Iz uredničkog pera

Vanja J. Vučenović

Mir, mir, Mir(a), niko nije kriv!

Dobrodošli u zemlju političkih čuda! Dobrodošli u Srbiju u kojoj je danas, verovali ili ne, skoro sve manje-više politički dozvoljeno! I gde više ništa nije čudno i nemoguće. Bar kada je o politici reč. A ni sramotno. Jednostavno, srušeni su svi politički tabui. A i moral je odveć mrtav. Uostalom, i kome je potreban ako samo opominje i neugodno podseća. I to baš na devedesete. Tako, politička prostitucija i ideološka preljuba i flert postaše svakodnevica srpske političke scene, sve ozbiljnije preteći da stvore svojevrsni presedan svakog budućeg političkog „opštenja“. Sve te, do sada neviđene pojave su, kako „vešto“ primećuju neki pojedinci, donekle pohvalne i očekivane. Jednostavno rečeno, one predstavljaju znak našeg nepokolebljivog i čvrstog opredeljenja za taj toliko željeni, a opet nikada dočekani evro-cilj. Na kraju krajeva, sve to što se danas podiže na pijedastal a nespretno se naziva iznuđenim „nacionalnim pomirenjem“ i neodoljivo podseća na atmosferu „crvenih amsterdamskih fenjera“ , u interesu je naše muke, „naše evro-stvari“, i nadasve svekolikog državnog, pa čak i šireg regionalnog prosperiteta, slažu se oni kao jedan u stavu.

I onda kada se svi ti „zacrtani nacionalni ciljevi“ imaju u vidu, nije na odmet sagnuti se i istrpeti, pristižu uveravanja sa raznih strana. Da, istrpeti čak i socijaliste, ako je to potrebno. Te divne, „novorođene“ socijaliste. Ne , nisu oni baš toliko loši kako smo uobražavali sve ovo vreme. U stvari, nikada i nisu lo ši. Nasuprot tome, oduvek su bili divni i privlačni, samo mi to nekako nismo primećivali. Kakva neuviđavnost sa naše strane. Zaista neoprostivo. Ako ništa drugo, bar sada sve to primećujemo i bar nam je sada mnogo toga postalo jasno. A za pravu ljubav nikada nije kasno. Eto i «prvi čovek Jagodine» je lep i privlačan. Ali stvarno! A što je najvažnije, čovek je europejac. Pravi primerak. Vidi se. Nekako odiše evropski. A bogami i zvuči. Prosto rečeno, pravi „provereni“ čovek za našu evro-stvar. Da li je možda upravo on taj toliko čekani i slavni vođ koji će Srbiju povesti putem blagostanja i berićeta, a kog opeva uvek aktuelno «Kremansko proročanstvo», opravdano se pitaju poslovično nestrpljivi građani Srbije.

Sasvim je izvesno da će kroz određeno vreme, ostati malo toga što neće biti politički prihvatljivo i « normalno » . I sasvim je izvesno da gotovo više ništa neće biti okarakterisano kao „politički nekorektno“, „retrogradno“ ili „nazadno. Ko će se usuditi da lepi takve i slične etikete? I ko će se drznuti da koriguje politički nekorektne, a da pri tom ne strada? Jednostavno, tako nešto više neće biti „in“ u Srbiji. Nažalost, mnogi, koji su tokom svih ovih tranzicionih godina uhljebljenje nalazili u raznoraznim „nevladinim udrugama“ za spočitavanje političke nekorektnosti i preispitivanje „neslavne srpske prošlosti“, moraće da potraže neke nove i „otmenije“ poslove. Jer će pričanija o devedesetim uskoro postati totalno zabranjena i cenzurisana. Čak i na «slobodnom i ružičastom» B92. Prosto, takve priče više «ne piju vodu». Neko će se dosetiti da je zarad «radi mira u kući» potrebno ukinuti i emitovanje „Insajdera i Brankice" i „Cecinog Peščanika“. Komesu više potrebne takve "štrčeće i neprijatne" emisije, koje šire političku netrpeljivost? Jednostavno, ništa ne sme da kvari idilu i «prirodni savez» unutar nove „crveno-žute Vlade“. Čak ni dosadni filmovi o „beretkama“, epizode o „švercu Marlbora, nafte, oružja“, o sankcijama. Da se razumemo, ništa od toga se nije ni dešavalo na ovim prostorima.Sve je to bila velika obmana, dragi naši sugrađani. Sve smo vas lagali kako bismo došli na vlast. Pri tom, nismo pitali za cenu. A ni Ivica nije. Rekli smo da nećemo sad o moralu. Jer o mrtvima sve najbolje!

Zato sada kolektivno sa ushićenjem uzvikujmo! Da, svi do jednog dragi građani Srbije. Živele Devedesete, živeli Ivica, Mira i Sloba, živeo dobri sin Marko! Živelo Nacionalno pomirenje! Živela Evropa i socijalna pravda! Živela kolektivna amnezija! Živele Fotelje! 

Novi Sad, 02.07.2008.

(tekst objavljen u časopisu “Nova srpska politička misao”)

Objavio analitika u 2. jul 2008 23:23:41 | 1 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

Američki plan za satanizaciju Srba

Zločinac Naser Orić je pobio 3.500 srpske dece, žena i staraca u selima opština Bratunac i Srebrenica. Taj genocid muslimanske vojske je trebalo pokriti nameštenim masakrom muslimana. Amerika je sve učinila da na vlast u Srbiji dođu političari koji će medijski i po direktivi ubijati istinu o stradanjima Srba i žrtve prikazati kao agresore

Pošto se stalno piše o obaveštajnim podacima smatram da je potrebno da upoznam čitaoce sa tri osnovna pravila koja se primenjuju kod svih obaveštajnih službi:

Prvo pravilo je: pravilna i sveobuhvatna priprema kako bi se došlo do zacrtanog cilja. Najbolji primeri za ovo pravilo su: montirani masakr muslimana u Srebrenici jer je trebalo za sva vremena satanizovati Srbe kao zločince i time stvoriti uslove za njihovo trajno uništavanje. Masakr muslimana je montiran kako bi se, najviše bosanski Srbi, proglasili za genocidan narod. Godine 2001. 11. septembar su takođe namestile američke obaveštajne službe jer je trebalo naći razloge da se krene u osvajačke ratove.

Navodna borba protiv terorizma je providan izgovor kojim se skriva prava namera Amerike, koja krijući se iza NATO kreće u osvajanje sveta. Ovaj slučaj je identičan nameštenom paljenju Rajhstaga u Nemačkoj kad su se širom otvorila vrata fašizmu. I rat u Iraku podleže ovom pravilu jer su Amerikanci i njeni saveznici mesecima obmanjivali svet da Irak poseduje sredstva za masovno uništavanje. Kad su Amerikanci osvojili Irak priznali su da ova zemlja nije imala sredstva za masovno uništavanje već je američki ministar odbrane cinično izjavio da se moralo preventivno delovati.

Cilj Amerike bio je da se osvoje naftonosna polja u Iraku, a nikako rat protiv terorizma. Inače, svima je poznato da je Bin Ladena i Al kaidu stvorila Amerika. Zato treba zauzeti i pravilan stav o Iranu, gde se opravdanje za novu agresiju traži u proizvodnji obogaćenog uranijuma ove zemlje, a u stvari zacrtani cilj je doći do novih količina nafte, jer se američka privreda suočava sa nestašicom energije.

Kako se ubija istina?

Drugo pravilo je: U prvom trenutku treba eliminisati negativne posledice neke akcije ne birajući sredstva. Zato su Amerika i njeni poslušnici iz Evrope sve učinili da na vlast u Srbiji, posle Miloševića, dođu političari koji će medijski i po direktivi ubijati istinu o stradanjima Srba i žrtve prikazati kao agresore. I odluka Međunarodnog suda pravde u Hagu da Srbija, odnosno SRJ nije sprečila bosanske Srbe da izvrše navodni genocid u Srebrenici, predstavlja realizaciju ovog pravila.

Treće pravilo je: delotvorno i adekvatno „pokrivanje“ događaja i nepovoljnih okolnosti. Najbolji primer „pokrivanja“ nepovoljnih događaja je ponovo Srebrenica. Zločinac nad zločincima Naser Orić pobio je 3.500 srpske dece, žena i staraca u selima opština Bratunac i Srebrenica i taj genocid muslimanske vojske je trebalo pokriti nameštenim masakrom muslimana, odnosno formiranjem masovnih grobnica od tog istog Nasera Orića i francuskog generala Moriona.

Posle prikazivanja filmova o stradanju srpskih civila u „Oluji“ i zločinima Dudakovićeve vojske Sarajevo je odmah „pokrilo“ taj nepovoljni i grozni događaj izmislivši da je neko namerno minirao grobnicu Alije Izetbegovića, iako je svima poznato da je grobnica pokrivena spletom video- kamera. Krivac za navodno miniranje nije pronađen niti će biti.

autor: Đorđe A. Đorđević

(izvor - Glas javnosti)

Objavio analitika u 2. jul 2008 14:21:34 | 2 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

VIDOVDAN U SVETLU HEROJSTVA, ŽRTVE I NACIONALNE IZDAJE

Đorđe Vukadinović

Vidovdan

«Kod Zorana u kancelariji sedimo i ćutimo. Čekamo da se pilot javi. Imam dva telefona. Jedan se usijao od poziva... svi traže proveru informacije da je izvršena ekstradicija. Konačno mi, nešto pre osam, zvoni i drugi telefon. Pilot se javio iz Tuzle. Znači, kraj je. U tom trenutku, Zoran me je upitao – Da li možes da zamisliš da je danas Vidovdan? Malopre su mi rekli da je danas Vidovdan. – Sedam dana nismo spavali. Nismo uopšte znali ni koji je dan ni datum.»

Ovo potresno svedočenje iz knjige Čedomira Jovanovića Moj sukob sa prošlošću samo je najnovija potvrda političkog i simboličkog značaja koji Vidovdan ima u srpskoj istoriji i kolektivnom pamćenju. I to čak i kod onih koji nisu naročito opterećeni nacionalnom prošlošću, istorijom i simbolikom. Da se sve odigralo koji dan ranije ili kasnije, Miloševićevo izručenje u Hag, bilo bi samo jedan u nizu ružnih i tužnih - ili, možda, mudrih i hrabrih - političkih gestova kakvih je bivalo i ranije u srpskoj istoriji. Ali činjenica da se to zbilo upravo na Vidovdan, napravila je od tog mučnog događaja istinsku psihološku, ljudsku i nacionalnu dramu.

Na Vidovdan 1389. je Miloš Obilić ubio cara Murata. Na Vidovdan je poginuo knez Lazar i na Kosovu postradala većina srpske vojske. Na Vidovdan 1914. je Gavrilo Princip ubio austrougarskog prestolonaslednika Ferdinanda, a Srbija i svet ubačeni u krvavi vrtlog prvog svetskog rata. Na Vidovdan 1948. je kulminirao sukob sa Sovjetskim Savezom... A bilo je i drugih događaja. Možemo se praviti da to ne vidimo, ali ne - Vidovdan u srpskoj istoriji definitivno nije običan datum i toga je, videli smo, Zoran Đinđić bio itekako svestan, a donekle čak i Čeda Jovanović.

Na Vidovdan 1989. Slobodan Milošević se ustoličio kao neprikosnoveni nacionalni vožd koji će tokom naredne decenije Srbiju povesti u istorijske «godine raspleta», za koje ni on ni Srbi nisu bili ni mentalno spremni ni politički kompetentni. Ničim u svojoj prethodnoj biografiji Milošević nije zaslužio onu ustalasanu milionsku masu na Gazimestanu koja je klicala njegovo ime. Ali isto tako, treba reći da, uprkos svemu, nije zaslužio ni ono vidovdansko poniženje iz 2001, koje mu je priredio DOS. Iako to, kada se malo bolje pogleda, i nije bilo toliko njegovo poniženje, koliko onih koji su ga na taj datum i na takav način izručili njegovim - a bogme i našim - neprijateljima.

Pa čak i u okupiranom Iraku je Sadamu Huseinu sudio kakav-takav irački sud, nije mu suđeno u Rijadu, Londonu ili Vašingtonu. Izdan od najbližih saradnika, zaboravljen i napušten od većine onih koji su mu desetak godina ranije fanatično aplaudirali, Milošević je u Hagu dobio priliku da se rehabilituje za dobar deo grehova i grešaka iz prethodnog vremena. I imam utisak da je tek u Hagu, suočen sa arogantnim DŽefri Najsom, sudijom Mejom i uglavnom iskonstruisanom optužnicom, zaista postao ono što su njegove pristalice verovale da je bio od početka - iskreni patriota koji se bori za svoj narod. Sviđalo nam se to ili ne, kako vreme bude prolazilo, u nacionalnom sećanju će sve više ostajati ovaj haški Milošević, koji se bori protiv svetske sile i nepravde, a bledeti slika ciničnog balkanskog autokrate, tako da će sramota onih koji su ga izručili na Vidovdan, umesto da bledi, bivati sve veća i veća. Izgleda da je to znao, odnosno osećao i sam Đinđić, pa je zato bukvalno sutradan po izručenju pohitao kod patrijarha da uvođenjem veronauke u škole i bogatim prilozima za Hram Svetog Save pokuša da sagradi sebi crkvu Pokajnicu. (I u tome je, doduše, više zahvaljujući svojoj sopstvenoj tragičnoj sudbini nego donacijama donekle i uspeo.)

Gde je Vidovdan, tu je negde uvek i priča o herojstvu, žrtvi i izdaji. Knjige kažu da je Vuk Branković, po svoj prilici, neopravdano optužen za izdaju u Kosovskoj bici. Nažalost, u ovoj aktuelnoj borbi za Kosovo takva greška teško da se može potkrasti. S tim što je konkurencija za Brankovića danas više nego žestoka, a u Obiliće se - sem u vreme predizbornih kampanja - slabo ko upisuje. I s tim što moderni «guslari» danas samu izdaju na bezbroj načina relativizuju, ili je čak direktno postiču i slave kao novi, odnosno pravi, pragmatični i odgovorni patriotizam. I s tim što savremene nevere više ne prodaju veru za večeru - nego za ministarstva, laki keš, fotelje, tendere i upravne odbore.

Ko zna kako bi svojevremeno prošao Knez Lazar da je svoju odluku želeo da testira na slobodnim i demokratskim izborima? Ko zna kako bi birači, sebri i «sva gospoda srpska» ocenili njegovu nameru da teritorijalni integritet zemlje brani svim raspoloživim sredstvima - uključujući i ratna? I ko zna ne bi li, da nisu odmah pogubljeni, i Lazar i Miloš, na nekom ondašnjem Haškom tribunalu u Maloj Aziji bili suđeni za «agresiju», «terorizam», «kršenje običaja rata», «prekomernu upotrebu sile» i «genocidne namere»?

Ali gorku šalu na stranu. Ovo sam hteo reći. Vidovdan dođe i kad ga niko ne čeka. I kada ga svi zaborave. Dođe i promeni tok istorije i života. A da li ga promeni nabolje ili nagore, nije uvek lako odrediti. U svakom slučaju, na Vidovdan se obično pokaže ko je ko, pri čemu se neko pokaže boljim, a neko gorim nego što se mislilo da jeste. Vidovdan nije Nova godina, ni Dan Republike, ni Dan pobede, ni rođendan, ni Božić, ni Uskrs. Ima u našim životima mnogo većih, slavljenijih, popularnijih i zvaničnijih praznika. Ali nikad nemojte zaboraviti da bez Vidovdana nas, ovakvi kakvi smo - dobri i loši, moderni i konzervativni, levi i desni, napredni i nazadni, veliki i mali, pametni i glupi, plitki i duboki - kao naroda naprosto ne bi bilo.

30. 06. 2008.

Objavio analitika u 1. jul 2008 14:10:47 | 4 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

ODUMIRANJE POLITIKE

Milorad Vukašinović

 Politika kao žrtva "obuzdavanja demokratije"
 

Brojni analitičari ukazuju na moralnu hipokriziju kao najveći problem današnje politike. Istina je da u istorijskom kontekstu politika nikada preterano, nije bila disciplina koju je karakterisao moral. Istorija pak beleži i veoma moralne političara. To su oni ljudi koje opisujemo kao državnike, poput generala De Gola ili ruskog Cara Nikolaja II Romanova.
U epohi globalizacije, ta vrsta političara jednostavno je nestala. Uzroci ove pojave su brojni i veoma složeni. Osnovni leži u procesu "dehristijanizacije" , koji je zahvatio gotovo sve segmente ljudskog stvaralaštva, od umetnosti i kulture do nauke i konačno politike. Francuski teretičar Marsel Goše s pravom uočava kako je "sekularizacija" neizbežan proces u savremenom društvu. Zanimljivo je da čak i pojavu "religioznog fundamentalizma", ovaj katolički teoretičar, opisuje kao posledicu "sekularizacije društva".

Globalizacija je osim "drame ljudskog duha", kao temu nametnula i "bekstvo države" sa istorijske scene. Dogodio se težak istorijski paradoks. Proces "odumiranja države", kao ideal marksizma, dogodio se u epohi globalizacije.

U isto vreme ideja autentičnog liberalizma, nastala na intelektualnom i duhovnom ustanku protiv države, preobratila se u procese sa čudovišnim razmerama. Pod izgovorom borbe protiv države, u ime "slobode i demokratije" nastali su mnogi akteri na društvenoj sceni, koji su počeli postepeno, da preuzimaju nadležnosti države, kako na unutrašnjem, tako i na spoljnopolitičkom planu. Reč je o transnacionalnim kompanijama , nevladinim organizacijama i drugim tajnim i polutajnim akterima, na ekonomskoj i političkoj sceni, čiji je zajednički zadatak bio "da ubrzaju povlačenje države sa istorijske scene".
Ovim tendencijama, "globalizacija" je predstavljala dodatni stimulans. Od tada do danas ideje liberalizma se sve manje pominju na "Zapadu", dok se tamošnjim intelektualnim i "think - thank" organizacijama razvijaju različiti scenariji odgovora na fenomen koji je u politikološkoj literaturi opisan kao "kriza demokratije".

Teoretičar Hantington je kao odgovor na ovaj izazov preporučio "obuzdavanje demokratije", što je u društvenom praksisu iz osnova izmenilo zapadna društva. Završetkom hladnog rata i trijumfom preostale supersile, model "obuzdavanja demokratije" poprima planetarne razmere. Teoretičar Panarin s razlogom govori o globalnoj "socijalnoj kontrarevoluciji" kao najznačajnijoj posledici razaranja Sovjetskog Saveza.

Model "neoliberalizma", zasnovan na tzv. "Vašingtonskom konsenzusu", postaje paradigma epohe. Novi akteri na međunarodnoj sceni, kandidovani su od strane transnacionalnog kapitala i nemaju nikakve veze sa nacionalnom državom, u kojoj je jedino moguća tradicionalna demokratija kao i politika koja donekle uvažava mišljenje gradjana. Sve to prouzrokovalo je apatiju i nezadovoljstvo širokih razmera, čak i u najrazvijenijim zapadnim državama. Globalizacija je pokazala svoju najmračniju stranu. Pod sloganima integracije, nastale se nezapamćene socijalne podele unutar svakog društva. Danas je sasvim izvesno, da je ideologija globalizma elitistički projekat, koji je razorio "tradicionalu demokratiju". Samim tim onemogućena je pojava autentičnih političara. Odgovor na ovaj izazov mora takođe biti globalan. Altrenativa "Vašingtinskom konsenzusu" već se naslućuje. Pojava "nove levice i desnice" u Evropi, nastanak koncepta "participativne demokratije" u Latinskoj Americi, "suverena demokratija" u Rusiji i kineski koncept "nacionalnog socijalzma", simptomi su otpora "vašingtonskom konsenzusu" koji je poprimio planetarne razmere. Jedino u takvim uslovima moguć je povratak politike na istorijsku pozornicu.

Objavio analitika u 29. jun 2008 15:08:56 | 1 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

EVROPSKA UNIJA I SRBIJA

Srbija ima jedinstvenu poziciju. Posle nasilja i ponižavanja usporio se proces pregrupisanja nacije iz mnogostrukih i veoma kompleksnih razloga. Falk W. Beindorff (FWB) smatra da Srbija ne može da očekuje od EU da zastupa i podržava interese Srbije, bilo političke ili ekonomske prirode.

Pitanje članstva Srbije u Evropskoj Uniji (EU) i potpisivanje Sporazuma o pridruživanju EU je potpuno paralisalo Srbiju. Umesto da svoje preostale snage usresredi na ekonomski razvoj, otvaranje novih radnih mesta, suzbijanje nezaposlenosti i siromaštva srpski političari predvođeni Borisom Tadićem i njegovom partijom Demokratskom strankom (DS) zaluđuje i razluđuje Srbiju pričom o svetloj budućnosti samo kada jednog dana Srbija postane članica EU. I pored svega toga, trebalo bi se  zamisliti oko nesposobnosti srpskog kolektivnog bića da se trgne iz zamađijanosti i shvati:

1) da oni koji su nemilosrdno bombardovali Srbiju 78 dana ne mogu da budu donosioci prosperiteta Srbiji;

2) da je obećano članstvo Srbije u EU još duže vreme samo pusto obećanje;

3) da oni koji danas o Srbiji i Srpskom narodu govore kao o najvećem neprijatelju demokratskog sveta ne mogu u isto vreme da budu i njegovi prijatelji i

4) da Tadićevo insistiranje da se bezuslovno i hitno potpiše Sporazum o pridruživanju sa EU znaci - gubitak Kosova i Metohije, kršenje Ustava Srbije i ponižavanje Srbije.

Uzaludan je bio i pokušaj premijera Vojislava Koštunice da objasni ono što je nepobitna činjenica da je: "Srbija evropska zemlja već vekovima i ekonomski i politički i kulturno i da Srbija treba da bude član EU samo kao njen ravnopravni partner."

Ivo Andrić je u svojim Znakovima pored puta zapisao i ovo - "Dugotrajno robovanje i rđava politika mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanje jednog naroda da zdrav razum i prav sud njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere". I zaista, veliki deo srpskog izbornog tela veruje u Tadićevu šarenu lažu tako da "ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla, nego i svoju sopstvenu korist od očigledne štete".

"Evropska Unija je problem a ne rešenje za Srbiju", kaže za Glas kanadskih Srba Falk W. Beindorff (FWB) iz savetodavne firme ALEXIS International Ltd sa sedištem u Torontu. "Sadašnja EU je Moloh specijalnih interesa, korumpirana do srži i sa skrivenim namerama. Da će se EU pretvoriti u tako nešto nisu mogli ni da sanjaju njeni osnivači," kaže FWB.

"Evropska Unija je zamišljena kao zajednica nezavisnih regiona koji vode svoju sopstvenu politiku i zastupaju interes svoga naroda u Evropskoj kući. Umesto toga u današnjoj EU imenovani komesari i njihove armije birokrata koji vode različite komitete, nisu odgovorni nikome. Evropski Parlament je lutkarska predstava bez ikakvog uticaja i vlasti. Mnogi ne znaju kako je EU organizovana, kako radi i ko njome rukovodi.

Preporučujem dokumentarni film – “EU Takeover & The Lisbon Treaty” - svakom ko želi da zna koja je struktura EU i kako ona funkcioniše. Posle toga će vam se zaista otvoriti oči," kaže FWB.

Srbija ima jedinstvenu poziciju. Posle nasilja i ponižavanja usporio se proces pregrupisanja nacije iz mnogostrukih i veoma kompleksnih razloga. FWB smatra da Srbija ne može da očekuje od EU da zastupa i podržava interese Srbije, bilo političke ili ekonomske prirode.

"EU je propao koncept a Evro je propala valuta. Nemačka, Finska, Austrija i zemlje Beneluksa (Holandija, Belgija, Luksemburg) su jedine članice EU koje imaju višak evra. Tim zemljama Evropska centralna banka uzima taj višak i prebacuje ga u deficitarne zemlje kao sto je Francuska, Irska, Španija, Portugal, Italija, Grčka itd. Dakle, zemlje koje pozitivno posluju ne raspolažu svojim viškom preko potrebnim za investicije u svoju infrastrukturu i druge potrebe. Njih iscrpljuju i osiromašuju, jer deficitarne zemlje žive na njihov račun. Nemačka danas ima istu kupovnu moć koju je imala 1983. godine (strašan pad koji je neprihvatljiv bez obzira sa koje strane se posmatra) zato što Evropska centralna banka iz nemačkog budžeta svake godine zvanično "ukrade" 120 milijardi evra i prebaci ih deficitarnim zemljama koje kupuju nemačku imovinu (banke, građevinske i industrijske kompanije itd.). To čine jer znaju da će pre ili kasnije biti izbačene iz centralne Evro zone. Kad se to desi njihov novac će biti bezvredan dok će se njihova imovina nalaziti u zemljama koje pozitivno posluju, tj. u centralnoj Evro zoni i zadržaće svoju vrednost. Koliko dugo takvo stanje može da se održi? Mislim da neće dugo," kaže FWB.

"Dakle, čak i ako bi Srbija nastavila sa radom na učlanjenju u EU, kada i ako bi se to desilo, svaka prednost tog članstva o kojoj srpski političari danas pričaju bi isparila sa jutarnjom sumaglicom u trenutku kada sunce EU prestane da sija. Da li Srbija treba da bude član tog kartela? Ja joj ne bih preporučio. Može biti saradnik ali nikako njen član", insistira FWB.

Šta je najbolje za Srbiju?

Vrednost Srbije je njen narod i duboko usađena i kompleksna istorija, kreativnost i upornost. Srbija treba da razvije privlačnu i održivu nacionalnu ideologiju, politički i ekonomski koncept koji bi jednako bio privlačan i Srbima i stranim partnerima. Srbija bi pre morala da se strateški poveže sa zemljama BRIC-a (Brazilom, Rusijom, Indijom i Kinom) a ne da se oslanja na Zapadnu Evropu i Ameriku. Da se podsetimo zemlje Zapadne Evrope i Amerika su doprinele razbijanju Jugoslavije i srpskog naroda. To su iste one zemlje koje odvajaju srce srpskog kulturnog bića - Kosovo i Metohiju od Srbije. Srpska strateška politika treba da bude regionalno, nacionalno i međunarodno sinhronizovana koristeći najsavršenije, visoko mobilne i fleksibilne strukture zasnovane i utemeljene u čvrsti zakonski okvir kojeg bi i narod u Srbiji a i stranci lako razumeli," kaže FWB.

Srbija bi mogla da se ugleda na San Marino, Luksemburg, Hong Kong, Singapur i Dubai. S obzirom na svoj geografski položaj Srbija bi lako mogla da se razvije u evropsku bescarinsku lučku zonu (“Off Shore" teritoriju) koja bi bila veoma privlačna za one koji žele da žive u Evropi sa poreskim olakšicama, kao i za one koji se bave međunarodnom proizvodnjom, trgovinom i bankarstvom," kaže FWB. "Kaljiningrad će biti pretvoren u takvu vrstu lučke bescarinske zone uz sve fanfare i pompom. Srbi žive svugde u svetu. Kada vide da se stvari povoljno razvijaju u Srbiji, zemlji njihovog porekla, oni će kanalisati svoje poslove kroz srpske strukture i podići ekonomiju Srbije i njen međunarodni ugled do neviđenih visina. Potrebno je samo nekoliko dobrih ljudi i žena da to pokrenu. Onih koji imaju viziju i koji čvrsto stoje na zemlji, koji znaju da upravljaju novcem a ne koji samo razmišljaju o novcu.

Iznenadili biste se kad bi znali koliko ima ne-Srba koji su spremni da pomognu da se takav koncept primeni. Kada se pokrene takva dinamika pokrenuće se lavina pozitivnog razvoja koji će uzdići Srbe i Srbiju na nove visine. Ono što mora da se zaustavi su razdor i rasparčavanje različitih političkih grupa. Da bi se izdefinisao i postigao zajednički cilj nije neophodno da sve partije isto misle. Različite opcije i kontroverzne debate su čak potrebne i konstruktivne. Međutim, radi se o Srbiji i Srbima. Pozitivni rezultati će se brzo pokazati samo ako se odgovorne strukture različitog mišljenja dogovore oko zajedničke politike koja bi služila Srbiji i srpskom narodu bez stranog diktata i uticaja. Tamo gde vlada negativna energija i tama ima isto toliko pozitivne energije i svetla. Pozitivna energija mora da se oslobodi. Srbima niko, sem njih samih to ne može da omogući. Mala pomoć njihovih prijatelja im može skratiti vreme za koje će uspešno ostvariti zacrtane cilje”, zaključio je FWB.

Partneri Falk W. Beindorff (FWB) u firmi ALEXIS International Ltd. su mišljenja da je situacija Srbije jedinstvena i ako odgovorne državne strukture iskreno žele da im se pomogne oni su spremni da sa njima razgovaraju.

Piše: Boba Borojević

Juni 2008.

 (izvor – SRPSKA POLITIKA)

Objavio analitika u 27. jun 2008 2:00:41 | 4 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

ECI PECI PEC, TI SI MALI PREMIJER!

(fotografija - "ALO" novine)

Objavio analitika u 25. jun 2008 10:57:54 | 10 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

Ko izdaje Kosovo, taj izdaje Srbiju!

Tribina „Opelo za demokratiju“ - iz izlaganja akademika Koste Čavoškog

Danas se oni koji su na vlasti trude da namaknu toliki novac sa kojim će moći da žive do kraja života.Kako socijalisti - čiji je šef stranke bio uhapšen i poslat u Hag,gde je nad njim izvršeno sudsko ubistvo - mogu uopšte da razmišljaju o saradnji sa onima koji su Miloševića poslali u Hag?!Svi koji odbacuju moguću koaliciju SRS,DSS-NS i socijalista - pristaju,zapravo,na odvajanje KiM od Srbije,na nezavisnost Kosmeta i na ulazak u EU bez tog stožernog dela naše države i našeg nacionalnog opstanka

U ovom vremenu kada se na našoj političkoj sceni nalazi toliko poltrona i podrepaša koji saleću strane gospodare - vrlo je teško bilo šta reći o našoj demokratiji. Jer, kod nas prave demokratije zapravo i nema, a ovo što danas imamo je - partokratija. Vladavina oligarhijskih stranačkih vođstava koja ne mare ni za izborne rezultate, ni za volju naroda, ni za državu, a kamoli za sudbinu nacije kojoj pripadaju. Ovakva partokratija je, pored ostalog, rezultat i našeg izbornog sistema.

Verovatno se sećate da je u Dejtonu potpisan Dejtonski ugovor i da su stranci posebno insistirali da se u Republici Srpskoj, kao i u celoj BiH, uvede proporcionalni izborni sistem. Zbog toga što proporcionalni izborni sistem usitnjava partije i omogućava da veliki broj stranaka izađe na izbore. Za strance je tada ključni cilj bio smanjivanje uticaja Karadžićeve Srpske demokratske stranke, njeno onemogućavanje da dobija apsolutnu većinu. To su već na drugim izborima i uspeli. Kod nas proporcionalni sistem koji daje pogubne rezultate praktikuje zbog njegove navodne veće pravednosti jer omogućava i strankama koje zastupaju manjinske interese da se pojave u parlamentu. Većinski sistem, gde po pravilu samo dve, najviše tri, a ponekad, izuzetno i četvrta stranka uspevaju da uđu u parlament - giljotina je za male stranke.

Većinski sistem je dobar jer omogućava da jedna jedina stranka formira vladu i da zemlja ima odgovornu vladu. Pri takvom izbornom sistemu na jednoj strani postoji vlada, a na drugoj strani - opozicija, i kao što kaže jedna engleska izreka: „Opozicija ne treba ništa drugo da radi, nego neprestano samo da se suprotstavlja, a ništa da ne predlaže.“ Dakle da hvata vladu u grešci, da je kudi pred javnošću i da, naravno, na sledećim izborima eventualno i pobedi.

Proporcionalni sistem koji se kod nas praktikuje ima ogromne mane. Nijedna stranka, čak ni radikali, koji su imali pristojnu relativnu većinu, prelazila je i 30 odsto, nisu bili u stanju da obrazuju vladu. Stoga su vlade morale da budu koalicione. Imali smo koalicije koje nisu bile principijelne, nego iz interesa, „brak iz računa“. Otuda vlada nije ni mogla da vodi homogenu politiku.

Kad je došla druga vlada Vojislava Koštunice uz spoljnu podršku socijalista, uslov socijalista bio je da se haški optuženici ne hapse. Zbog toga je ta vlada, ako se sećate, uspela da neke nagovori da se kao predaju, a kada je general Lukić uhapšen u bolnici i protiv svoje volje poslat u Hag, socijalisti su jednostavno – ćutali.

Sad je uhapšen Župljanin. Socijalisti zbog Slobodana Miloševića ne priznaju Haški tribunal. Zato su se morali oglasiti i saopštiti da sa onima koji hapse i šalju optuženike u Hag nikakvu koaliciju i vladu neće praviti. A vidite: oni su spremni da uđu u koaliciju i sa Demokratskom strankom koja nije ništa drugo nego produžena ruka stranih okupatora u ovoj zemlji. Postavlja se pitanje: kako socijalisti - koji su pretrpeli takav gubitak da im šef stranke bude uhapšen, poslat u Hag i nad njim bude izvršeno sudsko ubistvo - mogu da uopšte razmišljaju o saradnji sa onima koji su Miloševića poslali u Hag?!

Korupcija je druga strana ovakvih koalicija. Korupcija se nikada neće do kraja iskoreniti. Sve dok se bude više cenio onaj koji ima od onoga koji zna, ljudi će težiti da imaju. Pogotovo oni koji su blizu vlasti ili su na vlasti. No, kad je sistem dvopartijski, onda opozicija neprestano hvata vladu u grešci. A kad je koalicija na vlasti, onda postoji prećutna saglasnost koalicionih ortaka da jedni drugima gledaju kroz prste kada je posredi korupcija. Otuda svi kradu, niko nikoga ne optužuje, preko toga se prelazi.

Danas se oni koji su na vlasti trude da namaknu toliki novac sa kojim će moći da žive do kraja života. Nekadašnji socijalisti su, za razliku od ovih današnjih, verovali da će sistem da traje, da im on obezbeđuje sigurnost. Zato nisu previše uzimali, računajući da će do starosti biti obezbeđeni. Sada se to radikalno promenilo i upravo koalicije omogućavaju korupciju.

Tokom izborne kampanje slušali smo od stranaka kako kod nas postoje dva fronta - kako su jedni za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu države Srbije, a protiv pristupanja EU ukoliko bi to značilo Srbiju bez KiM, a drugi su tvrdili da treba ući u Evropsku uniju po svaku cenu jer jedino tako možemo obezbediti nove pare i nova radna mesta. Kao da se za ovih osam godina to nije moglo obezbediti, nego treba tokom sledećih osam.

Frontovi su, dakle, bili oštro podeljeni. Sada imamo malu tročlanu koaliciju, sa Palmom od samo tri poslanička mesta, koja takođe tvrdi da se može i ući u Evropu i sačuvati Kosovo i Metohija. Pa, kako sve to može?! Kako kad je - od 27 članica EU - već njih 20 priznalo Kosovo i Metohiju kao nezavisnu državu?! Jer, one će to imati na umu prilikom ratifikacije. Drugim rečima, može se očekivati, kada se bude formirala, ne daj bože, nova vlada sa socijalistima i „žutima“, da nam iz Brisela kažu: „Dokle god ne uspostavite dobre odnose sa susedima“a to znači diplomatske odnose Beograda sa Prištinom „nećemo moći da nastavimo razgovore o ulasku u EU“.

Oni o tome zasada ćute da bi napravili koaliciju, a kada se ona bude formirala, to će javno reći. A naš narod, takav kakav je, reći će: pa šta se tu može, ne može šut sa rogatim. Međutim, mi koji to sve dobro znamo i sve vidimo - dužni smo da upozorimo da je na delu velika obmana - prevara našeg naroda. Što je najgore, na delu je nacionalna izdaja.
Svi koji odbacuju moguću koaliciju Srpske radikalne stranke, Demokratske stranke Srbije, Nove Srbije i socijalista pristaju, zapravo, na odvajanje Kosova i Metohije od Srbije, na nezavisnost Kosmeta i na ulazak u EU bez tog stožernog dela naše države i našeg nacionalnog opstanka. Oni su, dragi prijatelji, izdajnici i mi to ne smemo dozvoliti. To ne sme proći!

NEPRINCIPIJELNE KOALICIJE

U toku vanrednog stanja napisao sam članak pod naslovom „Zoranova zvezda“ koji, nažalost, nije odmah objavljen u Glasu javnosti. U tom članku stajalo je i ovo: „Ako po ičemu Zoran Đinđić bude zapamćen, biće po tome što je Slobodana Miloševića izručio na Vidovdan“. Vidite do čega dovode neprincipijelne koalicije.

(izvor - Glas javnosti)

Objavio analitika u 24. jun 2008 20:21:05 | 11 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE