariji, napominju autori, ilustruju samo neke od mogućih vidova budućeg razvoja. Ipak, upravo taj široki spektar zamislivih mogućnosti ukazuje da će se narednih 15 godina odlikovati velikom dinamičnošću raznih društvenih, ideoloških, verskih, političkih, etičkih i tehnoloških tokova, što je sasvim suprotno relativnoj stagnaciji karakterističnoj za hladnoratovski period. Scenariji o kojima je reč, ne moraju se međusobno isključivati. Može se dogoditi da se ostvari ponešto od svakog, ili da se uspostavi neka kombinacija dva ili tri scenarija, odnosno pojedinih njihovih delova.
Davoski scenario:
Sasvim svedeno, prvi scenario predviđa da azijski džinovi, pre svega Kina i Indija ali i druge današnje zemlje u razvoju, postižu neverovatno visoke stope rasta i po bruto društvenom proizvodu prestižu jednu po jednu zapadnu državu – sem Amerike, čiji BDP Kina ne može dostići pre 2040. godine. Korporativno poslovanje i tehnologija koncentrisani su na tržišta Kine i Indije, usled čega globalizacija postepeno gubi svoja zapadnjačka obeležja, i više je niko ne poistovećuje sa amerikanizacijom. Bliski istok ugrožava globalizaciju pošto zaostaje u ekonomskom razvoju uprkos zamašnom rastu cena energetskih sirovina, a zapadne zemlje, uključujući tu i SAD, bivaju suočene sa sve većom krizom zapošljavanja: industrija se ubrzano seli tamo gde je rad jeftiniji. Zato Afrika napreduje. Potencijalno najveće žarište napetosti je Tajvan. Svi strepe od moguće političke krize u Kini. Scenario se simbolično naziva Davoski, zbog Svetskog ekonomskog foruma za koji bi se, ako bi se stvari u tom pravcu razvijale, lako moglo dogoditi da se održava naizmenično u Davosu i nekom mestu u Kini.
Pax Americana:
Amerika ne samo da ostaje vodeća svetska sila već postaje apsolutni stožer međunarodne politike. Saradnja SAD i Evrope se, posle perioda zahlađenja, negde od 2010. obnavlja i proširuje, prvenstveno usled sve veće i sasvim opravdane zabrinutosti Evrope zbog terorizma. NATO i EU takođe unapređuju saradnju, jer se pokazuje da je NATO nezamenljiv u vojnim pitanjima, dok EU ima izvestan potencijal u izgradnji institucija na postkonfliktnim područjima, makar da je taj potencijal još uvek nedovoljan. Wihovo sadejstvo je pre svega usmereno na zajedničku borbu protiv terorizma (Evropa je ta koja poziva SAD na što beskompromisniji stav prema teroristima) i prvi zajednički zadatak je zaustavljanje spirale nasilja u Palestini. Turska, po tom zamišljenom scenariju, još nije ušla u članstvo EU, ali je samo njeno približavanje statusu punopravnog člana primoralo Evropljane da shvate gde će im ubuduće biti granice, odnosno zašto moraju biti mnogo spremniji za hvatanje ukoštac sa problemima terorizma, fundamentalizma ili pobuna mladih nezadovoljnih neintegrisanih ljudi. Antikinesko raspoloženje jača kako u Evropi, tako i u Japanu i Koreji i siromašnim azijskim zemljama, toliko da više niko ne želi da Amerikanci odande povuku svoje snage, tim pre što se u Kini rastuća srednja klasa sve više okreće od demokratskih ka nacionalističkim vrednostima. U isto vreme, u islamskom svetu raste napetost između šiita i sunita, pa SAD i tu moraju da deluju kao instrument za održavanje ravnoteže. Uloga svetskog policajca sve više zamara i opterećuje Ameriku, jer je nezahvalna i zahteva veliko žrtvovanje, pa pristalice izolacionizma među stanovništvom SAD postaju sve brojnije. Nešto bitno mora da se menja u arhitekturi međunarodnih odnosa, da bi se teret odgovornosti pravičnije rasporedio.
Novi kalifat:
Ovaj zamišljeni scenario pokazuje kako bi se mogao pojaviti jedan globalni pokret utemeljen na radikalnom poimanju religijskog identiteta. Scenario predviđa proglašenje novog kalifata koji uspeva da promoviše i postepeno unapređuje i razvija islamsku “kontraideologiju”, suprotstavljenu zapadnjačkom shvatanju sveta. Kao svojevrstan izazov postojećem ustrojstvu sveta i negacija ključnih normi savremene judeo-hrišćanske civilizacije, pokret stiče sve više pristalica. Pomalo paradoksalno, taj izrazito tradicionalistički pokret razvija se maksimalno koristeći Internet i ostala dostignuća informacione tehnologije. Ne očekuje se da on nužno nastane iz sadašnjih terorističkih struja, poput Al kaide, čak se predviđa da čitav pokret, bar u početku, proklamuje prevashodno duhovne ciljeve, ali bi već i samo njegovo postojanje lako izazvalo ozbiljne sukobe i pometnju kako u tradicionalnom muslimanskom svetu, pošto se tamošnji režimi ne bi lako odrekli vlasti, tako i u odnosima između muslimanskih zemalja i SAD, Evrope, Rusije i Kine. Posebno bi velika bila previranja u sekularno ustrojenim zemljama u kojima postoje brojne muslimanske zajednice. Pojava novog kalifata donela bi i neka neočekivana savezništva – tako bi se, recimo, Vašington i Moskva našli na istoj strani u borbi protiv mudžahedina u Centralnoj Aziji i kavkaskim republikama i autonomnim oblastima na teritoriji Ruske Federacije. U Avganistanu i Pakistanu vodio bi se građanski rat, paštunizacija bi bila u usponu, a sukob između sunita i šiita, čijem bi rasplamsavanju Zapad u početku značajno doprineo, najteže bi pogodio muslimansku srednju klasu koja bi krenula da se iseljava na taj isti Zapad. SAD bi tu bile u procepu – s jedne strane, one su podržale iračke šiite i omogućile im vlast u zemlji, kao što su pokušavale i po ovom scenariju uspele bitno da poboljšaju odnose s Iranom; s druge strane, šiiti bi postajali sve radikalniji u svojim globalnim zahtevima, a SAD nikako ne bi želele da udalje Izrael od sebe. Proglašenje kalifata ne bi umanjilo opasnost od terorizma već bi, naprotiv, moglo dovesti do pojave novih naraštaja terorista, kako u islamskom svetu, tako i van njegovih granica.
Ciklus straha:
Scenario koji predviđa šta bi se dogodilo ako bi se strah od širenja nuklearnog, hemijskog, biološkog i kombinovanog oružja za masovno uništenje pojačao do te mere da se pribegne preduzimanju sveobuhvatnih i krajnje oštrih mera bezbednosti, ne bi li se predupredila upotreba tog oružja. Na taj način bi čitav svet dobio jednu izraženu orvelovsku dimenziju, zahvaljujući drakonskim merama koje bi vlade primenjivale i koje bi neminovno ograničile kako građanske, tako i ekonomske slobode. U takvom restriktivnom poslovnom okruženju maksimalno bi se povećala potencijalna zarada od ilegalnih transakcija, koliko god da su one opasne po one koji u njima učestvuju, a sva je prilika da bi se i izvestan broj naučnika teško odupro iskušenju bavljenja unosnim, makar i najstrože zabranjenim istraživanjima, razvojem i proizvodnjom novog oružja. Istovremeno, strah od širenja oružja za masovno uništenje izazivao bi strah za bezbednost, a taj strah bi opet podsticao one zemlje koje takvo oružje nemaju u svojim arsenalima da se na svaki način staraju da ga pribave. Sve u svemu, svet bi, u strahu za sopstvenu bezbednost, postao još nebezbedniji.
Političke implikacije svih scenarija: Međunarodni poredak će, predviđaju analitičari CIA, u narednih 15 godina biti izložen većim promenama i iskušenjima no i u jednom trenutku od završetka Drugog svetskog rata. S druge strane, izgledi za globalni prosperitet i sve ograničenija mogućnost izbijanja sukoba između velikih sila, moći će da pruže povoljno okruženje za suočavanje sa tim izazovima. SAD će biti bolje pozicionirane od većine drugih zemalja da se prilagode neprestanim promenama globalnog okruženja.
Navedeni scenariji pokazuju da postoji nekoliko načina na koje bi mogle početi da se uobličuju globalne promene. U izvesnom smislu, moglo bi se reći da ova četiri scenarija zapravo predstavljaju četiri para sočiva kroz koja se može posmatrati budući razvoj, što sve samo svedoči o velikom broju različitih činilaca, raskida sa pređašnjom praksom, novina i neizvesnosti koje, sve zajedno, oblikuju novi globalni poredak. Jedan par tih sočiva jeste globalizovana ekonomija, drugi je bezbednosna uloga SAD, treći je uloga socijalnog i verskog identiteta, a četvrti – raspad postojećeg međunarodnog poretka izazvan rastućim osećanjem nesigurnosti i ugrožene bezbednosti. U svakom od tih scenarija posebno su apostrofirane neke od vododelnica ili prekretnica koje bi mogle izazvati prelazak sa jedne na drugu stazu globalnog razvoja. Najvažnije među njima jesu uticaj silovitog privrednog rasta i širenje tehnoloških dostignuća, priroda i razmere terorizma, slabost i institucionalna neizgrađenost, odnosno snaga, fleksibilnost i institucionalna stabilnost država, posebno na Bliskom istoku, u Centralnoj Aziji i Africi i, konačno, potencijal za širenje sukoba, uključujući tu i sukobe među pojedinim državama.
Tako će, recimo, kao što pokazuje hipotetički Davoski scenario, siloviti ekonomski rast verovatno doprineti da se prevaziđu neke od postojećih podela i da se veći broj regiona i pojedinačnih zemalja uključi u novi globalni poredak. Međutim, znamo da brze promene povremeno mogu izazvati poremećaje i nered; zato je, po mišljenju američkih analitičara i futurologa, potrebno da se baš iz tog, ali i iz drugih scenarija, izvuče pouka o neophodnosti upravljanja globalizacijom, da ne bi izletela sa staze.
Okviri globalne međunarodne politike koji se mogu nazreti iz svih scenarija, ukazuju na to da će nevladini akteri postepeno dobijati sve veću i izraženiju ulogu, mada se ne može predvideti da će zameniti nacionalnu državu. Ona će i dalje biti dominantna jedinica globalnog poretka, ali će ekonomska globalizacija i disperzija tehnologija, posebno onih informacionih, dovesti vlade u položaj u kojem će se suočiti sa novim, dosad neslućenim ograničenjima. Tu se otvara prostor za delovanje nevladinih činilaca. To delovanje može biti pozitivno ili negativno. Činioci o kojima je reč kreću se u širokom dijapazonu od terorista – a oni će i dalje predstavljati ozbiljnu pretnju globalnoj bezbednosti – do raznih nevladinih organizacija i globalnih korporacija koje mahom pozitivno deluju, kako kroz širenje tehnologije i podsticanje društvenog i privrednog boljitka, tako i kroz pružanje humanitarne pomoći, tamo gde se za njom ukaže potreba. Istina, kada govorimo o nevladinim i humanitarnim organizacijama, iako su one u velikoj većini takve da zaista doprinose boljitku čovečanstva, ne treba smetnuti s uma da u nekim slučajevima i one mogu da se izmetnu u nešto sasvim drugo, kao što se dogodilo sa vahabitskim misionarima čiji se rad na kraju sveo na prikupljanje novčanih sredstava za finansiranje terorističkih grupa.
SAD i druge zemlje širom sveta i dalje će biti ranjive kada je međunarodni terorizam u pitanju. Kao što se jasno vidi iz orvelovskog scenarija Ciklus straha, upravo su terorističke ofanzive koje mogu dostići neslućene razmere, posebno ako se teroristi budu domogli oružja za masovno uništenje, jedan od svega nekoliko ključnih faktora koji mogu ugroziti celokupan tok globalizacije.
Napori u domenu borbe protiv terorizma koji će se tokom narednih godina preduzimati, i gde će se na protivničkoj strani nalaziti širok spektar najrazličitijih terorista mnogo više povezanih ideologijom i tehnologijom nego geografijom, predstavljaće daleko veći izazov nego što je to današnje usredsređivanje na jednu relativno centralizovanu organizaciju kakva je Al kaida. Što budu slabije veze između pojedinačnih terorista i njihovih različitih ćelija, to će biti teži i komplikovaniji zadatak njihovog otkrivanja i onesposobljavanja, odnosno osujećivanja njihovih zavereničkih akcija.
Jedan od četiri navedena scenarija – Pax Americana – predviđa situaciju u kojoj je američko-evropski konsenzus o borbi protiv terorizma. Međutim, neki drugi scenariji, uključujući tu i hipotetički Novi kalifat, predviđaju znatno veću nepodudarnost i razuđenost američkih, kineskih i evropskih interesa, što bi po svoj prilici moglo samo otežati i ograničiti saradnju u borbi protiv terorizma.
Posebno je važno da se problemu borbe protiv terorizma pristupa sa više strana u isti mah, jer takav pristup pruža najveće izglede da se obuzda i bitno umanji opasnost od terorizma. Mnogobrojne muslimanske zajednice koje ne gledaju blagonaklono na radikalnu borbu islamskih ekstremista s dobrodošlicom će dočekati razvoj otvorenijih političkih sistema, pružanje širih ekonomskih i socijalno-integrativnih mogućnosti i podršku muslimanskim reformatorima. U tom smislu se u scenariju Novi kalifat ne problematizuju samo manifestne terorističke akcije, već i uzroci koji leže u korenu ekstremističkog nasilja i motivi koji deluju kao okidač za to nasilje.
Sigurno je, zaključuje se u izveštaju CIA, da ni u jednom trenutku od nastanka NATO-a 1949. godine svet nije bio u ovakvom previranju i suočen sa ovolikim, i ovoliko različitim, mogućnostima. Kraj hladnog rata doveo je do pomeranja tektonskih ploča čije se posledice osećaju i danas i obeležiće nam sutrašnjicu. Pojava novih sila u Aziji, pregrupisavanja u Evroaziji, nemiri na Bliskom i Srednjem istoku, podele i neslaganja među prekookeanskim saveznicima – to su samo neka od pitanja koja su se poslednjih godina otvorila. Odgovori na ta pitanja i razmere i brzina promena koje se zbivaju u globalizovanom svetu odlučujuće će uticati na to šta će nam doneti 2020. i potonje godine.
Pravila ratovanja – stupanje na ničiju zemlju
Budući da se većina oružanih sukoba više ne odvija u klasičnom vidu rata među državama, već dobija neregularne i nekonvencionalne oblike – kao što su humanitarne intervencije ili operacije za iskorenjivanje terorističkih baza – sve će se više dovoditi u pitanje kako razlozi za upotrebu vojnih snaga, tako i načela njihovog funkcionisanja. I međunarodno ratno pravo koje na pijedestal postavlja teritorijalni suverenitet i Ženevske konvencije koje regulišu ponašanje strana u ratu nastali su pre no što su se mogle i zamisliti, a kamoli pojavile, transnacionalne pretnje bezbednosti.
Krajem devedesetih godina, opšte ogorčenje zbog načina na koji je bivši predsednik Srbije Milošević postupao prema stanovništvu Kosova, podstaklo je šire prihvatanje načela međunarodnih humanitarnih intervencija, čime je pružena podrška zagovornicima tradicije “pravičnog rata” koji su od osnivanja UN tvrdili da je međunarodna zajednica “dužna da interveniše” kako bi sprečila kršenje ljudskih prava. To načelo, međutim, i dalje odlučno osporavaju one zemlje koje strahuju da se time može naneti šteta principu nacionalnog suvereniteta.
Pravni status i prava zatvorenika koji su zarobljeni prilikom vojnih operacija i osumnjičeni za umešanost u terorističke akcije i dalje će biti predmet polemika, baš kao i stepen u kojem verski vođi mogu biti smatrani međunarodnim teroristima.
Irački rat je pokrenuo pitanje statusa civilnih lica koja američka vojska po ugovoru angažuje za održavanje bezbednosti, obavljanje poslova zatvorskih čuvara ili islednika koji saslušavaju ratne zarobljenike i zatvorenike.
(tekst je objavljen u nedeljniku NIN , 12.01.2006)
Objavio analitika u 24. oktobar 2006 0:10:00
...
Prenosimo - Nova Srpska Politička Misao
Đorđe Vukadinović 
Miki za predsednika
Nedeljama već imam čvrstu nameru da napišem tekst o Velikom Bratu,
ali me u tom naumu uvek ometu “velike” političke i državne teme.
Uostalom, nekoliko pametnih društvenih i medijskih hroničara reklo je u
međuvremenu dosta toga relevantnog povodom ovog fenomena – a i zar ima
smisla baviti se kulturno-političkim trešom u času dok Srbija konačno
“zakružuje svoju državnost”, počinje definitivni rasplet kosovskog
čvora i generalno se odlučuje o putu kojim će ovo društvo ići narednih
nekoliko godina? Sve više me, međutim, obuzima utisak da je dilema
pogrešno postavljena i da su ove teme mnogo povezanije nego što se na
prvi pogled čini. To jest, da razumevanje mehanizama na kojima počiva
projekt Velikog Brata predstavlja ključ za dešifrovanje mnogo
ozbiljnijih i naizgled sasvim različitih problema savremenog sveta – pa
i tranzicione Srbije.
Veliki Brat je, razume se, samo najbolja – odnosno najgora – a u svakom slučaju, reprezentativna ilustracija jednog više-manje planetarnog fenomena. Radi se o sveopštem srozavanju nivoa medijske komunikacije i kulture, o bezočnoj komercijalizaciji i manipulaciji najnizim strastima, kao i legitimizaciji duha banalnosti, prostote i voajerizma. Dakle, estradizacija i vulgarizacija javnog i političkog diskursa, i sav neukus naših Klopki/Zamki i inih političkih “tok šoua”, duela i tabloida, nisu nikakva naša specifičnost, niti puka posledica “balkanskog primitivizma” i zaostalosti za “svetom”, već, delom, samo lokalni odraz, a delom, bogme, i neka vrsta “avangarde” svetskih medijskih i političkih trendova.
U tom smislu, autorima i producentima Velikog Brata možda čak treba odati i priznanje zato što su ove tendencije globalnog duha vremena „transparentno“ pokazali i neki način doveli svog apsurdnog vrhunca. A u svakom slučaju, možemo samo zahvaliti bogu i srećnom slučaju što se ovaj serijal u Srbiji prikazuje na B 92, a ne, recimo, na Pinku ili RTS-u. Jer ko bi, u protivnom, preživeo moralističke tirade i horsko zgražanje dežurnih kulturnih dekontaminatora nad ovim trjumfom isprazne vulgarnosti koji bi – otprilike, rame uz rame sa mrskim turbo folkom – bio navođen kao krunski kulturološki dokaz „pogubnih posledica Miloševićeve vladavine“.
Nipošto, međutim, ne stoji teza da su tvorci ovakvih i sličnih programa takoreći nedužni, s obzirom da oni, tobože, „samo pružaju ono što publika voli“, a edukacijom omladine neka se bave drugi – medijski javni servis, škola, roditelji – koji su za te stvari nadležni i plaćeni. Ako ponekad i postoji dilema u smislu da li je starija kokoš ili jaje, odnosno, šta je čemu uzrok, a šta posledica, u slučaju Velikog Brata stvari su skoro kristalno jasne. Sem nešto prirodnog voajerskog interesa za tuđu intimu, gotovo ništa ovu kombinaciju meke erotike i blagog sadizma nije preporučivalo za televizijski hit – barem ne u zemlji gde se pornografija rutinski vrti po TV kanalima, a različite domaće i strane inkarnacije „velikog brata“ decenijama predstavljaju društvenu i političku svakodnevicu.
Skupa produkcija, agresivna reklama i veliki novac – to je ono što je od ovog dosadnjikavog programa, glupljeg od svake latinske sapunice i kud i kamo štetnijeg od svake Grand parade, napravilo ipak relativno gledanu emisiju. Brutalna marketinška kampanja do sada neviđena na ovim prostorima ključ je uspeha Velikog Brata i predstavlja zaista krunski dokaz da nema te stvari, od tupave emisije do predsedničkog kandidata i uložaka sa krilcima, koja se ne može uvaliti tržištu samo ukoliko ste dovoljno odlučni i vešti, i ukoliko raspolažete dovoljno velikim budžetom kojim se može kupiti i kupuje sve – od novina, do novinara i entuzijazma „spontano okupljenih“ statista i navijača.
Nije neki autentični interes javnosti izvesnom Mikiju – tom srećnom globalističkom potomku nesrećnog Nikole Šećerovskog – obezbedio tolike naslovne strane u neobično skladno uparenim žutim, plavim, crvenim i crnim tabloidima i gostovanja u najprestižnijim političkim programima naše „najurbanije“ televizije, već se, naprotiv, odredjeno, kakvo-takvo interesovanje za junake i zbivanja u kući Velikog Brata pojavilo tek kao rezultat ove besomučne kampanje. I to je opora poenta ovog teksta, neprijatna za sledbenike klasičnog liberalno-demokratskog učenja o javnosti kao nezavisnom i kontrolnom društvenom mehanizmu, a tako bliska Žanu Bodrijaru i drugim teoretičarima medijsko-političkog simulakruma, simulacije i manipulacije. I, na žalost, toliko bliska istini i realnosti savremenog sveta koliko i draga magovima (post)modernog ekonomskog i političkog marketinga.
Objavio analitika u 17. oktobar 2006 10:45:00
...
Na kolena samo pred Bogom nikako pred papom
Vatikan je, kroz istoriju, odigrao značajnu ulogu, od razbijanja SFRJ, odnosno SRJ i SCG, do rušenja Njegoševe kapele na Lovćenu, a sada nastoji da i SPC bude "pod kapom" Svete stolice, pa nije na odmet podsetiti se reči naših duhovnih velikana
Piše: Dragoljub Gajević
Opšte je poznato, da se odnosi Vatikana i nekadašnje SFRJ u pogledu verskih i svetovnih pitanja nisu poklapali. Na osnovama Drugog vatikanskog koncila došlo je do kontakata i medudržavnih odnosa tadašnje Jugoslavije i Svete stolice. Protokol o uspostavljanju diplomatskih odnosa dve države su potpisale 1966. godine. Posle potpisivanja protokola Josip Broz Tito je posetio papu Pavla VI.
Posle Tita, u Vatikanu su boravili: Cvijetin Mijatovic i Branko Mikulic, ali u posetama novom papi - Jovanu Pavlu II. Tom prilikom oni su i aktuelizovali Titov poziv, da papa poseti Jugoslaviju. Ali, kako je poseta stalno odlagana, ili preciznije, do nje nikako nije dolazilo, poziv je više puta obnavljan.
Dakle, za života Josipa Broza, do posete pape SFR Jugoslaviji nije došlo. A posle Titove smrti, odnosi dveju država su se potpuno poremetili, da bi krajem osamdesetih i pocetkom devedesetih došli do najniže tacke. Nije potrebno previše tražiti po arhivi Vatikana, da bi se utvrdila krivica Svete stolice za razbijanje SFRJ. Jasno, Vatikan nikad nije i nece priznati krivicu, ali niz cinjenica govori u prilog, da je vrh Katolicke crkve možda najveci krivac za razbijanje velike Jugoslavije.
Politika Vatikana, inspirisana željom i neskrivenim interesima na Balkanu, pocetkom poslednje decenije prošlog veka, izazvala je krvave sukobe i ratove kojima je Sveta stolica dala legitimitet. Odluku o konacnom razbijanju Titove Jugoslavije Vatikan je pokrenuo memorandumom državama KEBS-a, 26. novembra 1991. godine. Sve je dogovoreno na sastanku pape Jovana Pavla II sa nemackim ministrom Genšerom. Tog, 26. novembra 1991, državni sekretar Vatikana uputio je memorandum sa zahtevom za priznavanje Slovenije i Hrvatske kao nezavisnih država, svim clanicama Konferencije o evropskoj bezbednosti. Sveta stolica je tada bila mišljenja da je došlo vreme da se medunarodno priznaju Slovenija i Hrvatska, "i to pre božicnih praznika".
Posle tog vatikanskog memoranduma, Slovenija i Hrvatska su priznate kao nezavisne države, što je izazvalo žestoke sukobe i rat, koji se, opet uz pomoc Svete stolice, proširio i na Bosnu i Hercegovinu. Glasnogovornici Vatikana tada su govorili da je to rat protiv "velikosrpskih ideja". Dakle, rat koji je Sveta stolica direktno pokrenula protiv srpskog naroda. U prilog ovog tvrdnji i podatak da je u jesen 1995, kada je trebalo bombardovati Srbe u Bosni, sveti otac podržao Klintonovu politiku i tražio da se objavi "rat ratu". Mnogi se dobro secaju, da su tada srpski položaji u BiH danima bombardovani, i da je stradalo više stotina Srba. Bosanski Srbi Vatikanu to nikad nece zaboraviti.
Razbijanje bivše SFRJ nije oznacilo i kraj uplitanja Vatikana u krvave poslove na tlu ovog dela Balkana. Vatikan je politicki i dalje nastojao da se razbije srpska država i njen narod dovede u podreden položaj, u odnosu na zemlje Evropske unije i Amerike. Vatikan je u složenoj kosovsko-metohijskoj problematici decenijama igrao na kartu Albanaca, nastojeci da najpre oslabi Jugoslaviju, a zapravo Srbiju. Pocetkom 1999. Vatikan stavlja u funkciju svoj plan iz Drugog svetskog rata. Da bi se taj plan ostvario, trebalo je po svaku cenu odvojiti Kosovo od Srbije, što je ucinjeno bombardovanjem tadašnje SRJ.
Stvaranjem države SCG ostvaren je i plan otcepljenja Crne Gore od Srbije. Otimanjem Kosova i Metohije i otcepljenjem Crne Gore, Vatikanu se otvorio put ka davnašnjoj želji stvaranja "jadranske konfederacije", sastavljene od nezavisnih država Hrvatske, Crne Gore i Albanije. Tek stvaranjem eventualne nezavisne države Kosovo plan Vatikana s pocetka Drugog svetskog rata, o toj konfederaciji, bice u ostvaren.
Sad postaje jasno, zašto se Americi žuri da do kraja 2006. medunarodna zajednica reši buduci status Kosmeta. U prilog tezi, da Vatikan kod SAD i EU insistira na stvaranju tzv. jadranske konfederacije, ide i cinjenica da je papa Jovan Pavle II, 25. aprila 1993, kao prvu balkansku zemlju posetio Albaniju, iako u njoj živi samo 15 odsto katolika. Papinoj poseti Albanci su dali "svenacionalni znacaj", a kosovski list "Bujku" tada je pisao kako Albanija i svi Albanci sveta docekuju papu, i da su sa Kosova, iz Makedonije i Crne Gore, svi Albanci otišli u Tiranu da ih papa blagoslovi.
Podatak da je papa licno, u obracanju vernicima sa prozora svog kabineta, 8. marta 1993. rekao: "Pred Bogom tražim osvetu za agresorski rat u Bosni", pri tom apostrofirajuci Srbiju i Srbe kao agresore, govori o umešanosti Vatikana u gradanski rat u BiH, svakako na strani Hrvata i muslimana.
Odnos Vatikana prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi takode ide u prilog tvrdnji da Sveta stolica snosi najvecu odgovornost za razbijanje SFRJ, SRJ, SCG i danas Srbije. Vatikan odavno, sa manje ili više uspeha, pokušava da se meša u unutrašnje stvari SPC. Primera ima više, najdrasticniji je svakako da je Vatikan priznao autokefalnost Makedonske pravoslavne crkve. Nije na odmet navesti i podatak, do koga je došao "Svedok", a to je pismo koje je 28. decembra 1969. papski izaslanik Francisko Palovineti uputio tadašnjem mitriopolitu crnogorsko-primorskom Danilu Dajkovicu, povodom izgradnje mauzoleja na Lovćenu.
Iz pisma se jasno vidi, da Sveta stolica i papa pozdravljaju rušenje kapele na Lovcenu, i predlažu da se ona smesti u muzej u Njegušima, gde bi odgovarala nameni. Iz pisma je uocljiva želja Vatikana da zagospodari vecnim srpskim pravoslavnim prostorom. Mnogo se postiglo, kaže u pismu Palovineti, "sveti otac papa je veoma zadovoljan, i predložio bi da bi bilo najbolje da se skine ona kapela. Svima je jasno da sadašnji narod nema više ništa zajednicko sa nekadašnjim narodom, opijenim velikosrpskom ideologijom, koja je zloupoterbila svoj narod, koji, eto, može se reci, potpuno izumire. Novi narod, sa novim navikama i novim životom, je narod buducnosti i novih pregnuca, pa je sveti otac papa voljan da ovaj narod svesrdno pomogne i da ga vrati u pravu Hristovu veru, za šta je voljan da da 500 miliona lira kao pomoc za izgradnju mauzoleja".
Papa ce, kaže se u pismu izaslanika Palovinetija, tražiti da u Mauzoleju budu i kosti Lucije Crnogorke (Ozane Kotorske). Poznato je da je kapela srušena, i da je Mauzolej na Lovcenu izgraden. I da je, te 1969. na ovaj nacin pocelo razbijanje srpskog bica u Crnoj Gori, koje je nedavno rezultiralo raspadom državne zajednice SCG. Dakle, 37 godina posle rušenja male Njegoševe kapele na Lovcenu, za koju mnogi Srbi kažu da je bila svetionik SPC i da je objedinjavala pravoslavni prostor na Balkanu.
Jasno je takode, da je Vatikan unutar srpskog nacionalnog korpusa pronašao ljude koji su zabili nož u leda srpskoj populaciji na Balkanu, pri cemu je Amerika, uz pomoc evropskih zemalja katolicke vere, upotrebila doktrinu - razjedini nepriajtelja i pobedi ga.
Sada, kada je srpsko bice podeljeno u više država, potrebno je razbiti i srpski korpus u Srbiji. Ovo bi posebno morala da ima u vidu Srpska pravoslavna crkva, ne vodeci racuna o istupima pojedinih politicara, koji baš mnogo ne polažu na veru. Posle svega, teško je prihvatiti i opravdati neke postupke vrha SPC.
Šta bi rekao vladika Nikolaj Velimirovic, neumoljivi borac protiv konkordata, da cuje da je episkop njegove pastve Lavrentije, sa 36 sveštenika svoje eparhije, išao na poklonjenje papi u Vatikan, i da je sa njegovim dopuštenjem deset sveštenika Šabacko-valjevske eparhije išlo u Toronto, da na internacionalni dan mladosti, u avgustu 2002, doceka papu?
Šta bi rekao patrijarh srpski Varnava, koji je u borbi protiv konkordata izgubio život za veru pravoslavnu i svetosavsku?
Šta bi rekao Justin Celiski, koji rimokatolicizam smatra za jeres, da cuje kako srpski episkopi o jeresu govore kao o "sestrinskoj crkvi"?
Da vladika šabacko-valjevski nije usamljen u idejama o ujedinjenju SPC sa Rimokatolickom crkvom, govori podatak da i vladika niški Irinej vatikansku crkvu naziva sestrinskom. "Ideja o ujedinjenju dve crkve nije nova. Jer crkva je jedna, i te razlike u kanonskom smislu nisu nešto strašno što se ne može prevazići. Zato smo mi uvek prihvatali i dobro saradivali sa sestrinskom Rimokatoličkom crkvom. I s njom smo u veoma dobrim odnosima", rekao je vladika Irinej.
Posebno zabrinjava što su vladike Lavrentije i Irinej, izgleda, sve ucinili sa znanjem Svetog sinoda SPC, koji o ovim problemima i dalje zvanicno cuti. Kao da su srpske vladike zaboravile reci Svetog Save, na Saboru u Žici 1224. godine, kada je u besedi rekao: "Srbi, moj narod, Hristovi su, ne papini". Tako je Sveti Sava Vatikanu jasno porucio, da o jedinstvu katolicke i pravoslavne crkve nema ni govora. Znaju svakako srpske vladike, da je sveti Marko Efeski, neumoljivi borac protiv katolicke jeresi, ostavio zaveštanje pravoslavlju: "Bežite od papista kao što se beži od zmije".
Ruska crkva ni da čuje
Ruska pravoslavna crkva je odbacila bilo kakve price o ujedinjenju sa Rimokatolickom. Za RPC i njenog patrijarha Aleksija II, neprihvatljivo je ucenje koje stiže iz Vatikana, da je vreme da papa, kao Hristov predstavnik na zemlji, mora imati dominantnu ulogu posle ujedinjenja rimokatolika i pravoslavaca.
Kako objasniti zlocine nad Srbima u prošlosti, kako objasniti Jasenovac, kada je papa u poslednjih 15 godina više puta boravio u Hrvatskoj, ali Jasenovac nikad nije posetio. A žrtvama Jasenovca vladika Nikolaj napisao je službu, u kojoj kaže da su "ustaše za revnost u zlu, dobro znanu svima, pohvale dobile iz pakla i iz Rima".
Izgleda da deo SPC paktira sa Vatikanom. To je jasnije, ako se zna da je SPC 2002. godine 700.000 srpskih novomucenika, koji se slave 13. septembra, izbacila iz kalendara. Da li je to ucinjeno da se zvanicnici Svete stolice ne bi podsecali da su u ime vere rimokatolici nad Srbima pocinili zlocin?
Sve više se govori o pregovorima Vatikana i SPC, a kaže se da nema prepreka da papa poseti Beograd, samo se ceka povod.
"Svedok" iz izvora bliskih vrhu SPC saznaje, da su pojedini srpski episkopi cak tražili ostavku patrijarha Pavla. Zato je, kaže isti izvor, patrijarh morao da donosi potvrdu konzilijuma lekara, da je sposoban da i dalje vrši svoju dužnost.
Pojedinci iz vrha SPC priznaju, da ono što se trenutno dešava u vrhu srpske crkve nije dobro, da o mnogim važnim pitanjima saglasnosti nema. Posebno kada je rec o ujedinjenju sa Rimokatolickom crkvom, o cemu se unazad pet godina sve više govori.
Saznajemo takode, da je sve više ekumenista u Srpskoj patrijaršiji. A zna se da je rec o pokretu za zbližavanje svih hrišcanskih crkava.
Vladike SPC podelilo je pitanje, da li je ekumenizam promašaj ili rešenje za Srbiju i srpski narod. Ima onih koji tumace da ekumenizam i novi svetski poredak imaju isti cilj, globalizaciju planete.
"Svedok" takode saznaje, da hrišcanska koalicija u SAD sve više uzima maha, i preti da uništi americku demokratiju. Veliki broj intelektualaca upozorava, da ta koalicija nije ništa drugo do odskocna daska Republikanske partije. Kažu takode, da ta koalicija pokušava da se tajno uvuce u život svih Amerikanaca. Uz to, tvrdi se da se uskoro ocekuje stvaranje nove organiazcije u kojoj ce biti hrišcanska koalicija i katolicka alijansa, u kojoj su sada uz katolike i Jevreji. Bivi voda Hrišcanske koalicije Ralf Rid, otvoreno kaže da njegova koalicija zastupa interese ekumenistickog pokreta u pravom smislu. A u Americi, tvrde da je rec o najtežem obliku nasilja nad mišljenjem.
Upravo zbog toga najveci deo srpskih vladika tvrdi da se treba kloniti bilo kakvih konkordata i ekumenizma. Po njihovom mišljenju, Srbe je kroz vekove ocuvala Srpska pravoslavna crkva kojoj je temelje udario Sveti Sava.
Što se SPC tice, u Patrijaršiji kažu da se tu tek ocekuju problemi.
Ova analiza ne bi bila potpuna, ako se ne bi pomenuo apel Svetom arhijerejskom saboru i Sinodu SPC, velikog broja sveštenomonaha, monaha, monahinja i sveštenika sa skupa u manastiru Sopocani, u februaru 2001. godine. "Potpisnici apela su pre zabrinuti i ustrašeni satanskim planovima ekumenista, koji prema SPC deluju preko Svetskog saveza crkava".
Ako je papa Jovan Pavle II imao zadatak da razbije SSSR i tako stvori nove katolicke države, neizostavno se namece pitanje - da li novi papa Benedikt XVI ima zadatak da razbije pravoslavlje? Da li ce se SPC ponašati u skladu sa svojom vekovnom politikom, da o svemu treba sa svakim razgovarati, a na kolenima se pojaviti samo pred Bogom - ostaje da se vidi. Za kraj, kao opomena, neka posluže reci poruke vladike Nikolaja Velimirovica, kada je govorio o opasnosti po SPC: "Ako neko kaže, juce je bila opasnost po našu crkvu, a danas je ta opasnost prestala, strašno se vara. To je trubac koji svira na spavanje. A mi moramo imati u ovo vreme što više trubaca koji ce svirati na budenje, na ustajanje, na pripravnost, na odbranu".
Sveštenik Bigler otkrio puteve krvavih dolara
O umešanosti Vatikana u razbijanje SFRJ, SRJ i konacno SCG, pocetkom 2000. godine progovorio je otvoreno penzionisani vojni sveštenik americke vojske Robert Bigler, koji je saopštio da je iz najpouzdanijih izvora dobio tajne bankovne racune Vatikana, koji potvrduju da je Katolicka crkva, zajedno sa nemackom vladom, destabilizovala Jugoslaviju tako što je separatistima na ovom prostoru Balkana upumpano više miliona dolara, za koje je Bigler rekao da je rec o krvavim dolarima.
Američka i papina moć
Iskazivanje moći je pokretacka snaga ekumenskog pokreta. A to podrazumeva americku moc i njenu dominaciju u svakom pogledu, osim u verskom. Jer verska moc pripada samo papi.
(SRPSKA POLITIKA)
Objavio analitika u 2. oktobar 2006 6:57:00
