XX vek, britanski imperijalizam, Rusija i Srbija

Ekskluzivno za časopis SRPSKA ANALITIKA piše Vladimir Kršljanin, predsednik Narodnog pokreta Srbije

Čini se da nikada u istoriji nije postojao tako čvrst globalni konsenzus u oceni neke istorijske pojave, kao u osudi fašizma posle Drugog svetskog rata. Pritom, ta osuda se najčešće vezuje za režime u Nemačkoj, Italiji i Japanu, ličnosti Hitlera i Musolinija itd. Danas, međutim, sa veće istorijske distance i sa poukama zbivanja sa kraja 20. i početka 21. veka, toj osudi se moraju pridodati strane sile koje su omogućile uspon fašizma i pokušavale da sličan agresivni obrazac, usmeren protiv Rusije, ostvare tri puta u jednom veku. Arhitekta ove politike je Britanija, a njeni vladajući državno finansijski-krugovi i njena obaveštajna služba su verovatno najstrašniji i najmračniji faktor u istoriji čovečanstva.

U formi klasične imperije, koja drži pod svojom vlašću druge narode i zemlje, na svom vrhuncu, sa kolonijama na svim kontinentima, Britanska imperija je bila jedina zaista globalna imperija. Od tog doba do danas, njene globalne aspiracije i njena globalna beskrupuloznost nisu prestajale. A danas, kada su zaustavljene, ono što svetu nedostaje, jeste kontrolni mehanizam, neki analog onog koji je primenjen u odnosu na Nemačku posle Drugog svetskog rata, koji će onemogućiti da se takvo ponašanje u budućnosti ponovi.

Najveći udarac je britanska vladavina svetom doživela američkom revolucijom, odnosno ratom za nezavisnost. Od tog doba, a posebno od vremena američkog građanskog rata, Britanija je shvatila da ne može vojnim sredstvima ni da povrati Ameriku ni da vlada svetom, pa je započela poduhvat koji traje do danas, a koji karakterišu dve komponente – ratne intrige (pomoću kojih su izazvani i Prvi i Drugi svetski rat) i instrumentalizacija američke moći. Time nominalni nosilac imperijalne politike postaju SAD, a Britanija uz njih parazitira, kao najbliži i najverniji saveznik i savetnik (bez čijih analiza, zasnovanih na dvovekovnom pristustvu na tim prostorima, ne bi bili mogući američki ratovi ni u Jugoslaviji, ni u Avganistanu, ni u Iraku), do granice da se zahvaljujući takvom savezništvu, SAD danas nalaze na rubu totalnog kraha.

Zbog ovog fatalnog braka Britanije i SAD, opravdano je imperijalizam, odnosno globalizam koji je zapretio savremenom svetu nazivati jedino angloameričkim. Taj pojam se gotovo redovno upotrebljava u arapskom svetu, jer arapski svet u kontinuitetu trpi, najpre od Britanije, pa onda od SAD, i dobro razume ovu simbiozu. Uostalom, jedna od najstrašnijih, verovatno nezalečivih posledica britanskog kolonijalizma je razbijanje arapske nacije u nekoliko desetina država. Tu vezu i taj kontinuitet bi trebalo da razumemo i mi u Srbiji.

Najveći izazov i najveća meta britanske imperije je bila i ostala Rusija. S jedne strane kao moćni rival od koga se može izgubiti rat, a sa druge, kao imperija koja se, za razliku od drugih, širila oko svojih granica, i koja je uspevala da svoju imperijalnu zajednicu naroda drži u više-manje ravnopravnim međusobnim odnosima. Nesposobna na otvoreni sukob, Britanija je kao oruđe protiv Rusije koristila najpre Nemačku, pa onda SAD. Dopunski razlog za izazivanje sukoba između Nemačke i Rusije, za Britaniju je bila mogućnost da dve najveće i najnaprednije evropske nacije ostvare partnerstvo, čime bi bila zauvek okončana britanska dominacija, ne samo u svetu, već i u Evropi.

Kada Prvi svetski rat nije doveo do očekivanog intenziteta sukoba između Rusije i Nemačke, Britanija je pomogla februarsku revoluciju u Rusiji, koja je objavila „rat do pobede“. Katastrofalno intenziviranje sukoba je međutim zaustavila oktobarska revolucija. Svojom propagandom i vojnom intervencijom, očekujući da je Rusija na izdisaju, Britanija podstiče intenziviranje krvavog građanskog rata u Rusiji i nepomirljivog ideološkog antagonizma.

Neuspeh iz Prvog svetskog rata, pokušava se nadoknaditi pripremanjem Drugog. Britanija za nemačkog lidera programira rusofoba i rasistu Hitlera (bio u britanskom zarobljeništvu za vreme Prvog svetskog rata). U politički nelogičnom obrtu, podstaknutom iz Britanije, Hindenburg imenuje 1933. za nemačkog kancelara vođu malo uticajne nacionalsocijalističke partije, koja postaje dominantna tek posle izbora koje je organizovao sam Hitler. Britanci i Amerikanci (poslovni krugovi zavisni od Britanije; SAD postaju potpuni zatočenik britanskih planova tek posle smrti Ruzvelta) ekonomski pomažu jačanje Hitlerove ratne mašine. Britanski plan je sledeći: usmeriti Hitlera na Rusiju, a kada dve velike nacije dovoljno jedna drugu oslabe, britanske i američke trupe ulaze u rat, postavljaju se između strana i stvaraju „sanitarni kordon“ od Baltika do Crnog mora, pod svojom kontrolom. Rusi shvataju britanske planove i sporazumom Molotov-Ribentrop menjaju ceo planirani tok Drugog svetskog rata. „Sanitarni kordon“ nikada nije stvoren, a Rusija u završnoj fazi rata stavlja pod svoju kontrolu njegove potencijalne članove i time za više decenija zaustavlja britanske planove.

Treći pokušaj se osujećuje upravo ovih dana. Posle preuzimanja Istočne Evrope i razbijanja Jugoslavije po istom receptu kao u doba Drugog svetskog rata (praćene kao i tada, okupacijom Srbije), agloamerička osovina je stvaranjem NATO baza na Kosovu i Metohiji, u Rumuniji i Bugarskoj i primanjem baltičkih država u NATO započela stvaranje „sanitarnog kordona“. Završna faza bi trebalo da bude otcepljenje Kosmeta, dalje ubijanje Srbije i razmeštanje protivraketnog sistema u Poljskoj i Češkoj. Međutim, Rusija je jasno rekla da to neće proći i da će upotrebiti sva sredstva da tome parira. Već je suspendovala Sporazum o ograničenju konvencionalnih snaga u Evropi. Ruski ministar inostranih poslova Lavrov je istakao da su protivraketni sistemi i Kosmet – „crvena linija“ za Rusiju.

Srpskim patriotama se često, nekad i u dobroj nameri, serviraju priče o „svetskoj vladi“, „zakulisi“, „Rotšildima“, „jevrejskoj, hazarskoj zaveri“... Ove priče su opasne jer svaka sadrži zrno istine – dovoljno da im neobavešten čovek poveruje, a istovremeno označavaju i smeštaju glavnog neprijatelja u sferu nedodirljivog, virtuelnog. Da, postoje Rotšildi i drugi veliki nosioci svetskog kapitala koji su jevrejskog porekla i imaju veliki uticaj na svetske finansije i politiku zapadnih vlada. Upravo oni su jedan od glavnih stubova britanske politike poslednjih vekova. No, suština nije ni u jevrejstvu ni u bilo kojoj veri ni naciji, već u kapitalu i profitu koji su anacionalni i koji stvaraju svetski sistem kome su kapital i profit jedino božanstvo, izazivajući ratove i žrtvujući pritom bilo koga, uključujući pripadnike nacija iz koji su vlasnici kapitala potekli (među vlasnicima firmi u Britaniji i SAD koje su pomogle uspon Hitlera, čak i među proizvođačima gasa za gasne komore, bilo je Jevreja; teroristi koje su proizvele američke službe izazivaju pogibiju amerikanaca 11. septembra 2001). Naš neprijatelj i neprijatelj slobodnog sveta su vlade Britanije i SAD, čije tajne službe i čiji političko-ekonomsko-finansijski resursi direktno proizvode zločine i patnje u svetu. A sa tako jasno označenim protivnikom moguće je boriti se – čuvajući suverenitet sopstvene zemlje i budući u savezu sa drugim slobodnim zemljama.

U savremeno doba, Srbija je povratila i utemeljila svoju državnost u 19. veku, oslobađajući veći deo svoje teritorije od Turske okupacije, i lavirajući između uticaja dve obližnje i poznate regionalne sile – Rusije i Austrougarske. Međutim, po Srbiju tragični 20. vek, obeležen je dominacijom vanregionalnih sila. Angloamerička osovina upravlja Srbijom od 1903. do danas, sa najdužim periodom otpora 90-ih godina 20. veka. 1903. kontrolu nad Srbijom preuzimaju Britanci, a Amerikanci im se priključuju 1948. Uticaj „majke Rusije“ u 20. veku se pojavljivao samo u ratovima, a u mirno doba je bio simboličan i ograničen. Srpski narod se herojski borio za svoju slobodu, i time zadužio i Rusiju i svet u sva tri svetska rata. Ali razmere njegovog stradanja bile su direktna posledica neiskrenosti angloameričkih saveznika, čiji su glavni apetiti uvek bili usmereni prema Rusiji, a Srbi su im bili potrebni samo kao „topovsko meso“ i to odvojeni od Rusije.

Ovo se u najčistijem vidu odnosi i na period u toku i posle Drugog svetskog rata. Otac antikomunizma i hladnog rata Vinston Čerčil upućuje svog sina u vojnu misiju kod Tita. Počinje period jedne od najvećih istorijskih kontroverzi srpskog naroda – u javnom i političkom smislu neshvaćenih do danas. Narod živi dobro, a Tita – ličnost nikada razjašnjene biografije, sa počastima primaju u celom svetu. Titova „komunistička“ Jugoslavija postaje „trojanski konj“, glavno oruđe Zapada za podrivanje istočnog bloka, ali ne (ideologije su istorijska himera!) radi „rušenja komunizma“ nego radi uništenja Rusije! Nacionalistički antifašistički borci u Srbiji su izmanipulisani i žrtvovani dugoročnoj britanskoj strategiji, a i gotovo svi vođi komunističkog antifašističkog otpora su uništeni – oni koji nisu poginuli u ratu, eliminisani su posle 1948. Jugoslavija je postala jedan od glavnih stubova NATO. To joj je, kao i svim bitnim angloameričkim saveznicima (uzmimo samo za primer Tursku) davalo određenu slobodu u spoljnopolitičkom delovanju. Ta relativna sloboda je u svesti mnogih rukovodilaca, oficira i pripadnika tajnih službi, stvarala iluziju da se radi o nezavisnosti jedne samosvojne i jake države. Nesposobnost mnogih od njih da i danas shvate i prihvate ove proste činjenice je jedan od glavnih uzroka naših problema. Titova Jugoslavija je decenijama bila potpuno otvorena za zapadnu propagandu. Antikomunizam, blago uvijen u oblandu „suprotstavljanja sovjetskoj hegemoniji“, bio je maltene zvanična ideologija. A glavni cilj je, naravno, bio stvaranje i podsticanje rusofobije. I zato nije ni čudo da su današnji glavni angloamerički politički igrači u Srbiji – nekadašnji rukovodioci Titove partije, njihova deca i njihovi „omiljeni disidenti“. Međutim, i Jugoslavija i sve drugo što nije bilo potpuno pod vlašću angloameričkog sistema, moglo je za njih biti samo oruđe za privremenu upotrebu, koje će biti bačeno pod noge čim se nazre ostvarenje glavnog cilja – uništenja Rusije. Imajući to u vidu, zapadne vlade su sve vreme vodile dvojnu politiku prema Titovoj Jugoslaviji. Odnosi političkog, vojnog i ekonomskog savezništva na zvaničnom nivou, uz istovremeno pothranjivanje svih ekstremnih šovinističkih, fašističkih i terorističkih grupa u emigraciji (na tom planu delovanje zapadnih tajnih službi prema Jugoslaviji nije se razlikovalo od delovanja prema drugim zemljama istočnog bloka). U Rusiji je devedesetih godina bila široko rasprostranjena iluzija da je suprotstavljenost Zapada ideološke prirode. Ta ista iluzija je u okupiranoj Srbiji dvehiljditih postala dominantna. Rusija se svoje iluzije oslobodila. Vreme je da to isto učini i Srbija, posebno pošto je za svoju odanost Zapadu „nagrađena“ svim mogućim vrstama agresije i poniženja.

Šta danas reći o komunistima i njihovoj istorijskoj ulozi, posebno u Rusiji i Srbiji, čiji su nam primeri najbliži? Polazeći od pogrešne premise da je uspostavljanje naprednijih i pravednijih društvenih odnosa partijsko pitanje, opasno su potcenili nacionalno i versko, slabeći na taj način nacionalnu svest i sposobnost otpora agresiji. Ruski komunisti su te greške shvatili i prema ovim pitanjima danas imaju sasvim drugačije stavove, ali su još daleko od toga da dobiju novu šansu za upravljanje državom. Srpski komunisti su (zbog stavljanja Titovog režima u službu Zapada) potpuno nestali kao politički faktor. Ima pokušaja da se to promeni. Bez obzira na pomenute istorijske zablude, komunisti su postavili najviši u političkoj istoriji standard ideala časti, poštenja, samožrtvovanja za opšte dobro i bili među najvećim herojima kada god je nacija bila ugrožena.

Veći deo državne i političke elite Titove Jugoslavije, pa time i Srbije, kao njene federalne jedinice, bio je ili u službi zapadnih interesa ili pod dominantnim uticajem zapadnog načina mišljenja. Grupa ljudi na čelu sa Slobodanom Miloševićem shvatila je krajem osamdesetih opasnost koja zemlji, a posebno Srbiji, preti sa Zapada. U dva navrata, početkom i krajem devedesetih, on je pokušao da velikim rezovima u državnoj strukturi, eliminiše američki uticaj. Međutim, otpor koji je zemlja tokom devedesetih, pod njegovim vođstvom, pružala agresiji, završio se porazom i okupacijom iz dva glavna razloga – prvo, angloamerički uticaj je suviše duboko ušao u društvo i državne strukture (pa je čak u vladajućoj eliti nedostajala svest o tome u kom pravcu teku zbivanja u svetu) i drugo, nije bilo oslonca među velikim silama, odnosno Rusija nije bila, zbog svojih ogromnih unutrašnjih teškoća, u stanju da efektivno pomogne očuvanju suvereniteta Srbije. Danas, međutim, Rusija shvata dve činjenice – da je jedini narod u čitavom regionu koji nikada nije ratovao protiv Rusije – srpski narod, kao i da su angloamerička agresija i otpor koji je srpski narod pružao, pomogli Rusiji da shvati prirodu zapadne politike i da dobije na vremenu da se pripremi za sopstveni efektivni odgovor.

U zapadnoj obaveštajnoj zajednici u Srbiji tokom devedesetih i do danas, kao i na mnogo drugih mesta u svetu, pravo primata, doajena, koordinatora imali su Britanci. Oni su bili ti koji su planirali i osmišljavali i analizama pomagali sve savremene američke ratove. Njima je bilo povereno i da vode (a ko bi drugi?) jednu od najvećih perfidija u istoriji – „suđenje“ Slobodanu Miloševiću u haškom tribunalu. Kada je bilo jasno da planirani efekti ni izbliza nisu ostvareni, a da jačanje Rusije preti da sruši ovaj mehanizam zaštite angloameričke agresije i da se Milošević nađe na lečenju u Moskvi, njemu je u trubunalu presuđeno. Osim da sude šefu jedne države za otpor agresiji, tamo su po prvi put pokušali da na optuženičku klupu stave i tajnu službu te države i „otkriju“ njene tajne. Svet ima mnogo veće moralno pravo da osudi zapadne tajne službe, na prvom mestu britansku i američku, za umešanost u sve najstrašnije zločine savremenog sveta. Mi u Srbiji znamo da su krvave građanske ratove na prostoru bivše Jugoslavije oni pripremili i podstakli i da nema ni jednog većeg zločina, bez obzira koja ga je strana počinila, u koji nisu bili, na ovaj ili onaj način, umešani. Primeri su strahovito ružni, ali ipak evo jednog. Ubistvu hrvatskih zarobljenika u Ovčari kod Vukovara prethodila je vest koju su tog jutra preneli svi mediji – da je u jednom porodilištu nađeno 40 ubijenih srpskih beba. U ratnim uslovima bilo je teško proveriti vest. Ona nikad nije potvrđena. Zločin na Ovčari se dogodio popodne istog dana. Vest je lansirala britanska agencija Rojters.  

Za slobodnu budućnost Srbije, potrebno je, u domenu političke svesti, ispuniti tri preduslova. Prvo, sa ponosom pogledati čitavu svoju istoriju i eliminisati samooptuživanje koje je glavni lajtmotiv sa kojim su zapadne marionete 2000. došle na vlast. Da, bilo je u našoj istoriji i grešaka pojedinih vladara i dugotrajnih zabluda. Ali, malo koji narod se može pohvaliti da je sa toliko upornosti i hrabrosti branio svoju slobodu i samobitnost, da je u svim velikim istorijskim potresima bio na pravoj strani, i da je među prvima po broju žrtava ugrađenih u napredak civilizacije. U budućnost možemo samo ujedinjeni, slaveći svoje heroje i odajući poštu svojim žrtvama i nikad više sukobljeni između sebe. Drugo, shvatiti da je bez obzira na neuporedivi doprinos Zapada civilizaciji u domenu nauke, tehnologije i političkih ideja, surovi i beskrupulozni angloamerički imperijalni poduhvat uništio svaki primat Zapada u svetu. Sa svojom pravoslavnom duhovnom i političkom tradicijom, ne treba da se ni u čemu osećamo inferiornim, naprotiv. Treće, savezništvo sa Rusijom i drugim slobodnim zemljama nije isto što zameniti zavisnost od jedne velike, kolonijalne sile, drugom. Raskršće na kom se nalazi današnja Srbija je isto ono na kome se nalazi čitav svet. Konačnim padom angloameričke imperije mora zauvek biti sahranjena svaka imperijalna politika, a odnosi u svetu će se graditi na principima ravnopravnosti i međunarodnog prava. Usponom Rusije, Kine, Indije, Brazila i drugih, stvoreni su preduslovi i čovečanstvo već kreće tim putem. Srbija nema razloga da bude među poslednjima, pogotovu jer je svaki dan kašnjenja veoma skupo košta.

Čak i da nema problema Kosova i Metohije, bilo bi više nego dovoljno razloga da Srbija iskoristi svoju istorijsku šansu i raskine vekovne angloameričke okove. Prošlost je suviše bolna, a sadašnjost (poslednjih sedam godina) suviše ponižavajuća. Ni jednog realnog ekonomskog ni razvojnog projekta, ni jedne ozbiljne investicije nismo videli ni od SAD ni od EU. Nažalost, nema ni ponuda za budućnost. Iz okupirane Srbije se godišnje od strane Zapada isisa šest milijardi evra. Sada nam EU velikodušno daje pomoć od jedne milijarde (!) do 2011. godine. Eto, to je „partnerstvo“ sa agresorom. Srbiji treba savezništvo sa prijateljima!

(odlomak iz knjige „Slobodna Srbija – priručnik za oslobođenje“)

Objavio analitika u 30. januar 2008 18:57:42

NOVI LIDER SVETA

Rusija odstupa od višedecenijskih odrednica svoje spoljnje politike

U ruskom časopisu “Novo videlo” pojavio se pre nekoliko godina izuzetno interesantan tekst Aleksandra Ignatova, direktora Informaciono-analitičkog odeljenja pri kabinetu predsednika Vladimira Putina, i pobudio neočekivanu pažnju. Za neupućene, bio je priličan šok da saznaju da Rusija ima ozbiljnih ambicija u 21. veku, sa preporukama potpuno suprotnim onome što je slika “ruske duše” i nekog sentimenta iz velike ruske literature 19. veka.

Rusija ima tri varijante daljeg razvoja. Ako pokuša da još jedanput ide van globalizacionih procesa savremenosti, tada će u sledećih 25 godina prestati da postoji kao država, narod i kulturna zajednica. Zajedno sa Rusijom prestaće da postoji i njena elita. Ako bude prosto pratila globalizacione procese, postoji visoki rizik da se nađe u ulozi svetskog sirovinskog elementa. Najbolja je mogućnost da Rusija postane jedan od lidera Novog svetskog poretka, obezbeđujući svom narodu i svojoj eliti dostojno mesto u daljem razvoju čovečanstva. Ako je nemoguće boriti se sa poretkom, onda treba stati njemu na čelo.

Uloga i mesto Rusije u budućem planetarnom ustrojstvu zavisiće u prvom redu od stanja četiri kritična resursa - mentalne sfere, demografske situacije, stepena globalizacije upravljanja i bloka sile”.

Ukidanje religije, hrišćanstva i njenog najzdravijeg dela, pravoslavlja, nalazi se u vrhu prioriteta. “Ubijanje Boga u ljudima” je siguran put ka stvaranju robotizovanog, obezduhovljenog modernog roba čiji će jedini duhovni horizont biti manipulisana stvarnost u kojoj je “čovek postao Bog”. Prva etapa predviđa stvaranje sinkretističke religije “u kojoj su svi jednaki”, odnosno posredno dokazivanje da sve religije u osnovi imaju istog Boga, što doktrina hrišćanstva smatra duboko pogrešnom odnosno jeretičkom mišlju koju potpuno odbacuje.

“Rusija može da postane prva zemlja gde će biti realizovana politika integracije svetskih religija. Treba što pre u zakonodavnom poretku uvesti pojam -državna religija- u koju će spadati i pravoslavlje i islam. Sve ostale religije moraju da dobiju status -podržavanih od države-. Kao posebno važno predstavlja se podjednako priznavanje pravoslavlja i islama kao religioznih sistema koju ispoveda jedinstvena sloveno-turska etnička zajednica. Ovaj korak dozvoliće da se na kvaltativno novom nivou grade odnosi sa islamskim svetom - od dobijanja investicionih resursa Islamske banke do prekidanja podrške čečenskim banditskim formacijama. Za zadatke u ideološkoj sferi bilo bi smisleno i opravdano otvoriti u Rusiji ministarstvo ideologije i propagande. Određena iskustva u radu sličnih organizacija mogu biti iskorišćena pri realizaciji strategije -globalnog liderstva-”.

U sledećem poglavlju Ignatov se zapliće u sopstvene neraščišćene dileme oko demografskih pitanja i “zdravlja nacije”. Ideolozi Novog svetskog poretka smatraju apsolutno potrebnim potpuno moralno razbijanje ličnosti i porodice u okviru globalne strategije, kao siguran način da članovi društva postanu neadaptirani pojedinci podložni teroru institucija superdržave. Ohrabrivanje asocijalnog ponašanja i razmišljanja je model guranja pojedinca u pravcu potpune moralne degradacije gde alkoholizam, narkomanija, seksualna permisivnost, imaju ulogu da ubrzaju te procese. Ignatov očigledno svestan duboke moralne krize Rusije, u kojoj upravo ovi devijantni oblici ponašanja poprimaju razmere nezaustavljive epidemije, pokušava da izvede svojevrstan salto mortale. On je u ovoj fazi za “ozdravljenje nacije”, što je u suprotnosti sa osnovama doktrine Novog svetskog poretka, da društva moraju biti bolesna kako bi se lako izvršila promena političkog sistema sveta i uvela moderna varijanta ropstva, odnedavno posprdno nazvana “demokratska diktatura”.

“ U oblasti demografske politike treba jasno razumeti cilj - dostizanje takvog tempa prirasta stanovništva, da bi Rusija ponovo izbila na treće mesto u svetu po broju stanovnika posle Kine i Indije. Ozdravljenje postojećeg stanovništva, povećanje rađanja u porodicama sa visokim prihodima. Sadejstvovanje u procesima etničke asimilacije u formi međunacionalnih brakova i program preseljavanja etničkih grupa. Ograničavanje odlaska kvalifikovanih lica u reproduktivnom uzrastu na stalno mesto stanovanja u inostranstvo putem uvođenja poreza na izlaz iz zemlje.

Privući inostranu radnu snagu za osvajanje istočnih regiona Rusije. Afrika se može odmah isključiti iz onih zemalja koje su izvor radne snage zbog previsokog nivoa oboljevanja od side, a Latinska Amerika će se još 50 godina orijentisati na severnoameričko tržište rada. Osnovnim izvorima radnih resursa za Rusiju mogu se smatrati Indija i Koreja, čiji stanovnici nisu etnički osvajači. U sklopu s privlačenjem japanskog kapitala, kojim upravljaju japanski menadžeri i tehnički specijalisti, korišćenje Indusa i Korejaca u novim proizvodnim procesima u istočnim rejonima omogućiće da se ukloni teritorijalni debalans bez opasnosti za teritorijalnu celovitost zemlje”.

Ogromni ekonomski potencijal Rusije može se bazirati na ogromnom potencijalu resursa, ako ostanu u dominantno ruskom vlasništvu. Ignatov razmišlja:

“Jedan od osnovnih zadataka globalizacije upravljanja predstavlja formiranje ruskih superkorporacija: naftno-energetskih, zlato-dijamantskih, aerokosmičkih i vojno-industrijskih. Spisak se podudara sa strukturom granskih ministarstava SSSR-a, što navodi na određena razmišljanja. Globalizacija ekonomskih formi u SSSR-u dostigla je viši nivo u poređenju sa Ruskom Federacijom. Zaključak o štetnosti monopolizma mora biti osporen - borba s monopolima zapravo predstavlja maskirano protivljenje procesima globalizacije. Treba svrstati obe forme deglobalizacije ekonomije Rusije - privatizacionu i antimonopolsku - u delatnost pete kolone svetske vlade.

“Gazprom”, RAO, EES Rusije i “Minatom” moraju da postanu jezgro dalje globalizacije, one mogu da postanu alijansa ili ujedinjenje s naftnim i gasnim i energetskim kompanijama islamskog sveta (naročito s iranskim). Formirati zlato-dijamantsku superkorporaciju na osnovama kompanije “Alrosa” uz uslov pripajanja njoj svih istraživanja zlata i srebra u Rusiji i zemljama ZND. U njen sastav moraju takođe da uđu i platinska odeljenja RAO “Norilski nikl”.

Rešiti pitanje slivanja ruskog aerokosmičkog kompleksa s Evropskim konzorcijumom u jedinstvenu superkorporaciju, gde bi kosmička i helikopterska vojna industrija ostala Rusiji, građevinska avioindustrija išla evropskim partnerima, a vojna avioizgradnja bi bila zajednički razvijana. Na ovaj način uspešno konkurisati američkim aerokosmičkim koncernima, koji demonstriraju spremnost za objedinjavanje u globalnu superkorporaciju. Vojnoindustrijska superkorporacija mora da objedini u sebi sva ruska državna i privatizovana preduzeća, koja imaju veze sa razvojem, proizvodnjom i trgovinom naoružanjem i vojnom tehnikom. Realizacija jedinstvene politike u sferi razvoja i korišćenja visokih tehnologija, patentne zaštite i realizacije licenci.

Pitanja ekonomske politike moraju biti podeljena između države i superkorporacija. Državi ostaje budžetna i poreska politika, usmerena na finansiranje državnih programa. Da se ne bi dozvolile deformacije u ekonomskoj politici superkorporacija, ruska država mora da učestvuje kako u kapitalu, tako i u organima upravljanja.

Sprovesti radikalno smanjenje državnog aparata, ostavljajući sedam ministarstava: odbrane, inostranih poslova, bezbednosti, unutrašnjih poslova, ideologije i propagande, državnih finansija i ministarstvo za vanredne situacije”.

Razmatranja političkih pitanja i pozicioniranje Rusije u svetskim okvirima, mogu da deluju opominjuće.

Rusija predviđa jačanje vojno-industrijskog kompleksa i stvaranje globalne ravnoteže snaga što veoma podseća na teorije bipolarne vojne doktrine kao garanta svetskog mira

“ Rusija ne ulazi ni u jedan od teritorijalnih blokova kao učesnik, već predstavlja kritični faktor za podršku svakog bloka. Orijentacija na tesnu saradnju s Nemačkom u Evropi, Japanom u tihookeanskoj zoni i Iranom u islamskom svetu. Bez podrške Rusije liderstvo ovih zemalja u odgovarajućim blokovima može da bude osporeno od strane drugih učesnika.

Ruska elita mora ući u svetsku vladu i njene strukture u cilju suštinskih korekcija ciljeva i načina globalizacije. Za realizaciju naznačenog zadatka sva sredstva su dobra. Popunjavati ruskim kadrovima što više međunarodnih organizacija na nivou izvršnih organa, ne samo na nivou predstavničkih struktura. Ruska biznis elita mora da postavi pitanje o neophodnosti stvaranja pandana OUN u sferi odnosa superkorporacija.

Važan i delikatan zadatak predstavlja stupanje ruskih predstavnika u mnogobrojne tajne organizacije, koje predstavljaju nevidljivu osnovu svetske vlade - masonske, paramasonske lože, tajni odredi i druge slične organizacije.

U toku sledećih 25-30 godina treba očekivati da se američka država transformiše u američku superkorporativnu pretnju, a kao potencijalni protivnici državnog tipa pojaviće se zemlje Latinske Amerike i Jugoistočne Azije. Proces formiranja teritorijalnih blokova biće neizbežno povezano sa stremljenjem da se Rusija privuče kao učesnik ovog ili onog bloka, a realizacija naše čudne politike neprisjedinjenja može da izazove agresivne planove.

Osnovnim oblikom pretnje od strane današnjih razvijenih postindustrijskih država treba smatrati primenu regularnih oružanih snaga, pojačanih visokotehnološkim oružjem. Osnovni cilj uništenja predstavljaju oružane snage, infrastruktura državnog upravljanja i vojno-industrijski kompleks Rusije. Osnovni vid pretnje za Rusiju postaće primena malih mobilnih naoružanih grupa, pojačanih visokotehnološkim oružjem. Cilj za superkorporacije biće sistem obezbeđenja i proizvodne snage, a takođe i informaciono-komunikaciona infrastruktura i pojedini rukovodioci ruskog biznisa. Odsustvo visokotehnološkog naoružanja kod novih industrijskih država biće zamenjeno narastanjem brojnog stanja ljudstva oružanih snaga, tim pre što problema nataliteta kod tih zemalja nema i neće ga biti. Cilj takvih protivnika na teritoriji Rusije biće stanovništvo i vojno-industrijska proizvodnja. U etapi formiranja globalnih teritorijalnih blokova moguće je očekivati ograničenu primenu oružja za masovno uništenje. Osnovni motiv upotrebe ovog naoružanja može da bude korigovanje brojnosti stanovništva i ekonomski potencijal konkurenata. U skorije vreme treba očekivati podelu terorizma na - tradicionalni i diverzioni. U prvu grupu spada nacionalistički, etnički, religiozni i politički terorizam. U slučaju diverzionog terorizma pokretačku silu predstavlja ekonomski i teritorijalni interes.

Za odbijanje agresije postindustrijskih država Rusija mora posedovati uporedive rezerve naoružanja za masovno uništenje i adekvatno visokotehnološko naoružanje, ali i obično naoružanje, sposobno da uništi velike količine žive sile oružanih snaga države-agresora. Za protivdejstvo diverzionom terorizmu, a isto tako i za zaštitu interesa ruskih superkorporacija u inostranstvu, Rusija mora da ima moćne snage specijalnih namena, objedinjene u teritorijalne grupe.

Tu su i druge mere odbrambenog karaktera. Podrška strateškim nuklearnim snagama Rusije na nivou dovoljnom za savladavanje bilo kog sistema i garantovanog uništenja ne manje od 50% ekonomskog potencijala ili ne manje od 30% stanovništva bilo koje države. Globalni razvoj u cilju zaštite cele teritorije Rusije i njenih saveznika od vazdušno-kosmičkog napada. Razvoj kosmičke grupe do nivoa kada će biti sposobna da obezbedi funkcionisanje kosmičkog segmenta, a takođe i sabiranje špijunskih informacija sa 100% zemljine površine. Odvajanje snaga specijalne namene u poseban vid pod jedinstvenom komandom. Realizaciju koncepcije imformacionog obezbeđenja, u režimu realnog vremena svih karika upravljanja oružanim snagama, od strateškog do taktičkog.

Realizacija svih naznačenih mera omogućiće Rusiji da već u toku sledećih 10-15 godina postane svetski lider i na taj način kompleksno obezbedi sopstvenu nacionalnu bezbednost u 21. veku”.

Rusija više neće biti aktivni pomagač zemalja trećeg sveta, sem u slučaju uklapanja u svoju novu doktrinu lidera. Neće voditi ideološku bitku protiv imperijalizma, jer sama ponovo želi da bude imperijalna sila. Kao i svi ostali nosioci doktrine “novog, vrlog sveta” pisaće nova pravila ponašanja, aktivna u svim svetskim institucijama u kojima se pravila smišljaju. Naravno, nigde se u ovim tezama ne spominju građani i njihova, građanska prava. Subverzija demokratije u svetu traje još od vremena Vajmarske republike, ali se to ne priznaje javno. Obrnuto, od priča o demokratiji bubne opne samo što ne prsnu, nemoćne da odole verbalnom, agresivnom trućanju o “ljudskim pravima”, “slobodi”, “demokratiji”, “demokratskom poretku u svetu”, “zemljama demokratskim liderima slobodnog sveta”, i ostalih pogodnih priča iz arsenala kontrole uma. Znaju novi ideolozi ruskog imperijalizma da je demokratsko uređenje prepreka državnoj efikasnosti, pa im neće biti teško da prihvate “prosvećeni apsolutizam”, idealni oblik društvene vladavine, na čiji pomen lideri Novog svetskog poretka padaju od radosti na leđa.

Pitanje je da li će Rusija ikada uspeti da ostvari ovaj plan svetske dominacije. Pitanje je kako će na ove nove ruske ambicije reagovati zemlja koja je na ovom putu odmakla 20-30 godina ispred Rusije i čiji su resursi već stavljeni u funkciju ostvarenja globalne liderske pozicije. Ono što je jasno liderima SAD-a, je da je onaj koji je na vrhu beskrajno sam i da “nema dalje”. Kada se doživi saznanje da “dalje” ne postoji, počinje pakao u glavama i dušama onih koji ne znaju drugačije da razmišljaju. Tu počinje realna opasnost da ne (zlo)upotrebe svoju moć na onima koji nisu krivi, ali sjajno bi odigrali ulogu krivca baš zato što ne mogu da se adekvatno suprotstave. Da li Rusija trenutno vidi sebe u poziciji potencijalnog “dežurnog krivca” kome bi jednog dana za “kaznu” moglo biti oduzeto sve što ima, kako bi se neko “dalje” simuliralo bar još dva-tri veka? Da li zato žuri i pokušava da se izdigne iz mase onih koji će večno plaćati cehove tuđeg rasta, kako bi jednog dana i sama počela da nekome “naplaćuje račun”? Šta god da bude, neće biti dobro. Kratkovide doktrinarne zablude da je sila osnov budućeg razvoja, potvrdiće se i ovde jednog dana.

(MILAN VIDOJEVIĆ)

Objavio analitika u 28. januar 2008 14:29:12

ZEMLJOTRES KOJI NIJE PRIZNAT

Objavio analitika u 24. januar 2008 8:40:55

Iz uredničkog pera

Vanja J. Vučenović

Premijerov predsednik


Prvi krug „sudbonosnih“ predsedničkih izbora smo, eto nekako, istrčali. Rezultati i redosled kandidata na kraju prve runde su, gotovo da su svi jedinstveni u oceni, manje-više očekivani. Jedino se ovako velika izlaznost ne uklapa u model dosadašnjeg poslovično inertnog izbornog trenda, tj. mentaliteta u postpetooktobarskoj Srbiji. Navodno, eto, veliki ulog je u pitanju, pa ovog puta nemamo pravo na „apstinencijalnu krizu“ – ubeđivali su nas danonoćno tokom svih ovih predizbornih dana. Iako se gotovo svaki izbori kod nas bez izuzetka nastoje predstaviti kao „poslednja šansa za ovo ili ono“, jedan veći deo građana je, mora se priznati, izbornu trku prilično ozbiljno i odgovorno shvatio – sama izlaznost svedoči tome u prilog. Na stranu to, da li će ovi izbori nešto zaista i suštinski promeniti.

Možda zvuči paradoksalno, ali sada kada je prvo poluvreme završeno, čini se da pomenuta izlaznost, osim dokaza i potvrde visoke demokratske svesti naših birača, nije donela ništa novo u kvalitativnom smislu, i glavnim igračima nije ni odmogla, ali što je vrlo indikativno i što čitavu izbornu predstavu čini još dramatičnijom, nije nešto previše ni pomogla. Sasvim suprotno nadanjima, ona je samo zakomplikovala i učinila dodatno neizvesnijim predstojeći „konačni obračun“ Tadić-Nikolić. Glasači SRS i DS će tako ponovo biti na potezu 3. februara, kada je planiran „sudbonosni“ drugi krug . Uz konstataciju da od njih samih ovog puta, ipak, sve ne zavisi. I na ovim izborima, identično kao i one 2004-te, ključ izborne sudbine drže tzv. izborni autsajderi, tačnije rečeno – poraženi iz prvog kruga. Stoga, od poraženih zavisi!

Potpuno je očigledno je da su i Tadić i Nikolić u prvom krugu u potpunosti (skoro pa do poslednje kapi) izeksploatisali sve svoje demokratske i radikalske glasačke rezervoare. Stoga je teško prihvatiti tvrdnju koja dolazi iz pojedinih analitičkih krugova, prema kojoj je jedan deo pristalica radikala i demokrata, eto, tek tako, nezainteresovano prespavao ovo prvo opipavanje izbornog pulsa između njihovih favorita. To se čini nekako nemoguće, posebno ako uzmemo u obzir napred pominjanu „sudbonosnu crtu“ ovih izbora, kao i žestoku kampanju kojom smo bombardovani putem medija sa svih strana. O permanentnom rivalitetu (čitaj „ratu niskog inteziteta“) između demokrata i radikala nije potrebno trošiti reči. Stoga, izlazak na izbore i za jedne, i za druge, predstavlja događaj koji se ne propušta tako lako.

Upravo iz tog razloga, ukoliko pretenduju da za sebe rezervišu odaje Novog dvora na sledećih pet godina, demokratskom i radikalskom kandidatu biće preko potrebna podrška i blagoslov onih građana koji su u prvom krugu, pokazalo se, zaludno „rasuli“ svoje glasove nekim drugim, ipak nedovoljno dobrim izbornim takmacima. Međutim, da bi položili test dopadljivosti kod ovih uslovno neopredeljenih građana, Tadić i Nikolić će biti prinuđeni da dodatno otupe i ispoliraju oštrice svoje dugo forsirane uskostranačke retorike, kojom su tako uspešno presecali vaskoliko srpsko biračko telo na „dve Srbije“ tokom poslednjih godina. Neke naznake takvog „sudbonosnog preobraćenja“ mogle su se već primetiti u najnovijem političkom, odnosno marketinškom „stajlingu“ pomenutih favorita u predvečerje, mora se priznati najvećim delom korektne, predsedničke kampanje.

Tako smo, s jedne strane začuđeno i s određenom dozom neverice, ispred malih ekrana mogli videti Nikolića kako nam se poverava, govoreći o svoj tegobi nošenja stranačkog krsta (ispravka – bedža sa Šešeljevim likom) i njegovoj čvrstoj opredeljenosti da isti skine što je pre moguće iz preventivnih razloga, jer je nekako naprasno ustanovio da taj rekvizit mnogima bespotrebno bode oči. S druge strane, svojevrsnim kafkijanskim preobražajem može se okarakterisati i Tadićevo ničim izazvano nacional-patriotsko osvešćenje i njegovi poslednji, začuđujuće tvrdi i odlučni, istupi u odbrani Kosmeta i celovitosti Srbije pred SB UN, kojima bi čak i premijer sa sve radikalima mogao pozavideti. Pošto je Toma skinuo bedž i počeo da priča o perspektivama Srbije u EU, a Boris doživeo teško objašnjivo i po mnogo čemu zakasnelo nacional-patriotsko otrežnjenje, neopredeljno glasačko telo u Srbiji (a u dobroj meri i ono opredeljeno) stavljeno je pred ozbiljnu dilemu – za koga glasati kada prvi kandidat nastoji da što više liči na onog drugog i obrnuto. Ne radi li se tu o suštinski istim ideologijama, samo na malko drugačiji način, i da li je važnije glasati „svim srcem“ ili „osvajati Evropu zajedno“, ili je možda i jedno i drugo podjednako bitno - pitaju se, sve učestalije, posledicama kampanje dezorijentisani građani Srbije.

O čemu se zapravo radi? Očigledno da je predsedničkim favoritima i mnogo ranije bilo potpuno jasno da provera njihove stvarne političke snage sledi, u stvari, tek u drugom krugu izbora i da je ona u najvećoj meri uslovljena izlaznošću glasača „poraženih“, koji će, ukoliko izlaznost bude na nivou prvog kruga (a pojedine agencije najavljuju čak i veću), biti prema svemu sudeći onaj odlučujući tas na vagi u ukupnom zbiru izbornih rezultata. Stoga je potpuno izvesno da će i Tadićev i Nikolićev izborni štab sve svoje snage u ovom svojevrsnom izbornom interegnumu kanalisati u pravcu pridobijanje simpatija lidera i glasača DSS-NS, LDP- a i socijalista, kao činilaca od kojih potencijalno najviše zavisi konačni izborni saldo.

Onda, na čije glasove bi Tadić i Nikolić mogli da računaju u drugom krugu? Krenimo redom. Tadić se u svakom slučaju opravdano nada glasovima pristalica LDP- a, i zaista bi se nešto čudno moralo desiti pa da Jovanović, i pored određenih trzavica koje se sporadično javljaju u njegovim odnosima sa DS, ne pozove svoje glasače da u drugom krugu zaokruže lidera demokrata. LDP je, na kraju krajeva, najmlađa ideološka kćerka Demokratske stranke i drugi krug u ovim okolnostima može samo doprineti nekoj vrsti njihovog dodatnog približavanja. A da ne govorimo o tome da se, zbog identične ideološke matrice i programske kompatibilnosti, možda i najveće preplitanje, tačnije transmisija glasača gotovo uvek dešava upravo na relaciji DS-LDP. Uz to, veliki je broj onih simpatizera, pa i članova Demokratske stranke koji su, zbog određenih simpatija prema LDP, a računajući unapred da prvi krug neće mnogo toga odlučiti, neobavezno glasali za nikada preželjenog Čedu, sakrivajući na taj način svoje prave namere za drugi deo izbora.

Donekle složeniju situaciju imamo kada su u pitanju socijalisti. Očigledno je da stranačko rukovodstvo „novog“ SPS-a, svojom kampanjom još jednom simbolično zatvorilo vrata opterećujućoj „miloševićevskoj eri“, uz nastojanje da prikaže sebe „demokratskoj Srbiji“ kao partnera neopterećenog prošlošću, koji je spreman na svaki budući aranžman sa strankama tzv. demokratske provinijencije. I to, kako se čini, bez obzira na cenu takvog potencijalno opasnog aranžmana. Možda zvuči apsurdno, ali na potpuno drugom političkom koloseku nalaze se pristalice i simpatizeri Socijalističke partije Srbije, koji još uvek nekako arhetipski osećaju prisustvo svog „vrhovnog komandanta“, i koje bi upravo ta činjenica mogla presudno opredeliti da i pored mogućeg drugačijeg opredeljenja same stranačke oligarhije, svoj glas, zarad nekih ranijih koalicionih vremena, daju Tomislavu Nikoliću.

Naposletku, možda najveća tajna među tajnama za političku i analitičku javnost Srbije, bilo je i ostalo pitanje eventualne podrške osovine Koštunica-Ilić u danima pred drugi krug izbora. Rezultati prvog kruga i Ilićevo pozicioniranje na trećem mestu postavili su, po ko zna koji put do sada, aktuelnog premijera u ulogu „poraženog“ koji će na kraju, ipak, konačno odlučujuće presuditi konačni ishod. I pri svemu tome – podjednako se radovati, bilo da pobedi Nikolić, bilo Tadić.

Iako pojedini listovi (kao Blic ) obznanjuju danas vest da je sve izvesnije da će ipak biti postignut načelni (a u mnogo čemu isiljeni) sporazum između DSS i DS o podršci Koštunice Tadiću u predstojećem izbornom krugu, ta činjenica ne bi morala a priori značiti dodatni vetar u leđa, odnosno unapred osiguranu pobedu kandidatu Demokratske stranke. I to iz nekoliko nezanemarljivih razloga. Prvo, ova Koštuničina podrška došla bi u ovom trenutku sa jednim vidnim zakašnjenjem, i to verovatno kada se većina pristalica nešto tvrđe politike DSS-NS već potencijalno opredelila za nekog svog „drugog favorita“. Drugo, pitanje je da li glasači DSS-NS predstavljaju u toj meri homogenu celinu kako se to u javnosti (posebno u onom „evroreformskom“ delu) po svaku cenu nastoji predstaviti. Na stranu to da li će glasačka armija DSS-a moći baš tako olako preći preko svih afera i trzavica koje su vidno i suštinski opterećivale odnos njihov odnos sa demokratama u prethodnom periodu. Konačno, nedavni istupi Velje Ilića i teške reči upućene na adresu Borisa Tadića mogle bi odlučujuće „prelomiti“ narodnjačku volju i uticati na to da DSS-ovsko biračko telo komotno prespava taj „sudbonosni“ 3. febraur – i pored eventualnog poziva premijera da je u ovom trenutku od velike važnosti da se podrži demokratski kandidat za predsednika.

Bilo kako bilo, drugi krug izbora nam se svima opasno primiče. Preostaje nam da istrčimo i tu drugu, „sudbonosnu“ februarsku deonicu. Sa bedžom ili bez njega, postizborna Srbija će očigledno morati i dalje živeti sa dubokim i, čini se, nepremostivim političkim podelama i razlikama. Nama, običnim građanima, ostaje samo da se nadamo da budećeg (novog ili starog) predsednika neće obuzeti „Sarkozijev postizborni virus“, i da priča o vitalnim državnim i nacionalnim pitanjima neće biti, i pored velikih predizbornih obećanja u stilu – „biti ili ne biti“, zamenjena jeftinim tabloidskim pričama i „fenjeraškim“ spotovima iz „produkcije“ nekad renomirane Karlovačke gimnazije .

Novi Sad , 23.01.2008

(tekst objavljen u časopisu Nova srpska politička misao)

Objavio analitika u 24. januar 2008 7:54:14

Srbijo, pokloni se pred junakom!

Vanja J. Vučenović

Noletova škola patriotizma

Samo jedan čovek u Srbiji poseduje u ovom trenutku podršku u narodu koja bi mu bez nekih većih problema obezbedila pobedu i to već u prvom krugu eventualnih predsedničkih izbora. Ne, tu podršku i popularnost nemaju, potpuno je izvesno, ni pojedinačno, a ne bi je imali čak i kada bi se kojim (ne)srećnim slučajem udružili, ni Toma ni Boris zajedno.

Naravno, složićemo se da bi jedno takvo udruživanje bilo koliko nemoguće i neočekivano, toliko i s druge strane za mnoge ovde i u inostranstvu politički nekorektno. Podr šk a , kojoj može samo da pozavidi svaka politička partija u Srbiji ili NVO, zvezda Granda ili pak medijski isforsirana Big Brader starleta , ? koja po svom kvalitetu zasenjuje čak i svu „ grandioznost “ Gazimestana 89-te ili petooktobarskog „performansa“ iz dvehiljadite, rezervisana je potpuno opravdano za srpskog kralja belog sporta, za njegovo tenisko, moralno i ljudsko veličanstvo Novaka Đokovića, u nas ali i širom planete sve poznatijeg pod tako jednostavnim nadimkom - Nole.

Zbog čega naš narod, u stvari, toliko voli i poštuje Noleta? Nesumnjivo da sama pojava ovog mladog srpskog tenisera očito vanserijskog talenta, kao i briljantne partije koje je prikazivao ove godine na gotovo svim turnirima na kojima je učestvovao bez izuzetka, a što je samo krunisao svojim spektakularnim prošlonedeljnim reprezentativnim nastupom u okviru Dejvis kupa u beogradskoj „Areni“, teško da mogu ostaviti naše ljude ravnodušnima. U deficitu bilo kakvog uspeha, pa čak i u onim sportovima u kojima smo decenijama neprikosnoveno vladali ili dominirali, Novakov pobednički niz i mentalitet dolaze kao pravo sportsko ali i opštenacionalno osveženje i okrepljenje. Uz sve to, zašto ne reći, naš običan čovek već poslovično opterećen svim nuspojavama tegobne i nimalo ružičaste tranzicione stvarnosti, kao i nezavidnom unutrašnjom i spoljno-političkom situacijom, kroz partije i pobede ovog uspešnog i nadasve skromnog mladog čoveka vidi neki svoj još uvek nezavršeni meč i šansu za pronalaženje bar delića davno izgubljenog ili nepravedno narušenog egzistencijalnog smisla i nacionalnog dostojanstva.

Međutim, mora se primetiti da je Nole pridobio simpatije širih narodnih masa ne samo zbog njegovih vrhunskih sportskih rezultata. Nesvakidašnje, i za naše uslove, retke ljudske i moralne osobine koje krase ovog mladog tenisera kao i patriotizam kojim odiše svaki njegov potez (bilo na šljaci, bilo travi ili betonu) i svaka njegova izgovorena reč, stvorile su od Novaka s pravom svojevrsnu ikonu i merilo svega dobrog i pozitivnog u našem narodu.

Ali, već po nekom nepisanom pravilu, pojavljuju se kod nas određeni „prosvetljeni“ pojedinci koji, ne interesujući se previše za svu veličinu Novakovih dela i sve prethodno navedeno, zabrinuto primećuju: Ali eto on se, zamislite, bespotrebno junači u Montrealu drskim potenciranjem da je Srbin i to u trenutku kada njegova zemlja vodi mučnu i „davno izgubljenu“ bitku za očuvanje nekog navodnog teritorijalnog integriteta i kada nam baš i nije neophodno bilo kakvo talasanje u odnosima sa nadasve "savezničkim" zemljama Zapada. Takvim nepromišljenim istupima ćemo, zapaziće vešto ta „NATO deca cveća“(Đ.Vukadinović), samo još više otežati sebi, a u najgorem slučaju i zauvek zatvoriti vrata ka „neminovnim i sudbonosnim“ evroatlantskim integracijama.

S tim u vezi, neprijatnost i nepoštovanje koje je „treći reket sveta“ doživeo na „Rodžers“ turniru u Kanadi (koji je uzgred i osvojio), kada ga je na kraju meča jedan od organizatora turnira (teško u dobroj nameri) predstavio kao hrvatskog tenisera (a na šta je Novak možda i previše uljudno odreagovao) ne može se ni uz svu dobru volju posmatrati samo u kontekstu eventualnog organizacionog propusta ili pukog sportskog incidenta. Ukoliko bismo ostavili na trenutak po strani eventualni „nehat“ organizatora i malo zagrebali ispod površine, zaključili bismo da pomenuti gest predstavlja ništa drugo do produžetak odnosa koji delovi tzv. savezničke međunarodne zajednice već duže vremena i u gotovo neizmenjenom sadržaju „neguju“ prema našoj zemlji i svemu što iz nje dolazi.

Pa dobro, ne vide naša „NATO deca“ ništa loše u tome što nas upravo ti „saveznici“ ponekad po potrebi milosrdno i za naše dobro bombarduju, što nam povremeno kao neposlušnom i razmaženom detetu udaraju packe i šamare (bilo direktno bilo posredno preko svojih nedodirljivih ambasadorskih ekscelencija) ili trguju delovima naše teritorije ako se to kojim slučajem uklopi u neki njihov strateški interes. Ničeg spornog za njih nema ni u tome ako nas na pojedinim sportskim takmičenjima, kao nedavno u Montrealu nazovu Hrvatima, ili što nam sviraju himne drugih država. To je prosto volja „Velikog brata“ i mi se tu ništa ne pitamo, jer on najbolje zna šta je dobro za nas. Mi sve to moramo muški istrpeti zarad nekog obećanog višeg „civilizacijskog“ cilja (pa šta god to značilo), saglasna su „NATO deca cveća“.

Treba biti ili potpuno naivan ili krajnje zlonameran, pa uvideti da ni ovaj naizgled benigni „sportski“ incident (kao i mnogi prethodni) nema ama baš nikakve veze sa paketom aktivnosti pojedinih inostranih faktora da se Srbija, na lakši ili teži način, privoli ka „kompromisnom“ ahtisarijevskom razrešenju sve napetije kosmetske drame. Provokacije ovog tipa, pa čak kada se provuku kroz jedan bezazleni sportski meč, treba da između ostalog posluže slamanju ili bar slabljenju volje onoga na koga su adresirane. Naš Nole nije bio jedina meta, poruka je očigledno bila upućena i onima u čije ime igra. Samo, da li smo mi primili tu poruku k znanju?

Međutim, jedna stvar ipak daje razloga za optimizam. Rečenica kojom je tek dvadesetogodišnji Novak uz osmeh odgovorio dotičnom „dobronamernom“ organizatoru - kako je on Srbin, ali da ne zamera organizatorima to što je predstavljen kao hrvatski teniser, jer veruje da tu nije bilo zle namere - mogla bi bez ikakvih problema da uđe u sve udžbenike za diplomatiju i međunarodne odnose na renomiranom FPN-u ili pak Pravnom fakultetu, i to kao svetli primer kako se na najispravniji mogući način, a što znači dostojanstveno, ali ne nepromišljeno i neodmereno, brane interesi jedne zemlje. Ne bi bilo zgoreg da tu rečenicu, posebno u ovom „kosovskom finalu“ što češće iščitavaju i naši vlastodršci i diplomate od karijere, ali i onaj deo političke javnosti čiji vokabular ne priznaje druge reči i istrošene fraze osim tipa - neminovnost, moranje, bezuslovna saradnja ili suočavanje sa prošlošću.

Nole je svojim odgovorom samo potvrdio da predstavlja mnogo više i značajnije od prostog sinonima za vrhunskog sportistu. On je, koliko god se to nekome sviđalo ili ne - zajednički imenitelj rasute i posustale nacionalne energije u ovom trenutku i deo svakoga našeg čoveka koji je svestan da se neprestanim, najčešće bezrazložnim, savijanjem već napuknute i načete nacionalne kičme malo toga suštinskog može postići. Ali i živi primer da ova zemlja čak i sada kada prolazi kroz možda najteže trenutke u svojoj istoriji može da računa na sposobne i samosvesne pojedince koji uspešno i spajaju nacionalno sa svetskim, lokalno sa globalnim, balkansko sa evro-atlantskim ili domaće sa inostranim, a da pri svemu tome ne nalaze da jedno neminovno i a priori mora da isključi ili negira ovo drugo, ili obrnuto.

Novakov svetski format i imidž, njegovo ponašanje i zalaganje, kao i nesvakidašnje nacionalno dostojanstvo koje poseduje i brani kako na terenu, tako i van njega da bi mnogima mogao poslužiti kao primer, trebalo bi da pokažu delu političke javnosti kako je moguće u isto vreme i u istom ormanu čuvati i američke i srpske zastavice, da nije nespojivo voleti gibanicu a posećivati koncerte „Pepersa“ ili „Stonsa“ i, napokon, da nema ničeg lošeg u tome ako se voli i brani svoje, a poštuje i ne ugrožava tuđe. Na taj način postaje potpuno deplasirana teza, tačnije mit izgrađivan i nametan tokom svih ovih godina u pojedinim tzv. proreformskim krugovima da sve ono što ima prizvuk nacionalnog automatski mora da bude loše, neuspešno, neupotrebljivo, nenapredno ili necivilizovano. Nole sasvim uspešno ruši taj dotrajali mit, bar za sada.

Poznata je ona i narodna - ako dovoljno ne ceniš sebe i svoje, nemoj očekivati ni da ćete drugi ceniti. Novak nam je dao dobar primer kako to treba raditi. Da li će naša vlast i tzv. politička elita u svim spoljno-političkim izazovima koji izvesno očekuju našu zemlju umeti da cene sebe i sve nas, kao i sve ono vredno što im je povereno na čuvanje, ili će tek tako predati meč bez našeg znanja? Kako će onda izaći pred Noleta?

(tekst objavljen u časopisu NOVA SRPSKA POLITIČKA MISAO)

Objavio analitika u 23. januar 2008 11:01:46

Čisto da se zna...

RUSIJA BRANI SAVEZNIKE

Objavio analitika u 18. januar 2008 11:02:17

GEOPOLITIKA - SKUP ISTORIJSKIH INTUICIJA

 Ugledni srpski publicista i geopolitičar Milorad Vukašinović u ekskluzivnom intervjuu za SRPSKU ANALITIKU otkriva šta je to geopolitika i koja je njena uloga u kreiranju globalnih političkih procesa, s posebnim akcentom na aktuelnu geopolitičku prekompoziciju regiona Balkana i same Srbije.   

 Geopolitika je naučna disciplina koja je poslednjih decenija doživela neverovatno ekspanziju . Kojim uzrocima objašnjavate ponovno interesovanje za jednu nauku koja je dugo bila javno proskibovana.

Reč je o fenomenu koji je neposredna posledica završetka hladnog rata , kada se prema mišljenju pojedinih autora dogodio “ krah ideologija “, kako na Istoku tako i na Zapadu. Upravo ta činjenica, omogućila je ekspanziju geopolitke , koja je samo prividno tokom hladnoratovske epohe bila u drugom planu, odnosno mimikrijski je bila sakrivena iza spoljašnje ideološke oblande sukoba “demokratskog Zapada i komunističkog Istoka”.

Napadno i brzo oslobađanje geopolitike od navodnog “nacističkog greha” u posthladnoratovskom periodu , najbolji je dokaz da je reč o disciplini , koja je tajno izučavana u strateškim centrima odlučivanja dve supersile, Sjedinjenim Američkim Državama i Sovjetskom Savezu .

Procesi širenja atlantizma na Istok , raspad Varšavskog pakta i Sovjetskog Saveza , razaranje nekadašnje Jugoslavije, nemaju nikakvo ideološko već isključivo geopolitičko značenje, koje je već odavno opisano u delima klasika anglosaksonske geostrategije Makindera , Mehena i Spajkmana.

Jedan ste od zastupnika teze o transformaciji geopolitike poslednjih decenija.

Transformacija geopolitike posledica je fenomenalnog razvoja nauke i tehnologije . Pod uticajem tih procesa , pojam teritorijalnog i državnog suvereniteta je relativizovan . Promenjene su i uobičajene predstave o politici i ekonomiji . Nastale su nove forme povezivanja ljudi , socijalni i kulturološki fenomeni , do tada potpuno nepoznati . Promenio se i odnos čoveka prema prirodi .Sve to neminovno menja i sam predmet izučavanja geopolitike kao odnosa prostornog i političkog. Geopolitika velikih sila , sve više se okreće tzv. “mekim činiocima moći”, kulturi , obrazovanju , delovanju u sferi informisanja, odnosno sve više teži modeliranju društvene svesti, u skladu sa konkretnim geopolitičkim ciljevima. Naravno to nikako ne znači , da su velike sile naprasno odustale , od tzv. “tvrdih činilaca moći “, odnosno fizičkog ovladavanja određenim prostorima i njihovim resursima , što najpotpunije potvrđuje aktuelna američka geostrategija na Balkanu , Iraku i drugim delovima sveta. Pre bi se moglo konstatovati da su “meki činioci moći” prethodnica “ tvrdih činilaca moći “ kojih se američka politika i geopolitika u celini, nikada neće odreći.

Nedavno ste objavili serijal razgovora pod naslovom Geopolitika i Tradicionalizam . Šta vas je podstaklo na jedan takav pristup geopolitičkim fenomenima.

Geopolitika je skup istorijskih intuicija čitavih naroda , koje je nemoguće dešifrovati , bez poznavanja integralne tradicije. Reč je pre svega o učenjima sakralne geografije i istorije , simbolizmu jezika i pisma, odnosno svemu onome što moderna nauka naziva kolektivno podsvesnim . Dakle , pristup geopolitici mora biti dubinski ili iznad aktuelnih događaja i ideologija .

Primera radi, “sakralna geografija” kao grana tradicije , nudi jedan sasvim drugačiji doživljaj prostora u odnosu na “naučnu geografiju”. Naime , ona prostoru daje metafizičko određenje , za razliku od moderne geografije za koju je prostor materijalna i fizička datost. Dakle , za sakralnu geografiju , bitan je kvalitet prostora koji ima “dušu” i koji zajedno sa dušom i duhom naroda koji tu živi, čini sasvim određeni “kulturno civilizacijski tip” .

Na izvestan način , ovakvo mišljenje usvaja i Hantington kada govori o privremenom trijumfu Zapada u nezapadnim civilizacijama, odnosno stanju “kulturne šizofrenije”, kao posledici nametanja zapadnog sistema vrednosti nezapadnim narodima. Dakle, “sudar civilizacija” o kojem piše je jedna pomodna varijacija učenja sakralne geografije, koja je taj fenomen uočila hiljadama godina unazad.

U vašim tekstovima dosta pažnje posvetili ste geopolitičkoj analizi fenomena nacionalizma. Zbog čega smatrate da je u posthladnoratovskoj epohi, nacionalizam toliko bitan činilac .

Nacionalizam se pokazao kao moćan instrument atlantističke geostrategije. Suprotno, sa stanovišta kontinentalne geopolitike , nacionalizam ima izrazito negativan predznak . I pored uveravanja , da je reč o veoma starom fenomenu, moderni nacionalizam nastao je u 19. veku , u okrilju zapadne buržoazije , nezadovoljne svojim tadašnjim društvenim položajem. Nacionalizam su veoma otvoreno podsticali i masoni , radi razbijanja tadašnjih monarhija i hrišćanskog sistema vrednosti. Pokreti poput “mlade Italije” , “mlade Nemačke” i kasnije “mlade Bosne” , bili su ultranacionalistički i pod presudnim masonskim uticajem. Nacionalisti su pripremali sve revolucije u 18, 19. i 20. veku. Treba napomenuti da su francuski revolucionari “jakobinci” bili veliki nacionalisti, kao i ruski revolucionari iz februara 1917. godine , koji su srušili Cara Nikolaja i nesvesno omogućili boljševicima dolazak na vlast.

Prema tome , nacionalizam je fenomen koji je potpuno suprostavljen geopolitici, jer je glavni sadržaj geopolitike odnos političkog i prostornog, dok se nacionalizam zasniva na odnosu političkog i emocionalnog. Veliki ruski filosof Leontjev , s pravom je krajem 19. veka , kritikovao pokret panslavista, koji su zastupali tezu o “sveslovenskom nacionalizmu” koji treba da predvodi Rusija , odnosno kako bi geopolitičari rekli zastupali su princip “krvi iznad tla”. Nasuprot tome Leontjev je zagovarao princip “tlo iznad krvi” , što je zapravo “osnovni zakon geopolitike”.

Postoji još jedan poznatiji primer zloupotrebe nacionalizma, iz perioda Trećeg rajha , koji je nemačka verzija principa “krvi iznad tla “. Danas je opštepoznata činjenica da je Hitler bio pod snažnim uticajem admirala Kanarisa – agenta atlantizma , koji je najzaslužniji za napad nacističke Nemačke na Sovjetski Savez i uništenje pakta Ribentrop – Molotov iz 1939. godine , koji je obezbeđivao mirnu sliku Evrope i bio geopolitički veoma logičan izbor, dve kontinentalne sile i dva naroda sa tradicijom, Nemaca i Rusa . Hitlerov napad na Sovjetski Savez, bio je u geopolitičkom smislu, katastofalan izbor , pre svega za Nemačku ali i za Sovjetski Savez. Otuda i nije čudo što danas većina ozbiljnih geopolitičara konstatuje, da su atlantisti jedini pravi pobednik Drugog svetskog rata, dok je Evropa bila istinski gubitnik.

Evropski nacionalizmi, u posthladnoratovskoj epohi , imaju takođe izrazito negativno značenje. Naime , većina njih , decenijama je veštački podsticana , radi stvaranja pretpostavki za razbijanje Varšavskog pakta i velike kontinentalne države Sovjetskog Saveza. Reč je o nacionalizmima koji imaju izrazito antiruski karakter, i koji su nekadašnje “sovjetske satelite” Poljsku , Češku , Slovačku i baltičke republike, pretvorili u još gore “američke vazale”.

Ovi nacionalizmi imaju odgovarajući ulogu i na unutrašnjem planu u ovim državama , u kojima su se bez izuzetka dogodila dramatična socijalna raslojavanja, zahvaljujući primeni modela “tranzicije”, koji je domaća politička klasa sprovodila po nalozima MMF- a i Svetske banke. Nacionalizam se u ovom slučaju pojavljuje kao svojevrsna socijalna terapija , za brojne “tranzicione gubitnike” , jer karakteristika nacionalizma je da nude jednostavne odgovore i uvek usmerava pažnju i krivicu na druge narode , u ovom slučaju Ruse ili Srbe( male Ruse) na Balkanu.

 U ogledu “Geopolitička šizofrenija Srba” , podvrgli ste temeljnoj analizi i srpski nacionalizam .

Srpski nacionalizam se kao i svi nacionalizmi mora analizirati u geopolitičkom ključu . Moja i namera analitičara Branka Raduna, bila je da srpski nacionalizam , analiziramo sa pozicija “kontinentalne geopolitike” . Naime , Srbi su narod koji po svojoj tradiciji , kulturi , religiji , prostoru koji naseljava , pripada kontinentalnoj Evropi , odnosno u širem smislu Istoku. Prema tome , svaki istorijski pokušaj utapanja Srba u zapadne političke , ekonomske i socijalne modele, prouzrokovao je katastrofalne posledice . Pošto je nacionalizam zasnovan na principu “krv iznad tla” tvorevina atlantista , sasvim je logično da su upravo takav nacionalizam zapadne sile , podsticale kod Srba . Uostalom , šta je organizacija “Crna Ruka” nego kopija nacionalističkih jakobinskih pokreta , koji su postojali u tadašnjoj Evropi . Mladi Gavrilo Princip bio je zadojen tim idejama , kao i svi “mladobosanci” . Među nacionalistima je bilo mnogo masona , pa čak i otvornih satanista , o čemu svedoči ritualno ubisto kralja Aleksandra i kraljice Drage , iz maja 1903. godine.

Kralj Aleksandar Karađorđević “ujedinitelj”, bio je mason , kojeg je ta ista masonerija likvidirala u Marseju 1934. godine , kada je pokušao da ojača državu i suprostavi se planovima atlantista, koji su već tada planirali Drugi svetski rat. Opštepoznat je podatak, da su srpski “nacionalisti” , stajali iza kobnog prevrata od 27. marta 1941. godine, koji su kreirali angloamerikanci, radi razaranja “kontinentalističkog Trojnog pakta” , koji je Jugoslavija zaključila sa Nemačkom. Da ne govorimo, o četničkom pokretu , čiji je “nacionalizam” bio pod presudnim britanskim uticajem.

Postoji u srpskoj istoriji , samo jedan kratak period , kada srpski nacionalisti geopolitički ispravno razmišljaju . To je period vladavine Milana Nedića , kada se iako pod okupacijom Nemačke , u Srbiji izdaju brošure i promovišu kontinetalističke ideje. Ovde pre svega mislim na samog generala Nedića , pojedine ministre u njegovoj vladi , profesore Beogradskog univerziteta, koji su pisali izvanredne tekstove . Iz ovog toka , izdvajam ideje Dimitrija Ljotića, čiji “pravoslavni misticizam i antikomunizam”, imaju geopolitički izrazito atlantističko značenje, odnosno duboko su strani srpskoj i daleko su bliži katoličkoj tradiciji.Zanimljivo je da je upravo taj period u našoj istoriografiji najviše satanizovan , a heroj Prvog rata Nedić prikazan kao “izdajnik” , naspram “patriote Tita” koji je i dalje oslobodilac .

Period posle rata , vreme je kada Srbi , pod vladavinom lažnih “internacionalista”, doživljavaju nacionalu katastrofu. Atlantista Tito stvorio je osam komunističkih republika i pokrajina i potpuno je dezintegrisao srpski narod. Od te katastrofe još uvek se nismo oslobodili . Ipak , pošteno treba reći, da Tito nikada ne bi došao na vlast da smo imali odgovorniju nacionalu elitu.

 Da li se period “titoizma” geopolitički može jednoznačno posmatrati .

Geopolitički pristup nikada ne može biti jedonoznačan . Prema tome i period komunističke Jugoslavije , mora se analizirati u skladu sa osnovnim zakonom geopolitike atlantizam – kontinetalizam .

Dešavanja posle Drugog svetskog rata , na našem prostoru , moraju se analizirati u jednom širem kontekstu , hladnoratovski podeljene Evrope . Titov “meki komunizam” bio je izmišljotina atlantista , o čemu svedoče događaji iz 1948. godine . Naime , Tito je tada podstaknut da napravi “brešu” u Istočnom bloku . Danas , sa ove vremenske distance , veoma je zanimljivo , čitati Rezoluciju Informbiroa i sve optužbe na račun “jugoslovenskih komunista”. Nema nikakve sumnje da je njihov “revizionizam “, sa stanovišta kontinentalne geopolitike, bio otvorena izdaja Evrope, u korist američkog okupatora. Nije slučajan podatak , koji govori o tome da je jedan veliki Evropljanin i kontinentalista, slavni francuski general De Gol , prezirao “Titov atlantski komunizam”. Dakle , SFRJ je bila pod presudnom kontrolom atlantizma , koji je ulagao ogromna materijalna sredstva za podršku Titu. Vrhunac takve orijentacije predstavlja potpisivanje bilateralnih sporazuma 1954 – 1955. godine sa Grčkom i Turskom , čime je SFRJ pristupila Nato paktu .

Istina , šesdesetih godina prošlog veka , jačaju unitarne tendecije i institucije savezne države, što je veoma uznemirilo zapadne službe, koje su strahovale da će jugoslovenstvo postepeno evoluirati u kontinetalni geopolitički projekat , blizak ruskim interesima. Po svemu sudeći, zapadne službe stoje iza političke likvidacije jedinog srpskog kadra od autoriteta u narodu Aleksandra Rankovića , čija orijentacija je sadržala potencijalno kontinetalistički impuls. Zanimljivo je da je prošle godine nekadašnji britanski ambasador Kroford , na jednom skupu o Kosmetu u Varšavi , pominjao “represalije iz Rankovićevog perioda” kao navodni istorijski dokaz kontinuiteta “velikosrpske politike” , govoreći u prilog “nezavisnom Kosovu” . Zaista, posle pada Rankovića , nestale su unutrašnje prepreke za razaranje jugoslovenske države. Vrhunac je prestavljalo donošenje Ustava iz 1974. godine , kojim su stvorene pravne i institucionalne pretpostavke za razaranje ne samo Jugoslavije , već i Srbije, čiji je ustavno pravni položaj bio poražavajući, sa dve pokrajine Kosovom i Vojvodinom , koje su imale prerogative država.

Donošenju ovog Ustava , prethodili su mnogi značajni događaji . Najpre , albanska pobuna iz 68. godine i prvi zahtevi “Kosovo Republika”, zatim masovna nacionalistička histerija u Hrvatskoj nazvana “Maspok” , gde su obnovljeni slogani iz perioda zloglasne Nezavisne Države Hrvatske , odnosno pre toga izjave iz Slovenije o “Jugoslaviji kao prolaznoj stanici” . Svim tim događajima , upravljao je lično Josip Broz, po nalozima američke CIA i Vatikana , čiji je agent bio do kraja života . Naravno , ovi procesi , doprineli su izvesnom oslobađanju Srba od iluzije “jugoslovenstva” i postepenom, mada stihijskom, povratku “nacionalnom načelu”. Upravo ta okolnost posebno je zasmetala atlantistima .

Zašto je atlantistima toliko smetao kritički odnos Srba prema ustavnopravnim rešenjima iz komunističkog Ustava iz 1974. godine , koji je donet u izrazito nedemokratskim uslovima .

Odgovor je čini se danas , kada su posledice poznate , veoma jednostavan . Naime , ustav o kojem govorimo , po svemu sudeći pisan je pod presudnim uticajem SAD. Tito je do poslednjeg dana bio poslušni izvršilac vašingtonskih naloga, odnosno za vreme njegove vladavine , projektovan je raspad Jugoslavije na štetu srpskih interesa . Realizacija tog plana ostvarena je u posthladnoratovskoj epohi, uporedo sa raspadom Sovjetskog Saveza .

Prema tome , svako protivljenje srpskih političara i intelektualne javnosti “Titovom testamentu iz 74. godine” , suštinski je bilo suprostavljeno interesima SAD i Nato pakta , i to je politika koja se primenjuje na ovom prostoru do danas . Jer njihov interes ovde nije bilo samo razaranje Jugoslavije , već u širem smislu razaranje svake geopolitičke ideje koja bi potencijalno vodila emancipaciji Evrope i obnovi Rusije . Eventualno stvaranje proširene srpske države , bilo bi zakonomerno suprostavljeno tim strategijskim planovima. Pored toga za SAD je bilo veoma važno da NATO kao instrument zaštite njihovih interesa u Evroaziji opstane , sada kada komunizma nema, pod novim izgovorima radi tobožnje zaštite Evrope od nacionalizama. 

Upravo zbog toga , proizveden je rat na tlu bivše Jugoslavije , kao izgovor za vojnu intervenciju NATO a i kasnije pretvaranje Jugoslavije u gigantsku vojnu bazu alijanse .

Zašto su SAD bile toliko protiv pokreta koji je u Srbiji nastao posle Titove smrti u drugoj polovini osamdesetih godina , a koji je personifikovao Milošević .

Reč je o veoma zanimljivom pitanju , koje najčeće zbunjuje tzv. spoljne istraživače jugoslovenske krize . Odgovor mora uvažavati strogo geopolitičke kriterijume . Najpre treba naglasiti , da početkom osamdesetih , Amerikanci nisu bili protiv srpskog nacionalizma, jer je prema njihovoj tadašnjoj proceni i on bio u funkciji “destrukcije SFRJ” .

Veoma je interesantno da su anglosaksonci tada podržali i Memorandum SANU, koji su kasnije toliko medijski demonizovali , kao nekakav akt koji je pokrenuo rat na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Zapad je tih godina podržavao i “disidente antikomuniste” u Srbiji , u širokom ideološkom spektru od tvrdokornih nacionalista do ekstremnih liberala . Dakle , sve što je bilo u funkciji razaranja Jugoslavije , atlantisti su podržavali . Do promene u njihovim stavovima došlo je onog trenutka kada je srpsko nezadovoljstvo odnosima u bivšoj državi , počelo da dobija institucionalne karakteristike i da se kreće u pravcu zahteva za očuvanjem Jugoslavije , u kojoj bi Srbija bila ravnopravna sa drugim republikama . To je ono što su angloamerikanci prepoznali kao kontinentalistički geopolitički impuls u srpskoj politici , odnosno kao ispoljavanje geopolitičkog principa “tla iznad krvi” , koji je personifikovao Milošević .

Zaista , promene koje je pokrenuo Milošević zaprepastile su atlantiste . Ovde se ne radi samo u povratku pokrajina Vojvodine i Kosmeta u ustavnopravni okvir Srbije , već i o jednom modelu “reforme socijalizma” , koji je bio u interesu većine i koji je kao takav bio zakonomerno suprostavljen modelu pljačkaške “tranzicije” po recepturi MMF a i Svetske Banke , a koji je u vidu “gotovih rešenja” nametnut ostalim socijalističkim državama i Rusiji . Zbog toga je Zapad bio toliko protiv Miloševića i politike vlasti u Srbiji .O tome je opširno u svojoj knjizi pisao i zamenik državnog sekretara SAD iz Klintonovog perioda Talbot , tvrdeći kako je stvarni povod za bombardovanje Srbije 99. godine, bilo odbijanje Miloševića da sprovede neoliberalne mere MMF a i Svetske Banke , koji nisu smeli da dopuste postojanje takvog presedana u Evropi .

Na kakav Vas zaključak navode ovakva priznanja, poput Talbotovog.

Pre svega reč je o političaru, koji pripada centrima moći atlantizma, tako da se njegovo priznanje, o stvarnim razlozima agresije NATO na SRJ , mora veoma ozbiljno analizirati. Mislim, da je ovde reč o nečemu što je slavni ruski profesor Panarin nazvao “svetskom ekonomskom kontrarevolucijom”. On je govoreći o simbolizmu kraja “hladnog rata” isticao njegov klasno socijalni kontekst. Prema Panarinovom mišljenju, globalizacija je planetarni trijumf bogatih u odnosu na siromašne. Zaista,Sovjetski Savez je bio planetarni zaštitnik svih siromašnih u svetu, pa i onih na Zapadu. Analizirajte sadašnji položaj radništva, studenata, nezaposlenih, primalaca socijalne pomoći na Zapadu, pa ćete zaključiti drastično pogoršanje njihovog statusa, u odnosu na vreme “hladnog rata”.

Prema tome, završetkom “hladnog rata”, procesi razaranja socijalne države, neverovatno su ubrzani ne samo na nekadašnjem Istoku, već i na Zapadu, pod izgovorima globalizacije. Suštinski na delu je sveobuhvatni socijalni prevrat globalnih razmera , koji se sprovodi nasilno i ne dopušta uspostavljanje bilo kakvog alternativnog ekonomsko socijalnog modela, osim “neoliberalnog”. Sve to prouzrokuje dramatične promene unutar svakog društva pojedinačno. Globalizacija je postala sinonim društvenih podela, ali i koncentracije bogatstva i moći, u rukama veoma malog broja ljudi. Upravo, manjini super bogatih nije potrebna nikakva demokratija, već stalni izgovori za njeno faktičko ukidanje. Očigledno je da u postojećim društvenim okolnostima, bogati nemaju više nikakav interes da finansiraju i održavaju ustanove socijalne države. Ovaj proces naročito je vidljiv u Evropi. Nije slučajna izjava francuskog predsednika Sarkozija, da Francuska više neće biti država socijalnih ustanova, već država vlasnika. Na isti način razmišlja i evropska birokratija iz Brisela.

Srbija se nalazi na dramatičnoj istorijskoj raskrsnici i posle 5.oktobra i smene Miloševića. Kako ocenjujete sedmogodišnji period srpskog puta u kapitalizam.

Srpska tranzicija iz socijalizma u kapitalizam, odvijala se uglavnom kao i u ostalim nekadašnjim socijalističkim državama.U najkraćem, bila je to tranzicija iz nečega u ništa , po recepturi eksperata MMF a i Svetske Banke. Jednostavno, ono što priznaje Talbot, da nije bilo moguće sprovesti u vreme vladavine socijalista i Miloševića, sprovedeno je posle državnog udara 5. oktobra. Posledice tih dešavanja danas su dramatične. Razorena je ekonomija, ne postoji proizvodnja, država je vraćena u predindustrijsko doba, izvršena je divlja privatizacija profitabilnih preduzeća, korupcija i kriminal su amnestiran